Dete i detinjstvo

PEDAGOŠKI FAKULTET U SOMBORU

Priredio: Prof. dr Mile Nenadić

SOCIOLOGIJA DETINJSTVA

-

HRESTOMATIJA –

SOMBOR, 2011.

1

SADRŽAJ

Poglavlje 1: 

Dete i detinjstvo

 /1/

Poglavlje 2: 

Pojmovne i istorijske dimenzije detinjstva

 /14/

Poglavlje 3: 

Staranje o deci i razvoj apatije

 /31/

Poglavlje 4: 

Detinjstvo u istoriji – između ideje i prakse

 /41/ 

Poglavlje 5: 

Detinjstvo i savremeno društvo: Paradoksalan odnos? 

/52/

Poglavlje 6: 

Dimenzije detinjstva

 /58/

Poglavlje 7: 

Postmoderno dete

 /72/ 

Poglavlje 8: 

Nova paradigma za sociologiju detinjstva: Poreklo, obećanje i problemi 

/80/ 

Poglavlje 9: 

Dečja prava

 /95/ 

Poglavlje 10: 

Kod kuće je najbolje:Distinkcija javno/privatno u 

                      dečjem teoretisanju o riziku i bezbednosti 

/103/ 

Poglavlje 11: 

Prijatelji i poznanici 

/114/

2

odnosa morao je da konstatuje da „svaka dok-
trina koja na detinje potrebe gleda kao vrhovne, 
a   one   organizovanog   društva   kao   sekundarne 
jeste   sociološka   anomalija"   (Kingslev   Daviš, 
1940:217).

Druga   novina   koju   donosi   proučavanje 

deteta   i   detinjstva   izvan   konceptualnog   polja 
socijalizacije   jeste   odustajanje   da   se   o   detetu 
govori   samo   sa   stanovišta   budućnosti,   tj. 
Roditeljskih   projekcija,   očekivanja,   ciljeva   i 
vrednosti   koje   nastoje   da   usade   u   detetovu 
ličnost.   Koncept   detinjstva   upućuje,   međutim, 
na   proučavanje   življene   stvarnosti   deteta   u 
svakodnevici   savremenih   društava.   Detetu   i 
njegovoj praksi pristupa  se, dakle, iz subjekt-
ivne   perspektive   deteta   kao   glavnog   aktera 
detinjstva.

Revoluciju   u   društvenim   naukama   po 

pitanju   deteta   i   detinjstva   izvršio   je   francuski 
istoričar Filip Arije (Philippe Aries) sa svojom 
sada   već   klasičnom   studijom   ,,Vekovi   detinj-
stva" (1962,1990) koji je na neobično imagina-
tivan način pristupio proučavanju socijalnih pre-
dstava o detetu.od ranog srednjeg veka pa do 
modernog doba. Ustanovio je da se tokom čita-
vog srednjeg veka detetu ne pristupa u smislu 
njegove posebne organske i socio-kulturne or-
ganizacije, već se dete tretira kao „čovek u ma-
lom". U skladu sa takvim poimanjem, deca nisu 
izdvajana iz sveta odraslih, već su tretirana kao 
njegov integralni, ali nedorasli i inferiorni deo, 
pa je tako prema njima postupano. Jedan psiho-
log prati od početka ljudske istorije stupnjeve 
evolutivnog razvoja odnosa  između roditelja i 
dece koji su dobrim delom uslovljeni i saznanji-
ma o specifičnostima deteta i njegovog razvoja. 
On razlikuje  sledeće stupnjeve tih odnosa: na 
početku infanticid, pa zatim odbacivanje, ambi-
valentnost, dominacija, socijalizacijski uticaji i 
današnja permisivnost (Lloyd de Mause, 1974).

Čime se objašnjava ovo dugo zanemari-

vanje i prećutkivanje deteta i posebnosti detinj-
stva u ljudskom životu i društvu? Svi autori koji 
su se bavili ovim problemom slažu se da je u 
pitanju bila, bar što se premodernih epoha tiče, 
visoka smrtnost dece i mladih i sa druge strane 
veoma visok fertilitet koji je trebalo da nado-
knadi   ovu   ranu   smrtnost.   U   situaciji   visokog 
rizika za odrastanje deteta, ni roditelji a ni druš-
tvena   zajednica   nisu   nalazili   za   potrebno   niti 
racionalno da troše mnogo energije, vremena i 

osećanja ali i svih drugih resursa u decu, sve 
dok ne budu sigurni da će se ta ulaganja isplatiti 
u smislu preživljavanja dece. Tako je ostavljano 
dobrim   delom   prirodnoj   selekciji   da   izvrši 
svoje,   pa   tek   kada   bi   ona   završila   sa   svojim, 
roditelji   su   se   prihvatali   svoga   dela   posla   u 
dovršavanju budućeg člana zajednice.

Većina   istoričara   koji   su   se   bavili 

„otkrićem detinjstva" slažu se da novi pogled na 
dete počinje da prodire u saznanje i svest ljudi 
od   kraja.XV  veka.   Jedan   domaći   autor   ističe 
tezu da prve jasne promene mogu da se prate 
već   u  XIV  veku   u   ranore-nesansnim   italijan-
skim   gradovima   u   okviru   porodica   istaknutih 
zanatlija   ili   bogatih   trgovaca   gde   roditelji 
ispoljavaju   gotovo   moderan   brižan   i   nežan 
odnos prema svojoj deci. (Karei Turza, 1996).

Ali  tek  od  XVI  veka   se  pojavljuju  prvi 

znaci   prepoznavanja   i   brige   za   ono   što   bi   se 
moglo   nazvati   „posebna   dečja   priroda",   da   bi 
tokom  XVIII  veka   takva   orijentacija   sasvim 
prevagnula, te tako dete postalo centar pažnje u 
svetu   odraslih.   To   je   vek   poznat   kao   ,,vek 
pedagogije" koja pokušava normativno ali i u 
praksi da uspostavi principe odnošenja odraslih 
prema posebnosti deteta i detinjstva.

Zanimljivo je, međutim, u ovom kretanju 

to da kako dete dospeva u centar pažnje rodite-
lja, porodice i društva, tako postupak i odnos 
prema deci postaje sve više uskogrud, gubi na 
prirodnoj   spontanosti,   i   svodi   se   na   podvrga-
vanje   dece   raznim   procedurama   poučavanja   i 
disciplinovanja i lišavanja njihovog autentičnog 
slobodnog iskaza u ponašanju i govoru. Tako 
jedan od savremenih istraživača istorije detinj-
stva i porodice primećuje daje: „naša moderna 
porodica   izrasla   na   konceptima   autonomije 
domaćinstva   i   disciplinovanja   dece..."   (James 
Casey, 1989: 147). Ovu tezu potkrepljuju i istra-
živanja   nastanka   i   delovanja   prvih   školskih 
institucija   u   kojima   je   često   osnovni   cilj   bio 
„slomiti"   dečji   otpor   (J.   Donzelo,   1980,   Ph. 
Aries, 1962). Ideološko obrazloženje za ovakav 
pristup pružalo je protestantsko učenje o radnoj 
askezi koje se suprotstavlja porocima lenjosti, 
neurednosti,   uživanja   i   razmetljivosti   u   ime 
božanske predestinacije. (Ibid, str. 164).

Smenu opuštenog pristupa detetu srednje-

vekovne   zajednice   disciplinovanim   obučava-
njem dece za uloge odraslih građanske zajedni-
ce   u   nastajanju   veoma   slikovito   sumira   Kurt 

4

Dancinger (K. Danzinger) u jednom opsežnijem 
pasusu koji ćemo citirati: „Dok je pre sredine 
18.   veka   preporučavajući   tretman   za   odojčad 
nalagao   permisivnost,   pretežna   orijentacija   ka 
strogosti i kontroli razvija se u potonjem peri-
odu i traje sve do u naš vek. Ranije su bebe hra-
njene kada su to one tražile, dojenje je trajalo do 
dve godine, odbijanje od dojenja je išlo poste-
peno, dok treniranje za stolicu nije preduzimano 
u prvim godinama života i nije se tražilo da dete 
noću   bude   suvo   sve   do   pete   godine;   nisu   se 
iskazivale niti spominjale ikakve zabrane u pog-
ledu dečije golotinje ili infantilnog iskazivanja 
seksualne   želje;   deteje   ostajalo   uz   majku   u 
krevetu   sve   dokje   dojeno   a   uspavljivano   je 
ljuljuškanjem; ono je držano slobodno, maženo 
od strane odraslih a njegovo plakanje nailazilo 
je na brz odgojiteljski odgovor. Početkom 19. 
veka slika je potpuno promenjena: vreme doje-
nja je skraćeno, uvedeni su striktni vremenski 
razmaci u ishrani, treniranje za stolicu počinje 
ranije i ranije se završava; infantilna seksualnost 
se kažnjava (ovo postaje opšte mesto odgoja tek 
pri   kraju   19.   veka),   ljuljuškanje,   cuclanje   i 
trenutni   odgovor   na   bebino   plakanje   se   ne 
odobravaju. Sa druge strane, sada se ohrabruje 
detetova   sloboda   u   motornim   aktivnostima, 
stoje   ranije   bilo   sprečavano.   Nužno   grubo, 
poređenje podataka na osnovu posmatranja 75 
različitih   društava   u   svetu   tokom   19.   veka 
pokazuje daje svirepost toga veka bila neobična 
u odnosu na humanističku normu, dokje ranije 
postupanje bilo mnogo više u skladu sa opštom 
praksom čovečanstva" (1971: 140-141).

Jačanje   strogosti   i   rigidnosti   u   odnosu 

prema detetu što se više pimičemo savremeno-
sti, tj. što se moderno društveno uređenje sve 
više utemeljuje, moglo bi naći svoje adekvatno 
objašnjenje   u   Fukoovim   analizama   nastupanja 
modernog saznajnog diskursa nauka o čoveku 
koje   preuzimaju   sve   snažniji   nadzor   nad 
čovekom i njegovim nagonima.

U skladu sa ovim Fukoovski utemeljenim 

pogledom   otkriva   se   kako   napredovanje   u 
određenim saznajnim praksama modelira pristu-
pe i odnos prema detetu i detinjstvu u modernoj 
eri. Osnovna teza poznatog nemačkog sociologa 
jeste da se specifičnost uloge deteta oblikuje u 
zavisnosti   od   znanja   o   procesu   socijalizacije 
(Kurt   Luscher,   1975:   360).   U   tom   smislu   on 
razlikuje sledeće stupnjeve razvoja tih spoznaja 

i njima odgovarajuće tumačenje deteta: ideolo-
ško   saznanje   koje   se   uglavnom   zasnivalo   na 
hrišćansko-crkvenom tumačenju vrednosti živo-
ta i rođenja, potom dolazi era medicinskih saz-
nanja   koja   se   obrazuju   oko   nekoliko   oblasti 
(ginekologija,   pedijatrija),   pri   čemu   naročito 
veliki značaj imaju saznanja u domenu ishrane 
deteta i odojčadi. Zatim, nastupa etapa saznanja 
o sposobnostima i vrstama učenja kod dece pri 
čemu   se,   sa   jedne   strane,   forsira   učenje   kroz 
praksu, tj. kroz rad i „šegrtovanje", a sa druge, 
sistematsko sticanje znanja putem škole. Ovaj 
niz završava se saznanjima o ličnosti i njenom 
razvitku   čime   se   konačno   sredinom   20.   veka 
okončava ali i utemeljuje saznanje o detetu kao 
ličnosti   in   nuce.   Ukupnost   ovih   znanja   grade 
okvir za evoluciono shvatanje razvoja kompe-
tencija ljudskog roda, što naravno ne znači da će 
ova znanja uvek biti i adekvatno iskorišćena u 
praktičnom procesu odgajanja i socijalizovanja 
dece.   Ali   o   tome   odlučuju   drugi   faktori   a   ne 
samo znanje.

Sličnu   zamisao   o   smenama   pojedinih 

saznajnih orijentacija u razumevanju deteta ali 
sa   jasnim   kritičkim   naglaskom   iznosi   jedna 
savremenija autorka. Ona kritički ukazuje kako 
svaki   od   saznajnih   talasa   razumevanja   deteta 
vodi   zapravo   ka   njegovom   postvarenju   kao 
objekta.   Dete   postaje   sukcesivno   „pacijent" 
različlitih stručno-institucionalnih službi organi-
zovanih na novim saznajnim standardima. Ona 
razlikuje prema redu nastanka obrazovni, medi-
cinski, psihološki i ekološki saznajni talas. Pri 
tom   ukazuje   da   što   znanje   više   napreduje,   to 
dete biva njime sve dublje unazad obuhvaćeno; 
tako   danas   kontrola   počinje   već   od   samog 
fetusa. (E. Beck-Gernsheim, 1988). Ista autorka 
primećuje da kako raste lista ovih saznanja koja 
dete treba da zaštite od sve većeg broja opasno-
sti i da razviju njegove dispozicione potencijale 
u istoj srazmeri raste i lista nemoći da se dete 
odbarni   u   svojim   elmentarnim   potrebama   od 
narušavajućih i uništavajućih elementa moderne 
civilizacije i društvenog poretka.

2. Dete i detinjstvo kao društveno 
konstruisana praksa

Detinjstvo   je   ranije   posmatrano   kao 

„prirodna" stvar i uparvo stoga je ostajalo izvan 
naučne pažnje. Naprosto, detinjstvo je smatrano 

5

domaćih   zajednica   u   kome   je   dete   stalno 
prisutan ali istovremeni i nezapažen i sporedan 
deo tog sveta u potpuno novu situaciju „segre-
gacije" deteta i njegovog sveta od sveta odraslih 
i života zajednice. Ovaj proces izdvajanja deteta 
koji istovremeno vodi ka „detecentričnom" dis-
kursu i organizaciji svakodnevnog života odvija 
se uporedo ili je sastavni deo procesa formiranja 
moderne   porodice,   koja   se   i   sama,   sa   jedne 
strane povlači u svoju intimnu osobenost, a sa 
druge   odvaja   od   sveta   javnih,   privrednih   i 
političkih zbivanja i odnosa. Centar nove poro-
dičnosti koja je svedena na najuži reproduktivni 
srodnički krug postaje dete kome se posvećuje 
celokupna   porodica:   ukupnost   porodičnog   ži-
vota - ekonomske aktivnosti privređivanja vrše 
se   u   ime   zasnivanja   nove   buržoaske   loze 
nalsednika, koja se mora dokazati svojim radom 
umesto aristokratske tradicije prenošenja privi-
legija; na drugoj strani, ukupan unutrašnji život 
porodice organizuje se oko brige, rasta i razvoja 
budućih naslednika. Pri tom žena dobija „pov-
lašćeni" zadatak da orgamzuje iznutra ovaj novi 
porodični pogon orijentisan ka detetu.

Od   kraja  XVIII  veka   i   početkom  XIX 

veka delom i kao posledica slabljenja religiozne 
moralnosti   dolazi   do   glorifikacije   deteta   u 
okviru   romantičarske   vizije   porodičnog   doma, 
žene posvećene materinstvu i deteta kao simbo-
la dobrote, nevinosti, neiskvarenosti i prirodno-
sti. Pri tom, naročito Arije insistira na prodoru 
„nove osećajnosti", kao potpuno nove perspek-
tive kroz koju se odvijaju i doživljavaju odnosi 
između   deteta   i   njegove   porodične   okoline   u 
građanskoj klasi. Tu novu praksu odlikuju sve 
snažniji izlivi nežnosti prema detetu, iskaziva-
nje topline i ljubavi prema njemu, u specifičnoj 
vrsti govora koji odrasli neguju u odnosu prema 
detetu   (tepanje),   ljubljenje   i   milovanje   deteta, 
zabavljanje sa detetom te dozvoljavanje detetu 
da   se   uključi   u   svakom   momentu   u   komuni-
kaciju odraslih. 

Međutim,   dokazivanje   promene   u   emo-

cionalnom odnosu i postupanju roditelja prema 
deci   u   ovim   istorijskim   studijama   predstavlja 
izuzetno težak i ozbiljan metodološki problem. 
Postavlja   se   pitanje   da   li   su   zaista   roditelji   u 
srednjem veku bili neosećajni i ravnodušni pre-
ma svojoj deci, kakvim ih opisuju neki istraži-
vači   (Lloyd   de   Mause),   za   razliku   od   novo-
vekovnih roditelja? Ili, pak, savremenim istra-

živačima   koji   polaze   od   gotovo   „opsesivne" 
potrebe za iskazivanjem ljubavi kod savremenih 
roditelja, nekadašnji uzdržaniji stav roditelja iz-
gleda kao hladna bezosećajnost ili čak i surovo-
st prema deci? Drugo, postavlja se pitanje na 
temelju   kakvih   saznanja,   kakvih   znakova   se 
može   uopštavati   o   nastupanju   „nove   osećaj-
nosti", odnosno o postojanju „bezosećajnosti" u 
odnosima   prema   deci   i   mladima   u   prošlosti. 
Dokazivanje „osećajne klime" je veoma težak i 
složen, a u nekim slučajevima i nemoguć zada-
tak i za savremena društva, a nekmoli za istraži-
vača prošlosti koji raspolaže sa veoma suženom 
i   fragmentarnom   emprijskom   evidencijom, 
pogotovu u ovoj sferi društvenih odnosa.

Osim toga, istorijska istraživanja pate od 

jednog   ozbiljnog   sociološkog   nedostatka.   Ona 
se   u   prvom   redu   bave   detetom   i   porodicama 
viših i najviših društvenih slojeva u prošlosti iza 
kojih je ostala bogata istoriografska građa. Po-
stoji opasnost da se na osnovu ove delimične 
slike generalizuje za društvo u celini, da se na-
javljuje „novi", „moderni", „generalni" obrazac 
prakse detinjstva i ponašanja prema detetu. Op-
štost tog novog obrasca upravo mora biti dove-
dena u pitanje iz jednog specifičnog ugla. Nai-
me, većina dosadašnjih studija detinjstva ne ba-
vi se očiglednim raskorakom u pristupu i shva-
tanju   detinjstva   i   deteta   koje   postoji   između 
„osećajne"   porodice   i   „brutalne"   škole   u   eri 
nastupanja   modernosti.   To   se   može   pripisati 
nedovoljnoj sociološkoj diferenciranosti pristu-
pa   novom   fenomenu   detinjstva   koji   je   očito 
oblikovan od samog početka od različitih društ-
venih nosioca i sa različitim interesima i name-
rama u vidu.

Postavlja   se   pitanje   koje   su   društvene 

snage nosioci ovog društvenog prevrata u odno-
su prema deci i prema porodici u celini? U ime 
kakvih i čijih interesa one nastupaju, kakva su 
njihova shvatanja društva, čemu teže i nadaju se 
u budućnosti? Dok Arijes ili Stoun (L. Stone, 
1960)   prve   začetke   promena   lociraju   u   arist-
okratske krugove kasnog feudalizma, dotle dru-
gi autori isključivo ukazuju na buržoaziju kao 
nosioca   tih   kretanja   (Demos,   1970,   Donzelo, 
1979 i dr.) Podjednako ostaje  nejasno koji se 
procesi nalaze u osnovi ovih kretanja: da li su to 
urbanizacija i industrijalizacija, migracije, nuk-
learizacija   porodice,   skolarizacija   života   dece, 
religijske reformacije i transformacije?

7

Najmanje je, ipak do sada, postignuto na 

planu   razumevanja   „dečjeg   sveta"   ili   „kulture 
deteta"   i   zakonitosti   na   kojima   se   oni 
konstituišu.   Ovde   u   najvećoj   meri   nedostaju 
saradnja sociologa, psiholga, pedagoga i antro-
ploga. Veoma malo su proučavane dečije pred-
stave   o   svetu,   stavovi   prema   okolini   koja   ih 
okružuje: porodici, vršnjacima, školi, nastavni-
cima. Ovde, takođe, spadaju proučavanja deči-
jeg vremenskog budžeta, kao i dečijeg prostora, 
načina odmaranja, zabave, druženja, komunika-
cije,   te   naročito   u   savremenim   društvima 
ogromne   mas-medijske   produkcije   namenjene 
isključivo ili prvenstveno deci; ispitivanje deči-
jih „moda" i stilova života i načina kako ove 
prakse bivaju proizvedene i prihvaćene od same 
dece. (J. Zinnecker und R. Silberreisen, 1996).

Studije detinjstva bez obzira na teorijske 

razlike dokazuju, međutim, značaj povezanosti 
novog   koncepta   deteta   i   moderne   nuklearne 
porodice. Pokazuje se da već od proto industri-
jskih oblika porodične modernizacije, nuklearna 
porodica predstavlja jedinstvenog idejno-ideolo-
škog i vrednosno-kulturnog posrednika u uspo-
stavljanju,   prihvatanju   i   širenju   nove   organi-
zacije i načina života koji sobom nosi procvat 
kapitalizma na evropskom tlu a u okviru koga 
dolazi   i   do   širenja   prostora   i   razumevanja   za 
potrebe   deteta   i   detinjstva.   Upravo   tu   tezu 
nastojaćemo da preispitamo sa raznih strana u 
narednom odeljku.

3. Porodica usredištena ka detetu. 
    Stvarnost i mit

Od početka 20 veka dete dospeva u centar 

svih porodičnih zapleta. To se pre svega duguje 
Frojdovom   otkriću   ranog   seksualnog   razvoja 
dece   i   problema   koji   taj   razvoj   stvara   za 
stabilizaciju   odrasle   ličnosti.   Sa   druge   strane, 
sociološka teorija u svojim glavnim teorijskim 
razmišljanjima   stavlja   proces   socijalizacije   u 
središte društvene reprodukcije. Parsons će tako 
u svom stanovištu koje sintetizuje uvide Frojda, 
interakcionizma   i  funkcionalizma  u  jedinstven 
poged,   postaviti   porodicu   kao   centralni   agens 
procesa socijalizacije dece u društvu. Pri tom je 
taj proces osnovni za internalizaciju i afirmaciju 
socio-kulturnih vrednosti društvenog sistema u 
sistemu ličnosti pojedinaca, pa prema tome za 

obnavljanje i učvršćivanje svakog savremenog 
društvenog sistema. Porodica i dete tako postaju 
u savremenom teorijskom diskursu osnovne ose 
na   kojima   se   gradi   integracija   i   kohezija 
društvenih zajednica.

Moderna   porodica   od   početka   20.   veka 

biva   postepeno   rasterećivana   od   nekadašnjih 
brojnih funkcija koje su članovima uzmale naj-
više energije i vremena (proizvodnja, odbrana, 
zaštita,   staranje)   pa   može   objektivno   da   se 
daleko   više   posveti   svom   najslabijem   članu   - 
detetu. Ali ovaj preokret nije istovremeno nužan 
i   dovoljan   uslov   za   prevrat   u   odnosu   prema 
detetu   i   njegovoj   ukupnoj   društvenoj   poziciji. 
Naprotiv,   ima   dovoljno   suprotnih   dokaza   na 
osnovu kojih se može tvrditi da bez obzira na 
savremenu „detecentričnost" porodice i društve-
ne zajednice, moderno društvo i porodica pred-
stavljaju   „neprijateljsku   sredinu"  za   dete,   više 
nego što su to bila društva u prošlosti (L. Wilk, 
1990). U stvari, kao što se moderna porodica i 
roditelji u njoj nalaze razapeti između neuskla-
đenosti   i   protivurečnosti   modernog   društva, 
tako   isto   se   dešava   i   sa   decom.   Neke   od   tih 
glavnih protivurečnosti ćemo ovde analizirati.

