Seminarski rad Osnovne odlike kineskog menadžmenta
1
Uvod
U poslednjih nekoliko godina odvija se življa politička i privredna saradnja između Narodne
Republike Kine i Republike Srbije. Usled takve konstelacije sadašnjih i potencijalnih budućih
odnosa, neophodno je da se bolje upoznaju odlike kineskog menadžmenta. Razumevanje
interkulturnog aspekta kineskog menadžmenta i specifičnog načina pregovaranja, omogućiće
srpskim privrednicima bolje konkurentsko mesto na kineskom tržištu.
Po osnovnim odlikama kineski menadžment se razlikuje u velikoj meri od menadžmenta
zemalja u okruženju, čak i ako imaju sličnu tradiciju i iskustvo. Usled toga je neophodno
upoznati se sa karakterističnim načinom poslovanja u Kini, kako bi se na pravi način poslovalo sa
kineskim partnerima i kako bi se uspostavila dobra poslovna saradnja. Da bi se na pravi način
objasnio interkulturni aspekt kineskog menadžmenta potrebno je prvo objasniti pojmove kulture i
interkulturnog menadžmenta.
Seminarski rad Osnovne odlike kineskog menadžmenta
2
1. Teorijski osvrt
1.1 Pojam kulture
Reč kultura potiče od latinskog glagola
colere
koji u prevodu znači gajiti, oplemenjivati ili
negovati.Definicija i značenja kulture ima dosta, a reč se upotrebljava kako u sociologiji,
filozofiji, umetnosti, tako i u oblastima ekonomije i poljoprivrede.
Pojam kulture su među prvima izučavali antropolozi. Među brojnim autorima koji su
definisali kulturu, često je citiran antropolog Tejlor (Edward Burnett Tylor), koji navodi:
„Kultura ili civilizacija ... je takva složena celina koja obuhvata znanje, verovanje, umetnost,
pravo, moral, običaje i sve druge osobenosti i navike koje je čovek stekao kao član društva.“
1
U stručnoj literaturi koja se bavi poreklom pojma kulture kao i njenim definisanjem, navodi
se često primer autora Kroebera i Kluckhohna, koji su u svojoj monografiji „Culture: A Critical
Review of Contepts and Definitions“
2
, citirali 164 definicije kulture, klasifikujući ih u kategorije
poput deskriptivnih, istorijskih, normativnih, psiholoških, strukturalnih i genetičkih. Uvažavajući
u pomenutoj knjizi sve što su citirali i objašnjavali, autori su dali i njihovu definiciju pojma
kulture koja glasi: „Kultura se sastoji od obrazaca ponašanja, eksplicitnih i implicitnih, stečenih i
prenošenih preko simbola, predstavljajući osobeno postignuće ljudskih grupa, uklučujući njihovo
otelotvorenje u artefaktima; suštinsko jezgro kulture sastoji se od tradicionalnih (tj. istorijski
izvedenih i odabranih) ideja i posebno sa njima povezanih vrednosti; kulturni sistemi mogu se, s
jedne strane, smatrati proizvodima delanja, i s druge, preduslovom daljeg delanja.“
3
Čuveni holandski sociolog Girt Hofštejd (Geert Hofstede), koji se tokom svog naučnog rada
dosta bavio kako nacionalnim kulturama tako i kulturama koje postoje u organizacijama, a
razlikuju se po osnovu nacionalnih kultura, smatra da je: „kultura kolektivno programiranje uma
koje članove jedne grupe razlikuje od drugih.“
4
U knjizi miće Jovanovića i Ane Langović-Milićević „Interkulturni izazovi globalizacije“
navodi se da je sa stanovišta organizacionog upravljanja dobra i definicija koja kaže da je kultura
stečeno znanje i iskustvo koje ljudi koriste u razvoju svog društvenog ponašanja.
