dr Slobodan Slović

ANALIZA FINANSIJSKIH

IZVEŠTAJA

Beograd, 2010

ANALIZA FINANSIJSKIH IZVEŠTAJA

Na kraju svake poslovne godine (koja se često, ali ne uvek poklapa sa kale-

ndarskom),  preduzeće  priprema  završni  račun,  koji  služi  za  utvrđivanje  rezultata
poslovanja u toku godine. Osnovni izveštaji koji se izrađuju tom prilikom su: bilans
stanja, bilans uspeha, izveštaj o novčanim tokovima i drugi (recimo, izveštaj o pro-
menama  na  kapitalu).  Namena  ovih  izveštaja  je  da  omoguće menadžmentu da  sa-
gleda rezultate poslovanja preduzeća i proceni dobre strane i slabosti svojih poslo-
vnih odluka. Podaci prezentirani u završnom računu (što je zajednički naziv za ove
finansijske  izveštaje)  predstavljaju  sliku  kojom  se  preduzeće  predstavlja  javnosti,
poslovnim  partnerima,  kreditorima,  investitorima,  revizorskim  kućama  i  drugim
potencijalno zainteresovanim licima. Imajući u vidu značaj ovih izveštaja, u nasta-
vku će više pažnje biti poklonjeno njihovoj sadržini i načinu formiranja.

Ciljevi analize finansijskih izveštaja

Analiza finansijskih izveštaja obuhvata sve tehnike koje upotrebljavaju kori-

snici finansijskih izveštaja kako bi pokazali važne odnose u njima. Korisnici fina-
nsijskih izveštaja se mogu podeliti u dve velike grupe: interne i eksterne. Najvažni-
ji interni korisnik je rukovodstvo kompanije. Međutim, s obzirom da oni koji vode
kompaniju imaju interne informacije o poslovanju, njima su dostupne i druge tehni-
ke. Kako su ove tehnike pokrivene kursevima iz upravljačkog računovodstva, ovde
će akcenat biti stavljen na eksterno korišćenje finansijske analize.

Kreditori daju zajmove za koje očekuju da budu vraćeni u skladu s dogovore-

nim rokovima. Investitori kupuju akcije od kojih očekuju da će dobijati dividende i
da će njihova vrednost rasti. Obe ove grupe su suočene sa rizicima. Kreditor se su-
očava sa rizikom da dužnik neće moći da vrati zajam, a investitor se suočava sa ri-
zikom da će se dividende smanjiti, da neće biti isplaćene ili da će tržišna cena akci-
ja pasti. Obe ove grupe imaju za cilj da ostvare prihod zbog koga se isplati rizikovati.
Generalno gledano, što je veći rizik potreban je i veći prihod kao kompenzacija.

Bilo koji zajam ili bilo koje ulaganje mogu loše da se završe. Iz tih razloga,

većina kreditora i investitora grupiše svoja sredstva u portfelj ili grupu zajmova i
ulaganja. Portfelj im omogućava da usaglase prinose i rizike. Bez obzira na to, da li
se portfelj sastoji od jednog broja zajmova ili akcija, on se formira na osnovu indi-

ša kamatna stopa predstavlja nadoknadu poveriocu za viši rizik kome se izložio pri
odobravanju zajma.

Pri korišćenju analize finansijskih izveštaja oni koji donose odluke moraju da

procene da li su pokazatelji koje su utvrdili povoljni ili nepovoljni. Najčešće se za
upoređivanje koriste sledeća tri standarda:



(1) empirijska merila,



(2) ranija uspešnost kompanije i



(3) granske norme.

Empirijska merila

Mnogi finansijski analitičari, investitori i poverioci koriste idealna ili empi-

rijska merila kod ključnih finansijskih odnosa. Na primer, dugo se smatralo da je
opšti racio likvidnosti (kratkoročna sredstva podeljena sa kratkoročnim obaveza-
ma) od 2:1 prihvatljiv. Firma za procenu kreditne sposobnosti Dun & Bradstreet iz
SAD u svojim ključnim poslovnim odnosima, nudi ove smernice.

Kratkoročne obaveze prema likvidnim sredstvima. Obično kompanija poči-

nje da zapada u teškoće ukoliko ovaj odnos pređe 80%

Zalihe prema neto obrtnom fondu. Obično ovaj odnos ne treba da pređe 80%.