3.1. Dete kao vrednost:  od „uspešnog 
projekta" do „nostalgije"

Detecentričnost   kao   praksa   porodica   i 

ponašanje   i   stav   roditelj   a   u   dobroj   meri   se 
zasnivala,   kao   što   smo   već   konstatovali,   na 
novoj proceni deteta kao vrednosti. Ali u čemu 
se nalazila ta novootkrivena vrednost deteta u 
građanskoj civilizaciji? Bilo bi brzopleto da se 
ona isključivo traži i pronalazi iz ugla ekonom-
ske cene i isplativosti investicija u dete, kako se 
u svetu preduzetništva posmatraju sve stvari i 
odnosi. Ali sigurno daje taj aspekt bio snažno 
prisutan ali u nešto modifikovanijoj i proširenoj 
formi u odnosu na čisto ekonomističko proce-
njivanje.   Dete   je   u   modernoj   porodici   imalo 
značenje „životnog projekta" roditelja: deca su 
postala   „naš   ljudski   kapital,   naša   budućnost" 
(Chris   Jenks,   1996:14),   odnosno   ekonomskim 
jezikom rečeno naša „investicija u budućnost". 
Ovakav koncept deteta na strani roditelja podra-
zumeva bezgranično podređivanje roditelja inte-
resima deteta, odnosno žrtvovanje za dete. Ali 
isto tako na strani deteta ovakav koncept deteta 

8

one ne očekuju, niti računaju sa fman-sijskim 
povraćajem   uloženih   sredstava   u   podizanje   i 
odgajanje dece. Dobrim delom i zato što deca 
više   ne   predstavljaju   u   porodici   radni   resurs. 
Empririjska   istraživanja   pokazuju   konstantno 
opadanje   učešća   dece   u   obavaljanju   kućnih 
poslova unazad od  II  svetskog rata, sa tenden-
cijom da to opadanje postane još jače u meri u 
kojoj   dolazi   do   opadanja   ruralnih   porodica   i 
porasta obrazovanih žena. (F. Goldscheider and 
L. J. Waita, 1991:169-170).

Ipak,   optimizam   u   pogledu   redukcije 

radnog iskorišćavanja dece mora da splasne ako 
se imaju u vidu činjenice iz celog sveta, a ne 
samo iz njegovog najrazvijenijeg dela. Istraži-
vači danas upozoravaju na širinu problema eks-
ploatacije   dečijeg   rada   naročito   u   polurazvi-
jenim periferijskim zemljama, mada ne samo u 
njima.   Tako   se   raspolaže   sa   podatkom   o   60 
miliona   dece   do   14   godina   starosti   koja   su 
registrovana kao radna snaga. Ali to je samo vrh 
ledenog   brega!   Koliko   ih   još   ima   neregistro-
vanih? (J. Qvortrup, 1985:129).

No, uz pretpostvaku da se finansijski dug 

dece prema roditeljima ili mlađih prema stari-
jima može bar delimično namiriti, postavlja se 
pitanje jednog duga koji ostaje trajno neizmiren. 
Reč je o afektivnom dugu deteta prema rodite-
ljima koji ostaje nepodmiren (F. Bimbi, 1992: 
149). Na sličan način stvar argumentuje nešto 
ranije jedna drugi istraživač koji ukazuje da se 
deca na Zapadu doživljavaju kao emocionalno 
neprocenjivo dobro što od roditelja traži veoma 
visoka   ulaganja   i   intenzivno   emocionalno 
uključivanje (V. A. Zelitzer, 1985).

Raskorak između ulaganja i troškova, bilo 

daje reč o ekonomskom ili emocionalnom bu-
džetu   roditelja   vodi   ka   značajnom   smanjenju 
fertiliteta i nataliteta. No, to nisu i jedini uzroci. 
Često se ističu i drugi kao zapošljavanje žena i 
afektivno zasićenje roditelja sa jednim detetom. 
Moglo bi se zaključiti da pad nataliteta ima za 
posledicu   veću   brigu   i   bolji   standard   dece   u 
savremenom društvu. No, to je tačno samo do 
izvesne   mere   i   za   isvestan   deo   porodica,   ali 
nikako za sve.

3.3.  Ekonomsko blagostanje deteta naspram
        ekonomske zavisnosti i siromaštva

Nema sumnje da u ekonomskom pogledu 

i bar što se tiče razvijenih zemalja, deca danas 
uživaju prave blagodeti. Ne samo da se roditelji 
trude individualno da obzbede optimalne (ako 
ne i maksimlane) materijalne uslove za njihovo 
odrastanje (ishrana, stanovanje, oblačenje, ško-
lovanje, zabava) već tome u susret ide i moder-
na „država blagostanja" koja na različite načine, 
direktno i indirektno nastoji da participira u tro-
škovima porodica oko izdržavanja dece. U sus-
ret   dečjem   „blagostanju"   ne   sumnjivo   ide   i 
moderna   potrošačka   civilizacija   koja   u   deci 
nalazi i preko njih stvara obrasce masovne pot-
rošnje naročito u sferi dokolice i zabave. Deca i 
omladina su danas postali najatraktivniji konzu-
menti masovne industrije potrošnih artikala oko 
čije naklonosti se takmiče najmoćnije industrije 
sveta. Kao masovni potrošači deca i mladi su 
danas u stanju ne samo da zadovolje obogaćen i 
proširen repertoar svojih osnovnih potreba već 
im obilje omogućava da veoma rano počnu da 
samostalno izgrađuju vlastiti ukus i identitet.

Ali   to   su   samo   prividno   blagostanje   i 

sloboda izbora. Iza potrošačkog obilja za decu 
stoji njihova potpuna finansijska i ekonomska 
zavisnost koja se sve više produ-žava u meri u 
kojoj   se   širi   fenomen   „produžene   mladosti". 
Tako se može reći da dečji i omladinski konzu-
merizam počiva na staklenim nogama dečije i 
omladinske finan-sijske nesamostalnosti i finan-
sijske (ne) moći roditelja čije zarade i standarda 
sve   teže   mogu   da   prate   visoka   potrošačka 
očekivanja koje razvija podkultura mladih. U toj 
situaciji jedan deo mladih čije finansijske mo-
gućnosti ne dozvoljavaju praćenje tog standarda 
dolaze   u   sukob   sa   društvom   pokušavajući   da 
nelegitimnim   i   nelegalnim   sredstvima   ostvare 
ove potrošačke standarde. Otuda sve veći deo 
mladih koji kreće stazama maloletničke delin-
kvencije,   narkomanije,   alkoholizma   i   drugih 
devijatnih ponašanja.

Potrošačko obilje razvijenih društava pri-

kriva   ozbiljnu  egzistencijalnu  ugroženost  dece 
koja se ogleda u sve rasprostranjenijem siroma-
štvu koje pogađa ne samo decu u većem delu 
nerazvijenog sveta već i sve veće segmente dece 
u   najrazvijenijim   društvima.   Prema   uporednoj 
studiji životnog standarda dece u deset OECD 
zemlaja došlo se do otkrića „novih i suptilnijih 
formi   deprivacije   dece"   (Kennnedv   et   ali., 
1996:145). Među tim zemljama Amerika poka-

10

zuje „zapanjujući" obim siromaštva dece (Ibid, 
152)

s

  tj. ona je zemlja koja prema svim poka-

zateljima ima nadprosečan broj dece ugrožene 
siromaštvom   u   odnosu   na   ostale   posmatrane 
zemlje. Švedska prema istom posmatranju stoji 
daleko   ispred   svih   ostalih   po   visini   standarda 
koji   uživaju   najmlađi,   dok   se   ostale   zemlje 
grupišu u sredini.

Veličina   dečijeg   standarda   odnosno 

siromaštva u značajnoj je korelaciji sa nenov-
čanim doprinosima koji dolaze od države blago-
stanja   i   njenih   agencija   u   vidu   različitih   pro-
motivnih zaštitinih mera prema deci i porodi-
cama. Pa ipak, uprkos rastu državnih davanja i 
ukupnom   porastu   životnog   standarada,   istraži-
vanje   beleži   kontinuirani   porast   dece   ugrožne 
siromaštvom. To se dovodi u vezu sa porastom 
jednoroditeljskih   porodica,   sa   jedne   strane   i 
porastom   nezaposlenosti,   što   najviše   pogađa 
majke   upravo   iz   jednoroditelsjkih   porodica. 
Tako   možemo   da   konstatujemo   još   jednom 
kako se reprodukcioni krug siromaštva, bede i 
eksploatacije zatvara u ženskoj podčinjenosti i 
eksploataciji.

Napokon, ovde treba ukazati na još jedan 

kontrast koji pogađa blagostanje dece u savre-
menom svetu. To je Činjenica koju su već 80-ih 
godina uočili demografi (a koju sada ističu sve 
više sociolozi i ekonomisti. Reč je o tome da 
dolazi   do   kompeticije   između   najstarije   i 
najmlađe populacije u razvijenim društvima oko 
podele značajnih budžetskih sredstava namenje-
nih   socijalnoj   sigurnosti   i   standardu   stanov-
ništva.   Kako,   sa   jedne   strane,   najstariji   deo 
popualcije ne samo da postaje brojčano sve veći 
u odnosu na najmlađi i sa druge kako on još 
uvek   raspolaže   većim   uticajem   i   moći,   to   se 
raspodela odvija tako da udeo potrošnje ovog 
dela stanovništav postaje sve veći u odnosu na 
udeo   potrošnje   namenjene   deci   i   mladima. 
(Kennedy et ali 1996).

3.4.   Deca između porodične ljubavi i učene

U   savremenoj   porodici   „okrenutoj   deci" 

roditelji žele da kroz decu ostvare svoje emo-
cionalno   i   ljudsko   ispunjenje,   dok   sa   druge 
strane od dece očekuju da upravo zato što u njih 
toliko   ulažu   zadovolje   svoja   unapred   postav-
ljena   očekivanja   i   ciljeve.   Pri   tom   se   ljubav, 

emocije,   nežnost,   majčinska   toplina,   bliskost 
često   i   nesvesno   instrumentalizuju   od   strane 
roditelja   da   bi   se   ostvarili   određeni   pozitivni 
odgovori   dece,   tj.   postignuća   koja   se   od   njih 
očekuju. (Arnold. W. Green, 1960). Instrumen-
talizacija   ljubavi   kod   dece   proizvodi   povratni 
efekat   otpora   prema   roditeljima,   nepoverenje, 
agresivnost ili povlačenje kao ponašajne simp-
tome nezadovoljstva. Neki savremeni istraživači 
su   skloni   da   govore   o   „familizaciji"   deteta,   u 
smislu neke vrste porodične posesivnosti i eks-
kluzivizma   kada   su   u   pitanju   deca   i   njihovo 
osamostaljivanje.

Porodice su sklone da preuzimaju na sebe 

sve više obaveza odgovornosti i troškova oko 
dece, a deca sve više postaju zatvorena i vezana 
za porodicu, te postaju nevidljiva za društvo, tj. 
vidiljiva   samo   iz   perspektive   porodice   i   za 
porodicu. Familističku praksu danas podstiču i 
određene političke snage u savremenim razvi-
jenim   društvima.   Prema   mišljenju   britanske 
naučnice,   takva   ideologija   i   politika,   poznata 
kao tačerizam, nastojala je da decu što više izo-
luje   i   zatvori   u   porodicu   umesto   da   ih   otvori 
prema svetu i pripremi za njegovu složenost i 
kontradiktornost. (J. Brannen, 1992).

3.5.  Produžena nezrelost i pravna 
        individuacija

U modernim društvima pravna, formalna 

zrelost i samostalnost mladih ljudi je skraćena u 
odnosu   na   19.   vek,   ali   i   premoderna   društva, 
ukoliko se ima u vidu da u tim društvima mladi 
do smrti svojih roditelja nisu bili samostalni ili 
nisu mogli da upražnjavaju neka pravna svoj-
stva (pravo raspolaganja imovinom i si.). U tom 
pogledu   mladi   danas   sa   18   godina   stiču   sva 
prava   pravnog   subjekta,   a   neka   prava   im   se 
priznaju   i   pre   napunjenih   18   godina.   No,   sa 
druge strane, ovoj ranijoj pravnoj zrelosti mla-
dih objektivno se suprotstavlja situacija „produ-
žene mladosti", odnosno produžena ekonomska 
i   fmansijska   zavisnost   mladih   ljudi   zbog   sve 
dužeg   školovanja   koje   mlade   u   pojedinim 
profesijama onemogućava da do svojih srednjih 
godina steknu nezavistan profesionalni status u 
društvu   (lekari,   pravnici,   inžinjeri   itd.).   Osim 
toga, i kada završe školovanje sve je veći broj 
mladih ljudi koji ne mogu da dobiju zaposlenje, 

11

ali   nauka   za   sada   ne   raspolaže   nekim 
neutralnijim izrazom. S obzirom na potencijalne 
mogućnosti   promena   u   individualnim   biogra-
fijama (razvodi, ponovno stupanje u brak, koha-
bitacija   i   si.)   „brak   bez   dece"   predstavlja   u 
dobrom   delu   životne   istorije   pojedinca   samo 
aktuelno   stanje   koje   je   podložno   izmenama. 
Otuda se u istraživanjima ovog fenomena post-
avlja   značajno   pitanje   razgraničenja   odnosno 
definisanja   pojave.   Nemačka   autorka   predlaže 
da se pod „brakom bez dece" tretiraju situacije 
kada   venčani   partneri   nemaju   bračno   priznatu 
decu i ne žive zajedno sa decom u istom doma-
ćinstvu.   Ova   definicija   ima   u   vidu   socijalno 
roditeljstvo, a ne i biološko (R. Nave-Herz und 
Markefka, 1989:378).

Međutim, teškoće u definisanju ove poja-

ve proizilaze iz još jednog značajnog momenta: 
utvrđivanje   uzroka   nastanka   i   opstanka   ovih 
brakova tek omogućava uspostavljanje stvarne 
predstave i stanja u pogledu učešća i rasta ove 
pojave   u   savremenim   društvima.   Već   citirana 
nemačka   istraživačica   ukazuje   na   pet   tipova 
„brakova bez dece" sobirom na način i uzroke 
njihovog nastanka. To su:

A. Medicinski 
razlozi:

B. Svesno i planirano 
    odbacivanje 
roditeljstva:

C. Još neispunjena 
želja za 
    decom

1. organski uzroci 
(biološk
    i sterilitet)
2. psihosomatski 
uzroci

3. doživotno bez 
dece
4. odricanje na 
određeni rok

5. prolazni, 
privremeni brak
     bez dece.

U ovom momentu zanemarićemo razloge 

medicinski   uzrokovanog   steriliteta   i   njegove 
savremene   rasprostranjenosti.   Samo   ćemo 
ukazati  da  prilikom  ocene  o  udelu  tih  uzroka 
treba   imati   u   vidu   izuzetno   snažan   porast 
medicinskih saznanja i tehnoloških dostignuća 

koja omogućavaju ukljanjanje organskih, pa čak 
i psihosomatskih uzroka steriliteta partnera.

Za   nas   je   svakako   najinteresantnija 

kategorija brakova koji svesno i planirano ili na 
neodređeni rok odlažu roditeljstvo ili žele da ga 
se   potpuno   liše.   Prema   istraživanju   nemačke 
autorke,   osnovni   razlog   ili   motiv   za   takvo 
ponašanje   leži   u   ambivalentnoj   situaciji   žena 
koje se odlučuju na ovaj korak a koje žele da 
ostvare karijeru i visoke zarade sa jedne strane, i 
sa druge, koje smatraju da roditeljstvo odnosno 
materinstvo podrazumeva potpuno posvećivanje 
deci, tj. prestanak rada i zarađivanja. Odustaja-
nje od dece u situaciji ovih suprotnih vrednos-
nih   orijentacija,   prema   ovoj   autorki,   znači   u 
stvari određenu vrstu strategije rešavanja inter-
nog   konflikta   (R.   Nave-Herz   und   Markefka, 
1989:383).   Ista   autorka,   međutim,   ukazuje   da 
postoji   i   obrnuta   vrsta   ustručavanja   žena   od 
rađanja, a to je u situaciji nezaposlenosti i čeka-
nja na posao, što u svojoj ukupnosti ukazuje da 
u slučaju žena još uvek nije prevaziđena ideo-
loška i stvarna suprotnost između rada i poro-
dice.   Jedna   američka   autorka   koja   se   takođe 
dugotrajno bavila dobrovoljnim lišavanjem od 
roditeljstva u braku konstatovala je na osnovu 
više američkih istraživanja da je primarni motiv 
(u   79%   ispitivanih   slučajeva)   sloboda   od 
odgovornosti za brigu i staranje o detetu i odatle 
više prilika za samoispunje-nje i spontanu mo-
bilnost pojedinca odnosno partnera. Sa mnogo 
nižom učestanošću pojavljuju se motivi ostvari-
vanja većeg zadovoljstva i razumevanja u brač-
noj zajednici, ženina karijera, novčane predno-
sti, pa  i do takvih motiva  kao stoje mišljenje 
daje savremeni svet uopšte nepovoljan za decu i 
njihovo odrastanje. (Sh. Houseknecht, 1987).

Istraživanja   i   u   Nemačkoj   i   u   Americi 

ukazuju,   međutim,   da   „brakovi   bez   dece"   u 
svom   bližem   i   daljem   društvenom   okruženju 
nailaze i danas na dosta predrasuda, negativnog 
etiketiranja,   pa   čak   i   diksriminacije.   Tako,   na 
primer, u nekim nemačkim federalnim država-
ma   supružnici   bez   dece   plaćaju   mnogo   veće 
poreze na svoje prihode, što predstavlja svakako 
jedan vid društvenog i državnog sankcionisanja 
takvog ponašanja. Ali ovakvom predrasudnom 
stavu podležu i sami praktičari ove forme braka, 
budući da pristaju da svoju situaciju sameravaju 
„normalnom   obrascu"   braka   sa   decom,   zbog 
čega na svoj brak gledaju kao Još uvek nedo-

13

vršen" odnos, odnosno „ometenu porodicu", a 
ne kao na alternativnu životnu formu i legitimni 
individualni   izbor.   (Nave-Herz   und   Markefka, 
1989:385).

5. Zlostavljanje dece u porodici

U ovoj raspravi oganičićemo se na pos-

matranje zlostavljanja dece u porodici, mada u 
savremenom   društvu   izvan   porodice   postoji 
čitav niz drugih oblika zloupotrebe dece, počev-
ši od eksploatacije u radu, preko dečje prosti-
tucije,   prošnje,   narkomanije,   trgovine   dečjim 
organima   itd.   Za   najveći   deo   dece   na   svetu 
siromaštvo je osnovni problem koji determiniše 
sve   ostale   oblike   zapostvaljanja   i   zloupotrebe 
dece izvan ali i u porodici.

Problem zlostavljanja dece u porodici je 

delikatan   problem   sa   kojim   se   teško   hvata   u 
koštac   jer   je   uglavnom   nevidljiv.   Otuda   se 
nauka   sa   njim   suoučava   sa   velikim   zakašnje-
njem. Prema pregledu koji je obavljen za vodeći 
stručni časopis u sociologiji porodice u periodu 
od   1939.   do   1970.   godine   nije   mogao   da   se 
pronađe naslov koji je sadržavao reč nasilje u 
porodici. (O 'Brien, 1971). Slobodno se može 
tvrditi daje neosetljivosti nauke za ovaj problem 
doprinela  njena   temeljna  ideologiziranost   koja 
je   proizvodila   samo   glorifikaciju   pozitivnih 
porodičnih   vrednosti   a   odbacivala   da   sagleda 
neprijatne strane života u savremenoj porodici.

U Americi je 1962 medicinski potvrđen 

simptom „pretučenog deteta" (Kempe, C. H. et 
ali), a tek 1970. godine se pojavljuje prva socio-
loška studija koja na nacionalnom uzorku ras-
pravlja o pojavi, nastoji da utvrdi uzroke, obim i 
moguće poristupe sanaciji i terapiji pogođenih 
porodica i dece (David E. Gil). Ovaj autor daje i 
prvu definiciju zlostavljane dece u porodici koja 
je  široko  prihvaćena  a   glasi:   „fizičko  zlostav-
ljanje dece je namerna upotreba fizičke snage ili 
namerno propuštanje da se učine neke radnje od 
strane roditelja ili drugog staratelja u toku inter-
akcije   sa   detetom   u   toku   njegovog   odgajanja 
koji imaju za svrhu da se dete povredi, ozledi ili 
uništi". (1973:115). Razlog što se toliko odugo-
vlačilo sa „otkrivanjem" pojave i raspravama o 
njoj u akademskim krugovima i široj javnosti, 
leži u postojanju još uvek snažne kontradikcije 
u sameravanju odnosa privatnosti i  javnosti u 
modernoj porodici.

Uzorci   ispitivanih   porodica   najčešće 

potiču sa klinika ili iz sudske prakse, te prema 
tome nisu reprezentativni za populaciju. Pošto 
pre 1970. ne postoje nikakva pouzdanija sazna-
nja   o   pojavi,   to   je   veoma   teško   njeno 
hronološko   praćenje   i   upoređivanje.   Sve   ovo 
upozorava da postojeća saznanja o rasprorstra-
njenosti   pojave   u   razvijenim   društvima   treba 
uzeti sa krajnjom rezervom. Procene se kreću 
od   optimističkih   6000   slučajeva   godišnje   za 
Ameriku (Gil, 1971), do realističnije ali i zapa-
njujuće   cifre   od   100.   000   slučajeva   godišnje 
(Lights, 1974) na bazi ponovljene ankete. Empi-
rijska ispitivanja roditelja da li i koliko upotre-
bljavaju batine u disciplinovanju dece donelo je 
najpreciznije podatke za procenu, s tim što su iz 
uzorka   izostavljenje   jednoroditeljske   porodice. 
Prema   podacima   iz   jedne   američke   studije, 
približno troje od 100 dece godišnje je tučeno, 
udarano   i   šamarano   od   strane   svojih   roditelja 
dok   je   osam   od   sto   imalo   bar   jednom   takvo 
iskustvo u svom detinjstvu. Napokon, troje od 
100 dece je odrastalo pod stalnim roditeljskim 
pretnjama nožem ili pištoljem, a isti procenat je 
imalo i prilike da oseti upotrebu ovih sredstava 
na sebi. (S. K. Steinmetz: 1987:736). U Nemač-
koj, prema empirijskim istraživanjima u anke-
tama oko 8% nemačkih roditelja priznaje daje 
tuklo svoju decu (L. de Mause, 1974: 42).

Nema   mnogo   teorijskih   pokušaja   da   se 

ova pojava objasni. Oni uglavnom počivaju na 
teorijama   koje   naglasak   stavljaju   na   indivi-
dualne činoce, sociopsihološke činioce i socio-
kulturne   činioce.   Prema   jednom   psihoanali-
tičkom uvidu u ovu pojavu konstatuje se daje 
visoka brutalnost postupanja prema deci gotovo 
civilizacijska odlika čoveka jer samo je druga 
polovina   ovog   stoleća   lišena   izrazitijih   oblika 
ove vrste nasilja nad decom (Llozd de Mause, 
1974). Ovaj autor smatra da se objašnjenje po-
jave nalazi i stalnom stavu neprijateljstva odras-
lih prema deci pošto im deca služe za projekciju 
vlastitim   strahova   i   neizvesnosti.   To   neprija-
teljstvo se ublažava ili počinje da nestaje kada 
odrasli počinju da razumevaju vlastitete straho-
ve iz detinjstva i prestaju da ih projektuju na 
svoju decu. U tom smislu psihoanaliza može da 
posluži   kao   značajno   preventivno   sredstvo   u 
smanjivanju intenziteta i raširenosti ove pojave. 
Ovo objašnjenje, bar što se tiče evropskog civi-
lizacijskog   kruga,   poziva   se   na   ustanovljene 

14

Poglavlje 2

Pojmovne i istorijske dimenzije detinjstva 

       Nenadić Mile

       1. POJMOVNE DIMENZIJE DETINJSTVA

Sociologija najčešće polazi od stvarî koje na 

prvi pogled izgledaju kao da su toliko jednostavne 
da ne zavređuju da se pominju, da bi na kraju, 
nasuprot svakom očekivanju, otkrila nešto što se 
pokazalo veoma važnim i značajnim. Bolje reći, 
za   stvari   koje   na   početku   izgledaju   kao   da   su 
jednostavne,   sociologija   na   kraju   utvrdi   da   su 
veoma   složene   ali   da   se   naprosto   radilo   o 
njihovom   pojednostavljivanju.   Gaston   Bašelar 
(Bachelard,   Gaston)   lepo   kaže:   „Ono   što   je 
jednostavno   uvek   i   isključivo   je   ono   što   je 
pojedonostavljeno“. 

