1
Антонић 5-36
Доба изазова (1820-1880): социологија као теоријска историја
Утемељивачи социологије су ову науку замислили као ''праву'', ''научну'', ''теоријску''
историју. За разлику од ''обичне'' историје која је само описивала оно што се догодило ,
социологија је (као теоријска историја) требало да истовремено пружи објашњење
прошлих догађаја и предвиди будуће догађаје кроз откривање друштвених или
историјских закона. Фокус ране социологије на историју није био случајан – промене у
друштву које су се дешавале крајем 18-ог и почетком 19-ог века доспеле су у средиште
занимања научне јавности, па су оснивачи социологије желели да налажењем закона
друштвеног развоја уобличе науку која би могла послужити као водич за будућу
реорганизацију друштва. Сама идеја о откривању правилности у историји није била
новост, али истинска новина у овом приступу били су методи које су утемељивачи
социологије наменили ''теоријској историји''.
У односу на дотадашње методе филозофије историје најважнија разлика била је
напуштање амбиције да се a priori, појмовном анализом утврди структура историјског
развоја – нова наука је сада желела да сву своју пажњу усмери на a posteriori или post
factum анализу историјских збивања. Иако се ово данас чини саморазумљивим, не сме се
заборавити да су највећи мислиоци сматрали да је ток историјског развитка једнак
појмовном развоју, па тако не треба гледати на историју већ анализирати развој појма.
Фихте је сматрао да ''Филозоф, када се као филозоф бави историјом, следи a priori развојну
нит светског плана, који му је јасан без икакве историје; а његова употреба историје није
нипошто да би се преко ње нешто доказало, јер су његови ставови већ пре и независно од
сваке историје доказани'' – тако Фихте сматра да филозоф може a priori да опише
целокупно време и све његове епохе, па му историјска грађа не служи да би доказао своје
тврдње већ да би илустровао оно што већ зна и без историје. Хегел је читаву филозофију
претворио у филозофију историје – пошто је сва историја саморазвитак духа, историјске
промене нису ништа друго до логичке промене изражене на временском плану; историја је
зато логика а наше сазнање историје није емпиријско већ логичко или априорно
(филозофска историја приступа историји као материјалу и не оставља је каква јесте него је
удешава према мисли, па је зато, као што се каже, конструише a priori).
Контова социологија имала је другачији приступ. Уместо да друштвеним и историјским
појавама прилази анализом апсолутних појмова, уместо да снагом имагинације настоји да
нађе некакве тајанствене унутрашње силе ентитета, социологија је на првом месту истакла
посматрање и искуствену анализу друштвених и историјских појава. Уместо филозофије
историје (која је спадала у метафизичку фазу) сада долази социологија (као наука
позитивне фазе) која је о стварности закључивала на основу пажљивог и систематичног
претресања саме те стварности. Но само посматрање није било довољно да пружи научни
карактер новој дисциплини (и ''обична'' историја је употребљавала post factum анализу али
2
се није могла сматрати научном у позитивистичком смислу те речи) – основна одлика
позитивне социјалне филозофије била је, према Конту, у томе што она посматра све
феномене као потчињене природним законима чије тачно откривање и свођење на
најмањи могући број јесте циљ њених напора. Дакле, посматрање је у социологији вођено
настојањем да се пронађу закони који могу да објасне прошла збивања као и да предвиде
будућа. Од Конта па скоро до краја 19-ог века, ова формула биће опште прихваћена код
свих значајнијих представника науке о друштву (сенсимониста, Мила, Маркса).
Међутим, идеја историјских закона ране социологије се разликовала од дотадашњих
концепата законитости у друштвеним наукама. Та нова представа сматра да законитост
влада не само унутар система (ткз. статички закони) већ се и сам систем непрекидно
трансформише тако што на основу једне правилности пролази кроз различита стања (а та
правилност представља динамички закон друштвеног развоја). Различита стања кроз која
пролази један систем (када је реч о људским заједницама) манифестују се као различита
друштвена стања (Конт: друштвено стање је нужан резултат претходног и неопходни
покретач следећег, Мил: основни проблем друштвене науке јесте налажење закона према
којима свако стање друштва производи стање које следи иза њега и које заузима његово
место), и тако се долази до треће кључне идеје социологије схваћене као теоријске
историје, до идеје да су (историјски посматрано) различита друштвена стања поређана у
једној серији или низу, и да је задатак науке да открије правилност тог низа тј. основни
закон ком је низ подвргнут.
