знања подвргне методској сумњи. Он креће у потрагу за јасноћом, за извесношћу, а у
томе му помаже метода, која, заправо, представља „управљање мишљењем“, „припрему
воље у сазнању“. Декарт све подвргава методској сумњи, и тако долази до одговора да
чак иако сумња у све, не може сумњати у себе, у своје „ја“ које сумња. Док сумњамо ми
мислио, па је стога наше мишљење апсолутно евидентна чињеница, а ако мислимо онда
нужно и постојимо. Видимо да је Декарт пронашао себе као биће и његово „ја“ је
апсолутна   истина.   Из   овога   произилази   његова   чувена   реченица:   „Мислим,   дакле
јесам“.   Тако   је   постављен   критеријум   истине,   који   Декарт   налази   у   јасноћи   и
разговетности, а у оквиру своје методе разликује четири корака која дају извесност: 1)
Треба прихватити само оне истине које сазнајемо јасно и разговетно; 2) Сложеније
проблеме   треба   разложити   на   једноставне   и   лакше   схватљиве   делове;   3)   Оно   што
остане необјашњено треба објаснити помоћу ових простијих ствари; 4) На крају треба
још једном поновити цео процес како би се избегле могуће грешке.

Онтолошки доказ постојања Бога:

Полазиште за доказ о постојању Бога јесте

извесност мишљења (ја, субјеката) о самом себи. Будући да човек постоји као
непотпуно биће и да је његов дух несавршен и ограничен, идеја о бесконачном бићу
мора бити произведена у њему од стране другог свемогућег бића. Бог је извор те идеје
и он мора да постоји, јер ако не постоји није савршен. Уколико је Бог добар, он неће
варати, неће допуштати постојање „злог генија“, јер у супротном није Бог. Бог је гарант
истинитости јасних и разговетних идеја стварности, светлост која чини ствари јасним.

Теорија сазнања:

Доказано је постојање Бога помоћу јасних и разговетних

идеја, а Бог је гарант истинитости тих идеја. На питање зашто се и даље варамо, Декарт
даје објашњење да постоји несразмера између наше воље која је бескрајна, и моћи
сазнања која је ограничена. Када воља повуче човека да пређе своје границе, човек пада
у заблуду.

Философија природе (дуализам):

Декартово тумачење света на основу две

независне супстанције представља један облик дуализма. По њему, свет је подељен на
две супстанције: мисаону и простирућу (материјалну), које постоје независно једна од
друге.   Под   супстанцијом   Декарт   подразумева   оно   што   постоји   тако   да   за   његово
постојање   није   потребно   ништа   друго.  „Res   cogitas“  није   просто   мишљење,   већ
представља рефлексију о том мишљењу, спознајну делатност, тј. самосвест. Мисаона
супстанција садржи оно чиме се бавимо када мислимо, али такође и осећања, хтења и
машту.  „Res extensa“ има одлике да заузима простор, има тежину, креће се. Материја је
поистовећена   са   протежношћу.   Простор   се   као   протежна   ствар   разликује   од   саме
ствари, од субјекта спознаје. Све што се простире може да се објасни само спољашњим
односима, а не спонтаним кретањем. Људско тело припада простору и раствара се у
њему, а душа припада мишљењу.

Захваљујући Декарту философија је добила нову полазну тачку – извесност. Он

је утемељио субјекат и спознао да је истина у нама – ми смо истина.

3. Готфрид Вилхам фон Лајбниц

Учење о монадама:

Лајбниц обнавља питагорејску философију – супстанција је

једно, и атомистичку философију – супстанција је недељива. Попут две философије
које га инспиришу и Лајбниц претпоставља егзистенцију бесконачног мноштва
једноставних недељивих бића. Супстанција је енергија, а атом те енергије је монада –
једна тачка у простору, али нераспростирућа, недељива. Свака монада је самостална, тј.
у себе потпуно затворена. Монада представља нешто у себи савршено, тј. ентелехију.
Између монада не постоје узрочно-последични односи. Све монаде имају моћ опажања.
У зависности од квалитета перцепције, монаде се разликују по степену знања и моћи.
Што је перцепција јаснија, то је монада животнија. Посебан тип перцепције је
аперцепција, тј. самоопажање. Неке монаде (нпр. људске душе) су способне да опажају
саме себе. Према Лајбницу, монаде су поређане у један хијерархијски систем, а врховна
монада је Бог. Бог је удесио да унутрашња активност сваке монаде буде у хармонији са
активношћу свих осталих (предодређена хармонија), па је свет савршено јединствен
иако га чине индивидуалне супстанције. Лајбниц је тврди да постоје две врсте истина:
1) Истине ума, засноване на принципу противречности, нужне су и њихова супротност
је немогућа, и 2) Истине искуства, засноване на принципу довољног разлога, случајне
су и њихова супротност је могућа.