Uključivanjem  

dobnih

  društvenih   odnosa   u 

svoje analize sociologija postaje posebno moćan 
oblik analize društva u celini. Ona je to pokazala i 
u   slučaju   analiza  

rodnih

  odnosa.   Epistemološku 

distinkciju,   koju   je   feministička   teorija   rodnih 
odnosa   uvela   u   sociološku   analizu:   da   je  

pol 

biološka,   a  

rod

  društvena   kategorija,   možemo 

primeniti   i   na   dobnu   perspektivu   uzrasne 
strukture, s tom razlikom da je 

uzrast

 biološka, a 

dobnost

 društvena kategorija. 

Između   bioloških   i   društvenih   činjenica 

života ne može nužno stajati znak jednakosti, a 
ipak se događa da se ove dve činjenice ujedinjuju. 
Poput polnih društvenih odnosa i uzrasni odnosi 
su veoma  uobičajena stvarnost, i stoga  se i oni 
doživljavaju   i   predstavljaju   kao   da   su   prirodni. 
„Biološke očiglednosti i vrlo realne posledice koje 
je proizveo u telima i mozgovima dugi kolektivni 

rad   socijalizacije   biološkog   i   biologizacije 
društvenog   ujedinjuju   se   u   zaveri   da   preokrenu 
odnos   između   uzroka   i   posledice   i   čine   da 
naturalizovana   društvena   konstrukcija   („rodovi“ 
kao polni habitus, /a mi bismo dodali i „doba“ kao 
starosni   habitus/)   izgleda   kao   prirodna   osnova 
proizvoljne podele koja je u osnovi i stvarnosti i 
predstave o stvarnosti“ (Burdje, 2001:8). Dobnost 
kao starosni habitus je nešto što je najprirodnije u 
strukturi   društva,   prirodnije   čak   i   od   podele 
između polova, a da i ne govorimo o podeli na 
osnovu   boje   kože.   Ukoliko   podrazumeva   borbu 
protiv   svih   oblika   vladavine,   demokratija   mora 
uključiti   i   borbu   protiv   vladavine   koja   se 
uspostavlja na osnovu dobnih društvenih odnosa.

Dobna   perspektiva   sociologije   detinjstva   je 

uspela raskrinkati mehanizme i institucije koje su 
odgovorne za pojednostavljivanje i vulgarizovanje 
detinjstva   kao   biološke   očiglednosti.   Dobna 
perspektiva   kao   novi   pristup   proučavanju 
detinjstva   polazi   od   epistemoloških   pretpostavki 
nove paradigme za sociologiju detinjstva, a koja 
detinjstvo tumači kao kulturni proizvod određenih 
društvenih   uslova   i   odnosa   (Prout   and   James, 
2005:56-80). Ovom teorijskom pristupu je uspelo 
da   demontira   procese   koji   su   odgovorni   za 
pretvaranje istorije detinjstva u 

prirodu

. Značenje 

izraza   „priroda“   ovde   je   izmenjeno.   U   ovom 
slučaju izraz „priroda“ označava stav koji se ne 
dovodi u pitanje, nešto o čemu se ne raspravlja, 

16

što   se   uzima   zdravo   za   gotovo.   Sociologija   je 
uspela   da   se   konstituiše   kao   naučna   disciplina 
upravo   zahvaljujući   svojoj   sposobnosti   da   svaki 
stav   o   tome   da   su   neki   odnosi   ili   strukture 
„prirodni“   dovede   u   pitanje.   Paradigma   o 
detinjstvu   kao   društvenoj   pojavi,   instituciji   kao 
društvenom konstruktu ne znači da se njegovim 
istorizovanjem   treba   obespriroditi   dečji   život. 
Naprosto   se   radi   o   promeni   pristupa,   novoj 
paradigmi   koja   polazi   od   pretpostavke   da   je 
detinjstvo   socijalni   i   kulturni   konstrukt,   a   ne 
biološka činjenica života.

Uvek   postoji  

rizik

  da   se   određeni   istorijski 

mehanizmi   i   institucije   –   koji   nisu   prestajali   u 
toku   istorije   da   biološke   činjenice   izvlače   iz 
istorije   –   uzimaju   kao   privilegovani   predmeti   i 
tumače kao da su „prirodni“. Dečji vrtići, škole, 
mediji,   internet   i   druge   hiper-organizovane   i 
kurikularne   totalne   ustanove   su   privilegovane 
kulturne institucije koje kao dečje 

okruženje

 mogu 

osnaživati   faktore   novog   isčezavanja   detinjstva. 
Deca   ne   mogu   poput   odraslih   definisati   svoje 
okruženje kao carstvo kojim oni gospodare. Ono 
im   se   uvek   spolja   nameće   kao   diferencirana 
stvarnost,   i   to   uz   aroganciju   odraslih. 
Diferencirano   i   artificijelno   okruženje,   koga   uz 
stalni  

rizik

  kontrolišu   odrasli,   neprijateljski   se 

postavlja   prema   deci.   Artificijelno   okruženje 
ograničava i zakida decu za 

njihov

 integralni svet i 

celovito   iskustvo.   Ekskomunicirana   iz   svog 
integralnog sveta, deca i mladi sebe doživljavaju 
na   dezintegrisan   način.   U   fragmentiranom 
okruženju   deca   „uče“   da   je   svet   nejedinstven, 
nepovezan i nezavisan. Potreba za environmenta-
lističkim pristupom svetu primarno pripada deci, 
jer   je   jedinstvena   prirodna   sredina   osnovna 
pretpostavka za njihov razvoj. 

S druge strane, dobna perspektiva otkriva da 

se uspostavljeni dobni poredak doživljava kao da 
je   naturalizovana   društvena   konstukcija,   i   da 
upravo   takva   njegova   predstava   pomaže 
njegovom održavanju. Nova dobna perspektiva ne 
poriče   da   se   dobni   odnosi   –   koji   su   izuzetno 
uobičajeni   društveni   odnosi   –  

zasnivaju

  na 

telesnim svojstvima mladosti i odraslosti, ali ističe 
da   to   ne   znači   da   se   oni   mogu  

izvesti

  iz 

naturalističke   činjenice   života.   Ovom   važnom 
saznanju   Karl   Manhajm   daje   veliki   značaj   u 
definisanju   generacije.   Zaključak   koji   izvodi   za 
generaciju važi i za detinjstvo: u krajnjem slučaju 
ne   zasnivaju   se   na   biološkom   ritmu   rođenja   i 
uzrasnim promenama. „Ako se nešto  

zasniva  

na 

nekom faktoru ne znači da se ono obavezno može 

izvesti  

iz   tog   faktora   ili   da   se   podrazumeva   u 

njemu. Ako se neka pojava  

zasniva  

  na drugoj, 

ona   ne   može   postojati   bez   te   druge   pojave; 
međutim,   ona   poseduje   određene   karakteristike 
specifične za nju samu, karakteristike koje ni u 
kom slučaju nisu pozajmljene iz osnovne pojave“ 
(Horkhajmer,   2009:349-350).   Naime,   detinjstvo 
ne   postoji   izvan   društvenog   konteksta   i   zato   je 
važno otkriti društveni i kulturni značaj bioloških 
faktora. 

Detinjstvo počinje u tački u kojoj se otkriva 

društveni kontekst bioloških faktora, ili, kako stoji 
kod antropologa Džejna La Fontena (Jean S. La 
Fontaine): „Nezrelost dece je  biološka činjenica 
života, ali način na koji se ta nezrelost shvata i 
dobija   na   značaju   jeste   činjenica   kulture“   (La 
Fontaine,   1979).   Ontički   gledano,   opstanak 
ljudskog roda se zasniva na biološkim faktorima, 
ali ne zavisi pre svega od njih. Opstanak i razvoj 
ljudi zavisi od kulturnih i istorijskih faktora: ako 
ne uspemo da se snađemo u kulturnom okruženju 
nije kriva kultura. Uzroke svemu što se događa u 
ljudskom životu moramo tražiti u delatnosti samih 
ljudi   i   njihovim   promenama.   Probabilističke 
kataklizmičke   mogućnosti   se   ne   računaju. 
Detinjstvo   spada   u   ontičku   dimenziju   ljudskog 
života.   Dobna   se   perspektiva   usmerava   na 
istraživanja načina na koja se uzrasnost shvata, a 
to   znači   da   se   interesuje   za   dete   kao   „kulturno 
otkriće“,   a   i   kada   se   interesuje   za   biološke 
činjenice   života,   ona   ih   istražuje   sa   stanovišta 
načina   na   koji   se   one   shvataju   i   dobijaju   na 
značaju   (Manhajm,   2009:350;   Praut   i   Džejms, 
2004:51-52; Burdje, 2001:4-10).  

Sve   do   70-tih   godina   prošlog   veka 

sociologija nije otkrila značenje dobnih odnosa i 
načina   života   dece.   U   ranom   periodu   moderna 
društva   nisu   pridavala   veću   važnost   staranju   o 
deci,   a   još   manje   njihovom   delovanju. 
Socijalizovanje   putem   obrazovanja   je   bio   jedini 
ideal za koga su vezivali decu i njihovo delovanje. 
I ovaj se ideal raspršio poput ideologije, najpre 
usled katastrofa XX veka, a kasnije kao posledica 
procesa   karakterističkih   za   „rizičko   društvo“ 
kasne modernosti. Nove sociološke perspektive su 
ponovo   usredsređene   na   odraslost,   a   ne   na 
detinjstvo, tako da su deca i mladi od koleteralne 
štete u vreme ekonomskih kriza i velikih ratova 
XX   veka   „napredovala“   do   koleteralne   štete 
procesa vlastite tranzicije u odraslost u liberalnoj 
demokratiji   XXI   veka.   Stoga   i   ne   treba   da   se 
čudimo   da   među   uglednijim   sociolozima   nema 
poznatijeg   imena   koje   se   posvetilo   proučavanju 

17

došlo do toga, mladi moraju prvo sebe kulturno 
pročistiti od potcenjivačkog samopredstavljanja. 

Poslednjih decenija XX veka nominovano je 

i   priznanje   detinjstva   (Nenadić,   2010:265-283). 
Politika   priznanja   detinjstva   polazi   od 
pretpostavke da detinjstvo ima jednaku vrednost 
kao i odraslost. Potrebu za njegovim priznanjem 
treba   izjednačiti   sa   sa   zahtevom   za   priznanjem 
kultura,   rodnom   jednakošću   ili   jednakošću   svih 
živih bića (specizmom). Kao što diskurs o rodnoj i 
rasnoj nejednakosti, odnosno  

specizmu

  („propust 

da   se,   s   obzirom   na   pripadnost   vrsti   ili 
karakteristike   tipične   za   neku   vrstu,   bilo   kojem 
svjesnom biću prida jednak obzir i poštovanje'“ /J. 
Dunayer/) nije odmah primljen s oduševljenjem, 
tako se i diskurs o priznanju detinjstva prihvata s 
nevericom   i   čuđenjem.   Priznavanje   detinjstva 
dovodi   u   sumnju   sva   naturalistička   i 
esencijalistička   gledišta   koja   su   isčupala 
detinjstvo iz društvenog i kulturnog konteksta.

Nasuprot svima koji misle da se sa idejom 

jednakog priznanja ne postiže mnogo, ova ideja je 
sve prisutnija u naučnoj zajednici (Gatman, 2003). 
Potreba   za   priznanjem   detinjstva   nema   ništa 
zajedničko   sa  „sentimentalizacijom   detinjstva“, 
praksom   populariziranja

 porodice   kao 

sentimentalne institucije. Sociologija na detinjstvo 
ne gleda kao na životni put dece kojim upravljaju 
sentimentalnost,   uvažavanje,   uljudnost   i 
humanost, nego kao na realnu poziciju koju deca 
zauzimaju  u  konkretnom   društvu.  Njen  predmet 
čini splet socijalnih i kulturnih činjenica za koje 
se   može   reći   da   detinjstvo   čine   društvenom 
institucijom  

Sociologija   detinjstva   je   preokupirana 

potrebom,   odnosno   zahtevom   za   jednakim 
priznanjem dece. Slični zahtevi su se pojavili u 
drugoj   polovini   XX   veka,   a   odnosnili   su   se   na 
priznanje rasne, kulturne i rodne jednakost, ali i 
na  environmentalističke  probleme.  Dete  je   uvek 
nešto   više   od   „pasivnog   objekata   nesavršene 
društvenosti“,   a   detinjstvo   nešto   više   od 
subalterne uzrasne grupe. Diskurs o detinjstvu kao 
društvenom   i   kulturnom   konstruktu   kategorija 
«pomak   je   od   funkcije   ka   značenju»   (Crick). 
Nakon   otkrivanja   ideje   i   davanja   značenja 
detinjstvu   o   njemu   se   više   ne   razmišlja   kao   o 
prirodnoj   činjenici,   a   to   znači   iz   pozicije 
nezrelosti   i   zavisnosti.   Sociologija   detinjstva   se 
suprostavlja   logici   odrasle   osobe   koja   decu 
doživljava pre svega kao «mlade» ljude koji su 
različiti, tj. kao nezrela, nesavršena, bespomoćna, 
ranjiva   i   zavisna   bića.   Gledano   iz   perspektive 

zapadnocentrične   antropološke   tradicije 
„različitost“ je eufemizam za „drugost“, kulturno-
antropološki   koncept   po   kome   biti   „drugačiji“ 
zapravo   znači   biti   primitivan,   divlji   ili 
necivilizovan.   „Veza   između   detinjstva, 
primitivizma   i   iracionalnosti,   ili   prelogizma, 
obeležava naš savremeni doživljaj detinjstva. On 
se rodio kod Rusoa, ali pripada istoriji XX veka. 
On   je   tek   nedavno   prešao   iz   psiholoških, 
pedagoških,   psihijatrijskih   i   psihoanalitičkih 
teorija   u   opšte   mnjenje...“   (Arijes,   1989:166). 
Zapadnocentrična   antropologija   počiva   na 
ideološkom   gledištu   po   kome   su   narodi   izvan 
zapadnog   kulturnog   kruga   primitivni   i 
necivilizovani,   a   upravo   takva   slika   «divljaka» 
preneta je i na decu: dete je «divljak» u našem 
dvorištu ili našem domu. 

Stvari su se vremenom promenile, ali ne do 

kraja. Nažalost, lakše je prihvaćena činjenica da 
se   razlike   mogu   izjednačiti   nego   da   ne   postoje 
potpuno drugačiji kada je reč o kulturi, rasi, polu 
ili   uzrastu.   Deci   je   priznata   jednakost,   što 
dokazuju   i   dečja   prava,   ali   se   i   dalje   s   njima 
postupa kao da su potpuno drugačija. Ni škola nije 
učinila   mnogo   na   tom   planu   iako   se   to   od   nje 
očekivalo.   Pedagozi   (nastavnici)   o   deci   i   danas 
sude iz pozicije da su deca „drugačija“, ne daju 
„glasa   deci“,   ne   puštaju   ih   da   ona   govore. 
Istorijski   gledano,   školstvo   je   prožeto   obrascem 
detinjstva   kao  

tabulae   rasae

:   dečji   život   pre 

ulaska u školu se „briše“ Društveni život i kultura 
dece za školu počinje od dana kada deca dođu u 
dodir sa školskim životom i školskom kulturom. 
Isterivanje   ranog   detinjstva   iz   škole   ima   svoj 
potmuli   zadatak   da   prikrije   jedan   paradoks   – 
paradoks da su deca pre nego su došla u školu 
naučila   više   nego   što   se   u   školi   može   naučiti. 
Naučila   su   govoriti,   razlikovati   dobro   i   zlo, 
prihvatati   svet   kao   jedinstvenu   celinu   i   slično. 
Brisanje svega toga, pa čak i sećanja na to, da bi 
se   „urezala“   školska   kultura   jeste   paradoks 
obrazovanja. U svojoj psihoanalizi Sigmund Frojd 
je   otkrio   da   je   potiskivanje   proživljenog 
detinjstva,  zapravo,  traumatična  stvar  na   čije  se 
razrešenje   kad-tad   mora   vratiti.   Institucionalno 
nasilje   nad   detinjstvom   dovelo   je   do   krize 
savremenog obrazovanja, koja se manifesuje pre 
svega kroz sukob školske kulture i kulture mladih. 
Po ko zna koji put se potvrđuje da su i najveći 
kulturni   i   civilizacijski   koraci   odraslih   tek   mali 
koraci za decu i mlade! 

Školska ideologija, a na tragu tradicionalne 

pedagogije   i   psihologije,   i   dalje   gleda   na 

19

detinjstvo   kao   na   nešto   što   je   „unutrašnje 
drugačije“. „Neophodno je uočiti razliku između 
neposredno   drugačijeg,   odnosno   drugačijeg   u 
našoj blizini, i drugačijeg koji je udaljen od nas, 
tj.   unutrašnje   i   spoljašnje   drugačije...“   (Fabijati, 
Maligati  i  Matera,  2002:15).  „Drugačije  koje  je 
udaljeno“, „spoljašnje drugačije“ često je bliže od 
„naposrednog   drugačijeg“,   „drugačijeg   u   našoj 
blizini“.   Nisu   samo   kultura,   religija,   rasa   i   pol 
„drugačije u našoj blizini“ (Mark Ože). I uzrast 
(deca)   su   „drugačje“   koje   počinje   u   našoj 
neposrednoj   blizini.   Ovo   blisko,   unutrašnje 
drugačiji ostalo je nevidljivo za pedagogiju. Veo 
ćutanja o detinjstvu kao unutrašnjem drugačijem 
naneo   je   ogromnu   štetu   i   deci   i   pedagozima 
(učiteljima). Dečji život trpi veliku štetu od strane 
nepriznavanja detinjstva. 

Biološka   distanca   između   nejake   i   nezrele 

osobe   i   odraslih   uvek   će     postojati,   ali   zato 
kulturna   dinstanca   između   njih   mora   izgubiti 
značenje   nejednakosti.   Bez   te   jednakosti 
demokratija nema smisla. Staviti se u socijalnu ili 
kulturnu   poziciju   deteta,   posebno   ako   se   radi   o 
sasvim   malom   detetu,   čini   se   nemogućom 
misijom čak i za učitelje. Sve do XIX veka mnogi 
se učitelji nisu mogli staviti u poziciju deteta, iako 
je pedagogija ranije pokazala da to nije nemoguća 
misija. Nivo profesionalnosti učitelja i danas treba 
meriti   načinom   pedagoškog   pozicioniranja 
nastavnika   u   odnosu   na   detinjstvo.   Pedagoško 
pozicioniranje   učitelja   stoji   nasuprot   infantilnoj 
fiksaciji  male   dece   na  roditelje,  a   pre   svega   na 
majku. Hipotetički gledano, fiksacija učenika na 
učitelje   samu   nastavnu   delatnost   čini   izlišnom, 
naročito   u   nižim   razredima.   Infantilna   fiksacija 
ugrožava poziciju i delatnost učitelja, zato se on i 
trudi   da   vaspitnim   i   didaktičkim   merama 
pomogne učeniku da se oslobodi takve fiksacije. 
Ideal   obrazovanja   ne   sme   biti   ni   permisivna 
fiksacija učitelja na svet deteta, ni fiksacija dece 
na   svet   odraslog.   Ono   što   školu   čini   mogućom 
jeste otvoreni dijalog između učitelja i učenika: 
deca   svoj   identitet   formiraju   dijalogu,   a   ne   na 
osnovu već definisanih socijalih uloga, stavova ili 
mišljanja.  

Stavljanje   nastavnika   u   poziciju   deteta   za 

pedagoge odavno nije nerešiv problem. Uzlazna 
linija   veze   između   obrazovanja   i   detinjstva, 
ispoljena kroz uvažavanja iskustva deteta, uverila 
je Džordža Mida da odrasli mogu da se postave u 
poziciju deteta. Podsećajući na literaturu iz XVI, 
XVII, pa i XVIII veka on kaže da u njoj možete 
naići na decu s kojom se postupa kao s „malim 

odraslima“. Pogrešno je na decu gledati – kako 
objašnjava   Dž.   Mid   –   kao   na   „odrasle   s 
manjkavošću“ koje treba „disciplinirati“ kako bi 
bila dovedena do uzornog držanja. Tradicionalni 
model   deteta   kao   „odraslog   s   manjkavošću“ 
učitelja stavlja u poziciju „da sve što se uči, deci 
daje   u   onom   obliku   u   kojem   se   odrasli   njime 
služe“.   Najveća   tajna   modernog   obrazovanja   i 
jeste u tome da se sve ono što se deci daje ne daje 
u obliku u kome se odrasli njime služe, nego u 
obliku u kome ga deca mogu prihvatiti i razumeti. 
Stvari   su   se   pomakle   s   mesta,   ali   još   uvek   ne 
toliko da se nastavnici osećaju komotno da „uđu u 
iskustvo deteta i uvaže ga s većim poštovanjem“ 
(Mead, 2003:302).

Fridrih   Niče   je   živeo   u   uverenju   da   ideal 

autentičnosti „mlade duše“ može postati imperativ 
novovekovnog   pojma   obrazovanja.   U   isticanju 
ovog ideala Niče se poziva na Pindarovu formulu: 
„Postani   onaj   koji   jesi!“.   Diskurs   o 
novovekovnom pojmu obrazovanja polazi od toga 
da „norma koja se priznaje kao sveta, uzor (

Bild

) 

prema kome se obrazovanje (

Bildung

) orijentiše, 

upravo   nije   neka   večita   ideja,   već   pre   klica, 
dispozicija,   određenje   koje   tek   treba   ispuniti, 
ostvariti“ (Asman, 2002:80). Ni pre ni posle Ničea 
nije   niko   toliko   insistirao   na   obrazovanju   kao 
produktivnom   nemiru   traganja.   On   upozorava 
„mladu dušu“ da ne treba da živi sa svojim vreme-
nom i njegovim „ljudima s javnim mišljenjem“: 
„Nekom   dalekom   pokolenju   naša   epoha   može 
izgledati najmračnija i najneizvesnija, zato što je 
najnečovečniji deo istorije“. Niče upućuje «mladu 
dušu»   na   to   da   «sledi   glas   svoje   savesti,   koja 
govori: 'Budi ono što jesi! Sve ono što sada činiš, 
misliš i čemu stremiš – to sve nisi ti'... Niko ne 
može da sagradi most kojim ćeš upravo ti moći da 
pređeš preko reke života, niko osim tebe samog“ 
(Niče, 1987:8-9). 

Detinjstvo   je   „otkriveno“   kao   društvena 

reakcija   detetovog   procesa   postajanja   u   svetu 
odraslih.   Detinjstvo   treba   izučavati   –   predlaže 
Igor   Sejmonovič   Kon   –   ne   samo   kao   produkt 
socijalizacije, društvene akcije odraslih, već i kao 
„autonomnu   sociokulturnu   realnost,   svojevrsnu 
supkulturu koja ima svoj vlastiti jezik, strukturu, 
funkciju, pa i tradiciju. Ako su do sada naučnici 
gledali   na   detinjstvo   očima   odraslih,   onda   sada 
oni žele da promene ugao gledanja i pogledaju na 
svet   odraslih   kroz   prizmu   dečjeg   doživljavanja“ 
(Kon, 1989, 100).