Тако је инструментаријум нове науке био употпуњен, јер 1. за разлику од историографије
чија је основна јединица анализе била нека историјска личност, град или земља, за
социологију је то било друштво схваћено као човечанство или друштво схваћено као
типични представник општеисторијског развоја; 2. за разлику од историографије која је
утврђивала и сабирала чињенице, ''научна историја'' је у њима тражила и откривала
правилности и законе помоћу којих је требало да шружи стварна, научна објашњења
прошлих догађаја; 3. за разлику од историографије која је чињенице само ређала
хронолошким редом, нова наука их је груписала у одређене серије које су биле у исто
време и хронолошке и квалитативне и које су омогућавале утврђивање закона; 4. за
разлику од историографије коју је занимало само пуко приповедање о прошлости, нова
наука је могла (захваљујући откривању историјских закона) да нам каже доста о
садашњости и будућности. Тако се социологија појавила као наука и објавила своје
намере да замени историју (или да је макар учини помоћницом која ће њој приносити
готове чињенице као материјал за њене конструкције) али и све друге друштвене науке,
јер је само она (због познавања историјских закона) поседовала моћ да разуме будућност.
Доба кризе (1880-1960): од социологије vs историје до социологије без историје
Већ након пола века овакве амбиције социологије показале су се неостваривим или бар
претераним. И поред снажне академске противофанзиве из кругова историчара и
4
изражен код Колингвуда, он сматра да је историјски низ суштински различит од серија
које се сусрећу у природним наукама јер су у њему ранији чланови низа тек у
ретроспективи нужни. Он заправо поставља проблем нужног и довољног услова у
историјским низовима – из А се може десити Б1, Б2, Б3 итд. али ако се деси Б1 њему ће
сигурно претходити А али из А не следи да ће се обавезно десити Б1. У таквом низу
елемент нужности *настаје* (вероватно се мисли на настајање у садашњости тј. у самом
процесу догађања) па се и може сазнати само ретроспективно.
Трећи методолошки противаргумент социологији као теоријској историји наговестили су
историчари а разрадио га је Дилтај. Реч је о познатој тврдњи да су историјска збивања
сингуларна и индивидуална, да се не могу подвести ни под какве законе па да их зато и не
можемо објаснити већ само разумети. Према овом аргументу историјско сазнање је sui
generis тј. различито је од сваког сазнања које тежи уопштавању и утврђивању
регуларности, и то из четири разлога: 1. историјски догађаји су прошли и неповратни
догађаји, па се зато не могу испитивати као процеси у природним наукама који се
понављају; 2. историјски процеси су јединствени и непоновљиви па се не могу
класификовати као дешавања у природи; 3. историјски процеси обухватају акције, ставове
и мисли људских бића (а не кретање неживе материје) а они не подлежу оној врсти
детерминизма неопходној за постављање закона; 4. појединачни историјски догађаји (а
тек већи историјски процеси) изузетно су сложени и вишеслојни, много сложенији од
оних у природи, па им је готово немогуће приступити онако као што се приступа
природним појавама и процесима. Тако Дилтај долази до закључка да ни социологија ни
филозофија историје уопште не могу бити науке, јер теже да објасне људску историју
оним чега у њој нема – општим узроцима и законима развитка (''историја зна само за
односе деловања и трпљења, акције и реакције; у њој нема природно научне узрочности'').
На овако снажну антипозитивистичку реакцију социологија је одговорила углавном
повлачењем или редефинисањем својих основних циљева. До краја 19-ог века већ се била
дубоко усадила у три велике културно-језичке средине (немачка, француска,
англосаксонска) и у свакој од њих је забележила посебне начине прилагођавања тј.
одговора на изазов.
Историја у немачкој социологији
Социологија је у Немачкој имала не само највише противника као наука, већ је и сама
преживљавала најизраженије унутрашње борбе (борбе у смислу што је један део
представника друштвених наука није уопште признавао док су је други мешали час са
филозофијом историје час са социјалном филозофијом). На једној страни налазила се
снажна академска традиција велике немачке историографије која је (потпомогнута
Дилтајем) све друштвене науке вукла у правцу историзма, методолошке представе по
којој су сви друштвени феномени историјски тј. индивидуални и непоновљиви, који се
манифестују са непредвидљивом оригиналношћу због кога не могу бити изведени из било
5
ког вишег принципа (од историзма треба разликовати историцизам који је Попер
дефинисао као ''такав приступ друштвеним наукама који развија тврђење да је историјско
предвиђање њихов основни циљ, и да се тај циљ може постићи кроз откривање ''ритмова''
или ''образаца'', ''закона'' или ''праваца'' на којима се заснива историјски развој). На другој
страни налазила се снажна склоност Немаца ка филозофији историје – један од начина да
се социологија заштити од приговора историзма био је Бартов покушај да се искористи
углед који је филозофија историје уживала у Немачкој тако што ће се представити као
врста модерне филозофије историје која примењује методе и стандарде природних наука
на област историје, међутим покушај није био успешан јер није пружио задовољавајуће
одговоре на примедбе историзма.
Другачијим путем кренуо је Макс Вебер који истиче да се у друштвеним наукама не сме
одбацити свака амбиција о пружању објашњења друштвених или историјских појава – али
ово објашњење разликује се од оног у природним наукама по томе што не тежи откривању
свих већ само оних најважнијих узрока неког догађаја или феномена. Да би се то постигло
служимо се идеалним типовима, специфичним методолошко-хеуристичким
конструкцијама чији је основни задатак налажење оног типичног у неком феномену, тј.