5
Autori ove
knjige, međutim, navode da je po njima najpotpunija definicija kulture ona koja kaže da je:
„Kultura sastavni deo celokupnog društvenog i individualnog života, skup svih značajnih ljudskih
tekovina, materijalnih (tzv. materijalna kultura) i duhovnih (tzv. duhovna kultura), bez kojih ne bi
moglo postojati ljudsko društvo ni u najjednostavnijim oblicima svoje organizacije (dokaz za to
su tzv. primitivna društva, koja su često imala razvijeniju duhovnu od materijalne kulture).
6
1
D.Mojić, “Organizacije i nacionalna kultura“,
Sociologija
, vol.XLIX, no.4, 2007.
2
Monografija je prvi put objavljena 1952. godine..
3
D.Mojić, “Organizacije i nacionalna kultura“,
Sociologija
, vol.XLIX, no.4, 2007.
4
M.Jovanović, A.Langović-Milićević,
Interkulturni izazovi globalizacije
, Megatrend univerzitet, Beograd, 2006.
5
M.Jovanović, A.Langović-Milićević, ibidem.
6
M.Jovanović, A.Langović-Milićević, op. cit., str. 16.
Seminarski rad Osnovne odlike kineskog menadžmenta
4
očekuje se od svakoga da se stara sam o sebi i svojoj najbližoj porodici. Na strani
kolektivizma nalaze se društva u kojima se ljudi od rođenja udružuju i okupljaju oko jake,
kohezivne grupe, često proširene porodice (sa tetkama, ujacima, bakama i dekama) koja
ih štiti u zamenu za apsolutnu lojalnost. Ovde reč kolektivizam nema političko značenje,
tj. odnosi se na grupu, a ne na državu.
3)
Muškost
(Masculinity – MAS) – ima svoj opozit ženskost, a odnosi se na podelu uloga
između polova. IBM studija je otkrila da se: a) ženske vrednosti manje razlikuju među
društvima u odnosu na muške vrednosti, I b) muške vrednosti se razlikuju od zemlje do
zemlje i kreću se u rasponu od veoma samopouzdanih i takmičarski nastrojenih (dakle,
potpuno se razlikuju u odnosu na ženske vrednosti) do skromnih i brižnih poput onih
vrednosti koje poseduju žene. U zemljama u kojima preovlađuje muškost, žene su
samopouzdanije i ambicioznije, nego što je to slučaj sa zemljama u kojima preovlađuje
ženskost.
4)
Izbegavanje neizvesnosti
(Uncertainty Avoidance Index – UAI) – opisuje toleranciju
društva prema neizvesnosti. Indeks pokazuje do kog nivoa se pripadnici jedne kulture
osećaju nesigurno ili sigurno u neizvesnim situacijama. Pod neizvesnim situacijama
podrazumevaju se nove, iznenadne situacije koje su drugačije od normalnih, uobičajenih.
Ljudi koji žive u kulturama koje žele da izbegnu neizvesnost čine to poštujući striktno
zakon, pravila, kao i bezbednosne mere, a na filozofskom i religioznom nivou veruju u
jednu apsolutnu istinu. Kulture koje prihvataju neizvesnost su tolerantnije prema drugim
kulturama koje imaju drugačija mišljenja od njihovih, i nastoje da imaju što je moguće
manje pravila. Što se tiče filozofskog i religijskog nivoa oni su relativisti i dozvoljavaju
da ljudi imaju više različitih opredeljenja.
5)
Dugoročna orijentisanost
(Long-Term Orientation – LTO)
11
– njena suprotnost je
kratkoročna orijentisanost. Ova peta dimenzija ustanovljena je tokom istraživanja među
studentima iz 23 različite zemlje, a osmislili su je kineski studenti. Štedljivost,
ekonomičnost, istrajnost i trpeljivost su odlike dugoročne orijentisanosti, a za razliku od
njih kratkoročno orijentisane kulture imaju karakteristike: poštovanje tradicije,
ispunjavanje društvenih obaveza, zaštita nečije ličnosti (njegovog imena). I dobre i loše
karakteristike ove dimenzije mogu se naći u Konfučijevim učenjima.
