Народна књижевност
Нада Милошевић-Ђорђевић
Лирика
Прозни облици
Српска усмена књижевност настала је, уз наслеђе које је морала донети из старе
словенске постојбине, на размеђи источне и западне цивилизације, у сусрету са затеченом
традицијом на новом тлу, у непосредном додиру с наслеђем антике, а касније, у
својеврсној одбрани од оријенталних утицаја и у прожимању с њима.
Из доба до 15. века располажемо поменима и записима и прозних и стиховних облика,
који функционишу у оквирима поетике писане књижевности, понекад испливавају као
самосталне целине, сведочећи и о формираности сопственог, усменоуметничког система.
Петнаести век доноси већ обиље података о постојању готово свих усмених радова и
врста, као и њихове оцене. Од краја 15. до 19. века појављују се руковети песама, прича и
других умотворина које у неким својим примерима достижу врхунце уметничке
усавршености. Читави зборници записа показују велику метричку и тематску разуђеност
усмене поезије, као и разноврсност прозних облика. У поезији се издвајају песме спеване
у дугом стиху, од петнаест до шеснаест слогова, такозване бугарштице, које се певају са
или без инструменталне пратње, некад у колу. Оне су углавном епске тематике, и међу
којима се налази и засад најстарији пронађени запис епске песме, забележен с краја 15.
века. Виталан и делотворан све до нашег времена, живи и десетерачки стих, састављен од
десет слогова, најраспрострањенији - епски, са цезуром после четвртог слога, и лирски,
симетрични десетерац са цезуром после петог слога. Десетерачка епска песма пева се
најчешће уз гусле; може се и казивати, док је лирска песма увек чврсто везана за мелодију.
Од рукописних зборника из друге половине 17. и почетка 18. века објавио је познати
српски правни историчар Валтазар Богишић збирку под насловом Пјесме из старијих,
највише приморских записа (бугарштице), 1878.
Први већи зборник народних десетерачких песама, опет махом епских, записивао је од
наших певача, почетком 18. века, непознати аустријски официр, на пределима Војне
границе, тада под аустријском управом. Објавио га је 1925. године, под насловом
Ерлангенски рукопис, немачки славист Герхард Геземан.
Почетком и средином 19. века, појавиле су се прве систематски објављене збирке
српских народних песама, приповедака, загонетки и пословица, које је Вук Стефановић
Караџић сакупио "са топлих усана народа". Мала простонародна славеносербска
пјеснарица, 1814; (И-ИВ), Лајпцишко издање, 1823-1833; И-ИВ, Бечко издање, 1841-1862);
Српске народне приповјетке (1821, са 166 загонетака; и 1853); Српске народне пословице
и друге различне као оне у обичај узете ријечи, 1834. Следи књига "женских песма" из
Херцеговине (1866), које је сакупио Караџићев сарадник и помагач Вук Врчевић, а Вук
Караџић их је пред смрт припремио за штампу.
Појавивши се у Европи, у време пуног процвата романтизма, српска народна поезија
доживела је изванредну рецепцију. Обелодањена у антологијским примерима Вукове
збирке одговорила је "кругу ишчекивања" европске културне јавности, постајући жива
потврда прво Хердерових, а затим Гримових идеја о усменом песништву. Јакоб Грим је
почео учити српски језик да би песме могао читати у оригиналу, сваку нову збирку
српских народних песама пропратио је тананим поетским анализама. Ставио их је
напоредо с Песмом над песмама, да би то исто учинио и Гете. Гримовом заслугом, али и
иницијативом образованог и мудрог Словенца Јернеја Копитара, цензора словенских
књига, Вуковог саветодавца и заштитника, српској народној књижевности омогућен је
улазак у велики свет.
Српске народне песме (и приповетке) превођене су на немачки језик готово упоред ос
њиховим објављивањем, понекад и пре тога, непосредно из Вукових рукописа или
казивања. Копитар је за Грима превео целу прву Пјеснарицу, затим низ песама у свом
приказу Лајпцишке збирке. Грим се и сам појавио као преводилац. Тереза Албертина
Лујза фон Јакоб-Талфи превела је двеста педесет лирских и епских песама већ 1825.
године. У својој компаративној студији поводом Вукове књиге из 1833. године оценила је
појаву збирки српске народне поезије као "један од најзначајнијих књижевних догађаја
модерног времена".
