1. Pojam međunarodnog krivičnog prava
Pojam međunarodnog krivičnog prava nije dovoljno određen. Ima nekoliko različitih značenja.
Najstarije i najuže značenje je ono koje se odnosi na prostorno važenje krivičnog zakonodavstva
jedne zemlje. Pod pojmom međunarodnog krivičnog prava podrazumeva se skup međunarodnih
akata koja za države koje su ih prihvatile sadrže obavezu da predvide određena ponašanja u svom
krivičnom zakonodavstvu kao krivična dela. Pojam međ.kriv.dela se može shvatiti:
- u širem smislu to su sva ponašanja za koja je međunarodna zajednica zainteresovana da budu
suzbijana i da nacionalnim krivičnim zakonodavstvima budu predviđena kao krivična dela. To mogu
biti krivična dela kao što su: trgovina ljudima, međunarodni terorizam, ilegalni promet droge...
- u užem smislu pod međ.kriv.delima se podrazumevaju ona za koja se posle Drgog svetskog rata
sudilo od strane Međ.vojnog suda u Nirnbergu (1946) i Tokiju (1948), a koja su dobila svoju potvrdu
usvajanjem četiri ženevske konvencije. To su tri kategorije kr.dela: ratni zločini, zločini protiv mira i
zločini protiv čovečnosti. U međ.kr.dela spada i zločin genocida koji je uveden Konvencijom o
sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida iz 1948. Statut Međ.vojnog suda je predviđao i određena
pravila o krivičnoj odgovornosti za ta krivična dela koja su kasnije potvrđena od strane Organizacije
UN i poznata su pod imenom tzv. Nirnberških principa. Najvažnije međunarodne konvencije koje
nalažu državama potpisnicama propisivanje međ.kr.dela su: Ženevska konvencija iz 1949, dva
dopunska protokola uz te konvencije iz 1977, Konvencija o sprečavanju i kažnjavanju zločina
genocida iz 1948. Ove konvencije su ratifikovane i od strane Srbije. Sada se sve više govori o
međ.kr.pravu kao nadnacionalnom krivičnom pravu koje treba da primenjuje međ.krivični sud.
Pojam međ.krivičnog prava treba shvatiti u najširem smislu, pa ono obuhvata i međunarodne aspekte
krivičnog prava i krivičnopravne aspekte međ.javnog prava, ali i supernacionalno krivično pravo
koje je tek u nastajanju.
2. Značaj odnosa međunarodnog prava i krivičnog prava za međunarodno krivično pravo
Postoji različito gledanje na pojam, mogućnosti i budućnost međ.krivičnog prava u zavisnosti od
toga da li se posmatra sa aspekta međ.prava ili sa aspekta krivičnog prava. Dok su teoretičari
krivičnog prava skeptični u pogledu toga da li uopšte postoji međ.kr.pravo koje sadrži nešto više od
obaveze država da u svoje zakonodavstvo unesu određene krivičnopravne odredbe, teoretičari
međ.prava su već optimisti u tom pogledu. U toku svog razvoja krivično pravo civilizovanih zemalja
dostiglo je visoke standarde. Razlike između krivičnog prava i međ.javnog prava, predstavljaju
prepreku za ustanovljenje međ.krivičnog prava koje treba da bude spoj te dve grane prava. U teoriji
je prisutno shvatanje koje međ.pravu odriče karakter prava. Govori se o pravu u nastajanju. Prepreka
za formiranje i razvoj međ.kriv.prava je i suverenitet država. Upravo u oblasti međ.kriv.prava postoji
realna opasnost po suverenitet država, jer ideja o supernacionalnom međ.krivičnom pravu koje bi
važilo za sve građane sveta, može se zloupotrebiti u cilju ograničenja suvereniteta slabijih država.
Nastojanja da se suverenitet određenih država ograniči može se obrazlagati i opravdanošću
ustanovljavanja supernacionalnog međunarodnog krivičnog prava. Ta nastojanja imaju uporište u
činjenici da neke zločine države ne kažnjavaju jer su i same umešane u to. Prihvatljivo rešenje je
univerzalni međ.krivični sud i međ.kriv.kodeks koji bi važio za građane svih država. Ne može se
negirati postojanje međ.kriv.prava kao naučne discipline i kao pozitivne grane prava. Međ.krivično
pravo obuhvata i krivičnopravne aspekte međ.prava i međunarodne aspekte krivičnog prava. Pojam
međ.krivičnog prava treba da obuhvati i supernacionalno međ.kriv.pravo, o kome ima osnova da se
govori naročito posle stupanja na snagu Statuta Međ.kriv.suda (1.jula 2002.). Međ.krivično pravo je
po svom načinu nastanka međ.pravo, ali je po svojoj prirodi i ciljevima krivično pravo, pa zato u
njemu moraju da važe ista osnovna načela kao i u krivičnom pravu.