Iako takva merila mogu da ukažu na oblasti koje treba dodatno ispitati, nema

nikakvih dokaza da su ovi nivoi najbolji za sve kompanije, posebno u međunaro-
dnom kontekstu. Kompanija sa opštim raciom likvidnosti višim od 2:1 može imati
lošu kreditnu politiku (što dovodi do suviše velikih dugovanja), prevelike ili zasta-
rele zalihe, ili loše upravljanje novčanim sredstvima. Kod neke druge kompanije,
ovaj odnos može biti manji od 2:1 zahvaljujući izuzetnom rukovođenju u ovim
oblastima. Zbog toga, empirijska merila treba veoma pažljivo koristiti.

Ranija uspešnost kompanije

Napredak u odnosu na empirijska merila predstavlja poređenje finansijskih po-

kazatelja ili odnosa iste kompanije tokom nekog vremenskog perioda. Ovaj standard
će analitičaru bar pružiti određenu osnovu za ocenjivanje da li se određeni odnos po-
boljšava ili pogoršava. To bi takođe moglo da bude od pomoći u prikazivanju mogu-
ćih budućih trendova. Međutim, s obzirom da trendovi ponekad menjaju pravac,
neophodno je da se takva predviđanja pažljivo formulišu. Još jedan problem kod ana-
lize trendova je taj da prošlost ne mora da bude korisno merilo za procenu budućih
događaja. Drugim rečima, ranija uspešnost ne mora biti dovoljna da bi se zadovoljile
trenutne potrebe. Na primer, iako se dobit od ukupnih ulaganja povećala sa 3% pro-
šle godine na 4% ove godine, ova dobit od 4% zapravo može biti neadekvatna.

Granske norme

Jedan od načina da se nadoknade nedostaci korišćenja ranijeg uspeha kao

standarda je upotreba granskih normi. Ovaj standard će otkriti položaj kompanije
koja se analizira u odnosu na druge kompanije u okviru iste industrijske grane. Na
primer, pretpostavimo da druge kompanije, u okviru neke industrijske grane, imaju
prosečnu stopu prinosa na ukupna ulaganja od 8%. U tom slučaju, dobit od 3 ili 4
procenta verovatno neće biti adekvatna. Granske norme se takođe mogu koristiti za
ocenjivanje trendova. Pretpostavimo da je zbog negativnih ekonomskih kretanja
stope dobiti kompanije opala sa 12 na 10 procenata. Nalaz da su druge kopmanije,
iz iste industrijske grane, bile suočene sa prosečnim padom stope dobiti sa 12 na 4
procenta, ukazaće da je kompanija koja se analizira, poslovala relativno dobro. Po-
stoje tri ograničenja za upotrebu granskih normi kao standarda.

Prvo, dve kompanije koje naizgled pripadaju istoj industrijskoj grani, ne mo-

raju biti striktno kompatibilne. Uzmimo, na primer, dve kompanije za koje se sma-
tra da se bave poslovima iz oblasti naftne industrije. Osnovna poslovna aktivnost
jedne od njih može biti prodaja proizvoda od nafte, koje ona kupuje od drugih proi-
zvođača i distribuira ih kroz svoje benzinske stanice. Druga, međunarodna kompa-
nija bi mogla da se bavi otkrivanjem, proizvodnjom, rafiniranjem i prodajom svojih
sopstvenih naftnih derivata. Poslovi ove dve kompanije nisu uporedivi, jer su u
suštini bitno različiti.

Drugo, većina velikih kompanija danas posluje u više industrijskih grana.

Neke od ovih diverzifikovanih kompanija, ili konglomerata, rade u mnogim među-
sobno nepovezanim industrijskim granama. Individualni segmenti ovakve diverzi-
fikovane kompanije generalno imaju različite stope profitabilnosti i različite ste-
pene rizika. Pri analizi konsolidovanih finansijskih izveštaja ovih kompanija, često
je nemoguće koristiti granske norme kao standarde zato što jednostavno nema dru-
gih kompanija koje su dovoljno slične. Zahtev Međunarodnog komiteta za sta-
ndarde u računovodstvu daje delimično rešenje za ovaj problem. U ovom zahtevu
se navodi da višestrane kompanije moraju da izveštavaju o prihodima, dobiti od po-
slovanja i sredstvima koja se mogu identifikovati za svaki od segmenata njihovog
rada. U zavisnosti od specifičnih kriterijuma, informacije o tim segmentima mogu
biti iznete za poslove u različitim industrijskim granama ili stranim tržištima.