*

20

u Parizu i Londonu decu iz srednje i više klase 
često prebacuju direktno od dadilja u „

college

“, 

instituciju zaduženu za brigu o deci između sedam 
i   jedanaest   ili   dvanaest   godina,   pri   čemu   se 
„briga“ uobičajno tumačila kao neprestano fizičko 
kažnjavanje.   Zapuštanje   dojenčadi   i   dece   ima 
dugu   tradiciju   u   zapadnoj   Evropi.   Danas   sa 
nevericom   čitamo  

Ispovesti

  Žan-Žaka   Rusoa 

(Rousseau, Jean-Jacques, 1712-1778), francuskog 
filozofa   i   književnika,   koji   je,   iako   «osnivač» 
ideje roditeljske ljubavi i psihologije deteta, svojih 
petero   dece   dao   u   sirotište   i   dadiljama,   ne 
osećajući pri tome naročitu grižu savesti. 

Detinjstvo se prvobitno konstruiše kao doba 

bezazlenosti, ranjivosti i zavisnosti. „Zavisnost“, 
„zahvalnost“, „ljubav“ su društvene konstrukcije, 
a   ne   „prirodno“   stanje.   Od   kvaliteta   odnosa 
privatnog i javnog (porodice i društva) zavisiće i 
kvalitet   subalternog   položaja   dece.   „Zavisnost“, 
„zahvalnost“ i „ljubav“ dece prema roditeljima ne 
mogu se objasniti biološkim faktorima, ne mogu 
se izvesti iz nezavisnih prirodnih činjenica kao što 
su nezrelost ili uzrast. Od načina na koji se oni 
konstruišu zavisiće i način na koji se konstruiše 
život   dece.   Da   bi   se   on   promenio,   mora   se 
promeniti i način na koji se oblikuje detinjstvo, a 
on se ne može promeniti ukoliko se ne promene 
predstave   o   detinjstvu,   ali   i   praktični   postupci 
kojima se ono stvara i održava. 

Odrasli koji su „značajni drugi“ (

significant 

other

) – roditelji, rodbina, prijatelji, značajni ljudi 

iz   društvenog   okruženja   –   zbog   simboličkog 
kapitala   (simboličke   moći)   kojim   privilegovano 
raspolažu   nevoljno   pristaju   na   promene 
društvenog odnosa vladavine nad decom. Ovom 
izuzetno uobičajenom društvenom odnosu je stalo 
da opstane uz primenu simboličkog, a ne fizičkog 
nasilja.   Simboličko   nasilje   je,   za   razliku   od 
fizičkog   nasilja,   blago,   neosetno,   nevidljivo,   a 
svojstveno   mu   je   da   se   vrši   samo   simboličkim 
putevima   komunikacije   i   znanja,   ili   tačnije, 
neznanja,  zahvalnosti,  ili   na  kraju,  ljubavi.  Ono 
daje   legitimitet   roditeljima   i   drugim   značajnim 
osobama iz dečjeg okruženja (učitelji, sveštenici i 
važniji   uglednici)   da   vladaju   nad   decom.   Treba 
istaći   da   simbolički   princip   vladavine   „znaju   i 
priznaju i onaj koji vlada i onaj kojim se vlada“ 
(Burdije,   2001:5-6).     Logiku   vladavine   u   ime 
simboličkog principa deca odobravaju roditeljima 
uz   znak   „zahvalnosti“   i   „ljubavi“,   tako   da   se   i 
onima koji vladaju i onima koji su potčinjeni ona 
čini kao da je „prirodna“. („Priroda“ je stav koji 
se ne dovodi u pitanje). Simboličkom nasilju je 

svojstveno   da   se   vrši   putem   „zahvalnosti“   i 
„ljubavi“ prema roditelju 

per se

, a ne, na primer, 

prema   biološkom   roditelju.   Simbolička   moć   ne 
isključuje   značaj   uticaja   drugih   instrumenata 
moći,   kao   što   su:   bogatstvo,   politička   moć, 
društveni   ugled   ili   kulturni   kapital.   Ekonomski 
kapital   je   osnovni   instrument   svake   moći   pa 
samim tim i simboličkog principa vladavine nad 
decom.   Društveno   blagostanje   dece   u   krajnjoj 
instanci   zavisi   od   ekonomskog   kapitala. 
Dramatično   smanjenje   bogatstva   (ekonomske 
moći) dramatično smanjuje i simboličku moć. 

Detinjstvo   je   deprivirana   oblast   društvenog 

života:   deca   su   u   stanju   permanentne 
prikraćenosti, lišenosti ili zakinutosti. Kreću se u 
ograničenom,   često   skučenom   društvenom 
prostoru,   „ostrvima“   unutar   javnog   života, 
izolovana   u   porodično-građanskoj   privatnosti, 
začaranom   krugu   intimne   tiranije.   Porodica   je 
jedini   društveni   prostor   u   kojem   značajni   drugi 
mogu   praktično   delovati.   Način   povijanja, 
dojenja,   negovanja,   hranjenja,   odevanja, 
obrazovanja   i   vaspitanja   (posebno   polna 
socijalizacija)   u   celosti   su   podređeni   javnim 
zahtevima,   interesima   i   potrebama.   Javna   sfera 
kontroliše   svaki   oblik   interakcije   između   osoba 
koja   se   razvijaju   i   onih   koji   tome   aktivno 
doprinose. Juri Bronfenbrener (Urie Bronfenbre-
nner) ovu interakciju naziva «ekologija ljudskog 
razvoja».   «Ekološko   okruženje   smatramo   setom 
ugnježdenih struktura od kojih se svaka nalazi u 
narednoj – poput seta ruskih babuški». Bronfen-
brener svim nivoima ekološkog okruženja pridaje 
isti   značaj.   On   ih   deli   na:   (1)   «neposredno 
okruženje» na krajnjem unutašnjem nivou (dom, 
učionica);   (2)   njihove   «međusobne   veze»   (veza 
između   škole   i   kuće);   (3)   događaje   koji   se 
dešavaju u okruženjima u kojima se osoba koja se 
razvija   čak   i   ne   nalazi   (na   primer:   uslovi 
zaposlenja roditelja) i (4) fenomen koji se tiče sva 
tri gore pomenuta nivoa ekološkog okruženja: u 
okviru   svake   kulture   ili   supkulture,   okruženja 
određene   vrste   –   kao   što   su   domovi,   ulice   ili 
kancelarije – teže da liče jedno na drugo, dok se 
veoma   razlikuju   u   različitim   kulturama.   Od 
izuzetne   važnosti   za   sociologiju   detinjstva   je 
Bronfenbrenerova formulacija «da je za ponašanje 
i razvoj bitna sredina onako kako je opažena pre 
nego   ona   koja   možda   postoji   u   'objektivnoj' 
stvarnosti»   (Bronfenbrener,   1997:14-15).   Za 
detinjstvo je važnije kako je ono doživljeno nego 
kakvo   ono   «objektivno»   izgleda.   Ovo   ističemo 
zato   što   osobe   u   razvoju,   putem   interakcije   sa 

22

onima   koji   su   im   od   značaja,   postaju   ljudski 
delatnici (agenti) u pravom smislu. Tek kao agenti 
oni   su   sposobni   da   razumeju   sami   sebe   i   da 
definišu   sopstveni   identitet.   Deca   sa   drugima 
komuniciraju   na   različite   načine,   uključujući 
pored govora i «jezik» pokreta, mimiku, ljubav i 
tome slično. Svoje  «jezike» za samodefinisanje, 
osobe u razvoju ne stiču same; obrnuto, one se 
upoznaju sa njima putem interakcije sa drugima 
koji su im važni, a to su one osobe u njihovom 
životu koje Dž. H. Mid naziva „značajni drugi“ 
(Mead, 2003). 

„Svoj identitet deca definišu uvek u dijalogu, 

ponekad u sukobu, sa onim što naši značajni drugi 
žele   da   vide   u   nama.   Čak   i   kada   vremenom 
izgubimo neke od ovih drugih, svoje roditelje, na 
primer, i oni nestanu iz našeg života, razgovor s 
njima   se   nastavlja   kao   interiorizovan   dok   god 
živimo“   (Tejlor,   2003:39).   Svi   koji   danas 
proučavaju svet deteta shvataju činjenicu da se ne 
radi   prosto   o   objektu   vaspitanja,   socijalizacije   i 
drugih   spoljašnjih   uticaja,   već   o   samosvesnom 
aktivnom   subjektu   životne   aktivnosti. 
„Tradicionalna etnografija i istorija su proučavale 

decu i detinjstvo pre svega, i skoro isključivo, kao 
objekat   i   produkt   delatnosti   odraslih:   kakvu 
predstavu   odrasli   imaju   o   deci,   kako   ih 
vaspitavaju, uče disciplini, uvode u kulturu i sl. 
Sami   pojmovi   vaspitanja,   socijalizacije   itd...., 
prećutno   polaze   od   neravnopravnosti   i 
asimetričnosti odnosa „odrasli/dete“, gde se prvi 
shvata kao subjekt, učitelj, rukovodilac, a drugi – 
kao objekt (u najboljem slučaju agent), produkt i 
rezultat te delatnosti... Da bi se došlo do novog 
kruga problema, potrebno je izučiti svet detinjstva 
ne   samo   kao   produkt   socijalizacije   i   učenja   od 
strane odraslih već i kao autonomnu sociokulturnu 
realnost,   svojevrsnu   subkulturu   koja   ima   svoj 
vlastiti   jezik,   strukturu,   funkcije,   pa   i   tradicije. 
Ako   su   do   sada   naučnici   gledali   na   detinjstvo 
očima  odraslih,  onda  sada  oni  žele   da  promene 
ugao gledanja i pogledaju na svet odraslih kroz 
prizmu   dečjeg   doživljavanja“   (Kon,   1990:100). 
Zadatak učitelja profesionalca je da iznutra oseti 
svet deteta, jer deca žive u svetu odraslih ali po 
svojim vlastitim zakonima, kao azilanti ili kao u 
rezervatu.

2. ISTORIJSKE DIMENZIJE DETINJSTVA

Filip Arijes (Ariés, Philippe) je autor knjige 

Lʼenfant et la vie familiale sous LʼAncien Régime 

(

Dete i porodični život u Starom režimu

) koja se 

bavi istorijom detinjstva. Objavljena je 1960. g., a 
prvi put prevedena na engleski 1962. (

Centurius 

of   Childhood

).   Vremenom   je   postala   referentna 

tačka brojnih istraživanja u mnogim studijama o 
detinjstvu.   Arijesova   teza   je   da   detinjstvo   u 
srednjem veku nije postojalo, ni na koji način nije 
bilo   predstavljeno.   Deca   su   prikazivana   kao 
„odrasli   u   minijaturi“.   „U   srednjem   veku   i 
početkom   modernog   vremena,   a   još   dugo   u 
narodnim   slojevima,   deca   su   poistovećivana   sa 
odraslim“   (Arijes   1989:306).   Detinjstvo   je 
„otkriveno“ u XVIII veku. 

Helenistička 

paideia

 (obrazovanje), a pre nje 

i   kultura   neolita,   podrazumevale   su   različitost 
sveta dece i odraslih. Razlika se u srednjem veku 
izgubila: “Deca su pripadala društvu odraslih, i u 
njemu   se   nisu   izdvajala“   (Arijes,   1989:176). 
Moderno društvo je ponovo vratilo pojam deteta 

ili   ideju   detinjstva,   ali   je   ironično   da   se 
„ukidanjem generacijske razlike između roditelja i 
dece   po   nalogu   modernih,   demokratskih, 
pregovaračkih   strategija,   ponovo   briše   pojam 
deteta kao deteta“ (Vederli, 2005:192; Postman, 
1994). Ako ga izbrišemo, preti li nam pošast, pita 
Rob   Vederli.   U   knjizi  

Nestanak   detinjstva  

(

The 

Disappearance of Childhood

) Nil Postman iznosi 

tezu   da   je   istoriografija   detinjsva   jedan   od 
simptoma   „smrti“   detinjstva,   indikator   njegovog 
ponovnog nestanka: „Istorija detinjstva se javlja 
tek   kada   je   određeni   događaj   završen,   kada   je 
razdoblje iscrpljeno, kada više nije verovatno da 
sledi   neka   nova   i   još   snažnija   faza...   Istoričari 
obično stižu tek na sahranu“ (Postman, 1994:5). 

Nepostojanje   ideje   detinjstva   u   srednjem 

veku ne znači da su ljudi tada decu zapostaviljali, 
odbacivali   ili   zlostavljali:   oni   su   bili   naklonjeni 
deci ali nisu imali svest o posebnosti dece, nisu 
primećivali po čemu se dete razlikuje od odraslog. 
U feudalnoj i ranoj modernoj građanskoj porodici, 

23

sa svetom odraslih, a takvo stanje se zadržalo sve 
do   kraja   XVIII   veka.   U   svesti   ljudi   nižih 
društvenih slojeva, posebno ljudi u tradicionalnim 
zajednicama, sve do početka XX veka jedva da 
ljudi iz svih društvenih slojeva imaju ideju o tome 
šta je detinjstvo. Književnost – takoreći ni jednim 
stihom, dramskim dijalogom, a kamoli komplet-
nim delom – o svetu deteta ništa ne kazuje sve do 
devetnaestog veka. Književnost za decu je nedav-
ni izum književnika, i njena starost se može meriti 
decenijama,   a   ne   vekovima.   Slično   je   i   sa 
muzikom. Umetnost je tek nedavno otkrila puni 
sjaj   sveta   detinjstva,   što   svedoči   o   posebnom   i 
novom doživljaju detinjstva (Arijes, 1989, 58-59). 

S druge strane, sve do kasnog XVII veka nije 

vršeno   razgraničavanje   igara   na   one   koje 
zabavljaju decu i na one kojim se igraju odrasli: 
odrasli su igrali igre koje mi danas svrstavamo u 
dečje. „Na jednoj tapiseriji s početka XVI veka, 
seljaci i plemići... igraju trule kobile. Nema dece“ 
(Arijes,   1989:105-106).   Veliki   broj   igrački   je 
namenjen   svima   jednako.   Navodeći   primer 
guranja   obruča,   igračka   koja   je   u   početku   bila 
namenjena   samo   za   odrasle,   a   kasnije   prešla   u 
„vlasništvo“   dece,   Arijes   primećuje:   „Izgleda, 
naime,   da   igračka,   da   bi   zadržala   interesovanje 
dece, mora ʼpodsećatiʼ na svet odraslih“ (135). I 
Norbert Elijas iznosi pisana dokumenta u kojima 
se   vidi   da   su   detinjasta   zadovoljstva   zanimala 
odrasle   kao   i   decu,   čak   njih   i   više.   Elijas   je 
zaslužan za uvođenje izraza „dobna uravnilovka“ 
kojim se iskazuje jednoobraznost a ne različitost 
odraslih   i   dece   (Elijas,   2001).   U   to   doba   nije 
postojalo   oštro   razgraničenje   između   odraslih   i 
dece: deca su se najčešće prikazivala zajedno sa 
odraslima,   a   kada   bi   ih   pak   samostalno   i 
prikazivali, pazili su da se njihov portret uklopi u 
zbirku   portreta   odraslih   (Arijes,   1989;   Senet, 
1989;   Elijas,   2001).   Tek   je   krajem   XVII   i 
početkom   XVIII   veka   povučena   oštrija   linija 
između detinjstva i zrelosti. Iznenađuje s kolikom 
prirodnošću   su   odrasli   i   deca   u   srednjem   veku 
delili krevete. „Spavanje u istom krevetu bilo je 
tada   veoma   rasprostranjena   praksa,   u   svim 
slojevima“   U   XVII   veku   otpočinje   prava 
kampanja za iskorenjivanje takve navike (Arijes, 
1989: 151, 162). Figurativno govoreći, zid između 
odraslih   i   dece   bio   je   veoma   nizak,   tako   da   su 
deca 

stvarno

 živela sa odraslima. 

I druge umetnosti, a ne samo slikarstvo, nisu 

poznavale lik i svet deteta. Uostalom, da su deca 
bila nezapažena nije karakteristično samo za svet 
vizuelnog prikazivanja: i odeća dokazuje do koje 

je   mere   dete   bilo   nezapaženo.   U   svojoj 
neizdiferenciranoj   društvenosti,   srednji   vek   je 
odevao   sve   starosne   kategorije   na   isti   način, 
brinući da jedino kroz odeću mogu biti sačuvana 
obeležja društvene hijerarhije. „Ništa na toj odeći 
nije pokazivalo da se dete razlikuje od odraslog“ 
(Arijes, 1989:78). A kada se, krajem XVIII veka 
prvi   put   pojavila   odeća   dece,   pojavila   se   s 
namerom   da   „da   se   deca   obeleže,   odvoje   kroz 
ʼuniformuʼ“. Odrasli su uživali da  svoje dečake 
oblače   u   odela   slična   mornarskim   ili   vojničkim 
uniformama. „Tako je stvoren tip malog mornara, 
koji se održao od kraja XVIII veka do današnjih 
dana“. Balkanska etno-folkloristika i danas čuva 
takvu idiličnu sliku etno-deteta. U folklorističkim 
predstavama deca su predstavljena kao odrasli u 
minijaturi, obučena kao odrasli. Ova slika deteta 
posebno   je   negovana   u   vreme   komunističkog 
etno-nacionalizma: radilo se o instrumentalizaciji 
lika deteta u ideološke svrhe. 

Arijes   ukazuje   i   na   razlike   u   rodnom 

odevanju dece. Promena u odevanju dece odnosila 
se najpre na dečake: „Doživljaj detinjstva najpre 
se   razvijao   u   korist   dečaka,   dok   su   devojčice 
ostale duže u svetu tradicionalnog života u kojem 
su   ih   poistovećivali   sa   odraslima:   bićemo 
primorani da više no jednom primetimo da žene 
sa   zakašnjenjem   prihvataju   izražene   oblike 
moderne civilizacije, koja je prevashodno muška“ 
(Arijes, 1989:78-91).

*

Za razliku, na primer, od Lorensa Stonea i 

Lojda Demoza, Filipa Arijesa nisu zanimali životi 
dece,   nego   ideja   detinjstva   unutar   porodične 
zajednice   i   društva   u   celini.   Arijes   naglasak 
stavlja   na   istorijske   mene   ideje   detinjstva. 
Njegova   istorija   detinjstva   ima  

pravolinijsko 

kretanje

, kakvo je likovno predstavljeno u putanji 

od   „umanjenih   odraslih“   u   srednjevekovnom 
slikarstvu,   preko   „malog   Isusa“   i   kupidonalnih 
anđelčića pa do realističnih likova dece u XVII 
veku. Lojd Demoz se u svojoj istoriji detinjstva 
fokusira   na   odnose   dece   i   roditelja:   „istorija 
detinjstva otkriva spor i jednoličan napredak kroz 
vreme“. Istorija detinjstva – relativno dugotrajnog 
i   inertnog   fenomena   („okoštala   institucija“)   – 
„evolucijski   je   proces   uslovljen   pre   svega 
psihodinamikom   odnosa   roditelja   i   deteta,   a   ne 
ekonomskim   faktorima“   (de   Mause,   1974:3). 
Demozova   „psihogena“   interpretacija   istorije 
detinjstva   predstavlja   zanimljivo   poglavlje   u 
interpretaciji   detinjstva   u   prošlosti.   Demozova 

25

koncepcija   detinjstva   nije   prihvaćena   s 
oduševljenjem. Stone se, na primer, zapitao kako 
se   „postaviti   prema   tako   smionom,   izazovnom, 
dogmatičnom, entuzijastičkom, bolesnom, ali ipak 
izvorima   jako   dobro   potkrepljenom   modelu“ 
(Stone,   1979:124).     „Istorija   detinjstva   —   to   je 
košmarni san iz koga smo tek nedavno počeli da 
se budimo. Što dublje ideš u istoriju sve je niži 
nivo brige o deci, sve češće decu ubijaju, bacaju, 
terorišu,   tuku   i   siluju»

(Lloyd   deMause,   1931). 

Demoz   je   ovo   napisao   u   uvodnom   članku 
zbornika  

The History of Childhood   

(1974), gde 

još stoji i ovo: „Pre savremenog doba većina dece 
je bila mučena: dadilje, sluge, pa čak i roditelji, 
polno   su   zlostavljali   malu   decu;   odrasli 
preobučeni u ogromne (čudovišne) figure  urlajući 
i praveći se da će ih progutati prestravljivali su 
odojčad.   Većina   odojčadi   je   svakodnevno 

zaranjana u ledenu vodu kako bi ʼočvrslaʼ. Lenji-
nova majka je kao dete u krevet odlazila umotana 
u hladne mokre peškire. Ubijanje novorođenčadi 
je bilo veoma rasprostranjeno sve do devetnaestog 
veka.   Škole   su   običajile   da   vode   đake   da 
posmatraju vešanje, a deca su šibana kako bi bolje 
zapamtila ono što su videla. Postojala su posebna 
sela za 'dadilje-ubice' kojima su roditelji plaćali da 
bi glâđu ili otrovom umorili njihove bebe“. 

Demozova   koncepcija   istorije   detinjstva 

predstavlja   model   jednoličnog   kretanja   istorije 
prema sve savršenijim oblicima. Istoriju detinjstva 
Demoz   vidi   kao   napredak   u   odnosu   na   glavne 
psihogene   stilove,   koje   on   deli   na   infanticidni, 
odbacujući,  

  ambivalentni,   dominirajući, 

socijalizirajući   i   permisivni.   Njegov   psihogeni 
pristup   prošlosti   detinjstva   shematski   se   može 
prikazati na sledeći način:

Glavni psihogeni modeli po Lojd deMozu su: 

Modeli

Karakteristike odgoja dece

Istorijske manifestacije

Infanticidni

Rani infanticidalni odgoj dece

:

Visoka   stopa   infancidnosti,   ritualnih   žrtvovanja, 

incesta, sakaćenja tela, silovanja i torture. 

Žrtvovanje i infanticid, prekaljivanje, aveti i magije, tr-

govina   decom.   Rano   stanje   žrtvovanja   dece,   rano 
udovoljavanje   majci-boginji   kao   introjekcija 
zadovoljenja “majke aždaje” (Jungov termin)

Kasni infanticidalni odgoj dece

: 

Dok mlađa deca nisu previše često napuštana od strane 

majke,   mnoga   novo–rođenčad,   posebno   devojčice,   su 
ostavljana da umru.

Odbacujući

Rani hrišćani smatraju da se deca rađaju sa dušom, ali 

su obuzeti đavoljim zlim namerama. Rutinski infanticid 
je   zamanjen   grupnom   fantazijom   o   prinošenju   žrtve 
Hristu, koga je njegov otac poslao da bude ubijen zbog 
grehova   drugih.   U   manastirima   i   na   drugim   mestima 
nastavlja   se   sa   navikom   pederastije,   a   silovanje 
devojčica je opšta pojava.

Infanticid   zamenjen   napuštanjem.   Dugačko   povijanje, 

davanje   dece   drugim   roditeljima,   dojenje   napolju, 
žrtvovanje muške dece slanjem u manastire a ženske u 
samostane, kao i na šegrtovanje.

Ambivalentni

Roditelji   praktikuju   ambivalentni   odnos   –   i   ljubav   i 

mržnja – prema deci. U 12. veku se prvi put pojavljuju 
uputstva za odgoj i osnovna dečjija prava zaštite, mada 
najveći   broj   majki   još   emocionalno   odbacuje   svoju 
decu.   Deca   su   često   tretirana   kao   erotski   objekti 
odraslih.

