UVOD
Razvoj moderne robne proizvodnje i kreditnog sistema kontinuirano stvara
različite oblike platnih i kreditnih instrumenata kojima se registruju, prenose i
realizuju novčane obaveze i potraživanja različitih učesnika u procesu reprodukcije.
Funkcije ovih instrumenata su različite: potvrđuju prava i obaveze iz robnog prometa,
izražavaju kreditne odnose, omogućavaju transfer rizika sa jednog na druge
ekonomske subjekte, svedoče o ulaganju u realne oblike kapitala i slično. Oni su,
prema tome, formalizovan izraz ekonomskih transakcija, s obzirom da se zakonski
detaljno utvrđuju pravila njihovog izdavanja, a i sami mogu biti predmet manje ili
više detaljno regulisanih transakcija.
Finansijsko tržište obavlja alokaciju akumulacija ( štednje ) u cilju njene
najefikasnije upotrebe u proizvodnji. Vlasnici viškova (kapitala) stavljaju svoj kapital
na raspolaganje proizvodnim subjektima u vidu kredita ili vlasničkih ulaganja. Ovaj
proces kreira finansijske instrumente, odnosno potraživanja vlasnika viškova i
obavezu proizvodnog subjekta. Iako kreditni instrumenti u suštini predstavljaju
transfer akumulacije (štednje) u okviru ekonomskog sistema, posledice tog transfera
nisu iste. Vlasnik kapitala, koji je dao kredit, ima pravo na povraćaj pozajmljene sume
uvećane za kamatu u ugovorenom roku. Sa druge strane, vlasnik kapitala koji je trajno
stavljen na raspolaganje nekom drugom korisniku akumulacije ( trajno je razdvojena
funkcionalna sposobnost kapitala od vlasništva nad kapitalom ) ima samo pravo na
prinos, odnosno na deo viška koji pozjmljeni kapital proizvodi.
Odlučujući je uticaj finansijskog tržišta na osnovne kategorije finansijskog
sistema, posebno na regulatorne veličine – tržište kamatne stope i normativnu
diskontnu stopu.
Investicione odluke preduzeća zavise od informacija koje se dobijaju sa
finansijskog tržišta. Kamatna stopa je ključni parametar finansijskog tržišta. Tržište
vrši kreiranje i vrednosvanje finansijske aktive na osnovu prinosa i rizika finansijskog
instrumenta. Prinos izražava očekivani povraćaj koji ulaganje kapitala donosi, a rizik
izvestnost prinosa. Vlasnik kapitala odlučuje se na ulaganje sa stanovišta odnosa
prema zadovoljavanju tekućih, odnosno budućih potreba. Sa razvojem kreditnog
sistema, umesto da kapital troši, vlasnik može da ga stavi na raspolaganje drugom
ekonosmkom subjektu, koji investira u proizvodni proces. U tom slučaju, kamata je za
Pojam i uloga formiranja kamatne stope
Kamata je cena koju zajmoprimac – dužnik plaća zajmodavcu – kreditoru za
upotrebu pozajmljene sume – glavnice u određenom vremenskom periodu. Kamata se
izražava kroz kamatnu stopu kao odnos nominalnog iznosa kamate i glavnice.
Uobičajeno je da se kamata vezuje za godišnji period. Ako je, na primer, dužnik
pozajmio 100 novčanih jedinica na period od jedne godine sa obavezom da uz
glavnicu vrati i 10 novčanih jedinica kamate po dospeću, kamatna stopa će iznositi 10
% ( izražena apsolunim brojem ona je 0,10 ). Prema tome, u kvanitativnom pogledu
kamatna stopa je izraz cene ustupljenih sredstava. Kvalitativno, ona je cena upotrebe
kapitala, te je stoga uslovljena njegovom sposobnošću da kreira višak.
U najopštijem izrazu, kamatna stopa izražava cenu korišćenja kreditnih i
novčanih resursa na finansijskom tržištu. Visina kamatne stope kao cene korišćenja
kreditnih i finansijskih resursa je povezana sa stopom korisnosti sredstava u odnosu
na vreme njihovog korišćenja. Stopa korisnosti sredstava uvek je veća u sadašnjem
vremenu u odnosu na neko buduće vreme, pa je i kamatna stopa kao izraz cene
korišćenja odgovarajućih novčanih i finansijskih resursa različita i saglasna određenoj
stopi njihove korisnosti. To je i osnovna razlika sadašnje i buduće potrošnje, odnosno
odlaganja potrošnje u obliku štednje i sticanja imovine u nekom budućem
vremenskom periodu.
Uopštavajući to sa stanovišta makro aspekta, može se reći da kamatna stopa
predstavlja instrument uravnotežavanja između obima štednje i ponude kapitala
( kredita ) sa težnjom finansisjkih resursa i mobilnosti kapitala
1
. Za poslovanje banke
je važno poznavanje suštine i uloge kamatne stope na makro, ali i na mikro nivou.
Mikro aspekt kamatne stope, sa stanovišta banke, u pogledu upravljanja rizikom
kamatne stope veoma je značajna. Brojne su vrste bankarskih poslova u kojima
promenljivost kamatne stope može biti jedan od uzroka lošeg poslovanja banke,
naročito u nestabilnim ekonomskim uslovima ( kakvi su, na primer, uslovi inflacije ).