3. Načelo zakonitosti
Univerzalna deklaracija o pravima čoveka iz 1948. sadrži načelo zakonitosti, po kome niko ne sme
biti osuđen za krivično delo zbog činjenja ili propuštanja koja nisu bila krivično delo po
nacionalnom ili međunarodnom pravu u vreme kada su učinjena. Načelo zakonitosti obično se
izražava latinskom formulacijom nulum crimen, nulum poena sine lege i znači da niko ne može biti
kažnjen za neko ponašanje, ako pre nego što ga je preduzeo ono nije bilo zakonom predviđeno kao
krivično delo i ako nije za isto bila zakonom propisana kazna.
Kroz načelo zakonitosti krivično pravo obavlja svoju garantivnu funkciju koja je značajna sa aspekta
prava i sloboda građana i ostvarivanje principa pravne države. Pravna država ne samo da štiti
građane krivičnim pravom, ona ih mora zaštititi i od krivičnog prava. Upravo načelo zakonitosti služi
sprečavanju samovoljnog kažnjavanja bez zakona ili na osnovu neodređenog ili nejasnog zakona. U
osnovi garantivne funkcije nalazi se samoograničenje državne prinude u oblasti krivičnog
prava i ona treba da stvori osećaj sigurnosti u jednom društvu da niko neće biti samovoljno krivično
gonjen. Sve je to samo donekle važilo za medjunarodno krivično pravo. Umesto načela zakonitosti
bilo je priznato stvaranje prava putem običajnog prava, što je omogućavalo arbitrernost. Polazilo se
od pretpostavke da se medj.krivično pravo neće direktno primenjivati, već da prethodno mora biti
inkorporisano u krivično pravo pojedinih zemalja. Izuzetno, direktna primena medj.prava dozvoljena
je u slučajevima kada nacionalno pravo ne predvidja kao krivično delo neko ponašanje oko koga
postoji saglasnost da se radi o teškom krivičnom delu. Statut medj.krivičnog suda iako predstavlja
pomak u pravcu kodifikacije medj.krivičnog prava, ne ispunjava stroge krivičnopravne standarde
koji se postavljaju u vezi sa načelom zakonitosti. Statut deklarativno usvaja načelo zakoitosti, pa
formuliše načelo nullum crimen sine lege i zabranjuje analogiju, a u slučaju nepreciznih odredaba
predviđa da treba pribeći tumačenju koje je povoljnije za učinioca.
Načelo zakonitosti u krivičnom pravu ima četiri segmenta:
1. nulla poena sine lege scripta – isključuje primenu nepisanog, običajnog prava
2. nulla poena sine lege praevia – sadrži zabranu retroaktivne primene krivičnog zakona. Lex praevia
znači da nema krivičnog dela i krivične sankcije ako to nije bilo propisano zakonom pre nego što je
krivično delo učinjeno
3. null poena sine lege certa – predstavlja načelo određenosti koje nalaže da krivičnopravne norme u
što većem stepenu budu određene i precizne
4. nulla poena sine lege stricta – sadrži zabranu stvaranja prava putem analogije. Lex stricta znači da
krivični zakon obuhvata samo ono na šta se odnosi a ne i slične situacije.
4. Načelo legitimnosti
Načelo legitimnosti znači da krivično pravo i krivičnopravna represija moraju u celini biti opravdani
i nužni. To se može reći i za medj.krivično pravo. Legitimnost znači opravdanost i prihvatljivost
određenih ustanova i normi. Ostvarivanje ovog načela zavisi od ubeđenja građana o tome da li su
dređene institucije i norme opravdane. Za pojam legitimnosti je od presudnog značaja vrednosni
element, legitimnost pretpostavlja saglasnost nekog ponašanja ili stanja sa određenim sistemom
vrednosti. Nelegitimnost neke krivičnopravne norme nije dovoljan razlog da se ona ne primenjuje,
već razlog za to da se ona što pre izmeni i uskladi sa zahtevima legitimnosti. Prema tome, načelo
legitimnosti je pre svega od značaja za stvaranje krivičnog prava, a samo izuzetno i za njegovu
usmereno na zaštitu čoveka i njegovih najvažnijih dobara, ukoliko zaštita drugih dobara nije
podređena tom cilju. Medj.kriv.pravo ima za cilj da zaštiti osnovna dobra celog čovečanstva.