Krajem srednjeg veka napušta se praksa davanja dece u 

manastire.   Klistiranje,   batinjanje   dece   ranog   uzrasta, 
kratko   povijanje,   plakanje   za   umrlim   detetom, 
prethodnica sažaljevanja.

Dominirajući

Tokom   16.   veka,   naročito   u   Engleskoj,   roditelji   se 

prestrojavaju, i od naporne brige za rast dece prelaze na 
kontrolu   kako   bi   ih   napravili   poslušnim.   Roditelji 
postaju sve bliži detetu, ali uporedo s tim jako žele da 
potpuno   kontrolišu   ne   samo   ponašanje,   nego   i   misli, 
volju, ljutnju, pobude dece i način na koji će voditi svoj 
život.

Priprema dece ranog uzrasta za korišćenje toaleta, suzbi-

janje dečje seksualnosti, kraj povijanja i dojenja, uži-
vljavanje u nove mogućnosti, porast pedijatrije.

Socijalizujući

Početkom   19.   veka,   majke   počinju   stvarno   uživati   u 

nezi   deteta,   a   i   očevi   počinju   participirati   u   razvoju 
deteta. Namera je da roditelji svoje ciljeve usade u dete 
pre   nego   što   dođe   do   njegovog   osamostaljivanja. 
Psihološka   manipulacija   i   udaranje   po   zadnjici   su   se 
koristili da bi dete bilo poslušno. Moda socijaliziranja je 
ostala kao veoma popularan metod roditeljstva u SAD i 
Zapadnoj Evropi sve do danas.

Korišćenje krivice, “mentalna disciplina”, ponižavanje, 

podizanje obaveznog školovanja, poveravanje roditelj-
ima podsvesnih želja. Podizanje deteta postaje manje 
usmereno na suzbijanje detetove volje, a više usmereno 
na kontrolisanje te volje. Ovaj socijalizirajući model je 
izgradio moderan svet.

26

bude primljeno u svet ljudi (Kon, 1989, 274).

Zbog   indiferentnog   odnosa   prema   deci 

srednji vek je definisan kao «period demografske 
pustoši”.   Tako   je   srednjovekovne   depopulacije 
definisao   Filip   Arijes.   Razloge   nezapamćene 
depopulacije   ne   treba   tražiti   samo   strukturalnim 
momentima kao što su materijalni činioci i kuga. 
Indiferentnost   prema   detinjstvu   važan   je   faktor 
depopulacije srednjovekovnog društva.

Prekid sa praksom čedomorstva ne označava 

i praksu u kojoj se deci priznaju pravo na autono-
mno postojanje i ponašanje. Ekologija detinjstva, 
a   posebno   ekologija   odojčadi   vrvi   od   primera 
kako se deca ubijaju, muče, siluju i plaše. Plašenje 
dece   od   strane   odraslih   spada   u   najčešće 
praktikovano   ponašanje   odraslih.   Počelo   se   od 
bogova, pa preko titana i heroja, divova, vampira i 
veštica, a dospelo do bajki i zlih maćeha. Analiza 
mitova, religioznih objava, legendi, bajki i basni 
dali   bi   iste   rezultate   kao   i   horor   filmovi 
holivudske   produkcije.   Brajan   Saton-Smit   nas 
obaveštava da su u zastrašivanju dece učestvovala 
sva istorijska društva. Igor S. Kon (1991) navodi 
da se u Bibliji na oko 2000 mesta pominju deca. 
Među   njima   su   mnogobrojne   scene   prinošenja 
dece   na   žrtvu,   kamenovanja,   prebijanja;   na 
mnogim   mestima   se   od   dece   traži   ljubav   i 
poslušnost, ali nigde nema nagoveštaja o saose-
ćanju sa decom i razumevanju dečjeg doživljaja 
sveta (Kon, 1989, 273).

Indiferentnost   prema   detinjstvu,   piše   Filip 

Arijes, bliska je neosetljivosti društva prema deci. 
U   rimskom   i   kineskom   društvu,   ali   ne   samo   u 
njima, novorođenčad su izlagana vetru i kiši kako 
bi   se   utvrdila   njihova   otpornost.   “U   toj   neoset-
ljivosti nema ničega što bi trebalo da nas iznenadi: 
to je bio jedini prirodan stav u uslovima tog vre-
mena”   (Arijes,   1989,   176).   U   srednjem   veku 
doživljaj detinjstva nije postojao. Ljudi su bili  do 
te mere ravnodušni prema detinjstvu da svet dete-
ta nisu ni primećivali, samatrali su ga nečim što je 
uobičajno toliko da nije zasluživalo pridavanje i 
najmanje pažnje. Verovatno bi bilo interesantno 
istražiti   studije   slučaja   (

sace   studys

)   «negacije 

doživljaja detinjstva».

Mišel de Montenja (de Montaigne, Michel, 

1533–1592),   francuski   filozof,   sin   bogatog   i 
uglednog   plemića   i   gradonačelnik   Bordoa,   u 
Esejima piše: “Izgubio sam dvoje troje dece, ne 
bez žaljenja, ali bez velikog bola”. Po njemu, deca 
nemaju “ni umne delatnosti, a ni telo im još nije 
dobilo nikakve karakteristike”. Njegov odnos pre-
ma deci treba shvatiti kao izrazitu negaciju do-

življaja detinjstva. On je smatrao da je nedopust-
ivo posvećivati veliku pažnju deci, kao što je ne-
dopustvo prema njima biti  nežan i maziti ih. Ne 
slaže se s tim ni da se deca vole, da se njima ljudi 
bave, a posebno se grozio svakog zabavljanja s 
decom «kao da su majmunčići». 

Žan-Batist   Molijer   (Moliere,   Jean-Baptiste, 

1622-1673), koji se smarta najvećim francuskim 
dramskim   piscem   svih   vremena   znao   je   reći: 
«Premala   deca,   koja   još   nisu   uključena   u   život 
odraslih, ne računaju se» (Arijes, 1989, 177.). 

Najviše bi nas ipak iznenadila i zbunila stu-

dija slučaja «negacije doživljaja detinjstva» Žan-
Žak Rusoa (Rousseau, Jean-Jacques, 1712-1778), 
francuskog   filozofa   i   književnika,   koji   je   i   sam 
proživeo   nesretno   detinjstvo.   Iako   je   bio   «osni-
vač» ideje roditeljske ljubavi i psihologije deteta – 
pedagozi   ga   poznaju   kao   pisac   Emila   –   on   je 
svojih petero dece, koje je izrodio sa prijateljicom 
Terezom,  dao  u  sirotište,  ne  osećajući   pri  tome 
naročitu grižu savesti. O tome je i sam u svojim 

Ispovewstima

 zapisao: 

„Iz naše veze je bilo rođeno petero dece, i 

sva su bila smeštena u bolnicu za nahodčad uz 
tako malo razmišljanja o njihovoj identifikaciji da 
nisam zabeležio čak ni datume njihovog rođenja 
(niti   pol).   Poslednjih   nekoliko   godina 
samooptuživanje   što   ga   je   u   meni   pobudilo   to 
zapostavljanje unelo je nemir u moj um i uskoro 
ću umreti a na majčinu i svoju veliku žalost nisam 
u stanju tome da pronađem lek... Znam da nije 
postojao   čovek   koji   je   više   od   mene   voleo   i 
posmatrao dečicu šaleći se i igrajući se s njima... 
Sigurno bi za Elojzu i Emila bilo najčudnije da 
budu   delo   čoveka   koji   nije   voleo   vlastitu   decu. 
Mnogo   lagodnije   bi   se   osećao   pred   nekim 
azijatskim   vlastodršcem   no   pred   detetom   kome 
treba tepati“ (navedeno prema: William Kessen, 
Rouseau’s Children, Deadalus, 107, 3 (1978), 13-
26; Saton-Smit, 1989, 39; Kon, 1989, 279)

Ove «negacije doživljaja detinjstva» predsta-

vljaju specifično stanje duha kojim se izražavalo 
protivljenje prvom artikulisanom doživljaju deti-
njstva nastalom sa nastankom moderne porodice. 
On   je   neka   vrsta   pripreme   za   drugi   artikulisani 
doživljaj   detinjstva   koji   dolazi   izvan   porodice. 
Pripadnici crkve i sudstva 16. veka te brojni mora-
listi 17. veka nastoje da «kanališu», «disciplinuju i 
kažnjavaju»,   odnosno   «dresiraju»   decu   (Fuko, 
1997,   196-201).   U   17.   veku   obučavanje   i   vas-
pitanje dece stalno je upoređivano sa dresiranjem 
konja, lovačkih ptica i pasa, pri čemu je sve to 
bilo   zasnovano   na   principu   podređivanja   volje. 

28

Telesne kazne, surovo šibanje, široko su prime-
njivani, kako u porodici, tako i u školi, uključujući 
i   univerzitet.   Nastavnik   se,   prosto,   nije   mogao 
zamisliti bez pruta. Decu su fizički kažnjavali u 
svim   civilizacijama   i   svim   vremenima,   svuda   u 
svetu,   ali   je   ova   praksa   bila   naročito   čuvena   u 
Engleskoj. «Engelski  pedagozi i roditelji iz 16. i 
17. veka bili su čuveni po svojoj surovosti prema 
deci u celoj Evropi. Šibanje je doprinelo pojavi 
mazohizma kod nekih dečaka, koji su u 18. veku 
Evropljani nazivali ’engleskim porokom’» (Kon, 
1998, 193, 208). 

Možemo reći da se indiferentnost prema deci 

zadržala i do doba klasicizma. Igor Sejmonovič 
Kon   navodi   proračune   Francuza   F.   Lebrena 
sačinjene na osnovu statistike 18. veka. Od 1000 
novorođenčadi prvu godinu doživi 720, petu — 
574,   a   desetu   godinu   —   525   dece.   U   najtežem 
položaju   su   bila   dece   koja   su   davana   ili   prosto 
ostavljana «na vaspitavanje” u utočište kakva su 

bila sirotišta, bolnice, lokalne dadilje. Broj ostav-
ljene dece posebno se uvećao u  18. veku. Prema 
podacima F. Lebrena, prosečan godišnji broj na-
puštene dece u periodu 177–1790. godine u Parizu 
je iznosio oko 5800 dece (na 20-25 hiljada poro-
đaja!). 

Tek kada je krajem 18. i počekom 19. veka 

pobedeo «detocentrizam buržoaske porodice”, od-
nos prema deci se radikalno promenio. Od tada se, 
naime, na decu se gleda kao na svojinu roditelja; 
od tada su deca potrebna roditeljima, samoj poro-
dici. Deca su predstavljala jedan od glavnih oslo-
naca buržoaskog individualizma; boreći se protiv 
svih, mlada i herojska liberalna buržoaska poro-
dica branila je svoje “prirodno”, «svetsko» pravo 
— kako se tada govorilo — da se stara o svojoj 
deci. Međutim, treba primetiti da je odnos prema 
detetu i dalje ostao kao prema objektu, a ne kao 
prema ličnosti. Još uvek se ne priznaje posebnost 
sveta i kulture deteta.  

Zaključak

Modernosti   je   svojstveno   da   produžava 

detinjstvo.   Neki   u   tome   nalaze   dokaze 
infantilizacije   kulture.   Period   detinjstva   odavno 
prelazi   16-tu   godinu   života.   U   eseju  

Detinjstvo 

Emil   Dirkem   o   dužini   trajanja   detinjstva   iznosi 
sledeće:   „Detinjstvo   je,   u   strogo   etimološkom 
smislu, doba u kome ljudsko biće u nastajanju još 
uvek   ne   može   da   govori   (od   lat.  

in-fans

,   ne 

govori).   Ali   uobičajena   praksa   je   bila   više 
naklonjena   produžavanju   perioda   na   koji   se 
odnosi ova reč; taj period bi trebao, kaže Emile 
Littré (

Dictionnaire de la langue française

, 1844, 

M.N.),   da   obuhvata   vreme   'od   rođenja   do, 
otprilike, sedme godine'; ali on dodaje da ona u 
uobičajnoj   upotrebi   podrazumeva   'malo   više   od 
toga, do trinaeste ili četrnaeste'. U 

Dictionnaire de 

l'Academie

  stoji da je 'to doba do oko dvanaeste 

godine'“ (Durkheim, 2005:25). 

Školskim   sistemima   i   produžavanje 

obaveznog   obrazovanja   na   srednjoškolski   nivo 
treba zahvaliti što je detinjstvo produženo čak iza 
20-tih   godina   života.   Informatička   revolucija   i 
Internet   u   školsku   kulturu   unosi   konfuziju: 
tradicionalni   nastavnici   zahtevaju   valjan   rad, 
posvećenost,   saradnju   i   poštovanje   autoriteta   i 
spremnost   da   se   uči,   a   postmoderni   nastavnici 
imaju   negativan   stav   prema   autoritetu,   kritički 
stav   prema   sistemu,   želju   da   se   svest   raskrinka 

kao podmitljiv, korumpiran, kriminalan, rasistički, 
seksistički i slično. „Čini se da ovakvi nastavnici, 
zapravo kažu: ʼSlušajte! Kad je u pitanju rušenje 
autoriteta,   mi   smo   na   vašoj   strani.   Zaboravite 
potiskivanje,   sublimaciju   i   uzdržanost.   Budite 
slobodni!ʼ“   (Vederli,   2005:240).   Od   svih 
modernih   ideoloških   bojišta   ostalo   je   samo 
obrazovanje,   pa   nije   ni   čudno   što   su   standardi 
pali.   Od   škole   se   traži   da   neodložno   reši   sve 
konflikte   i   sve   probleme.   Zbog   krize   školske 
kulture,   a   ne   zbog   bizarnosti   kulture   mladih, 
narasle su potrebe za posebnim naukama, odnosno 
naučnim   disciplinama   o   mladima.   To   više   nije 
posao koji može obavljati standardna generacija 
učitelja;   to   je   posao   za   novu   generaciju.   Pored 
psihologije,   koja   se   tradicionalno   bavi 
problemima   razvoja   dece,   nastavnici   moraju 
dobro   poznavati   i   druge   discipline   (istoriju, 
sociologiju,   antropologiju   i,   svakako,   drugačiju 
pedagogiju). 

Tradicionalne predstave o detinjstvu najduže 

su   se   zadržale   upravo   u   školi.   One   polaze   od 
pretpostavke   da   je   detinjstvo   nešto   što   se 
podrazumeva   a   ne   objašnjava:   detinjstvo   je 
biološki   činjenica   života   ljudi   i   stoga   nema 
socijalno   i   kulturno   značenje.   A   upravo   je 
obrnuto: detinjstvo je socijalni i kulturni konstrukt 
čiji smisao tek treba otkriti. Predstave o odraslima 

29

činjenice kulture. 

Društvene   nauke   su   dugo   trpele   posledice 

odsustva interesovanja za decu, ali se to ne može 
reći za pedagogiju. Ona se interesovala za decu ali 
na pogrešan način: deca su «nedorasla bića» koja 
treba   «poučavati»   a   ne   i   «proučavati»   (Jenks). 
Istorija i sociologija detinjstva su discipline koje 
su   deci   „dale   glas“   tako   što   su   ih   počele 
„proučavati   po   njihovom   vlastitom   pravu,   a   ne 
samo   kao   skladišta   poučavanja   odraslih» 
(Hardman).   Arijesova   knjiga  

Vekovi   detinjstva 

ima   veliku   epistemološku   važnost.   „Ona   nije 

važna   samo   zato   što   je   otvorila,   a   za   neke   i 
obuhvatila,   novo   područje   istraživanja,   nego   i 
stoga što je interes tog područja usmerila prema 
proučavanju detinjstva kao kulturne konstrukcije, 
kao   istorijski   promenjive   i   rastresite   kategorije“ 
(Hamršak,   2004:1078).   Detinjstvo   se   više   ne 
može   tretirati   na   monolitan,   idealizovan   način, 
kao   da   se   nije   menjalo   i   kao   da   se,   što   je   još 
važnije,   neće   menjati   tokom   istorije.   Dobni 
identitet ili stadijum ljudskog razvoja u različitim 
vremenima i društvima tema je koja obećava.

Literatra:  

Allport,   G.,  

Personality.   A   Psychological   Interretation

, 

Henry Holt&Co.,New York, 1957.
Arijes, F. 

Vekovi detinjstva

, Zavod za izdavanje udžbenika i 

nastavna sredstva, Beograd 1989.

Asman, A.,  

Rad na nacionalnom pamćenju

, Biblioteka XX 

vek, Beograd, 2002

Beck, U. and Besk-Gernsheim, E.,  

Individualisation

, Sage, 

London, 2000.

Beck,   U.,  

Moć   protiv   moći   u   doba   globalizacije   –   Nova 

svjetskopolitička   ekonomija

,   Školska   knjiga,   Zagreb, 

2004,

Beck, U., 

Pronalaženje političkog – Prilog teoriji refleksivne 

modernizacije

, Naklada Jesenski i Turk, Zagreb, 2001a.

Bek, U.,  

Rizično društvo

  –  

U susret novoj moderni

, «Filip 

Višnjić», Beograd, 2001 

Bellingham, Bruce (1988): «The Hislory of Childhood Since 

the     'Invention   of   Childhood':   Some   Issues   in   the 
Eightics". 

Journal oj' Famih History. 

Vol. 13. No. 3 

Berger, P. L., 

Invitation to Sociology

, New York, 1963. 

B1um, A., 

Sumrak američkog uma

, Prosveta, Beograd, 1990. 

Bourdieu, P. & Passeron, 

Reproduction in Education, Society 

and Culture

, London, 1977.

Bourdieu, P., “Structures, Habitus and Practics” u Giddens, 

E.  et  al.  (ed.),  

The   Polity  Reader  in  Socijal  

Theory, 

Polity Pres, Cambridge, 1994. 

Bronfenbrener, J.,  

Ekologija ljudskog razvoja – Prirodni  i 

dizajnirani   eksperimenti

,   Zavod   za   udžbenike   i 

nastavna sredstva, Beograd, 1997.

Bronowski,   J.,  

Porijeklo   znanja   i   imaginacije

,   Stvarnost, 

Zagreb, 1979.

Burdije,   P.,  

Vladavina   muškaraca

,   CID&Univerzitet   Crne 

gore, Podgorica, 2001.

Burdije, P., „Društveni prostor i simbolička moć“ u Spasić, 

Ivana   (ed.),  

Interpretativna   sociologija

,   Zavod   za 

udžbenike i nastavna sredstva, Beograd 1998.

Burdije,   P.,  

Nacrt   za   jednu   teoriju   prakse

  –  

Tri   studije   o 

kabilskoj   etnologiji

,   Zavod   za   udžbenike   i   nastavna 

sredstva, Beograd, 1999.

De Mause, L. (ed.), „The Evolugion of Childhood“ u  

The 

History of Childhood

, Psychohistory Press, New York, 

1979.

Dirkem,   E.,   “Solidarnost   grupa   zanimanja”,   u   Parsons,   T. 

(ed.),  

Teorije   o   društvu

  I,   Vuk   Karadžić,   Beograd, 

1969.

Dirkem, E.,  

Vaspitanje i sociologija,  

Zavod za udžbenike i 

nastavna sredstva, Beograd, 1981.

Durkheim,   E.,   «Childhood».   U   Jenks,   C.   ed.   (2005) 

Childhood   Concept   in   Sociology

,   Routledge,   New 

York. 2005.

Elijas,   N.,  

Proces   civilizacije   –   Sociogenetička   i 

psihogenetička   istraživanja

,   Izdavačka   knjižnica 

Zorana Stojanovića, Sremski Karlovci, Novi Sad, 2001.

Foucault, M.,  

Madness and Civilization

, Blackwell, Oxford, 

1967.

Frønes, I., «Dimensions of Childhood», u Quortrup, J. et al. 

Eds.,  

Chaildhood   Matters:   Social   Theory,   Practices 

and Politics

, Aldershot: Avebury, 1994:145-165. (vidi i 

u: Tomanović, S.,  

Sociologija detinjstva – Sociološka 

hrestomatija

, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, 

Beograd, 2004:96-110.

Fuko, M., 

Nadzirati i kažnjavati – Rođenje zatvora

, Prosveta, 

Beograd, 1997.

Gatman,   E.   (ed.),  

Ispitivanje   politike   priznanja

,   Centar   za 

multikulturalnost, Novi Sad

Giddens,   A.,  

The   Constitution   od   Society

:  

Outline   of   the 

Theory of Structuration

, University of California Press, 

Berkley, 1984.

Gidens, E., 

Odbegli svet

, Stubovi kulture, Beograd, 2005.

Gidens, E.,  

Posledice modernosti

, “Filip Višnjić”, Beograd, 

1998.

Golubović,   Z.,  

Anrtropologija   u   personalističkom   ključu

, 

Gutenbergova galaksija, Beorad-Valjevo, 1997.

Gouldner, W., A., 

The Coming Crisis of Western Sociology

, 

Basic Books, New York, 1970.

Gouldner, W., A., Za sociologiju, Globus, Zagreb, 1980.
Hameršak, M., «Desetljeće Arijèsove povijesti djetinjstva», 

Časopis za suvremenu povijest

, N

0

 3. Zagreb, 2004.

Haralambos,   M.   i   M.   Holborn,  

Sociologija   –   Teme   i 

perspekitve

, Golden marketing, Zagreb, 2002.

Harden,   Dž.   (2004):   „Kod   kuće   je   najbolje:   Distinkcija 

javno/privatno   u   dečjem   teoretisanju   o   riziku   i 
bezbednosti, u Tomanović, S., 

Sociologija detinjstva – 

Sociološka   hrestomatija

,   Zavod   za   udžbenike   i 

nastavna sredstva, Beograd

Horkhajmer,   M.,   Esej   o   sociologiji   znanja,   Mediterran 

publishing, Novi Sad, 2009.

James,   A.,   Jenks,   Ch.   and   Prout,   A.   (eds),   «Theorizing 

Childhood»   u:  

Theorizing   Childhood

,   Polity   Press, 

Oxford, 1998.

Janjić   Komar,   M.,  

Prava   deteta   u   porodičnim   odnosima

, 

Centar za udžbenike i publikacije Pravnog fakulteta u 
Beogradu, 1987.

31

Janjić, Komar, M. i Obreković, M.,  

Prava deteta – prava 

čoveka

, Udruženje pravnika Srbije za socijalno pravo, 

Beograd, 1996.

Jeneks,   Ch.,  

Inequality:   A   Reassessnzent   of   the   Effeet   of 

Family   and   Schooling   in   America

,   Penguin   Books, 

Harmondsworth, 1996.

Jenks,   C.   ed.   (2005)  

Childhood   Concept   in   Sociology

, 

Routledge, New York, 2005

Kon,   I.S.,  

Dete   i   kultura

,   Zavod   za   udžbenike   i   nastavna 

sredstva, Beograd, 1991.

Kun, T., 

Struktura naučnih revolucija, 

Nolit, Beograd, 1974. 

La Fontaine, J.S. ed. (1979):  

Sex and Age as Prindiples od 

Social Differentiation

, Academic Press, London

Lasch, Ch., 

Narcistička kultura

, Naprijed, Zagreb, 1986.

Liotar,   Ž-F.,  

Postmoderno   stanje

,   Bratstvo-jedinstvo,   Novi 

Sad, 1988. 

Lipovecki,   Ž.,  

Doba   praznine

  –  

Ogledi   o   savremenom 

individualizmu, 

Književna zajednica, Novi Sad, 1987.

Mause, Loyd de (1976): «The Evolution of Childhood», u: L 

de  Mauseed.  

The   Histori   of   Childhood.  

New    York: 

Souvcnir Press

Mead, H. M., 

Um

,

 osoba i društvo

, Naklada Jesenski i Turk, 

Zagreb, 2003.

Merton, R. K., 

O teorijskoj sociologiji

, Plato, Beograd, 1998.

