САДРЖАЈ
Увод....................................................................................................................................2
1.Басне кроз историју........................................................................................................3
2.Басне(обележја и карактеристике)................................................................................4
3.Приче о животињама(обележја и карактеристике).....................................................6
4.Значај басни и прича о животињама............................................................................7
5.Народна и уметничка басна..........................................................................................7
6.Примери народних и уметничких басни......................................................................8
Закључак...........................................................................................................................12
Литература........................................................................................................................13
1
УВОД
Живописност и непосредност самих басни учиниле су их једном од
најприсутнијих и најутицајнијих књижевних форми, поред бајки, када је у питању
рад са децом. Приче о животињама једноставно често су присутне у раду са децом
истичући при томе њихову значајност за српску књижевност. Без фолклорног
упоришта, можда, никад не би настала нека од познатих дела књижевности за децу,
а инспирисана природом и животињама. Басна и прича о животињама обједињују
естетске и етичке вредности књижевности, откривајући при томе смисао и лепоту
уметности. Деци омогућавају упознавања са историјом друштвеним дешавањима,
општељудском етиком, естетиком и васпитним вредностима одређеног временског
периода. На тај начин подстичу децу на размишљање и тражење сличних примера
којима ће они поткрепити своја морална расуђивања.
Басна је одувек била нешто што је и код одраслих изазивало одушевљење,
што је случај и са децом, посебно малом. Басна привлачи њихову пажњу, она
намеће своју структуру њиховом искуству које се уз помоћ ње проширује, она чини
да деца осете оне нити које повезују узроке са последицама наводећи их да уоче
поруке, повежу их са својим доживљајем сличних ствари из реалног живота.
Басне, народне приче са израженом поуком, је према грчком
историчару Херодоту измислио грчки роб Езоп, у 6. веку пне (Езопз се приписују и
друга времена и народности).Ове древне приче данас су познатије под
именом Езопове басне.
2
2. БАСНА (ОБЕЛЕЖЈА И КАРАКТЕРИСТИКЕ)
У периоду када се код деце јавља потреба стварања моста између света
бајки и света чињеница, те успостављања равнотеже између вањског и унутрашњег
света, басна може имати значајну улогу у остварењу тог циља, јер у себи задржава
сликовитост, а ослобађа се бајковитости. Басна припада приповедној прози. То је
мала, сажета епска форма, што значи да у себи носи обележја епске структуре
(догађај, ликови, фабула), али се по својим структурним обележјима приближава и
драми. Сматра се да је басна и најстарија форма драмске уметности, јер је начин
изражавања у басни изразито дијалошки. У њој се остварује конфликт који не
поприма јаче драматске размере и развојне фазе као у драмском делу али чини
језгро фабуле. Дијалог као примарна приповедна техника басне, темељи се управо
на конфликту, односно сукобу међу ликовима. Карактеристика басне је и то да она
на сатиричан начин приказује људско понашање, делујући на морал људи исмева
људске недостатке и мане, као и појаве у друштву. Пошто се служи средствима
комичног изражавања басна представља уједно и „малу комедију“.Оно по чему је
басна као књижевна врста препознатљива је њен сликовит начин говора, односно
њен алегоријски смисао и значење. Док је прича тело басне, поука је њен дух и
душа, а алегорија је одећа у коју се басна облачи
1
.
Басна посредним (пренесеним) начином изражава своје поруке, преко којих
утиче на етичко и социјално обликовање дететове личности и на развој и
спознавање моралних животних вредности. Смисао алегоријског изражавања јесте
тај, да се на индиректан начин каже нека животна истина и открију људске
карактеристике и особине.
Алегорија показује опште и појмовно у поједином. Сваки лик у басни
утеловљује, персонифицира одређену, типичну људску црту. Зато се у баснама
наивност увиек приказује у лику овце, лукавост у лику лисице, окрутност у лику
вука, итд. У баснама се алегорија може схватити као продужена метафора односно,
када се метафора протеже кроз све делове басне. Своју алегоријску основу басна
изграђује на усвојеним перцепцијама о појединим својствима животиња
(плашљивост зеца, верност пса, лукавост лисице, крволочност вука, глупост
магарца и сл). Устаљене особине животиња у басни служе као начин
1
И.Ч.Рохрски,
Басне
, Изд.“Претисак“, Карловац, 1844. (стр.104)
4