- drugi aspekt je ono što se uobičajeno podrazumeva pod načelom humanosti u krivičnom pravu, a to
je da u odnosu na učinioca krivičnog dela, krivično pravo i krivične sankcije treba da budu, koliko je
to moguće, humane. Isticanje ovog načela često ima ideološke motive da se krivično pravo i kazna
prikažu humanijim nego što stvarno jesu. Ipak, realizacija ove ideje je ograničena karakterom
krivičnog prava i krivičnih sankcija. Ona ima svoje granice koje leže u činjenici da su krivične
sankcije, a posebno kazna, nužno nehumane i da sadrže određeno zlo i zato načelo humanosti u
krivičnom pravu i u medj.kriv.pravu treba shvatiti kao težnju da se izbegne nepotrebna humanost.
8. Načelo pravednosti i srazmernosti
Krivično pravo obavlja jednu važnu i korisnu funkciju za pojedinca i društvo, a to je zaštitna
funkcija. Granice toj zaštiti postavlja upravo načelo pravednosti i srazmernosti. Kazna i druga
krivična sankcija koja se primenjuje prema učiniocu krivičnog dela mora biti pravedna i srazmerna
učinjenom delu. Pri tome se mora voditi računa i o stepenu krivice koji predstavlja gornju
neprekoračivu granicu prilikom odmeravanja kazne. Nije prihvatljivo da se krivične sankcije
propisuju i primenjuju ne obazirući se na neke opšte ideje pravde i pravičnosti, da se po cenu kršenja
tih načela, a time i kršenja sloboda i prava građana, ostvaruje što efikasnija zaštita. Načelo
pravednosti i srazmernosti predstavlja i branu jednom gledanju na krivično pravo, koje je izvesno
vreme bilo čak dominirajuće u određenim zemljama, a to je da društvo ima pravo da različitim
oblicima tretmana menja ličnost učinioca krivičnog dela, a sa ciljem da više ne vrši krivična dela. To
je ponekad podrazumevalo i drastične zahvate u duševni i telesni integritet učinioca koji uopšte nisu
bili u srazmeri sa učinjenim krivičnim delom. Danas je načelo pravednosti i srazmernosti ponovo
postalo jedno od osnovnih načela krivičnog prava. Ono je od značaja ne samo za njegovu primenu,
već i za njegovo stvaranje. U oblasti medj.kriv.prava zastupa se mišljenje da bez ostvarivanja načela
pravednosti, nije moguće ni postići i održavati međunarodni mir. Neke pojave u medj.kriv.pravu
stvaraju sumnju u pogledu ostvarenosti ovog načela. Osnivanje ad hoc tribunala samo za određene
zločine i učinioce, nameće prigovor selektivne prirode koji predstavlja grubo kršenje ovog načela.
10. Razvoj međunarodnog krivičnog dela
O začecima međ.krivičnog prava se može govoriti još u antičkom Rimu, a na neke njegove elemente
nailazi se i u srednjovekovnom pravu. Pre Drgog svetskog rata međ.kr.pravo je bilo u nastajanju i
sastojalo se iz dela međ.ugovornog običajnog prava koji se odnosi na piratstvo, ropstvo, regulisanje
oružanih sukoba. Međunarodnopravni ugovori koji se zaključuju u drugoj polovini 19. i početkom
20. veka i običajnopravne norme odnosile su se na države i nisu obavezivale pojedince. Stav da
pojedinca može biti subjekat međunarodnog prava nije bio prihvaćen u to vreme, a predstavljao je
uslov za razvoj međunarodnog krivičnog prava. Prvi put je priznavanje pojedinca kao subjekta
međunarodnog prava učinjeno u Versajskom mirovnom ugovoru 1919.g. i time se prvi put zauzima
izričit stav o individualnoj krivičnoj odgovornosti zbog povrede normi međ.prava. Veliki značaj za
razvoj međunarodnog krivičnog prava imalo je suđenje u Nirnbergu. Tome je prethodio sporazum u
Londonu 1945.g. kojim je osnovan vojni tribunal i čiji je sastavni deo i Statut tog tribunala. Taj statut
izvršio je veliki uticaj na dalji razvoj međ.krivičnog prava, a posebno njegove odredbe koje se
odnose na tri grupe kr.dela. Kao krivična dela u nadležnosti Međ.vojnog tribunala predviđeni su:
- zločini protiv mira - planiranje, pripremanje, započinjanje ili vođenje agresorskog rata ili rata kojim
se krše međunarodni ugovori, sporazumi ili garantije, ili učestvovanje u nekom zajedničkom planu li
zaveri za izvršenje bilo kog od tih dela
- ratni zločini – povrede ratnih zakona i običaja. Takve povrede obuhvataju ubistvo, zlostavljanje ili
odvođenje na prinudni rad ili za koji drugi cilj civilnog stanovništva okupirane teritorije ili u
okupiranu teritoriju, ubistvo ili zlostavljanje ratnih zarobljenika ili lica na moru, ubijanje talaca,
pljačkanje javne ili privatne imovine, namerno razaranje gradova, varoši i sela...