Milić,   A.   (ed.)  

Rađanje   moderne   porodice

,   Zavod   za 

udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 1988.

Milić,   A.,  

Sociologija   porodice

,   Čigoja   štampa,   Beograd, 

2001.

Nenadić,   M.,   „Detinjstvo   u   diskursu   politike   jednakog 

priznanja“, 

Sociologija

, Vol. LII, N

o 

3, Beograd

Nenadić,   M.,   “Obrazovanje,   tiranija   trenutka   i   promene 

besnom brzinom”, 

Pedagogija

, No 1, Beograd.

Nenadić,   M.,  

Novi   duh   obrazovanja

,   Prosveta,   Beograd, 

1997.

Nenadić, M., 

Sociološki itinerer

, Prosveta, Beograd, 1999.

Nikadinov,   N.   D.,   (1996),   “Obrazovanje   u   Rusiji   posle 

prestrojke  – potraga  za  novim  vrednostima”,  

Norma

, 

No 3, Sombor

Olweus, D.,  

Nasilje među decom u školi

:  

Šta znamo i šta 

možemo učiniti

, Školska knjiga, Zagreb, 1998.

Postman, N. (1994): 

The Disappearance of Childhood

, New 

York

Praut, A. and Džejms, A., «Nova paradigma za sociologiju 

detinjstva   –   Poreklo,   obećanje   i   problemi»   u: 
Tomanović, S. (ed.), 

Sociologija detinjstva – sociološka 

hrestomatija

, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, 

Beograd, 2004. 

Prout, A. and James, A. (eds.), «A New Paradigm for the 

Sociology of Childhood - Promise and Problems», u: 

Constructing   and   Reconstructing   Childhood: 
Contemporary Issues in the Sociology of Childhood

, the 

Falmer Press, London, 1990.

Prout, A. and James, A., “A New Paradigm for the Sociology 

of Childhood? Provenance, Promise and Problems” in 
Jenks,   C.   (ed.),  

Childhood

:

  Critical   Concepts   in 

Socilogy

, Routledge, New York, 2005.

Saton-Smith,   B.,  

Igračke   i   kultura

,   Zavod   za   udžbenike   i 

nastavna sredstva, Beograd, 1989.

Senet, R., 

Nestanak javnog čoveka

, Naprijed, Zagreb, 1989.

Senet,   R.,   „Ulica   i   kancelarija:   Dva   izvora   identiteta“,   u 

Hatin, V. i Gidens, E.,  

Na ivici – Živeti sa globalnim 

kapitalizmom

, Plato, Beograd, 2003. 

Tejlor,   Č.   «Politika   priznanja».   U   Gatman,   E.   (ed.), 

Multikulturalizam   –   Ispitivanje   Politike   priznanja

, 

Centar za multikulturalnost, Novi Sad, 2003.

Tomanović-Mihajlović,   S.,

Detinjstvo   u   Rakovici. 

Svakodnevni život dece u radničkoj porodici

, ISI FF, 

Beograd, 1997.

Tomanović,   S.   (ed),  

Sociologija   detinjstva

,   Zavod   za 

udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 2004.

Tomanović, S., “Detinjstvo u istoriji, između ideje i prakse”, 

Sociologija

, vol. XXXVIII, No. 3. 1996.

Zlotovoc, M. (1989): 

Strahovi kod dece

, Zavod za udžbenike 

i nastavna sredstva, Beograd

32

bile su zabranjene; svako je morao korektno da 
pozdravlja   druge   ljude,   nije   smeo   da   govori 
grube reci, morao je da bude doteran i uredan i 
da prikriva negativne emocije jer se u svakom 
času   nalazio   usred   velike   i   veoma   zahtevne 
društvene   mreže.   Pojam   privatnosti   nije   ni 
postojao, jer moralo je da se živ u društvenoj 
sredini koja je poricala postojanje bilo kakvog 
privatnog   prostora.   Prema   tome,   obučavanje 
deteta   šegrtovanjem   tokom   srednjeg   veka   i 
njegovo uvođenje u društvene odnose bili su 
veoma   značajni   zato   što   tada   nije   postojalo 
redovno   školovanje   i   zato   što   je   isticano 
zajdnišrvo. Knjige s pravilima o uljudnosti i 
učtivosti   bile   su   čuvari   osnovnih   društvenih 
vrednosti i zauzimale su najznačajnije mesto u 
obrazovanju,   što   predstavlja   suštu   suprotnost 
današnjem manje-više perifernom priznavanju 
lepog ponašanja. 

Tokom  XV  i  XVI  veka   odgajanje   dece 

počelo   je   sporo,   ali   postepeno   da   se   menja: 
naime,   sistem   šegrtovanja   zamenjen   je 
školovanjem koje je bilo sve zastupljenije, ba-
rem kada je reč o obrazovanju srednjih i viših 
slojeva   društva.   Škole   su   polako   postajale 
uobičajen   instrument   društvene   inicijacije. 
Pedagozi su nastojali da izoluju mlade ljude od 
onoga što su smatrali iskvarenim svetom odra-
slih, i da im pruže više teorijskog obrazovanja 
u   zamenu   za   stare   praktične   oblike 
šegrtovanja.   Škole   su   i   roditeljima   donele 
olakšanje, jer su oni sve više želeli da budu u 
prisnijem kontaktu sa svojom decom. Najveća 
promena koja  je  nastupila  ogledala se u sve 
većoj usedsređenosti porodice na dete. Kako 
više nisu želeli da šalju decu van kuće, da bi 
čitavo   detinjstvo   provela   služeći   u   nekoj 
porodici daleko od rodnog doma, roditelji su 
nastojali da ostvare prisniji kontakt s njima i 
počeli su više da se staraju o njihovoj opštoj 
dobrobiti.

Najpre   su   porodice   iz   redova   srednje 

klase pokazale ovakvo razumevanje za potrebe 
dece i njihovo obrazovanje. U radničkoj klasi 
sistem šegrtovanja zadržaće se sve do novijeg 
doba. Iz aristokratskih porodica, mladi plemići 
putovali su u Italiju i Nemačku i odlazili na 
inostrane   dvorove   ili   u   kuće   u   raznim 
zemljama   da   bi   učili   jezike,   lepe   manire   i 
plemenite   sportove.   To   je   bio   nastavak 
tradicije   šegrtovanja.   Međutim,   početkom 
XVII  veka   ovaj   običaj   počeo   je   da   ustupa 
mesto akademskom školovanju koje je u većoj 
meri bilo teorijsko i uskostručno.

Postepeno širenje školovanja u početku je 

bilo   dostupno   samo   dečacima   srednje   klase. 
Devojčice tada nisu išle u školu, osim retkih 
koje   su   pohađale   male   škole   ili   ženske 
samostane.   One   su   uglavnom   bile   odgajane 
kod   kuće,   ili   kod   suseda   ili   nekog   rođaka. 
Moraće   da   čekaju   do  XVIII,   ili   do   početka 
XIX  veka, jer tek tada će i njima biti dozvo-
ljeno da se školuju. Međutim, sticanje znanja u 
školama bilo je veoma kritikovano. Vladalo je 
mišljenje da se škole nalaze u rukama sitničara 
i moralista i da je disciplina u njima prestroga. 
Deca su se sada izdvajala iz svog prirodnog 
društvenog okruženja i pretila im je opasnost 
da upadnu u loše društvo ili da uče detinjarije. 
Smatralo se da veliki broj učenika u svakom 
odeljenju predstavlja prepreku i za učenje, i za 
njihov   moral.   Preovladavalo   je   mišljenje   da 
život u heterogenoj društvenoj sredini može da 
pruži mnogo više znanja nego teorijsko učenje 
iz knjiga, bez obzira na vreme koje se na takvo 
učenje utroši.

U  XVII  veku   knjige   s   pravilima 

ponašanja i dalje su zauzimale središnje mesto 
u   društvenom   prilagođavanju,   ali   sada   je   u 
njima   bilo  više  uputstava  o  tome  kako  deca 
treba da se  ponašaju u školi i kako roditelji 
treba   da   se   ophode   prema   svojoj   deci.   Na 
primer,   roditeljima   se   savetuje   u   kojim 
slučajevima   da   kažnjavaju   decu,   kada   da 
počnu   da   ih   uče   slova,   kao   i   da   na   kraju 
svakog  dana  treba   da  razgovaraju  s njima  o 
tome   šta   se   događalo   u   školi   i   da   razmotre 
prirodu svakog počinjenog prestupa. Ukoliko 
su prestupi ozbiljni, kao, na primer, svetogrđe, 
lopovluk ili laži, neka drska uvreda upućena 
spremačici  u  školi  ili   domaru,  ili  tvrdoglava 
neposlušnost, kazna treba da bude šibanje. Ro-
diteljima   je   zatim   savetovano   da   se 
prilagođavaju   poteškoćama   svoje   dece   u 
učenju, da imaju puno razumevanja i da pruže 
dobar primer, da vode računa o tome s kim se 
njihova   deca   druže,   te   da   im   ne   pričaju 
izmišljotine koje truju dušu. Bilo je i saveta o 
izboru škole i zanata. Jednom rečju, priznata je 
priroda   moderne   porodice   koja   je   lagano 
nastajala   i   sve   više   se   posvećivala   detetu,   i 
priznata   je   brižnost   za   dobrobit   i   potrebe 
deteta.

Sklonost   rane   moderne   porodice   da   se 

povlači u sebe bila je u raskoraku sa izuzetno 
gustom društvenom mrežom i mnogobrojnim 
obavezama prema društvu. Čak i krajem XVII 
veka niko nikog ne ostavljao na miru. Povlače-
nje u osamu bilo je doslovno nemoguće. Usled 
zahteva proisteklih iz čovekovih raznih veza s 

drugim ljudima on više ne može da bude sam. 
Ova   tradicionalna   društvenost   i   razvoj 
moderne porodice kao izolovane jedinice neko 
vreme   trajali   su   uporedo.   Ta   kombinacija 
naročito je bila karakteristična za kuće - velike 
kuće   -     znamenitih   ljudi   i   drugih   uglednih 
građana   oko   kojih   se   razvijao   čitav   složen 
društveni svet.

Ovu društvenu matricu treba uporediti sa 

današnjim   vremenom   i   tako   je   podrobnije 
ispitati. U bogatim kućama živele su porodica 
i   čitava   populacija   poslužitelja,   radnika, 
sveštenika,   pisara,   štićenika,   šegrta   i   drugih. 
Posetioci   su   tu   neprestano   dolazili,   ne   samo 
zbog druženja, već i zbog posla, koji je vođen 
u   istim   prostorijama   u   kojima   se   živelo 
svakodnevnim životom. Osim kuhinje, ostale 
prostorije   u   ovim   kućama   nisu   imale 
specijalizovane   funkcije.   Ljudi   su   spavali   u 
sobi   u   kojoj   su   obedovali,   živeli   i   primali 
goste.   Krevete   su   po   potrebi   razmeštali,   te 
sklapali   i   uklanjali.   Više   ljudi   spavalo   je

u 

jednoj sobi, a sve sobe na jednom spratu bile 
su prolazne. U tadašnjoj potpunoj društvenoj 
pomešanosti, sinovi vlasnika kuće igrali su se 
s   poslužiteljima   i   radili   zajedno   s   njima, 
posluživali za stolom, sekli meso i točili vino. 
Učili   su   ista   pravila   ponašanja   i   sticali   istu 
versku obuku. Ove kuće bile su prava mesta 
društvenog   okupljanja   s   gustom   mrežom 
uzajamno zavisnih međuljudskih odnosa koji 
tada   još   nisu   bili   kategorisani.   One   su 
predstavljale središta života u zajednici. 

Osim   velikih   kuća   bogatih   i   znamenitih 

ljudi, postojale su i male, sa samo jednom ili 
dve   sobe,   u   kojima   su   živeli   bračni   par   i 
nekoliko njihove mlađe dece. Na selu, jedna 
od   možda   dve   sobe   bila   je   rezervisana   za 
životinje. Ove kuće bile su zapravo kolibice u 
kojima veoma siromašni nisu mogli da prežive 
kao   porodica.   Njihova   deca,   još   kao   sasvim 
mala, odlazila su da žive kao šegrti u kućama 
bogatijih ljudi.     

Početkom XVIII veka porodica je počela 

da   se   distancira   od   društva.   Mnogi   aspekti 
života polako su se odvajali od nje. Porodica je 
sve   više   postajala   privatna   i   posvećivala   se 
deci. Posetioci više nisu bili dobrodošli u bilo 
koje doba dana ili noći kao ranije. Čoveku je 
bilo   lepo   kad   je   kod   kuće.   Nova   pravila 
ponašanja   isticala   su   potrebu   da   se   ppštuje 
privatnost   drugih   ljudi.   Stari   običaji   i 
svečanosti   trajali   su   kraće,   pa   je   čak   i   za 
obroke   trošeno   manje   vremena.   Sve   više   se 
ističu zdravlje i higijena, a naročito brižnost za 

zdravlje dece. Davanje nadimaka deci postalo 
je   uobičajenije   i   odražavalo   je   prisniju   vezu 
između   roditelja   i   dece.   Ukoliko   bi   izgubili 
dete,   roditelji   više   nisu   mogli   da   se   uteše 
rađanjem   drugog   deteta;   deca   su   postala 
dragocenija   nego   ranije   i   nezamenljiva. 
Zdravlje   i   obrazovanje   bili   su   osnovne 
preokupacije modernih roditelja srednje i više 
klase (Davidov i Hol, 1987). Porodica se sve 
više odvajala od šire zajednice i postala joj je 
oprečna.   S   pojavom   moderne   porodice, 
pojavili   su   se   moderni   tipovi   kuće   sa 
prostorijama koje su imale i posebnu namenu. 
Više   nije   bilo   kreveta   po   celoj   kući,   već   su 
postojale   spavaće   sobe,   sobe   u   kojima   se 
obedovalo i one u kojima su se primali gosti. 
Svaka soba imala je izlaz u hodnik i više se 
nije prolazilo kroz jednu sobu da bi se ušlo u 
drugu.   Posluga   je   bila   na   odstojanju   što   je 
obezbeđivalo veću privatnost.

Naravno, ove promene koje su vodile ka 

modernoj   porodici   najpre   su   se   desile 
isključivo   u   najvišim   slojevima   društva   - 
većina   ljudi   i   dalje   je   živela   onako   kako   su 
živele   srednjovekovne   porodice.   Od  XVIII 
veka   ideal   moderne   porodice   postepeno   je 
prodirao i u niže društvene slojeve. Međutim, 
mnogi   faktori,   kao   što   je   stupanje   u   brak   u 
poznijim   godinama,   poteškoće   u   vezi   sa 
zaposlenjem,   nužna   pokretljivost   najamnih 
radnika   i   šegrtska   tradicija,   predstavljali   su 
prepreke za potpuno prihvatanje načina življe-
nja u modernoj porodici sve do novijeg doba.

U pokušaju da se rezimiraju promene u 

okviru povezanih pojmova porodice, deteta i 
odgajanja decefu periodu od srednjeg veka do 
početka   modernog   doba,   treba   izdvojiti 
izvesne   ključne   teme.   Pre   svega,   iz   potpune 
tmine   tokom   srednjeg   veka   deca   izlaze   kao 
ličnosti   po   sopstvenom   pravu.   Smatra   se   da 
ona   imaju   specifične   potrebe   od   kojih   je 
najznačajnija potreba da idu u školu i da se 
obrazuju,   često   na   najstrože   i   najmoralnije 
načine   i   uz   veoma   mnogo   kazni.   Vodi   se 
računa i o njihovoj opštoj dobrobiti, zdravlju i 
budućnosti. Detinjstvo se smatra prelaznim pe-
riodom od rođenja  do zrelog doba, u kojem 
suštinski značaj ima odvajanje od iskvarenog 
sveta   odrasrih.   Moderna   porodica   srednje 
klase   odvaja   se   od   uzavrelog   društvenog 
života, da bi se posvetila deci; postaje sve više 
privatna,   okreće   se   sebi   i   optužuju   je   da 
uništava   staru   heterogenu   druželjubivost 
srednjovekovnog   društva.   U   sve   većoj   meri 
izolacionistička,   ona   postaje   i   sve   više 

nežnosti   treba   da   se   svede   na   „rukovanje   s 
njima ujutru", ili možda na „maženje po glavi 
kad učine nešto izuzetno dobro ili obave neki 
težak zadatak" (Watson, 1928, str. 82).

Tadašnji lekari naglašavali su potrebu da 

se   deca  hrane   prema   strogo   utvrđenom 
vremenskom  rasporedu i upozoravali su da je 
prekomerno   majčino   zaštitništvo   štetno. 
Ubeđenje   da   postoje   naučni   dokazi   da   je 
majčina ljubav sama po sebi opasna iz temelja 
je   uzdrmalo   staru   izreku   da   „majka   najbolje 
zna".   Stručnjaci   su   ustanovili   da   čvrsta 
uverenost  mlade   majke   da   prirodno   zna   šta 
treba   da   učini   za   svoju   decu   proizlazi   iz 
neznanja i samodopadljivosti. Osim toga, novo 
saznanje bilo je da ono što majka zaista učini 
za   svoju   decu   ima   izuzetno   veliki   značaj   za 
razvoj   njihove   ličnosti   i   njihovo   buduće 
psihološko zdravlje. Nije teško zamisliti kako 
majke tog vremena postaju veoma nesigurne, 
osećajući   strahopoštovanje   pred   novim 
medicinskim i psihijatrijskim stanovištem koje 
je bilo tek u začetku.

Tokom prvih godina XX veka, majčinstvo 

je   poprimilo   status   zanimanja.   Rađanje   dece 
više nije predstavljalo samo slepu biološku i 
društvenu   neminovnost.   Pojava  sredstava   za 
kontracepciju

značila je da će se smanjiti broj 

neželjenih   trudnoća,   te   da   će   se   stoga   više 
vremena posvetiti manjem broju dece. Prema 
tome, rađanje dece sada je predstavljalo jednu 
manje   automatsku,   a   više   samosvesnu   i 
ozbiljnu aktivnost.

Međutim,   kontrola   nad   decom,   koja   je 

postojala   u   to   vreme,   pretvorila   se   u   nešto 
ekstremno   tokom   prvih   decenija  XX  veka. 
Posleidaca   uspeha   industrijske   revolucije   i 
nauke i tehnologije bila je pošte uverenje da 
progres   može   da   se   kreće   samo   napred   i 
naviše. Činilo se da nauka ima rešenje za sve, 
pa   je   stoga   i   odgajanje   dece   moralo   da   se 
zasniva   na   zdravim   tehničkim   načelima. 
Industrijska   proizvodnja   zahtevala   je 
regularnost, ponavljanje i planiranje; roditelji 
su morali da podvrgnu svoju decu istoj vrsti 
sistematizacije kakvu su rukovodioci zahtevali 
od svojih radnika na proizvodnoj liniji. Dete 
mora da bude odgajano planski, jer će, inače, 
biti   upropašćeno.   Roditeljima   je   savetovano: 
„Nikada nemojte dati detetu ono za čim plaće; 
pustite   ga   da   se

isplače   i   da   se   odvikne   od 

plakanja“. Sa bebama mlađim od šest meseci 
roditelji nisu smeli da se igraju da one ne bi 
postale nervozne i razdražljive.

Moglo bi se reći da nikada nije vođeno 

toliko   računa   o   čistoći.   Podsticana   je   i 
upotreba laksativnih sredstava i klistira da b se 
pospešilo regularno funkcionisanje probavnih 
organa   dece   svih   uzrasta.   Regularnost 
probavne   funkcije   stekla   je   moralni   status   u 
frazama poput: „Čistoća je pola zdravlja",   a 
neredovna stolica bila je znak nečistoće koja 
podstiče   masturbaciju.   Zadržavanje   fekalija 
smatrano je za prkošenje majci i povlačenje u 
sebe i trebalo je da bude kažnjeno sapunastim 
rastvorom   glicerina   umesto   čepića. 
Regularnost   probavne   funkcije   znači 
regularnost   i   čistoću   tokom   celog   života. 
Međutim, moglo se učiniti i više od davanja 
običnog klistira za pražnjenje creva i smatralo 
se   da   je   to   dragocen   tretman   za   uklanjanje 
otrovnih materija. Naime, odojče se postavi na 
plastičnu mušemu, a cev od dvanaest ili više 
centimetara sa sapunastom vodom ubacuje se 
u debelo crevo da bi se dete ispralo. Detaljna 
uputstva,   zajedno   sa   ilustracijama,   navedena 
su   u   knjizi   Žozefine   Bejker  

Zdrave   bebe 

(1920).

Loše   navike   takođe   su   bile   podvrgnute 

strogoj   kontroli.     Najveća   pažnja   bila   je 
posvećena

kontroli   grickanja   noktiju, 

masturbacije   i   sisanja   palca,   i   izmišljene   su 
vrlo dosetljive strategije da bi se takve navike 
iskorenile.   Dečaci   su   obrezivani   da   bi   se 
sprečila masturbacija

,  

a neki lekari smatrali su 

da   to   može   da   bude   lek   i   za   druge   lakše 
bolesti.   Da   bi   dete   prestalo   da   sisa   palac, 
zašivali su mu rukave, mazali vrhove prstiju 
nečim   gorkim,   vezivali   ruku   uz   bok   ili   mu 
navlačili aluminijumsku rukavicu izrađenu za 
tu namenu. Ipak, smatralo se da je

masturbarija 

najlošija od svih, navika i ona je morala da se 
iskoreni što pre. Za odojčad su preporučivane 
mehaničke naprave za obuzdavanje, ali one ni-
su bile prikladne za stariju decu. Masturbacija 
je dovođena u vezu sa nervozom, nedostatkom 
samokontrole,   narušenim   zdravljem, 
umanjenim osećajem moralnosti, nastranošću, 
umobolnošću i sl. Ove tvrdnje nisu počivale na 
naučnoj osnovi, a nije bilo ni nastojanja da se 
takva   osnova   uspostavi,   jer   je   psihološka 
nauka   u   narednim   decenijama   počela   da   se 
zanima za psihometriju.

Nevolja   s   takozvanim   lošim   navikama 

male dece nije bila samo u tome što su one 
primetno škodile samom detetu, već je još više 
zabrinjavalo   to   što   su   one   majci   otkrivale 
dokaz   o   svojevoljnom   i   prkosnom   dečjem 
duhu.   Stoga   je   često   naglašavano   da   treba 
zatražiti   lekarski   savet.   Majka   više   nije 

uspevala sama da kod svog deteta kontroliše 
seve što je potrebno i morala je da traži pomoć 
stručnjaka.