Treće ograničenje, vezano za granske norme, je da kompanije u okviru iste

industrijske grane, koje se bave sličnim poslovima, mogu da koriste različite pri-
hvatljive računovodstvene metode. Odnosno, zalihe se mogu vrednovati uz pomoć
različitih metoda, ili se mogu koristiti različite metode amortizacije za slična sre-
dstva. Pa ipak, ukoliko je dostupan mali broj informacija o ranijem uspehu, granske
norme verovatno nude najbolje postojeće standarde za ocenu tekućeg uspeha, ali ih
treba veoma pažljivo koristiti.

zivom sistem dvojnog knjigovodstva. Po ovom sistemu, svaka poslovna promena
iskazuje se u poslovnim knjigama na dva ili više računa-konta, gde jedan ili više
njih "duguje", a drugi (ili više njih) "potražuje". Zbir proknjiženih iznosa na strani
duguje" i "potražuje" mora biti jednak. Ukoliko zbir aktive i pasive nije jednak,
odnosno, ako bilans nije u ravnoteži, to znači da postoji greška u evidentiranju po-
slovnih promena, koju treba ispraviti.

Pozicije bilansa mogu se predstaviti po principu opadajuće ili rastuće likvidno-

sti. Po principu opadajuće likvidnosti, bilansne pozicije se raspoređuju tako da se na
početku, ili pri vrhu, nalaze sredstva (u aktivi) koja se najbrže mogu pretvoriti u no-
vac, odnosno izvori sredstava (u pasivi) sa najkraćim rokom dospeća. Princip rastuće
likvidnosti, označava da su bilansne pozicije raspoređene suprotno od navedenog,
dakle, tako da se na početku, ili pri vrhu, nalaze sredstva koja se najsporije mogu pre-
tvoriti u novac (u aktivi), odnosno izvori sredstava (u pasivi) sa najdužim rokom do-
speća. U zavisnosti od obračunskog sistema, način prikazivanja bilansnih pozicija ra-
zličit je između raznih zemalja, ali suštinski nema nikakve razlike. U našoj praksi,
prihvaćen je princip rastuće likvidnosti, tako da ćemo se njega i pridržavati.

Tradicionalna dvostrana tabela nije jedini način na koji se bilans stanja može

prikazati. Bilans se može predstaviti u vidu jednostrane tabele na čijem se vrhu na-
laze elementi aktive, a ispod njih pozicije pasive.

U knjigovodstvu preduzeća postoji mnoštvo (više desetina ili stotina) razli-

čitih računa (konta) na kojima se iskazuje svaka poslovna promena. Za potrebe sa-

tavljanja bilansa, neki od njih se sistematizuju tako da čine logične grupe, koje se
nazivaju bilansne pozicije.

Zakonodavstvo anglosaksonskih zemalja (SAD, V.Britanija, Australija i dr.),

ne propisuje striktno formu i sadržinu bilansa stanja, što znači da preduzeća imaju
određeni stepen slobode prilikom njegove izrade. To, međutim, ne znači da se bilans
može sastaviti po nahođenju, jer postoje tzv. računovodstveni standardi, koji su i me-
đunarodno usvojeni, a koji služe kao okvir za procenu i način iskazivanja pojedinih
stavki. Teorija i praksa zemalja koje su, na neki način, pod uticajem francuskog i ne-
mačkog iskustva u ovoj oblasti (u ovu grupu zemalja ulazi i Srbija), nameću preduze-
ćima obavezu da se pridržavaju propisanih šema, prilikom sastavljanja bilansa stanja.

Preduzeća koja posluju u različitim granama privrede, mogu imati veoma

izdiferenciranu strukturu sredstava. Na primer, preduzeće iz oblasti industrijske
proizvodnje nema ista sredstva kao preduzeće koje se bavi isključivo trgovinom, ili
kao školska ustanova. Iz tog razloga, banke imaju čak zakonom propisanu bilansnu
šemu koja se (što je logično) bitno razlikuje od bilansa proizvodnog preduzeća. Mi
ćemo se ovde pridržavati bilansa privrednih preduzeća, čije će se pozicije grupisati
(iz didaktičkih razloga) na svega nekoliko.

U aktivi bilansa nalaze se:



nematerijalna ulaganja



osnovna sredstva