- zločini protiv čovečnosti – ubistvo, istrebljenj, porobljavanje, deportacija i ostala nečovečna dela
izvršena protiv bilo kojeg stanovništva pre ili za vreme trajanja rata ili proganjanje na ratsnoj,
političkoj ili verskoj osnovi... Statut Međ.vojnog suda je dobio svoju potvrdu kroz tzv. Nirnberške
principe. Do daljeg razvoja međ.kr.prava došlo je kroz usvajanje određenih međ. konvencija kojima
su ustanovljena određena međ.kr.dela. Od međunarodnih akata kojima sse predviđaju elementi
određenih krivičnih dela treba izdvojiti:
1. Konvencija o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida iz 1948. godine
2. Ženevske konvencije iz 1949. godine sa dva dopunska protokola 1977. godine
3. Konvencija za zaštitu kulturnih dobara u slučaju oružanog sukoba iz 1954. godine
4. Konvencija o ukidanju svih oblika rasne diskriminacije iz 1965. godine
5. Konvencija o sprečavanju i kažnjavanju krivičnih dela protiv lica pod međunarodnom zaštitom
uključujući diplomatske agente iz 1973. godine
6. Evropska konvencija o kažnjavanju terorizma iz 1977. godine
7. Konvencija o zabrani razvoja, proizvodnje, skladištenja i upotrebe hemijskog oružja i njihovom
uništavanju iz 1993. godine
Određeni značaj u razvoju međunarodnog krivičnog prava imaju i rezolucije i deklaracije Generalne
skupštine UN. Nesporan značaj za međunarodno krivično pravo imaju i rezolucije Saveta
bezbednosti UN kojima su osnovani ad hok tribunali za bivšu Jugoslaviju i Ruandu, iako rasprave o
pravnoj prirodi i legalnosti onih akata i dalje traju.
11. Vremensko važenje medjunarodnog krivičnog prava
Zbog nepostojanja kodifikacije i preciznog regulisanja šta predstavlja međ.kriv.delo postavlja se
pitanje, da li je moguće primeniti pravilo da važi onaj zakon koji je važio u vreme izvršenja
krivičnog dela i da li je moguće da se dozvoli primena kasnijeg zakona koji je blaži za učinioca.
Često je teško odrediti koji je zakon važio u vreme izvršenja kriv.dela. To se posebno javlja ako bi se
pošlo od toga da se i običajnim pravom mogu stvarati norme međ.krivičnog prava. Kada se radi o
međunarodnim konvencijama kojima se ustanovljava obaveza države da predvide određena
ponašanja kao krivična dela, prihvaćeno je da ona važe tek od momenta njihove ratifikacije. Tada se
na ta krivična dela koja su uneta u interno zakonodavstvo primenjuju opšta pravila o vremenskom
važenju krivičnog zakonodavstva. U Statutu Stalnog međ.kriv.suda učinjen je napredak povodom
regulisanja ovog pitanja. Propisano je da je sud nadležan samo u odnosu na krivična dela koja su
izvršena posle stupanja na snagu Statuta, a to važi i za države koje naknadno pristupe Statutu. Takvo
rešenje je posledica i pravila međ.ugovornog prava da se međ.ugovori ne mogu retroaktivno
primenjivati. Nadležnost tribunala za bivšu Jugoslaviju i Ruandu je retroaktivno određena jer do
njegovog osnivanja nije došlo ugovornim putem, već ih je osnovao Savet bezbednosti kao prinudnu
meru. Nije dozvoljeno odstupiti od opšteg priznatog načela u svim savremenim krivičnopravnim
sistemima da se krivičnopravna norma ne može retroaktivno primenjivati, osim ako je blaža za
učinioca, posebno ako se odnosi na kriminalizaciju nekog ponašanja.
