Uvod
Komunikacije predstavljaju složenu ljudsku aktivnost koja čini osnov ljudskog
delovanja, odnosa među ljudima i obavljanja svake aktivnosti ili procesa u koje je
uključen čovek. Komunikacije su osnov zajedničkog rada grupe ljudi. Bez
komuniciranja nema zajedničkog obavljanja posla, nema složenog delovanja u koje su
uključeni različiti pojedinci. Komuniciranje omogućava rukovođenje od strane
menadžera, odnosno upravljanje poslovima i procesima, i u krajnjem slučaju
komuniciranje omogućava odvijanje procesa upravljanja.
Komuniciranje omogućava obavljanje upravljačkih aktivnosti, stavra mogućnosti
da se uspostave veze i odnosi između ljudi, odnosno između menadžera i podređenih.
Zato komunikacije predstavljaju bazu upravljačkih procesa u svakoj organizaciji i u
svakom preduzeću, u svakom poduhvatu i projektu kojim se upravlja.
Proces komuniciranja je veoma složen proces koji sadrži veliki broj podprocesa,
faza i pojedinačnih aktivnosti. Ovaj proces uključuje, takođe, određene elemente i
učesnike, i može se odvijati na različite načine i uz pomoć različitih metoda i tehnika.
Proces komuniciranja u organizaciji
Jedna od najznačajnijih tema psihologije, sociologije, organizacije rada,
menadžmenta, ali i drugih naučnih disciplina je proces komuniciranja. Značaj ove
pojave je izuzetan jer je komuniciranje najvažnija životna veština. Čovek tokom
svoga života najveći deo vremena provede u komunikacijama, bilo da su one direktne
ili posredne. Ova veština je zastupljena u gotovo svim ljudskim aktivnostima a
posebno je neodvojiva od rada. U svim odnosima koji se manifestuju među ljudima
komunikacije se najčešće mogu percipirati.
Sama pojava komunikacija se može odrediti na više načina.
"Komunikacija je prenos informacija i značenja od jedne do druge osobe, preko
razumljivih simbola. To je način razmene ideja, stavova, vrednosti, mišljenja
činjenica... Suštinski, komunikacija je proces koji zahteva pošiljaoca, koji inicira
proces i primaoca, koji kompletira komunikacionu vezu".
1
Kvalitetna komunikacija je bitan preduslov uspešnosti u svakom poslu. Njen
značaj je posebno naglašen u nekim profesijama kao što su menadžerske,
komercijalne, distributerske, i druge. Posmatrana u procesu rada komunikacija je
najčešće sredstvo razmene informacija između saradnika na poslu ili između
organizacije i poslovnog okruženja. U tom smislu možemo razlikovati komunikacije
koje uspostavljaju saradnici, koje su internog karaktera, i one koje se upućuju nekoj
ciljnoj grupi, kao što je tržište, na primer i koje su eksterne prirode. Suština grupnih
napora je saradnja a ključ za saradnju je komunikacija.
1
Hellriiegel, Slocum, 1989, str. 503.
Odnosi među ljudima se ne mogu uspostaviti bez ostvarenih komunikacija. U tim
odnosima oni međusobno razmenjuju smisaone i jasne poruke koje nešto znače onima
kojima su namenjene. Uspešne saradnje između poslovnih stranaka nema bez
ostvarene komunikacije. Ali ni saradnja ni komunikacije ne idu uvek glatko i bez
teškoća i kod ovog procesa nastaju teškoće zbog nesposobnosti ljudi da uspostave
odgovarajuću komunikaciju. Stoga je veština komuniciranja ona sposobnost koja se
mora stalno usavršavati i poboljšavati.
Ta potreba usavršavanja komunikacija je vrlo izražena, pa su svi vaspitno-
obrazovni procesi neodvojivo za nju vezani. Svako od nas tokom svog života najviše
napora uloži u sticanje veštine komuniciranja. U najranijim godinama učimo da
govorimo i slušamo a kasnije da čitamo i pišemo, a to su četiri osnovna tipa procesa
komuniciranja. Sposobnost da ih upražnjavamo je od kritičkog značaja za našu opštu
uspešnost.
Procesi naučno-tehnološke revolucije uz sve bržu primenu naučnih saznanja u
praksi nastoje da usavrše procese komuniciranja među ljudima. Ti napori se kreću od
nastanka jezika i pisma do pojave savremenih komunikacionih sredstava kao što je
telefon, faks mašina, kompjuterski modem, elektronska pošta i internet.
Primalac poruke je osoba koja učestvuje u procesu komunikacije tako što prima
poruku. Proces komuniciranja se može ostvariti tek kad primalac prihvati poruku i
rastumači njeno značenje.
Poruka kao element procesa komuniciranja, može se sastojati od misli, osećaja ili
ideja. Poruka mora biti svedena na kod ili šifru. Kod treba da bude napravljen tako da
bude razumljiv i pošiljaocu i primaocu poruke.
Kanal predstavlja sredstvo ili metod kojim se prenose poruke. Način prenošenja
poruke ima značajan uticaj na poruku i na krajnji efekat poruke. Jasna i sažeta
govorna poruka izneta na nekom sastanku imaće daleko veći efekat od poruke pisane
nejsnim stilom.
Povratna informacija je odgovor primaoca na dobijenu ponudu. Tek sa
povratnom informacijom poruka je potpuna.
Opažanje je neizbežni pratilac komunikacionog procesa koji se sreće kod oba
učesnika. Najčešće je sadržana u značenju koje poruci pridaje pošiljaoc i primalac
informacije. Različitost opažanja je najčešći uzročnik teškoća i prekida u
komuniciranju.