Drugi način objašnjavanja pojma interkulture dali su Fons Trompenaars i Hampden-Turner.
Poput Hofštejda, i njihova lista dimenzija kulture služi pre svega poslovnim ljudima širom sveta,
da shvate kako se pojedine nacionalne culture širom sveta međusobno razlikuju i da pomognu
poslovnim ljudima da ih bolje razumeju. U svom modelu razmatranja kulture polaze od toga da
kultura ima sedam dimenzija:
12
1)
Univerzalizam/ partikularizam
– odnosi se na pitanje da li u jednom društvu veću moć
imaju striktna pravila ponašanja ili odnosi među ljudima. U univerzalističkim društvima
11
Dugoročnost je nova peta dimenzija kulture, u originalnom istraživanju bilo ih je četiri.
12
www.provenmodels.com/580/seven-dimensions-of-culture/charles-hampden-turner--fons-trompenaars.
Seminarski rad Osnovne odlike kineskog menadžmenta
5
ljudi se pre priklanjaju zakonima i vrednostima koje su opšteprihvaćene, dok u
partikularnim društvima prijateljski odnosi dolaze pre zakona i opštih normi ponašanja.
2)
Individualizam/komunitarizam
– definiše viđenje ljudi kao pojedinaca ili kao delova
zajednice. Individualizam označava kulture gde se ljudi prvenstveno oslanjaju sami na
sebe i sebi samima su najbitniji, za razliku od komunitarizma – gde se pojedinac posmatra
kao deo društva i zajednica je ispred njega samog.
3)
Specifično/opšte
– posmatra kako se odgovornost prenosi na ljude. U društvima koja
prihvataju specifičnu odgovornost, ta odgovornost se definiše putem ugovora, standarda i
pravila. Kod drugih, opšte je pre pojedinačnog, tako da se ne posmatra pojedinačna
odgovornost, već se posmatra funkcionisanje celine društva ili grupe.
4)
Afektivnost/neutralnost
– ovo se odnosi na osobinu ljudi da ispoljavaju emocije u javnosti.
Kod afektivnih društava ova pojava je normalna, dok se kod neutralnih društava emocije
ne ispoljavaju toliko jako u javnosti, tj. emocije su kontrolisane.
5)
Usmerenost ka samom sebi/usmerenost ka spoljnom svetu (prirodi)
– definiše kako ljudi
posmatraju prirodu i svet oko sebe. Kod prve grupe, ljudi posmatraju sebe i društvo kao
superiornije u odnosu na prirodu, a kod druge grupe ne postoji subordinirani odnos, već se
naglašava da ljudi sa prirodom moraju koegzistirati u harmoniji.
6)
Sticanje statusa u društvu na osnovu rezultata/nasleđivanje statusa u društvu
– postoje
kulture u kojima pojedinci svojim zaslugama i postignućima obezbeđuju sebi mesto u
društvu, za razliku od pojedinih kultura gde je mesto pojedinca u društvu obezbeđeno
samim njegovim rođenjem.
7)
Stvari se rade jedna po jedna/istovremeno se radi na više stvari
– prva grupa posmatra
vreme izdeljeno na manje sekvence, a druga grupa posmatra vreme kao nešto što je
fleksibilno i neuhvatljivo.
I dok se istraživači i naučnici uglavnom slažu oko toga šta je interkultura, dotle ne postoji
saglasnost oko toga da li je uopšte potrebno baviti se interkulturnim menadžmentom, i ako jeste,
kako uopšte postići ujednačenost istraživanja i izvesti opšte zaključke. Pojedini autori su išli dotle
da su navodili da je interkulturni menadžment izrazita etnocentrična ili parohijalna tvorevina
američkih istraživača, koji su stvaranjem ovog termina i njegovim objašnjenjem želeli da se
interkultura prenese na oblast upravljanja organizacijama.
13
Iako se do određene mere ovakva
13
Više o ovoj temi pročitati u: D. Mojić, „Organizacije i nacionalna kultura“, Sociologija, vol. XLIX, no. 4, 2007,
str. 356-357.