Važi i za stranca koji učini bilo koje krivično delo protiv državljanina Srbije. U oba slučaja je
potrebno da se stranac zatekne na teritoriji naše zemlje ili da joj bude ekstradiran. U oba slučaja
primenjuje se realni princip koji je supsidijarni (uslovnog) karaktera, jer se primenjuje samo ako su
ispunjeni uslovi iz čl.10 KZ. Za razliku od primarnog realnog principa, ovde nema potrebe za
primenom našeg prava ako je došlo do primene stranog krivičnog prava.
14. Personalni princip
Naše krivično zakonodavstvo važi i za državljanina Srbije i kad u inostranstvu učini neko krivično
delo, osim krivičnih dela navedenih u članu 7. KZ, ako se zatekne na teritoriji naše zemlje ili joj
bude ekstradiran. Ovom odredbom predviđa se (aktivni) personalni princip za važenje našeg
krivičnog zakonodavstva. Prema tom principu naše krivično zakonodavstvo se primenjuje na naše
državljane koji u inostranstvu učine krivično delo i onda kada se radi o bilo kojem krivičnom delu, a
ne samo o onima koja su obuhvaćena primarnim realnim principom. Krivično zakonodavstvo Srbije
primenice se i na učinioca koji je postao državljanin Srbije pošto je učinio krivično delo. Razlog za
primenu ovog principa je da naši državljani dolaskom u Srbiju ne bi izbegli odgovornost za krivična
dela učinjena u inostranstvu, s obzirom na to da ne mogu biti ekstradirani.
15. Univerzalni princip
Prema univerzalnom principu krivično zakonodavstvo Srbije važi i za stranca koji prema stranoj
državi ili prema strancu učini u inostranstvu krivično delo za koje se po zakonu zemlje u kojoj je
činjeno može izreći kazna zatvora od pet godina ili teža kazna. Uslovi za primenu univerzalnog
principa su da se stranac zatekne na našoj teritoriji, a ne bude ekstradiran stranoj državi, kao i da je
delo kažnjivo po zakonu zemlje u kojoj je učinjeno. Sud ne može izreći težu kaznu od one koja je
propisana zakonom zemlje u kojoj je krivično delo učinjeno. Jedan od uslova za primenu
univerzalnog principa je da se radi o krivičnom delu i prema stranom zakonu. U vezi sa tim postoji
jedan izuzetak, prema kom ako je u pitanju delo koje se u vreme kada je izvršeno prema opštim
pravnim načelima priznatim u međunarodnom pravu smatra krivičnim delom, u tom slučaju se
gonjenje može preduzeti samo po odobrenju republičkog javnog tužioca. Univerzalni princip se ne
primenjuje u slučaju lakših krivičnih dela. Dodatni uslov za primenu ovog principa je i da radi o
krivičnom delu za koje se može izreći zatvor u trajanju 5god ili teža kazna. Prilikom odmeravanja
kazne postoji jedno ograničenje, a to je da sud ne može izreći težu kaznu od kazne koju predviđa
krivično zakonodavtsvo zemlje u kojoj je krivično delo učinjeno.
16. Posebni uslovi za primenu supsidijarnog realnog, personalnog i univerzalnog
principa
Odredbe KZ predviđaju posebne ulove pod kojima neće doći do primene supsidijarnog realnog,
personalnog i univerzalnog principa. Njihov cilj je da se izbegne povreda principa ne bis in idem.
Primena stranog prava treba da isključi mogućnost primene našeg prava. Personalni, supsidijarni i
univerzalni princip neće biti primenjeni i krivično gonjenje se neće preduzeti, ako je:
1. učinilac potpuno izdržao kaznu na koju je u inostranstvu osuđen;
2. učinilac u inostranstvu pravnosnažnom presudom oslobođen ili mu je kazna zastarela ili
oproštena;
3. prema neuračunljivom učiniocu u inostranstvu izvršena odgovarajuća mera bezbednosti;