Ideal   deteta   kod   kojeg   sve   savršeno 

funkcioniše,   poput   mašine   koja   besprekorno 
radi i kojom su viktorijanci bili toliko očarani, 
veličan   je   još   više   zahvaljujući   Darvinovim 
otkrićima koja su početkom ovog veka sricala 
sve veću popularnost. Mlada nauka o

genetici 

takođe   će   imati   uticaja.   Stvaranje   savršenog 
deteta zahtevalo je spajanje savršenih roditelja. 
Neki   roditelji   nikada   ne   bi   treblo   da   imaju 
decu ukoliko u sebi nose neke nasledne mane, 
a   u

  Priručniku   za   materinstvo

,  uticajnom 

časopisu   koji   je   izlazio   u   to   vreme,   bio   je 
naveden   praktičan   spisak   „genetskih   mana". 
Roditelji   su   podsticani   da   pohađaju   kurseve 
obuke da bi bili u najbljoj fizičkoj i duhovnoj 
kondiciji pre no što dobiju decu. (Lamarkov 
pojam   naslednosti   stečenih   osobina,   koji   je 
tokom  XIX  veka   podržavao   ideje   o 
nasleđivanju   osobina,   još   je   imao   uticaja   i 
ostao   je   nesporan   sve   do   početka  XX  veka 
(Donnelly, 1983). Prema tome

, 

ako su roditelji 

bili u dobroj fizičkoj, psihološkoj i moralnoj 
kondiciji u vreme kada se začelo dete, to je 
značilo da će te dobre osobine biti prenete i na 
njihov   podmladak.   Ako   je   neko   imao   bilo 

kakvu manu, to je značilo da će i njegova deca 
imati   problema,   da   će   i   čitavo   njegovo 
potomstvo imati problema, što nije bilo dobro 
ni za naciju u celini). Ne samo društvo u celini 
već   iindividualna   jedinica   porodice,   kao 
funkcionalna   jedinica   društvenog   i 
ekonomskog   darvinizma,   biće   na   taj   mačin 
ojačani i usavršeni. Svaka porodica morala je 
da se bori kao jedinica u konkurentnom svetu. 
Prema   tome,   svako   dete   moralo   je   da   bude 
čisto, neiskvareno, moralnoj zdravo, da bi se 
prirodno   razvilo   u   savršenu   odraslu   osobu. 
Samo   društvo   transforrnisaće   se   zahvaljujući 
vlastitoj deci.  

Ovaj   u   suštini   bihejvioristički 

eksperiment u društvenom inženjeringu bio je 
prvi sistematični pokušaj da se deca tretiraju 
kao   objekti   proučavanja   i   kontrole.   Ako   se 
ozbiljno shvati - a takve metode bile su veoma 
rasprostranjene   -   to   je   značilo   da   osnovne 
ljudske   potrebe   dece   treba   namerno   da   se 
zanemare. Unutrašnjost i spoljašnjost njihovih 
tela   trebalo   je   da   budu   podvrgnute   strogoj 
kontroli. Votsonova dogma, koja je bila van 
svake pameti, nalagala je da „ne treba da se 
igrate sa svojom bebom". 

Nesputano dete

Votsonovi koncepti još su imali uticaja, 

ali su tokom tridesetih i čerdesetih godina neki 
teoretičari počeli da ističu dugu krajnost. Dela 
Frojda   i   neofrojdista   bila   su   pogrešno 
shvaćena i pogrešno tumačena u javnosti kao 
dela koje se zalažu za potpuno ukidanje spolja 
nametnutih   obraničenja   u   ponašanju. 
Pojavljuju se liberalne i progresivne obrazovne 
metode.   Škola   „Samerhil"   koju   je   osnovao 
Aleksander   S.   Nil   počela   je   s   radom   1921. 
godine.   „Dartington   hol"   osnovan   je   1926. 
Bila je to mešovita škola, i učenici su živeli u 
sobama, a ne  u spavaonicama. To je  takođe 
bila   progresivna   škola.   Postojala   je   i 
Bembrička škola (1919) na ostrvu Vajt, zatim 
škola   „Vinstouns   i   Majkl   hol“,   osnivača 
Rudolfa Štajnera, a Bertrand Rasel i njegova 
supruga vodili su „Frenšem Hajts" od 1927. do 
1943.   godine.   Iako   su   ovi   eksperimenti 
predstavljali   tek   sićušni   deo   čak   i   privatnog 
sektora obrazovanja u Britaniji, bili su Veoma 
uticajni   i   zalagali   su   se   za   to   da   se   deca 
oslobode   besmislene   discipline   i   da   im   se 

pruže sloboda i pravo izbora u svim oblastima. 
Zastupali   su   mišljenje   da   treba   pustiti   da   se 
ličnost razvija iznutra i dozvoliti otvorenost u 
vezi   sa   seksualnim   pitanjima.   Najzad,   uticaj 
masovnih stremljenja ka društvenom ugledu i 
konformizmu kojima je vršen veliki pritisak na 
omladinu   radničke   i   srednje   klase   da   stiču 
oznake i simbole statusa - školska uniforma, 
prvo odelo, odlikovanja, priznanja itd. - morao 
je da izazove reakciju.

Ljubav,   koja   je   do   tada   predstavljala 

veliku  opasnost,  sada   je   poprimila   apsolutno 
suštinski značaj. Deca moraju da osećaju da su 
željena. Sve mora da se prilagodi potrebama 
deteta.   Svi   vremenski   rasporedi   ishrane 
odbačeni   su   u   korist   „hranjenja   na   zahtev". 
Srećno   i   slobodno   dete   moći   će   „samo   da 
reguliše   sve   što   je   potrebno".   Kontrolisano 
dete   bilo   je   nesrećno,   otuđeno,     mrzelo   je   i 
sebe   i   druge,   nije   bilo   spontano,   već 
mehaničko, i bilo je nekreativno i neurotično. 
Deci mora  da se  dopusti  da pronađu vlastiti 
put   i   da   sve   čine   onda   kad   to   žele,   bez 

dece: „Ne izgovorene reči zahvalnosti zato što 
su rođena i što se roditelji staraju o njima - to 
je   previše   –   već   obzirnost,   privrženost   i 
spremnost da prihvate standarde i ideale svojih 
roditelja" (str. 31). 

U to vreme mnogima je bilo jasno da je 

samopouzdanje roditelja u svoju sposobnost da 
podižu   decu   u   velikoj   meri   uništeno   i   neki 
stručnjaci   zapazili   su   da   su   roditelji 
neprijateljski   raspoloženi   prema   stručnjacima 
za porodicu i savetnicima. Zabrinuti i zbunjeni 
roditelji   kojima   je   ostalo   malo   autoriteta 
postali   su   lak   plen   brzog   razvoja   industrije 
reklama i potrošačkih proizvoda čiji je cilj bio 
da uveri mlade majke da treba da „postupaju 
ispravno" sa svojom decom. Biti dobra majka 
značilo   je   imati   čistu,   svetlu,   blistavu   kuću, 
odgovarajuću vrstu hrane, vitaminske dodatke, 
paste za zube, sredstva za ispiranje usta, a da i 
ne   spominjemo   odgovarajuće   igračke   i 
edukativna pomagala i enciklopedije.

Mada   su   psiholozi   i   pedijatri   sa 

zakašnjenjem   ipak   priznali   da   su   izazvali 

konfuziju,   da   je   ideja   da   „dete   ne   može   da 
učini   ništa   pogrešno"   otišla   predaleko   i   da 
roditelji moraju da budu u stanju da kažu „ne", 
pored kompetentnosti roditelja ostao je da stoji 
veliki znak pitanja. Od njih se sada traži da 
počnu   da   nameću   zabrane   i   da   određuju 
ograničenja,   dok   im   se   istovremeno   upućuju 
strašna   upozorenja   da   se   deci   koja   ne   rastu 
okružena   ljubavlju   i   sigurnošću   nanosi 
nepopravljivo   zlo.   Roditeljski   „impulsi   koji 
počivaju na neznanju" moraju da se „ispitaju 
kritički"   da   bi   se   u   njima   otkrili   skriveni 
motivi   koji   podstiču   na   to   da   se   postane 
roditelj. Bilo je očigledno, sasvim očigledno, 
da je zapravo roditeljima potrebna edukacija. 
Loše   izvedeni   pokušaj   psihijatrijskog 
establišmenta   da   ojača   roditeljsko 
samopouzdanje ponovo se vratio do neiscrpne 
teme   o   neadekvatnosti   roditelja   i   njihovom 
neznanju.   Ovo   je  ipak

  Vek   deteta  

(naslov 

knjige   o   unapređenju   društva   koju   je   1909. 
objavila Elen Ki), i za roditelje bi najbolje bilo 
da nauče kako da mu se prilagode.

Iskreni roditelji i deca

Budući   da   kritika   prekomerne 

popustljivosti nije uspela da povrati roditeljsko 
samopouzdanje,   ona   se   ubrzo   razvila   u   nov 
način razmišljanja koji je nalagao da se pre-
mosti generacijski jaz i prema kojem roditelj 
ne treba da bude ni prekomerno popustljiv niti 
autoritaran,   već  

efikasan

.  Nova   metoda 

izvedena   iz   načela   „nedirektivnog 
savetovanja"   dobila   je   naziv   obuka   o 
roditeljskoj   efikasnosti   (PET   -  

Parent 

Effectiveness Training

) i najpre je uvedena u 

Sjedinjenim Američkim Državama još tokom 
pedesetih   godina.   Ona   se   zalaže   za   ko-
munikaciju između roditelja i dece u kojoj je 
sve   razjašnjeno   -   za   komunikaciju   osečanja. 
Osećanja   imaju   primarni   znača.   Prekomerno 
popustljiv   roditelj   smatrao   je   da   mora   da 
prikriva   negativna   osećanja   da   ona   ne   bi 
naškodila   njegovom   detetu   u   psihološkom 
smislu,   dok   je   autoritaran   roditelj   skrivao   i 
pozitivna   i   negativna   osećanja   pod   plaštom 
tiranije   i   kritikovanja.   Potiskivanje   svih 
osećanja   ograničavalo   je   efikasnu 
komunikaciju. Od roditelja se sada zahteva da 
budu   autentični   i   spontani   i   da   se   više   ne 
skrivaju iza nekakve uloge. Uverenja da treba 
„biti   iskren"   i   „ponašati   se   u   saglasnosti   sa 
svojim osećanjima" predstavljaju deo pokušaja 

da   se   popularizuje   ova   nova   moda   i   da   se 
izgrade slogani za nju. Ovo je u suštini terapija 
samopomoći   u   korist   klijenta,   a   protiv 
medicinskih stručnja. To je više praksa nego 
što je teorija. Ona je iz osnova demokratska – 
porodica je postala jedna demokratija. Mi

smo 

svi jednaki.

Knjiga   Tomasa   Gordona  

Kako   biti 

efikasan  roditelj  

(1970)  bila   je   izdanak  PET 

škola za roditelje. U njoj on analizira način na 
koji mi kodiramo poruke jedni drugima i tako 
onemogućujemo   pravu   komunikaciju.   Ako 
dete nečim naljuti roditelja, on treba da pokaže 
da se naljutio, a ne da održi detetu predavanje 
o   njegovom   lošem   ponašanju.   Slično   tome, 
ukoliko dete izrazi svoje mišljenje o školana 
primer, roditelj ne treba da pokuša da proceni 
ispravnost dečjeg suda o školi, već samo da 
mu   pokaže   da   razume   njegova   osećanja. 
Gordon   podstiče   roditelje   da   primenjuju 
jednostavne   i   efikasne   metode   koje   koriste 
profesionalni   savtnici   s   ciljem   da   izazovu 
osećanja.   Upućujte   ,,ja-poruke“   umesto   „ti-
poruka“. Na primer, neprihvatljivo ponašanje 
deteta   obično   završava   time   što   mu   roditelj 
upućuje   „ti-poruku"   kao:   „Prestani;   ti   se 
ponašaš kao beba; ti si napast" itd. Međutim, 
kada roditelj saopšti detetu kako se sam 

oseća 

zbog

njegovog ponašanja, poruka postaje „ja-

poruka",   kao   na   primer:   ,Ja   ne   mogu   da   se 
odmorim ako mi se neko neprestano uvlači u 
krilo;   ja   se   ljutim   što   mi   je   kuhinja   opet 
prljava"  itd.  ,,Ti-poruka"  ne  saopštava   pravo 
roditeljsko   osećanje   umora   ili   loše   volje. 
Razmotrimo   još   jedan   primer   koji   navodi 
Gordon. Porodica je krenula na dugi put a deca 
se   na   zadnjem   sedištu   tuku,   plaču   i   veoma 
otežavaju   putovanje.   Na   kraju,   otac   silazi   s 
druma i zaustavlja kola. Umesto da uputi deci 
„ti-poruku" kojom bi im saopštio da moraju da 
budu   obzirniji,   da   mogu   da   izazovu 
saobraćajnu nesreću ili da treba već jednom da 
odrastu i ponašaju se pristojno, on im upućuje 
„ja-poruku": „Ja jednostavno ne mogu više da 
podnesem svu tu galamu i skakanje po kolima. 
Hteo   bih   da   uživam   u   svom   odmoru,   ali, 
dođavola,   kad   vi   tu   nazad   galamite,   ja   se 
nerviram i ne vozi mi se" (Gordon, 1970, str. 
140). Deca su se iznenadila i pomalo uplašila i 
to   mu   i   kažu.   Mislili   su   da   mu   ne   smeta! 
Majka je kasnije izjavila da su deca potom bila 
obzirnija i da se više nisu tako grubo igrala. 
Pomoću   „ja-poruke"   i   direktnog   izražavanja 
onoga   što   oseća   otac   je   vrlo   efikasno 
uspostavio komunikaciju. 

U   drugom   primeru,   majka   maloletne 

devojke   ostala   je   budna   do   pola   dva   posle 
ponoći   čekajući   kćer   da   se   vrati   sa   žurke. 
Njihov prvobitni dogovor bio je da se vrati do 
ponoći. Kad je kćer najzad stigla kući, majka 
je, pokušavajući da komunicira na PET način, 
kazala: ,Ja sam ljuta na tebe; zaista sam ljuta 
što zbog tebe nisam mogla da zaspim... Toliko 
sam brinula da sam se skoro razbolela." Njen 
instruktor   u   PET   školi   bio   je   sasvim 
zadovoljan, ali pitao ju je šta je  zapravo

  prvo 

osetila   kad   je   ugledala   kćer   koja   se   vratila 
kući.   To   bi,   složili   su   se   oni,   moglo   da   se 
saopšti   na   sledeći   način:   „O,   Linda,   hvala 
Bogu, dobro si. Tako sam se uplašila da ti se 
nešto   desilo."   Linda   bi   na   to   možda   odgo-
vorila: „Hej, mama, pa ti se stvarno raduješ što 
me vidiš, je 1' da?" Ovde Gordon iznosi vrlo 
ispravno   stanovište   da   roditelji   često 
propuštaju priliku da iskreno pokažu deci svo-
ja pozitivna i nežna osećanja. Osećanja kao što 
su strah, zabrinutost i povređenost mogu brzo 
da se pretvore u srdžbu. Mi više volimo da se 
ljutimo   nego   da,   osećajući   se   povređenima, 
ostanemo   u   relativno   ranjivoj   poziciji.   On 
kaže: „Željni da naučimo svoju decu pameti, 
propuštamo   zlatne   prilike   da   ih   naučimo 
bitnijim   stvarima.   Na   primer,   da   ih   mnogo 

volimo i da bismo strahovito patili kad bi e oni 
povredili ili kad bi poginuli" (str. 135). 

Gordon   obrađuje   čitavu   problematiku 

roditeljske   moći,   autoriteta   i   uticaja.   Sve   to 
funkcioniše   samo  dok  je  roditelj   krupniji  od 
deteta,   ili   dok   može   da   primenjuje   efikasne 
kazne.   Čim   dete   postane   manje   zavisno   od 
roditeljske sigurnosti, roditeljsko uporište koje 
počiva na moći je uzdrmano. Gordon kritikuje 
roditelje koji smatraju da moraju da utiču na 
svoju decu onako kako to želi društvo i koji 
veruju da je to u najboljem interesu deteta. On 
postavlja pitanje: „Ko treba_da odluči o tome 
šta je u najboljem inteesu za društvo? Dete? 
Roditelj? Ko zna šta je najbolje?... Opasno je 
prepustiti   roditelju   da   odredi   šta   je   u 
'najboljem interesu'" (str. 195). Osim toga, on 
posmatra   porodični   dom   kao   jedan   od 
poslednjih bastiona moći i zahteva

od roditelja 

da „nastoje da pronađu nove kreativne metode 
koje   ne   počivaju   na   moći",   zato   što   se,   na 
kraju, primenom moći ne postiže ništa. Zatim 
on govori o metodi „bez promašaja" koju treba 
primeniti   u   rešavanju   sukoba,   a   koja 
podrazumeva   pregovaranje   s   decom   o 
donošenju   značajnih   zajedničkih   odluka. 
Odnos roditelj-dete više se ne oblikuje prema 
staroj   strukturi   moći,   već   prema   odnosu 
konsultant-klijent.   Roditelj-konsultant  

deli 

svoje   znanje   i   iskustvo   sa   klijentom   koji   je 
odgovoran   za   prihvatanje   ili   odbacivanje 
dobijenih informacija. Konsultanti obično nu-
de informaciju samo jednom: oni ne navaljuju 
na klijente da ih prihvate. Gordon upozorava: 
„Današnja   omladina   oslobađa   svoje   roditelje 
dužnosti dajući im do znanja da njihove usluge 
više   nisu   potrebne   jer   je   malo   koji   roditelj 
efikasan   konsultant   svojoj   deci...   roditelji   su 
krivi zbog  ‘agresivnog nametanja'. Nije čudo 
što   u   većini   porodica   deca   očajnički   govore 
roditeljima: 'Ostavite me na miru. Prestanite da 
navaljujete'..." (str. 274).

PET očigledno, zahteva od roditelja da se 

odreknu autoriteta nad decom iz dva razloga. 
Pre svega zato što je autoritet kao moć, sila i 
obuzdavanje nemoralan, a potom zato što se 
njime ne postiže ništa. Ukoliko ne uspete da 
uverite   svoju   decu   da   treba   da   prestanu   da 
puše,   da   se   drogiraju,   da   se   kreću   u   lošem 
društvu itd., i ukoliko ona nastave to da rade 
uprkos   vašim   savetima,   „onda   vam   ne 
preostaje ništa drugo nego da odustanete i da 
prihvatite   to   kao   nešto   što   ne   možete   da 
promenite".   Roditelji   su   svedeni   na 
informativne   (i   to   samo   ponekad!)   pasivne 

Poglavlje 4. 

Detinjstvo u istoriji – između ideje i prakse 

Tomanović Smiljka

«Detinjstvo u istoriji – između idje i prakse», 

Sociologija

, Vol. 

XXXVIII, No. 2., B eograd 1996. 

Uvod

Osnovni postulat na koje se zasniva nastajuća 

nova   paradigma   sociologije   detinjstva   je   da   je 
detinjstvo društvena tvorevina, socijalni konstrukt 
(Tomanović, 1993). Nasuprot gledištu koje prois-
tiče iz prevelencije moderne ideje “rasta” ili “raz-
voja”, a koje detinjstvu pripisuje konotacije “pri-
rodnosti” i “univerzalnosti”, sociologija detinjstva 
tumači   kao  specifičnu   kulturnu   i   strukturalnu 
karakteristiku   različitih   društava.   Sa   stanovišta 
pojedinaca   kao   aktera   u   svakodnevnom   životu 
delinjstvo   je   tvorevina   određenog   društveno-
kulturnog i istorijskog konteksta, a sa stanovišta 
teoretičara   –   određenog   teorijskog   gledišta.   Po 
mišljenju nekih autora, o detetu možemo govorili 
kao   o   „kulturnom   otkriću",   s   obzirom   da   su 
različite kulture – gledano uporedno sinhronijski i 
istorijski – „izmislile" različitu decu, kao što su to 
učinili   i   razni   društveni   teoretičari,   pre   svega 
filozofi i psiholozi (Kessen, 1983).

Različitost shvatanja i sadržaja detinjstva, kao 

i   shvatanja   starosne   klasifikacije   kao   principa 
društvene diferencijacije i stratifikacije u raznim 
kulturama,   dokumentovali   su   brojnim   istraži-
vanjima   antropolozi   i   na   taj   način   demantovali 
tezu o međukulturnoj univerzalnosti detinjstva.

Istorijskom kontekstualnošću ideje i sadržaja 

detinjslva   u   zapadnoj   kulturi   bavi   se   istorija 
detinjstva. Od svojih početaka, koji se vezuju za 

objavljivanje   klasičnog   Arijesovog   dela   «Dete   i 
porodični   život   pod   starim   režimom»   1960. 
godine,   problematika   detinjstva   u   istoriji   je   ins-
pirisala brojna istraživanja, tako da se sa pravom 
govori o novom polju proučavanja u okviru isto-
rije porodice, o novoj disciplini društvene istorije. 
Kao i većina problematike koja se tiče različitih 
aspekata društvene istorije, i istorija detinjstva je 
područje u kojem su prisutne brojne polemike.

Neki autori smatraju da se u okviru istorije 

detinjstva   mogu   razlikovati   dva   fokusa   prouča-
vanja: deca kao predmet kulturnih definicija i deca 
kao   predmet   formalnih   institucija   sistema 
(Bellingham. 1988: 348). Drugim recima, detinj-
stvo se javlja dvostruko: kao kulturni konstrukt i 
kao sadržaj različitih društvenih ustanova. Pošto 
se potonje područje više bavi istorijom institucija 
koje su posvećene deci nego samom decom u tim 
institucijama,   odlučili   smo   da   analizu   koncen-
trišemo  na  problematiku  koja   se  tiče   društveno-
kulturne konstrukije detinjstva.

Koncept   detinjstva   obuhvata   tri   osnovna 

nivoa kojima korespondiraju tri pristupa njegovom 
proučavanju. To su:



ideja detinjstva - 

odnosno simboličke 

predstave o detetu. normativni model deteta 
i odrastanja, stavovi i sl.;



praksa detinjstva - 

obuhvata stvarni 

položaj deleta u porodici i društvu, odnose, 
postupke, aktivnosti i sl.;



kultura detinjstva - 

odnosi se na unutrašnji 

svet detela. njegov doživljaj i sliku sveta, 
aktivnosti i interakcije među decom, i sl. 
(Uporedi, Kon, 1991:37).

Drugim rečima, koncept i pristup detinjstvu 

kao   društvenoj   tvorevini   obuhvata   tri   različita 
aspekta, odnosno definicije detinjstva: 



detinjstvo kao

 skup ideja i stavova;



detinjstvo kao

 skup odnosa i aktivnosti 



detinjstvo kao

 dečiji svet. 

Osnovni   polemike   vezane   za   istoriju   de-

tinjstva   proističu,   po   našem   mišljenju,   iz   neraz-
lučivanja,   nepovezivanja   ili   pogrešnog   pove-
zivanja   ovih   sadržaja   pojma   detinjstva   i   njima 
odgovarajućih nivoa analize. Ovaj rad predstavlja 
pokušaj   da   se   u   opštim   crtama   prikažu   osnovni 
problemi   istorije   detinjstva   i   izvori   polemika 
unutar njih.

Naša analiza će se koncentrisati na probleme 

ideje   i   prakse   detinjstva   i   njihovog   odnosa.   S 
obzirom   da   je   problematika   kulture   detinjstva 
malo proučavana u istorijskoj perspeklivi, o njoj 
će manje biti reči.

Nastanak i razvoj moderne ideje detinjstva

Tezu o nastanku moderne ideje dctinjstva u novo-
vekovnoj   Zapadnoj   Evropi   koja   dominira 
socijalnoistorijskim proučavanjima poslednje tri i 
po   decenije   prvi   je   formulisao   Filip   Arijes   u 
pomenutom delu (Arijes. 1989). S obzirom da je 
njegovo stanovište dobilo široku podršku u nauč-
nim krugovima i javnosti, postalo je uvreženo o 
njemu govoriti kao o „Arijesovoj tezi".

Osnovni   Arijesov   stav   je   da   detinjstvo   kao 

društvena činjenica kakvu danas poznajemo nije 
oduvek postojalo: ono je proizvod novovekovnog 
građanskog društva. Arijesova analiza francuskog 
društva pokazuje da u Srednjem veku ne postoji 
ideja o detinjstvu kao posebnoj fazi u ljudskom 
životu. Nakon prvih godina života, kada je jedva 
primećivano njihovo prisustvo, deca su automatski 
prelazila u svet odraslih, što je obeleženo njihovim 
učešćem u radnom procesu i životu domaćinstva. 
U društvu koje se ne diferencira prema uzrasnim 
već prema statusnim kategorijama, koncepti deteta 
i   odraslog   ne   postoje.   Na   osnovu   analize 
sekundarnih   istorijskih   izvora,   kao   šio   su 
ikonografija,   književnost   i   pisani   dokumenti. 