Доказ за постојање Бога:

Лајбниц је пружио коначан облик метафизичких

доказа о постојању Бога. Постојање Бога доказује „принципом довољног разлога“: по
њему, ниједно биће нема тако јак разлог да постоји колико га има Бог. Од тренутка када
је могућ, Бог нужно и постоји, он је неопходан и његово постојање ништа не може
спречити. Нужне и вечне истине су оне које не зависе од постојања било које случајне
ствари. Међутим, оне захтевају метафизичку основу у неком субјекту који је апсолутно
нужан, а то је Бог. Све чињенице у космосу имају своје узроке. Али, због бескрајне
сложености универзума, морало би се ићи у бесконачност. Први разлог мора бити ван
овог низа случајности, мора бити апсолутно нужан, а то је Бог. На крају Лајбниц
доказује да Бог постоји на основу савршене хармоније у којој се монаде налазе без
међусобне интеракције, из чега следи да све монаде потичу од истог узрока.

Теодицеја – проблем зла:

Зло се може посматрати у метафизичком, физичком и

моралном смислу. Метафизичко зло се састоји у једноставној несавршености, физичко
зло у патњи, а морално у греху. Иако физичко и морално зло није нужно, довољно је да
буде могуће због вечних истина. Метафизичко зло је последица створености, физичко
зло је последица моралног зла и служи као казна за грех и као средство за усавршавање
добра, док је морално зло могуће због људске слободе. Зло није позитиван ентитет, већ
недостатак.

4. Џон Лок

У центру Локове философије је истраживање људског разума, његових граница

и домета. Својим учењем поставио је темеље либерализма. Сматра се оснивачем
енглеског емпиризма и теорије сазнања. Бавио се и педагошким проблемима.

Теорија сазнања:

Лок оспорава Платонову теорију о урођеним идејама. Својим

начином размишљања да „у духу не може да постоји ништа, чега он не би био свестан“,
желео је да подстакне философе да отворених очију посматрају свет искуства. По Локу,
наш  разум је  „tabula rasa“.  Сматрао  је  да су  све наше идеје  стечене,  не  урођене,  а
стечене су захваљујући „осетима“, и оне имају само један извор: искуство, доживљај.
Дакле, идеје добијамо из искуства, а не рађамо се са њима. Идеја је назив за све што
дух у себи опажа или што је непосредни предмет опажаја, мисли или разума. Лок идеје
дели   на   просте   и   сложене.   Све   просте   потичу   из   два   извора:   1)Чулних   осета,   и   2)
Рефлексије.   Сложене   идеје   настају   комбиновањем   простих   идеја   и   касније,
апстраховањем или уочавањем сличности или разлика међу њима. Међу сложене, спада
и идеја о супстанцији. Како никада није срео супстанцију у свом животном искуству, за
Лока традиционално схватање супстанције је чиста илузија. По Локовој теорији, тела
поседују три квалитета: 1) примарни, који је неодвојив од тела (чврстоћа, кретање…);
2)   секундарни,   који   проистиче   из   начина   на   који   тела   делују   на   наша   чула   (боја,
мирис…); 3) терцијални, који се односи на моћ предмета да изазива промене у другим
предметима. Квалитете перципирамо преко „неосетних честица“ које делују на наша
тела. Постоји разлика између идеја и квалитета – идеје се у духу, а квалитет у објекту.
Секундарни квалитети се могу поистоветити да идејама, будући да зависе од наших
чула.

Лок је оставио трага и у политичкој философији. Сматрао је да држава постоји

како би заштитила права грађана преко закона који ће једнако бити примењивани на
све. Грађанима је остављено да слободно бирају између свега што држава не забрањује,
а она би требало да забрањује што мање. Уколико држава угрози природна права
грађана, они имају права да се побуне против власти. Овакве идеје постале су основа
либерализма.