УНИВЕРЗИТЕТ У ПРИШТИНИ
ФИЛОЗОФСКИ ФАКУЛТЕТ
У Косовској Митровици
ОСНОВНЕ КАРАКТЕРИСТИКЕ И
СПЕЦИФИЧНОСТИ СИСТЕМА
ПРЕДШКОЛСКОГ ВАСПИТАЊА МАРИЈЕ
МОНТЕСОРИ
-Дипломски рад-
Професор: Студент: Зорица Живановић
2016.
4
Тема овог рада је систем Марије Монтесори који је направио велике темеље за све што
данас постоји. Покушаћу да објасним и наведем њена педагошка начела,приципе и
уопште циљ методе, те како се они рефлектују на дете,дететово учење и васпитање,
дакле целокупни систем њеног рада и деловања. У раду ће бити реч о једном другачијем
приступу деци и самом васпитању детета које се разликује од традиционалног. Циљ је
управо да се укаже на посебност Монтесори система васпитања, где дете стављамо у
центар и поштујемо га као одраслу особу, упознајемо његов карактер.
Важан појам методе васпитања Марије Монтесори је личност детета. Детету се мора
омогућити слободан развој, где је врло важно и самообразовање. Све се то одвија у добро
„уређеној средини“ која садржи све потребне материјале за извођење одређених
активности. Монтесори метод је обликован на основу посматрања деце у различитим
стадијумима развоја, као и у контактима са децом различитих култура. Одликују га неке
карактеристике које код деце имају универзално вазење: сва деца имају “упијајуци ум”,
сва пролазе кроз раздобља посебне осетљивости, сва уче кроз игру и рад , уче се
самосталности и креативном испољавању способности, сва желе да буду независна и сва
пролазе кроз неколико фаза у развоју.
Монтессори педагогија етаблирана је већ сто година у педагошке системе Европе и
саставни је део у формирању начина и односа према детету, као и целокупног васпитања
и образовања.
Данас је Монтессори програм светски призната педагошка концепција у образовању,
која од 80-тих година доживљава своју поновну ренесансу. Заснива се на филозофији
развоја детета према којој дете стиче оперативна знања у подручјима живота у којима ће
учествовати као одрасла особа. Монтессори педагогија представља целовит и оргиналан
васпитно-образовни систем, који наглашава значај самоактивности детета и
индивидуални темпо развоја, и има јединствен приступ у техници учења. Нагласак није
на подучавању детета, него се осигурава подстицајна средина која повећава дечију
природну радозналост и омогућава да кроз игру деца спонтано уче откривањем.
Педагогија Марије Монтессори темељи се на научном посматрању спонтаног учења
деце, на подстицању властитог деловања детета и његове самосталности и на поштовању
дететове личности.
5
Предшколска установа са прилагођеним Монтессори програмом прати обавезни план и
програм. Савремена тенденција предшколског васпитања и образовања тежи глобалном
васпитавању личности детета, које има своје капацитете и границе, особену акумулацију
искуства – што одређује његов лични темпо развоја.
Оваква концепција предшколског васпитања и образовања омогућава услове за развој
свих потенцијала деце, њихово одрастање и задовољавање потреба заснованих на
принципима Конвенције УН о правима детета.
1.Биографија
Марија Монтесори (рођена 31.августа 1870) је била италијанска лекарка, образовни
радник и педагог. Најпознатија је по свом образовном систему „Монтесори“, који се
односи на децу од рођења до адолесценције. Њене образовне методе се примењују и дан
данас широм света. Завршила је медицински факултет и након тога се запослила у
болници у склопу универзитета. Убрзо је почела да се занима за образовање „назадних“.
Њен први значајан успех представљали су осморо њених ученика који су се пријавили за
државни испит читања и писања. „Назадна“ деца су положила , а оцене су им биле изнад
просека, што је касније названо „првим чудом Монтесори “. 6. јануара 1907. је отворила
Дечију школу и укључила је бројне активности и образовне материјале, али је
задржавала само оне који су децу заиста заокупљали. Она је схватила да деца која
проводе време у окружењу које је осмишљено да подржава њихов природни развој имају
моћ да сама себе образују. Касније је тај процес називала само-образовањем.
Водила се изјавом, да није она измислила методу образовања, већ да је само дала некој
малој деци шансу да живе. Марија Монтесори је сматрала да је развој интелигенције
основа људског развоја, на коме се заснивају великим делом сви остали аспекти развоја.
Имајући у виду да се до пете године живота формира више од 50 одсто мозга, ово њено
схватање у данашње време додатно добија на значају. Она објашњава да поред развоја
интелигенције, примена Монтесори педагогије омогућава детету да седне и ради са
нечим што га интересује дуже време, чиме се постепено развијају пажња и
концентрација, особине значајне не само за школу већ и за живот. Дете које је
7
2. Рад
2.1. Почеци
Одмах након што је као врло добар студент дипломирала, у јулу 1896. године,
Монтесори се запослила у болници „Сан Ђовани“ у склопу Универзитета. Исте године је
добила молбу да представља Италију на Међународном конгресу за права жена, на којем
је у свом говору заступала друштвене реформе по којима жене треба да имају иста права
као и мушкарци. Новинар који је извештавао са конгреса упитао ју је како пацијенти
реагују на женског лекара, на шта је она одговорила да „они осећају кад неко заиста
брине о њима... само виши слојеви имају предрасуде по којима жена не може водити
користан живот“.
У новембру 1896. године је примљена као асистент у болници „Санто Спирито“ у Риму.
Ту је углавном радила са сиромашнима, а нарочито, са њиховом децом. Њен рад је
запажен као „брижљив“, док се старала да буду нахрањени и на топлом, препознавала
њихове болести и лечила их. Године 1897. је добровољно приступила истраживачком
програму у психијатријској клиници Универзитета у Риму, где је радила са Ђузепеом
Монтесанијем, са којим ће касније бити у браку.
Поставши члан универзитетске психијатријске клинике, Монтесоријева је убрзо почела
да се занима за образовање „ретардираних“ и „назадних“. Када је један од васпитача
дечијег одељења са гађењем коментарисао да деца купе мрве са пода и једу их,
Монтесори је схватила да та деца, немајући никаквог намештаја у скромним
просторијама у којима су живела, вапе за чулном мотивацијом и активношћу руку, што
је такође погоршавало њихово стање. Током 1897. и 1898. године Монтесори је
покушала проширити своја знања похађањем курсева педагогије, читајући Русоа,
Песталоција и Фребела. Око 60 година раније, Фребел је развио дечији вртић у којем је
нагласак био на дечијој игри у раном добу живота. У тој школи Фребел је развио низ
образовних играчака које је називао „даровима“, а који су и касније остали познати као
„Фребелови дарови“.
У току 1898. године рад Марије Монтесори са децом заосталом у развоју је почео да