издвајање најважнијих узрока или најважнијих чинилаца који тај феномен чине онаквим
каквим он јесте. Који су најважнији узроци или чиниоци одређује се помоћу мисаоног
експеримента у коме се замишља може ли неки догађај или неко друштвено стање
постојати без баш тог једног специфичног узрока/чиниоца о којем смо одлучили да
размишљамо. Тако идеални тип постаје мост између општег и једниственог: споља
представља јединственост (нпр. идеални тип економије западноевропског града у средњем
веку специфично је одређен просторно на западну Европу а временски на средњи век) а
изнутра представља општи карактер (нпр. идеални тип економије западноевропског града
у средњем веку не односи се ни на један конкретан западноевропски град који је постојао
у средњем веку). И тако сада, уместо да историју посматрамо као серију друштвених
стања у којима се траже законитости које су спољашње појединим облицима друштва, у
историји се сада траже типови појава, облика и склопова, без жеље да се пронађе
спољашња веза која би могла да послужи за њихово ''закономерно'' повезивање. Ова
типолошка метода, сада карактеристика социологије, је између методе генерализације
(својствене природним наукама) и методе сингуларизације (својствене историји) и њом
социологија избегава две рђаве крајности: натурализам или историзам. Постоји неколико
разлога због којих Веберово дело није знатније допринело да се историјска социологија
потврди као академска дисциплина: 1. методолошка слабост његовог решења спора
историзма и историјског позитивизма (његово методолошко учење није било до краја
развијено, а такође је и увођење типологизујуће методе у сврху превазилажења спора
између позитивизма и историзма на ''типично немачки начин'' мирило две супротстављене
стране стварајући треће, а да није озбиљније размотрило аргументе ни првог ни другог); 2.
Веберов карактер (вероватно нико није могао да га смисли); 3. продор нацистичког
тоталитаризма (у академски свет, притом су историчари били у милости режима док су их
7
промена међу којима нема узрочне везе'', ''претходно стање не ствара следеће''...). Први
разлог је у томе што се узрок неког развоја не може сагледати из пуког низа његових
сукцесивних фаза, јер је он увек изван низа. Други разлог је у томе што сваку фазу
развитка може одређивати више корелативних услова (који се могу мењати кроз фазе) а не
само један општи услов. Одатле, према Диркему, произилазе две последице: прва је
озбиљно ограничење могућности предвиђања у социологији (јер не можемо знати који ће
корелативни услов владати у наредној фази неког развојног процеса) а друга је да се
друштва не могу класификовати по историјским серијама већ само посредством не-
историјских типологија (а Диркем предлаже да се то учини на основу нивоа сложености –
нпр. хорда, клан, племе итд.).
Иако се чини да је избацио историју, он је уводи на мала врата. Ако хоћемо да објаснимо
неку друштвену појаву (нпр. заклетва) није довољно указати на њену функцију у датом
друштву (јер се функција може мењати (форма) а да њена природа (суштина) остане иста).
Зато ако хоћемо да објаснимо неку појаву морамо раздвојити стварни узрок који је изазива
од функције коју она врши а до стварног узрока неке појаве може се доћи тек када се
''упореде разни облици које она има не само међу народима данас него и међу народима у
којима је раније постојала''.
Дакле код Диркема постоје три нивоа проучавања: једно друштво, поређење пар
друштава, пореде се сва могућа друштва која су постојала. Његова компаративно-
историјска метода (коју назива и генетичком) омогућава сагледавање сваке појаве
истовремено аналитички и синтетички, јер показује њене саставне елементе, с једне
стране, и ред којим се они надовезују један на други и услове од којих зависи њихово
формирање и удруживање, са друге стране. Разлика између историје и социологије би
била у томе да је историја усмерена на појединачно док социологија истражује типове и
компаративне структуре (она је аналитичка теорија).
Када је Жорж Гурвич после WW2 почео да објављује своја главна дела (која су у
Француској јако добро примљена) чинило се да је Диркемов програм почео да се реализује
на најбољи могући начин. Али убрзо је постало јасно да Гурвичев систем не крије јасна
решења нити употребљиве истраживачке програме. Гурвич је од Диркема преузео
суштински значај типа и типологије за социологију, коју дефинише као ''квалитативну и
дисконтинуистичку типологију''. За разлику од историје која континуирано прати неки
ентитет, социологију занимају само форме које је тај ентитет у свом развоју добивао
(пример гусенице на страни 23). Као и код Диркема, и за Гурвича је основни референтни
оквир за социолошко објашњење тип глобалног друштва, будући да је ткз. формула
социолошког детерминизма (специфична врста правилности или законитости која влада у
конкретном друштву) – за сваки тип друштва различита. Зато је типологија глобалних
друштава најзначајнија типологија у социологији. Он критикује Диркемову типологију по
сложености (јер друштва исте сложености могу припадати различитим типовима) и сматра
да се типологија глобалних друштава може извршити на основу њихове структуре.