На основу њених превода настају преводи на друге језике. Да споменемо само неке
међу најранијим, на енглески (Џон Бауринг), на француски (Е. Бојар), на шведски (Финац
Јохан Рунеберг), на руски (Пушкин). Песме се иначе преводе на све словенске језике.
Чувена мистификација српских народних песама П. Меримеа - Гусле (1827) има
далекосежног утицаја у европским књижевностима. На Сорбони Клод Форијел (1831/32),
а на Колеж-де-Франсу Адам Мицкјевич (1841) држе специјални курс о српској народној
поезији. У Америци, муж Т. А. Л. фон Јакоб-Талфи, Едвард Робинсон, чувени професор
теологије, држи у Њујорку предавања о српским народним песмама.
Свежи и звучни десетерац, назван "српски трохеј", постао је не само предмет
изучавања већ и узор спевавања. Гете је "своје властите љубавне песме певао у
трохејима". Тако је трохеј "постао значајна песничка форма у немачкој књижевности", и
не само у њој.
С Вуковим временом завршио се и период "класичног" народног песништва, када је
оно достигло врхунски домет.
Уметничком домету српске народне поезије нису допринеле само оне појаве које су
непосредно претходиле Вуковом времену, већ и постојање једне веома развијене
усменопоетске граматике настале вековним процесима обликовања и клесања усменог
уметничког израза и његовог преношења од ствараоца до ствараоца, с генерације на
генерацију.
држава у епоху робовања под Турцима, преломни тренутак од кога почиње и другачије
рачунање времена - на оно пре и после битке.
Косовска епика јавља се у време када свест о држави, припадности тој држави, и свест
о витешкој дужности према њој постоји у сваком појединцу, и када еп представља
историјско памћење народа у размерама јуначке идеализације. Иако нема непосредних
записа песама из времена одмах после Косовске битке, већ само епски стилизованих
фрагмената теме у писаним изворима, они показују како су се историјске чињенице путем
мотивских и језичко-стилских образаца транспоновале у поезију, чему је помогла и
универзалност саме теме.
Убиство турског султана Мурата, које је починио српски витез Милош Обилић, јесте
историјски чин, али је исто толико поетска чињеница. Тај чин је изазван Милошевом
унутрашњом потребом да се жртвује за свој народ и уклопљен је у мотивску схему
витешког епа узрочно-последичном везом између клевете и часне потребе верног витеза
да је скине са себе и тако докаже верност своме владару. Клеветник (Вук Бранковић,
историјски и епски зет кнеза Лазара) по истим законитостима епске схеме постаће
издајник, као последња карика у ланцу да би се на психолошко-историјском плану
оправдале неминовне, трагичне последице битке.
Од драматичне косовске вечере, начињене колико по узору на Христову вечеру толико
и по угледу на обичајни ритуал славске свечаности, у српском народу посвећене
породичном свецу заштитнику, до трагања за мртвим јунацима на пољу Косову - сва
збивања стилизовања су у корелацији емотивно-личног и херојско-епског. У
бугарштицама је феудална атмосфера наглашена јаче. Десетерачка поезија Вукове збирке
креће се пак на подручју личног, породичног и општељудског и у складном сазвучју са
свечаним тоновима успоставља својеврсну присност певача племићким и владарским
ликовима, националним јунацима. Објективна историјска збивања посматрају се као
лична, сопствена судбина, да би се истовремено сваки лик, свака индивидуа, потпуно
подредио захтевима вишег, етичког реда.
Појам царства небеског, за које се опредељује српски кнез, идејна је подлога свеукупне
ове поезије. То је мисао јеванђељска, али и основна идеја сваке јуначке епопеје, у којој је
смрт на бојном пољу једини пут да се ратнику осигура вечни боравак с оне стране живота,
а вечни спомен и слава на свету овоземаљском. Лазарево опредељење јесте опредељење за
морални опстанак нације и трајање у епском свету непролазности. Овај избор у пуној
слободи личне воље врхунско остварење добија у подвигу Милоша Обилића, у извршењу
завета који је дао своме кнезу.
Тренуцима непосредно после завршене битке посвећене су две песме у Вуковој збирци
"Смрт мајке Југовића" и "Косовка девојка". Обе представљају епилоге укупних догађаја,
својеврсну транспозицију општег на појединачно, отаџбинског на породично, епског на
лирско посматрање збивања. то је учинило да их многи, нарочито страни истраживачи,
посматрају као баладе, чије многе одлике оне несумњиво носе. С друге стране, многа
тематска подручја европске баладе епски обликује изразито јак епски импулс српске
поезије.