Kamatna stopa je bitan, a može se reći i najvažniji instrument funkcionalnog
poslovanja banke. U uslovima deregulacije bankarskog poslovanja i dinamičkih
promena u bankarskom okruženju, kamatne stope banke se često menjaju i usklađuju
1
Dr. Srboljub Jović:“Bankarstvo“, Naučna knjiga, kBeograd, 1990. god. (str. 461)
sa novonastalim uslovima poslovanja banke. To se odnosi na aktivne i na pasivne
kamatne stope. Promeljivost kamatnih stopa je bitna karakteristika poslovne politike
banke i ključni faktor uspešnog poslovanja banke. Od obima i stukture produktivne
aktive banke i visine aktivnih kamatnih stopa zavisi nivo ukupnog kamatnog prihoda
banke. Visina pasivnih kamatnih stopa utiče na ukupne kamatne izdatke banke.
Kamatna stopa na finansijskom tržištu
Razlika prihoda između ukupnih aktivnih i ukupnih pasivnih kamatnih stopa
predstavlja neto kamatni prihod banke. Neto kamatni prihod banke je osnova ukupnog
prihoda svake komercijalne, odnosno poslovne banke. U poslovnim bankama tržišno
razvijenih privreda prihodi po osnovu aktivnih kamata čine 70 % - 80 % ukupno
ostvarenog prihoda banaka po svim osnovama. Ostatak, tj. 20%-30% prihoda banaka
čine nekamatni prihodi, tj. prihodi od raznih vrsta usluga, zatim provizije, naknade i
duge vrste prihoda. Što se naših banaka tiče, ovaj odnos je još više u korist kamatnih
prihoda – čini čak i do 95% ukupnih prihoda banaka, dok su drugi prihodi simbolično
zastupljeni u stukturi ukupnih prihoda banke.
Međutim, deregulacija domaćeg finansijskog tržišta i veći stepen
konkurentnosti u poslovanju među domaćim bankama dovode do smanjenja ukupnog
nivoa kako aktivnih tako i pasivnih kamatnih stopa. Takve tendencije dovode i do
apsolutnog smanjenja razlika između aktivnih i pasivnih kamatnih stopa u našim
bankama ( engl.
spread
), što se odražava na uspešnost poslovanja naših banaka, tj. na
smanjenje profitabilnosti. Ovakava kretanja imaju za rezultat da i naše banke
preduzimaju određene korake u pravcu povećanja drugih nekamatnih izvora prihoda i
tako relativiziraju uticaj smanjenja neto kamatne margine na svoju profitabilnost.
Osnovne ekonomske funkcije kamatne stope su:
Omogućavanje tekućoj štednji da se pretvori u investicije u cilju podsticanja
ekonomskog rasta;
Racionalno raspolaganje ponudom kredita obezbeđenjem zajmovnih fondova
za investicione projekte koji imaju najveći očekivani prinos;
Uspostavljanje ravnoteže između ponude i tražnje novca i
objašnjavala posebne razloge sklonosti zajmodavca ka štednji koji bi, nezavisno od
ustupanja akumulacije preduzetnika, mogli da objasne kamatu. Obrazloženje ovog
drugog pitanja inicirao je tek Bern Barvek, početkom XX veka. On je smatrao da je
kamata premija na sadašnja dobra koja se ostvaruju u razmeni za buduća dobra.
Vlasnici budućih dobara spremni su da sadašnja dobra uzmu na zajam i pored toga što
plaćaju premiju, iz tri osnovna razloga
2
:
Zato što očekuju da će u budućnosti biti bogatiji
Zato što su im buduća zadovoljstva slabija od sadašnjih
Zato što im svojina nad sadašnjim dobrima pruža mogućnost da ih
proizvodno uposle radi sticanja prihoda.
Za vlasnike ustupljene štednje predstavlja uzdržavanje od potrošnje i to u cilju
veće potrošnje u budućnosti. „Kamata proizilazi iz uzajamnog delovanja (psihološki)
vremenskih okolnosti i fizičke proizvednosti investicije“
3
.
Prirodni nastavak Bern Baverkove teorije dao je i
Fišer
polazeći od premise o
uzdržavanju i mogućnosti proizvodne primene akumulacije. Prema Fišeru kamatna
stopa je određena odnosom ponude štednje i tražnje za investicionim kapitalom.
Osnovni izvor ponude je stanovništvo. Kod stanovništva štednja se javlja kao
razlika između tekućeg dohotka i tekuće potrošnje. Pretpostavka teorije je da
stanovništvo ima vremensku preferncu – više voli tekuću u odnosu na buduću
potrošnju. Da bi se pak odreklo tekuće potrošnje, ono mora da ima veću potrošnju u
budućnosti. Stepen povećanja zadovoljstva koje donosi veća buduća potrošnja
određuje obim odricanja od tekuće potrošnje.
Tražnja za investicionim kapitalom uglavnom proizilazi iz proizvodnog
sektora. Obim ove tražnje određen je stopom prinosa investiranog kapitala.
Ravnotežna kamatna stopa uspostavlja se dejstvom ponude i tažnje za
akumulacijom kao tačka u kojoj ponuda kapitala odgovara težnjom za investicionim
sredstvima.
2
J. Shumpeter: „Povjest ekonomske analilze“, Informator, Zagreb, 1975. god.
3
J. Shumpeter: „Povjest ekonomske analilze“, Informator, Zagreb, 1975. god.
