MEĐUNARODNI ODNOSI 1922. – 1925.

MEĐUNARODNI ODNOSI 1922. – 1925.

       Godine 1922.-1925. predstavljaju krizno razdoblje 
međunarodne politike u Evropi. Politička osnova te 

krize bila je u dilemi: dosledna primjena ili revizija 
Versajskog   ugovora.   Ovo   pitanje   je   bila   okosnica 

francusko-njemačkih   odnosa,   a   ovi   ključna   tačka 

čitave evropske politike.

             Francusko-njemački  odnosi  su  bili  opterećeni 
demantima   najizrazitije   kontradiktornosti.   To   se 
opažalo iz jasno izražavanih ciljeva spoljne politike dve 
zemlje. 

Najvažniji spoljnopolitički cilj Njemačke bio je: 

postepeno ublažavanje odredaba Versajskog ugovora 
i   izvršavanje   što   manjeg   broja   njegovih   obaveza, 
naročito   obaveza   finansijske   i   vojne   prirode. 
Francuska   se   politika   zasnivala   na   striktnom 
poštovanju   versajskoh   klauzula   i   naterivanju 
Njemačke   da   ih   izvršava.

  Iza   ovih,   stajali   su   trajniji 

motivi francuske i njemačke politike. U Njemačkoj su ti 
motivi   bili   sazdani   iz   dve   komponente:   od   već 
tradicionalnih   pravaca   imperijalističke   politike   i   od 
novih osvajačkih ideala proisteklih iz ideologija koje su 
se   javile   poslije   I   svjetskog   rata.   Za   Francusku   je 
osnovni cilj bio onemogućavanje Njemačkoj da stvori 
uslove   za   ostvarenje   svojih   ciljeva.   To   je   jedino 

garantovalo ne samo nesigurnu hegemoniju Francuske 

stvorenu   poslije   I   svjetskog   rata   već   i   njenu 
neposrednu   bezbjednost.   Dalje   u   svojoj   politici, 
Francuska   ni   objektivno   nije   mogla   da   ide   dalje. 
Nestalo   je   stare   Rusijekao   glavnog   oslonca   njenog 

sistema saveza, a VB je stalno izbjegavalatakvu ulogu. 

Zamjenu   za   neuspjeh   anglo-američke   garancije, 
Francuzi su tražili u sporazumima i savezima sa malim 
kontinentalnim   državama:   Belgijom,   Poljskom, 
Rumunijom itd.

             Englezi su sa nepovjerenjem gledali na to. Nisu 

željeli   francusku   dominaciju   u   Evropi,   plašili   su   se 
njemačko-   sovjetskog   zbližavanja   i   nisu   imali 
povjerenja   prema   Poljskoj,   koju   su   Francuzi 
favorizovali.   To   su   bili   razlozi   za   razlike   u 
spoljnopolitičkoj orjentaciji VB i Francuske početkom 
dvadesetih   godina.   Te   su   se   razlike   uglavnom 
ispoljavale   u   odnosima   prema   Njemačkoj   i   njenim 
obavezama

. S jeseni 1921. britanska vlada je počela 

da   radi   na   planovima   za   oživljavanje   privrednog 
života   putem   stvaranja   političkih   uslova   za   što 
svestraniju   međunarodnu   saradnju   u   Evropi.Ti   su 
uslovi podrazumjevali uključivanje u ovu saradnju i 
Njemačke   i   SSSR-a.   Uključivanje   se   moglo   postići 
sporazumnim   rješavanjem   spornih   pitanja   koja   su 
proisticala   iz   Mirovnog   ugovora   sa   Njemačkom   i 

njoj   raspravlja   o   trgovini   i   drugim   oblicima 

međunarodne   ekonomske   saradnje   u   cilju   bržeg 
oživljavanja privrednog života. Sa takvom namjerom 
je   na   konferenciju   došlo   29   zemalja.   Međutim, 
francuski   delegat   LUJ   BARTU   je   prvih   dana   skupa, 

postepeno nametnuo rješavanje takvih pitanja koja 

su   potpuno   skrenula   tok   konferencije   sa   osnovnih 
tema zbog kojih je sazvana. Francuska delegacija je 
došla u Đenovu rješena da ne dozvoli raspravu ni o 
jednom   drugom   problemu   sve   dok   se   Rusija   ne 

obaveže na vraćanje predratnih i ratnih dugova i na 

isplatu   i   na   isplatu   odštete   stranim   vlasnicima 
nacionalizovanih privrednih objekata i druge imovine 
u   Rusiji.   Iznošenjem   ovakvog   zahtjeva   Francuzi   su 
podnijeli   i   izvještaj   o   sumi   koju   bi   SSSR   trebao 
isplatiti.   Rusi   su   odgovorili   iznošenjem   izvještaja   o 
šteti koju su saveznici učinili učešćem u građanskom 
ratu u Rusiji. Time ništa nije postignuto. Cilj čitave 
konferencije  je  bio  promašen, za  šta  su  razlozi bili 
višestruki,   a   među   kojima   je   bio   i   njemačko-ruski 
ugovor o prijateljstvu. 
             Njemačko-sovjetski ugovor, potpisan 16. aprila 
1922. u luksuznom ljetovalištu Rapalo, nedaleko od 
Đenove, bio je najznačajniji politički rezultat velikog 
evropskog   skupa   u   Đenovi.   Sovjetsko-njemačko 
zbližavanje imalo je 1922. svoju malu istoriju. Sovjeti 

su sa pravom računali da je poražena i nezadovoljna 

Njemačka najbolji partner sa koji bi se moglo raditi na 
razbijanju   versajskog   sistema   i   blokade   koju   su   na 
različite načine obe zemlje bile podvrgnute. Interes je 
zato Rusiji bio da se sa Njemačkom uspostavi što je 

moguće svestranija privredna i politička saradnja. I u 

Njemačkoj je bilo zastupljeno slično shvatanje. Vojni, 
politički i diplomacki krugovi okupljeni oko načelnika 
štaba   njemačke   armije   Hans   fon   Zekta   i   Malcana, 
postali su naročito aktivni u propagiranju njemačko- 

sovjetskog zbližavanja, od sredine 1921. tj. od kada je 

kabinet Virt-Ratenau (Valter Ratenau) poveo „politiku 
izvršenja“   Versajskog   ugovora.   Ipak,   sve   do   kraja 
1921.   Zekt   i   Malcan   su   smatrali   da   je   još   rano   za 
otvoreno   pregovaranje   sa   Sovjetima   i   otkrivanje 
karata njemačke politike. Međutim, već u jesen 1921. 
Haze   je   počeo   tajne   pregovore   sa   specijalnim 
sovjetskim izaslanikom Krasinom i vojno privrednoj 
saradnji između Njemačke i Sovjetske Rusije. Dok su 
Nijemci   u   tim   razgovorima   akcenat   stavljali   na 
privrednu,   dotle   je   Moskva   insistirala   na   političkoj 
saradnji.   Valter   Ratenau   je   postepeno   usvajao 
stavove svojih saradnika. Pregovori su okončani 16. 
aprila kada su Čičerin i Ratenau potpisali ugovor.
         RAPALSKIM UGOVOROM SSSR i Njemačka su se 
uzajamno     odricale   predratnih   i   ratnih   dugova.