СЕМИНАРСКИ РАД
УПОРЕЂИВАЊЕ КЛАСИЧНИХ ДИДАКТИЧКИХ ТЕОРИЈА
СА САВРЕМЕНОМ ТЕОРИЈОМ У ПОГЛЕДУ ПЛАНИРАЊА
НАСТАВНОГ ПРОЦЕСА
Ментор: Студент:
1
САДРЖАЈ
УВОД........................................................................................................................2
1. ПЛАНИРАЊЕ ВАСПИТНО - ОБРАЗОВНОГ РАДА................................3
2. ДИДАКТИЧКЕ ТЕОРИЈЕ / САВРЕМЕНА ТЕОРИЈА..............................5
2.1. Критичко - конструктивна теорија............................................................5
2.2. Теорија поучавања и учења.........................................................................7
2.3. Теорија курикулума.......................................................................................8
2.4. Кибернетичка теорија.................................................................................10
2.5. Дидактика као теорија информација.......................................................12
3. ЗАКЉУЧАК......................................................................................................16
4. ЛИТЕРАТУРА..................................................................................................17
3
1. ПЛАНИРАЊЕ ВАСПИТНО - ОБРАЗОВНОГ РАДА
Многи догађаји се не би одиграли, или се не би остварили онако како су се
остварили, да није било планирања. Планирањем се циљ конкретизује на оперативне
задатке. Њиме се садржаји деле на дидактичко - логичке целине, као мање технолошке и
организационе јединице рада (теме, наставне јединице).
Планирањем се избегава стихијност у васпитно - образовном процесу. Планирање
омогућава да наставник, на основу теоријских сазнања
1
и практичних искустава, предвиђа
не само садржаје (шта ће се радити на часу) већ и дидактичко - методичку организацију,
односно технологију рада (како ће на часу радити). Наиме, планирање није просто
распоређивање садржаја, наставних тема и јединица по часовима, већ је много сложенији
рад који обухвата повезивање низа различитих садржајних и организационих елемената у
јединствен систем рада. Сваки рад, у којем желимо остварити оптималне резултате, мора
бити урађен као целовит организациони систем рада.
Планирањем се, у великој мери, наставни рад, по ефикасности, може приближити
тзв. детерминисаним системима код којих се свака фаза може пратити, контролисати и
правовремено утицати на квалитет рада, а на излазу система, са великом прецизношћу,
могуће је предвиђати, планирати одређене резултате. Планирањем се васпитно -
образовни рад преводи из нижег, мање уређеног, у више, квалитетно ново уређено стање.
Планирањем се различити елементи организације наставе (садржајни, технолошки)
међусобно повезују у систем рада и овај систем доводи у стање стабилности и оптималне
ефикасности.
У школама се планирању приступа доста површно, па и формалистички. По
инерцији раније праксе, наставници углавном разрађују садржајне елементе, структуришу
градиво на теме и наставне јединице а, по правилу, изостају темељнија разрада и
дидактичко - методичка заснованост. Изостаје и планирање одговарајуће наставне
технологије која би више била у функцији развијања самосталног и креативног рада
ученика и којом би се обезбедила и повратна информација, као мера уређености васпитно
- образовног рада као јединственог и целовитог дидактичко - методичког система. Да би
било добро и осмишљено, планирање треба да испуни више захтева.
Прво, потребно је планирати све видове васпитно - образовног рада: наставу
(редовну, допунску, додатну), слободне активности, рад одељенских заједница, посете,
излете, екскурзије и слично.
Друго, потребно је планирати не само садржаје (шта се на часу ради) већ и процес
рада, процес долажења до одређених знања, односно резултата. У вредносном смислу
процес како се ради, како се учи, како се долази до одређених резултата, условно речено,
„ вреди више него и сами резултати “. Све се учи. Учи се и како треба учити. И мања сума
знања ученика у вредносном смислу може више значити, вредети од веће количине знања
ако је стечена на примеренији и дидактичко - методички исправнији начин.
1
Сазнање је процес у коме појединац постаје свестан унутрашње и спољашње стварности, кроз који стиче
знање о тој стварности (Симеуновић, Спасојевић, 2009, стр. 73).
4
Треће, планирање може бити индивидуалног, али и тимског карактера. Наставник
мора полазити од конкретних услова (дидактичко - техничких) школе, од конкретног
одељења (састав ученика и друге битне варијабле). Међутим, нужно је да у планирању
учествују сви учитељи истог разредног већа. Тимски приступ планирању, припремању и
организацији наставног рада има доста предности јер је сарадња, и по хоризонтали (са
учитељима свог већа) и по вертикали, са наставницима предметне наставе, веома значајна.
Четврто, планирање, као облик свестраних наставникових припрема, мора у себи
сјединити и функционално повезати три врсте припрема: припрему за школску годину,
припрему у току школске године и припрему или планирање конкретног наставног часа.
Планирање за школску годину је темељ за каснију операционализацију, у току школске
године (оперативни план) или припрему наставног часа (садржајна, организациона и
дидактичко - техничка припрема часа).
Пето, успешно планирање свих видова рада, поред стручности наставника,
умногоме је условљено стањем дидактичко - техничке опремљености школе (стање
дидактичких медија и слично). Нужно је сваком наставнику обезбедити наставни план и
програм, дечју и стручну штампу, паралелне уџбенике, технику за умножавање, часописе.
Из свега наведеног можемо рећи да је планирање облик предвиђања будућности и
начин утицаја на будућност, на остваривање циља као жељене слике будућности. Оно
обухвата задатке за одређени период, извршиоце, облике, методе и средства за постизање
постављеног циља и начин процене постигнутих резултата. Планирањем се општи
наставни циљ конкретизује на оперативне задатке, а садржаји из наставног програма
рашчлањују на мање дидактичко - логичке целине (теме, наставне јединице). Саставни део
планирања треба да буде праћење и вредновање резултата рада које треба да обухвати све
фазе васпитно - образовног рада.