Arijes   nalazi   dokaze   za   svoju   tvrdnju   o 
nepostojanju   lika   deteta   u   srednjovekovnoj 
ikoniografiji, u nepostojanju izdiferencirane dečje 
odeće   i   igara,   u   odsustvu   moralnih   stega   i 
seksualnog   zazora   pred   decom.   u   nepostojanju 
termina za dete kao ni posebnog jezika obraćanja 
deci i sličnom.

Formiranje   koncepta   detinjstva   i   promena 

stava   prema   deci,   pojava   koju   naziva   «otkriće 
detinjstva»,   odigravala   se,   prema   Arijesu, 
postepeno u periodu od XVI do XVIII veka. Dete 
je   u  XVI  veku   otkriveno   kao   «izvor   zabave   i 
opuštanja»,   «predmet   maženja».   Tokom  XVII 
veka   postepeno   prodire   saznanje   da   su   deca 
različita od odraslih, pre nego njihove umanjene 
replike. Moralisti decu počinju da posmatraju kao 
nevina   i   nezaštićena   Božija   stvorenja   kojima   je 
potrebna posebna briga, zaštita i disciplinovanje. 
Ovim   se   konceptima   u  XVIII  veku   pridružuje   i 
briga za fizičku dobrobit deteta, tako da od tada 
dete postaje centralna figura u porodici oko koje 
se   razvija   nova   porodična   osećajnost.   Arijesovo 
osnovno stanovište je, sa određenim varijacijama, 
podržano   od   strane   mnogih   autora   koji   su 
istraživali   druga   zapadna   društva.   Tako,   Džon 
Demos   (John   Demos),   u   istraživanju   puritanske 
kolonije   u   Plimutu   (Masačusets,   SAD)   iz   1630. 
godine,   pokušava   da   rekonstruiše   stvarni   život 
deteta, istovremeno krilikujući Anjesa što to nije 
činio (Demos, 1970). Svoje zaključke, međutim, 
on zasniva na istraživanju fizičkih činjenica, kao 
što su: veličina kuće, nameštaj, tip odevanja. i na 
analizi dokumenata, kao što su testamenti i zva-
nični izvešlaji o koloniji. Demosovi zaključci se 
slažu sa Arijesovim: detinjstvo se u ovoj koloniji 
jedva opažalo kao poseban period, odnosno nije 
postojao osećaj da deca mogu bili posebna grupa 
sa vlastitim potrebama i interesima.

U istraživanju porodičnog života u Engleskoj, 

Lorens Stoun iznosi tezu da su tokom Srednjeg 
veka interesi pojedinca bili podređeni interesima 
grupe, te su, stoga, deca bila zapostavljena (Stone. 
1977).   Edvard   Šorter   ide   dalje   tvrdeći   da   su   se 
deca nalazila toliko nisko na društvenoj lestvici, 
bila   tako   malo   cenjena,   da   nisu   ni   smatrana 
ljudskim bićima (Shorter. 1976).

Značajna promena u stavu prema detinjstvu 

odigrala   se,   prema   autorima   škole   «istorije   ose-
ćajnosti» (Anedersen, 1980), u XVIII i XIX veku. 
Arijes   ovu   prometni   povezuje   sa   prodorom 
školstva i moralističke filozofije. Prema njegovom 

Darvina   preko   Frojda   do   savremene   razvojne 
psihologije «demitologizovala» decu ukazavši na 
njihovu   stvarnu   prirodu   koja   nije   nemoćna, 
nevina,   aseksualna   i   intrinistički   (suštinski, 
unutrašnji) dobra. Ovo skidanje dece sa pijedestala 
anđeoskih bića je omogućilo da se, bez predrasuda 
koje   nameće   gledište   odraslih,   sagleda   stvarno 
dete.

Sumirajući   rezultate   prethodne   rasprave 

možemo   zaključiti   da   postoji   velika   saglasnost 
autora   da   ideja   detinjstva   ima   svoju   istorijsku 
kontekstualnost.   Ranije   neprepoznavano   kao 
posebna   faza   u   razvoju   čoveka,   detinjstvo   je 
postepeno   otkrivano   sa   razvojem   građanskog 
društva, da bi XVIII vek predstavljao prekretnicu 
u   njegovoj   spoznaji.   Proizvod   modernosti   i 
buržoaskog   etosa,   ideja   detinjstva   nastavlja   svoj 
razvoj   pod   uticajem   dominantnih   ideoloških 
paradigmi i trendova.

Praksa detinjstva u istorijskoj perspektivi

Sagledavanje   razvoja   moderne   ideje   detinj-

stva   izgleda   manje   ili   više   neproblematično. 
Problem   nastaje   prilikom   prelaska   sa   ideje   na 
praksu  detinjstva,  odnosno  sa  analize  ideoloških 
obrazaca na analizu konkretnih postojećih postu-
paka   i   odnosa   koji   su   činili   svakodnevni   život 
dece ili sadržaj detinjstva u prošlosti.

Prvenstveni fokus Arijesovog dela kao i ra-

dova njegovih sledbenika su stavovi odraslih pre-
ma   deci   i   detinjstvu,   pre   nego   stvarni   sadržaj 
detinjstva   u   prošlosti   (Meckel,   1984:   415).   To, 
međutim, ne znači da njihovi radovi ne sadrže tvr-
dnje i dokaze koji se tiču odnosa roditelja i dece, 
kao i postupaka koji čine praksu socijalizacije.

Osnovno   obeležje   odnosa   roditelja   prema 

deci   u   Srednjem   veku,   po   ovim   autorima,   jeste 
ravnodušnost   (indiferentnost).   Iako   je   postojao 
bezlični   emotivni   odnos,   odnosno   naklonost, 
odnos   roditelja   prema   deci   je   bio   distanciran   i 
formalan. Tako Arijes govori da ne treba mešati 
osećanja   prema   deci   sa   idejom   detinjstva:   ,,U 
srednjovekovnom   društvu,   koje   smatramo 
polaznom   osnovom,   doživljaj   detinjslva   nije 
postojao: to ne znači da su decu tada zapostavljali, 
odbacivali i zlostavljali" (Arijes, 1989: 176).

Ona   samo   nisu   smatrana   vrednim   posebne 

pažnje i investiranja posebnih osećanja, jer„čim bi 
dete prevalilo period najveće opasnosti od smrti – 

kada su izgledi da preživi mali – poistovećivalo se 
sa odraslima" (Ibid.: 177)

Osnove   indiferentnosti   roditelja   prema   deci 

Arijes   nalazi   u   neizvesnosti   ranog   detinjstva   - 
usled   velike   smrtnosti   beba   i   male   dece   –   i   u 
njegovom kratkom trajanju. Iako u gore navede-
nom citatu iznosi stav da deca nisu bila zaposta-
vljana  i odbacivana, u predgovoru za izdanje iz 
1973. godine Arijes prihvata rezultate nekih istra-
živanja   koji   govore   o   uobičajenoj   praksi   „da   se 
deca koju roditelji ne žele da zadrže jednostavno 
puste da umru ili da im se 'pomogne' u tome ... 
Pomoći prirodi da se oslobodi bića koja su tako 
malo   sposobna   da   žive   samostalno,   nije   se 
odobravalo, ali se isto tako nije smatralo sramnim" 
(isto: 20, 21)

Pored navedenih pojava infanticida, odbaci-

vanja   i   ravnodušnosti   prema   smrti   male   dece, 
dokaze za nepostojanje posebne osećajnosti prema 
deci autori vide u praksama povijanja, ostavljanja 
dece same na duži period i slanja dece dojiljama. 
U poslednjem Sorter vidi dokaz da «te majke nije 
bilo  

briga

»

(Shorter,   1976:   204,   kurziv   u 

originalu).   U   nedostatku   majčinske   brige   neki 
autori   vide   primarni   uzrok   visoke   smrtnosti 
odojčadi.

Dokumentovana   navodno   široko   rasprostra-

njena   praksa   slanja   dece   na   «šegrtovanje» 
(

apprenticeship

)   se   tumači   i   kao   izvor   nepo-

stojanja   bliskosti   između   roditelja   i   dece   i   kao 
dokaz   za   to.   Arijes   u   «šegrtovanju»   vidi   domi-
nantan   oblik   socijalizacije   u   Srednjem   veku: 
„Celokupno vaspitanje i obrazovanje odvijalo se 
dakle   u   vidu   šegrtovanja,   učenja,   a   tom   pojmu 
davao   se   daleko   širi   značaj   od   onog   koji   je 
poprimio   kasnije.   Deca   se   nisu   zadržavala   u 
roditeljskim domovima, nego su odlazila u druge 
porodice, uz ugovor ili bez njega, da tu borave i 
upute se u život, ih da nauče viteške manire, ili 
neko   zanimanje,   ili   čak   da   idu   u   školu   i   nauče 
latinska slova. 'Šegrtovanje' treba posmatrati kao 
široko   rasprostranjen   običaj,   i   to   u   svim 
slojevima"(Ibid.: 256)

Formiranje   ideje   o   detinjstvu,   «otkriće 

detinjstva», iniciralo je i promenu odnosa prema 
deci.   Arijes   tvrdi   da   je   rastuće   interesovanje   za 
decu   dovelo   do   rastuće   strogosti   discipline   i 
stalnog nadzora:„Svest o jedinstvenosti detinjstva, 
spoznaja   da   je   ono   različito   od   sveta   odraslih, 
nastaje   kroz   elementarni   doživljaj   o   njegovoj 

nejakosti,   koji   ga   spušta   na   nivo   najnižih 
društvenih slojeva" (Ibid.: 205).

Represivno vaspitanje koje kao glavni metod 

ima šibanje bilo je uobičajeno za tadašnji školski 
sistem: „Porodica i škola, zajedno su odvojili dete 
od   društva   odraslih...   Zajedničko   staranje 
porodice,   crkve,   moralista   i   upravitelja   lišili   su 
dete slobode koju je uživalo među odraslima. To 
staranje upotrebilo je na detetu bič. zatvor, kazne 
namenjene zatvorenicima najnižeg staleža" (isto: 
309).

Slično   mišljenje   podržavaju   i   drugi   autori. 

Tako Stoun piše da su od  XV  veka deca podre-
đena strogoj disciplini koja krajem  XVI  i tokom 
XVII  veka   postaje   skoro   varvarska.   Brutalne 
metode   kažnjavanja   su,   po   njegovom   mišljenju, 
uzgredni proizvod veće brige za moral i obrazo-
vanje   dece.   kao   i   doktrine   „prvobitnog   greha" 
(Stone. 1977: 193). Sa druge strane, Džon Demos 
piše o represivnom ali ne i zlostavljajućem odnosu 
puritanaca prema deci. Iako se nakon najranijeg 
perioda   života,   a   sa   početkom   ispoljavanja 
detetove   volje   koja   je   prepoznavana   kao   jasan 
znak   prvobitnog   greha,   primenjivana   oštra 
disciplina – puritanska zajednica u XVII veku ima 
zakone   koji   sprečavaju   roditelje   u   zlostavljanju 
dece (Demos, 1970). I Plamb se slaže daje u XVII 
veku   stav   prema   deci   bio   autokratski,   a   odnos 
skoro surov (Plumb, 1975). 

Najekstremnije je gledište koje zastupa Lojd 

De   Moz   u   svojoj   «

psihogenoj   teoriji   istorije

» 

koja teži da otkrije psihogene promene roditelja 
koje   su   uticale   na   promene   interakcija   između 
roditelja   i     dece.     Rekonstrukciju   detinjstva   De 
Moz sprovodi   putem   analize evolucije roditelj-
stva   koja   se   odvija   kroz   šest   faza   obeleženih 
različitim stilovima vaspitanja:  

1. infanticidni stil (do IV veka n.c); 
2. odbacujući stil (od IV do XIII veka); 
3. ambivalentni stil (od XIV do XVII veka); 
4. dominirajući stil (XVIII vek); 
5. socijalizujući stil (XIX vek i prva polovina 

XX veka) i 

6.   permisivni   stil   (počinje   polovinom  XX 

veka) (Mause, 1976: 51, 52). 

Prema   ovom   autoru,   veći   deo   istorije 

detinjstva obeležavalo je nasilje i zapostavljenost 
dece. 

Većina autora se slaže da se najveća promena 

u odnosu roditelja prema detetu i u praksi vaspi-
tanja odigrala tokom XVIII veka. Arijes smatra da 

je strogost prethodnog perioda održavala drugačije 
osećanje nego sto je srednjovekovna ravnodušnost 
i da je bila priprema za novi period «opsesivne 
ljubavi»   koja   će   zavladali   društvom   počevši   od 
XVIII  veka   (nav.   delo:   309).   Po   njegovom 
mišljenju,   slabljenje   školske   discipline   išlo   je 
uporedo sa  novim stavom prema  detinjstvu i sa 
novim   osećanjem   prema   detetu:   „koji   više   nije 
usredsređen na 'slabosti' deteta i više ne priznaje 
potrebu da se ono ponižava" (isto: 206). već se 
dete   priprema   za   život   odraslog   pažljivim   i 
postupnim   formiranjem   ličnosti.   Ovde   je 
očigledan prelaz na moderni koncept socijalizacije 
ili model «socijalizovanog deteta» koji je obeležio 
XIX  vek.   Po   mišljenju   Anđelke   Milić,   misaoni 
prelaz   sa   koncepta   vaspilanja   na   koncept 
socijalizacije se odvijao u drugoj polovini  XIX  i 
početkom XX veka u delima Dirkema. Djuija, Dž. 
H. Mida. Kulija i Frojda (Milić, 1982). 

Slično kao i u slučaju prethodnih argumenata, 

sledbenici  «Arijesove teze" ga i ovde podržavaju. 
Tako Plamb piše da se tokom XVIII veka za decu 
otvara   ceo   «novi   svet»:   knjige,   igre,   posebna 
dečija   odeća,   više   zabave   i   mogućnosti   za 
obrazovanje   (Plumb.   1975).   On,   takođe, 
konstatuje   da   su   deca   bila   na   dobitku   ali   i   na 
gubitku,   jer   je   njihov   privatni   život   (naročito 
polni) bio više pod kontrolom i disciplinom. Pro-
mena se može objasniti kao prelazak sa fizičkih na 
više psihološke metode disciplinovanja, saglasno 
prelasku sa puritanskog na socijalizatorski model 
vaspitanja.   U   tome   se.   između   ostalih,   slažu   i 
Šorter, Stoun i De Moz. 

Postoji nekoliko osnovnih determinanti koji-

ma se objašnjava opisana tranzicija u odnosu ro-
ditelja prema deci. Linda Polok navodi sledeće: 

1. pojavu obrazovnog sistema; 
2. promene u strukturi porodice; 
3. nastanak kapitalizma; 
4. rastuću zrelost roditelja i 
5. pojavu duha dobročinstva (Pollock. 1983: 

28, 29).

Prema   Arijesovom   mišljenju,   mala   grupa 

moralnih   reformatora   svojim   insistiranjem   na 
značaju obrazovanja bila  je odgovorna za  odva-
janje sveta detinjstva od sveta odraslih. Škole su i 
odvajale   decu   od   odraslih   i   produžavale   period 
delinjstva   (Arijes,   1989).   Obavezno   obrazovanje 
sa produženim trajanjem školovanja, po mišljenju 
Milerauera   i   Zidera,   uticalo   je   na   homogenost 
sastava   porodice   a   time   i   na   učvršćivanje 

sastavni   element   modernizacije.   S   druge   strane, 
mala, nuklearna porodica se proglašava modernom 
i kao takva tumači kao osnov za rađanje afektivne 
povezanosti   i   njene   unutrašnje   kohezivnosti. 
Odnos   veličine   i   strukture   porodice   i   procesa 
industrijalizacije   i   modernizacije   nije,   međutim, 
jednostavan   i   neproblematičan,   već   predstavlja 
pitanje oko koga su se razvile izrazite polemike 
unutar   proučavanja   porodice.   Ne   ulazeći   u 
problematiku širih društveno-ekonomskih uslova i 
uticaja   koji   su   pratili,   ako   ne   i   uslovili   pojavu 
moderne   porodice,   teoretičari   škole   «istorije 
osećajnosti»   su   ostali   jednostrani   u   objašnjenju 
promena u porodici, pa time i odnosa roditelja i 
dece. Tako Stoun povezuje odnos prema deci sa 
tipovima   porodice   («otvorena   porodica   loze»; 
«ograničena   patrijarhalna   nuklearna   porodica"; 
«zatvorena   domestikovana   nuklearna   porodica") 
ne objašnjavajući načine njihove promene kao ni 
činioce prelaska sa jednog lipa na drugi (Stone. 
1977).   Šorter,   na   sličan   način   kao   Arijes,   vidi 
tradicionalnu porodicu kao mehanizam prenošenja 
imanja i statusa sa generacije na generaciju, dok 
moderna porodica postaje manje zainteresovana za 
finansijsle pozicije, slabi veze sa spoljnim svetom, 
istovremeno   ojačavajući   unutrašnje   (Shorter. 
1976).

Ne   umanjujući   kritiku   za   neosetljivost   nji-

hove   analize   na   drušiveno-ekonomske   činjenice, 
možemo ipak utvrdili da su pomenuti teoretičari 
ukazali   na   jedno   značajno   područje   društvenosti 
čime   su   poljuljali   funkcionalističku   tezu   da   je 
moderna   porodica   pasivna   posledica   i   odraz 
industrijske revolucije. Ukazujući na promene na 
idejnom   i   afetktivnom   planu,   ovi   su   teoretičari 
ukazali   na   aktivnu   ulogu   porodice   u   procesu 
modernizacije, pokazavši «da je porodica – kako 
pre nastupa industrijalizacije, tako i posle njega – 
predstavljala   snažnog   idejno-ideološkog   i   vred-
nosno-kulturnog   posrednika   u   prihvatanju   i 
uspostavljanju   nove   organizacije   i   načina   života 
koji   su   doneli   procvat   kapitalizma   i   njegova 
industrijska   tehnološka   organizacija»   (Milić. 
1988: 39).

I novi odnos roditelja prema deci je, prema 

pomenutim   autorima,   posledica   modernog   bur-
žoaskog  etosa  koji  se   gaji  u  porodici.  Sloun  ga 
naziva   «afektivnim   individuailizmom»,   a   Šorter 
ga opisuje kao «talas osećajnosti» čija je jedna od 
odlika «sklonost prema porodici». On čak tvrdi da 
je   «nuklearna   porodica   stanje   svesti,   pre   nego 

posebna   struktura,   ili   skup   kultnih   aranžmana. 
Ono što posebno razlikuje nuklearnu porodicu od 
drugih obrazaca života u zapadnom društvu jeste 
poseban osećaj  solidarnosti koji razdvaja domaću 
jedinicu   od   okolne   zajednice.   To   osećanjce   se 
naziva   sklonošću   ka   porodici   («domestieity» 
S.T.M.)" 

(

Shorter

, 

1976: 205).

Jedni od retkih autora koji povezuju promenu 

u   porodičnoj   osećajnosti   sa   promenom   u   obras-
cima produkcije su Miterauer i Zider (nav. delo. 
1988). Oni prelazak sa autarkičnog privređivanja u 
okviru   i   za   potrebe   domaćinstva   na   industrijski 
način   privređivanja   povezuju   sa   promenama   u 
životnom   ciklusu   porodice.   Dok   je   premoderna 
porodica   zbog   potreba   održanja   stalnog   nivoa 
radne snage često menjala

veličinu i stav, dotle je 

moderna porodica postojanija u svom sastavu. Za 
razliku   od   onih   autora   koji   se   priklanjaju 
ideacionom   objašnjenju   kao   što   je   «otkriće 
detinjstva»,   Miterauer   i   Zider   tvrde   da   je 
„verovatnije   da   bi   sve   veća   rodbinska   bliskost 
unutar   porodične   grupe   trebalo   da   se   objasni 
postepenim   odvajanjem   radnog   mesta   od   doma, 
što se izgleda dešavalo kod sve većeg dela stan-
ovništva. Ovo odvajanje ima iste korene kao i sve 
postojanije porodično grupisanje, naime, ukidanje 
kućne grupe kao osnove za proizvodnju. Činjenica 
da manje jedinice sastavljene od roditelja i dece 
sada   žive   zajedno   duži   vremenski   period   mora 
produbiti emocionalne odnose"(isto: 204).

Materijal koji pomenutim autorima služi kao 

dokaz   za   potkrepljivanje   tvrdnje   o   promeni   u 
odnosima roditelja prema deci koja se odigrala u 
XVIII veku prilično je oskudan. Većina autora se 
služi sekundarnim istorijskim izvorima kao što su 
ikonografija,   književnost   i   dokumenti   kako   da 
potkrepi tvrdnju o nepostojanju ideje detinjstva u 
Srednjem i ranom Novom veku, tako i da doku-
mentuje   promenu   koja   se   kasnije   odigrala. 
Prvenstveno   na   osnovu  analize

likovnih   izvora 

Arijes, na primer, tvrdi da se promena u stavu i 
odnosu   prema   detinjstvu   i   deci   može   videti   u 
pojavi posebne odeće za decu koja je različita od 
one koju nose odrasli, u pojavi posebnih igara i 
igračaka za decu, u iskazivanju posebne ličnosti 
deteta u umetnosti, u razvoju posebnog diskursa 
kada   se   govori   o   deci   i   sa   decom   i   si.   Slično 
postupa   Stoun  kada   dokaze   za   povećanu  pažnju 
koja je poklanjana detinjstvu vidi u pojavi zabav-
nih knjiga  za  decu i prodavnica  igračaka, kao i 
porodičnih portreta na kojima su deca prikazana 

kako   sede   u   majčinom   krilu.   Dokaze   za   mali 
interes   za   decu   i   detinjstvo   u  plimutskoj 
puritanskoj   koloniji   Demos   nalazi,   kao   što   smo 
ranije   naveli,   na   osnovu   analize   veličine   kuće, 
nameštaja, tipa  odevanja

,  

kao i analize dokumen-

ata   kao   što   su   dokumenti   i   zvanični   izveštaji   o 
koloniji.   Zastupnici   teze   da   je   visoka   stopa 
smrtnosti odojčadi posledica majčinskog nemara, 
u njenom opadanju vide dokaz za promenu odnosa 
prema deci (Pollock. 1983: 28).

Problem   mogućnosti   zaključivanja   o   praksi 

detinjstva i dokazivanja na osnovu sekundarne (a 
često   i   oskudne)   istorijske   građe   dovodi   nas   do 
jednog   značajnog   epistemološkog   problema.   On 
se   može   izraziti   putem   pitanja:   koliko   je   opra-
vdano   na   osnovu   ideološke   stvarnosti   koja   je 
predstavljena u analiziranim izvorima zaključivati 
o praktičnoj stvarnosti porodičnog života, posebno 
o takvom njegovom aspektu kao što je osećajnosl. 
Sa jedne strane, postoji opasnost na koju ukazuje 
Anderson   (nav.   delo.   1980).   da   se   neke   pojave 
tumače kao nove zato što su prvi put prikazane. Sa 
druge strane, nepromišljeno prelaženje sa ideja na 
praksu,   njihovo   nerazlučivanje,   odnosno 
poistovećivanje   ideja   o   porodici   sa   stvarnošću 
porodičnog   života   i   odnosa   u   njoj   sadrži   –   po 
recima   A.   Milić   –   ozbiljnu   opasnost   od 
„ideologizacije   stvarnosti   pri   kojoj   istorijsko 
istraživanje   umesto   da   služi   otkrivanju   istine, 
zapravo   daje   legitimitet   savremenim   vladajućim 
ideološkim predstavama jer ih snabdeva, navodno, 
iskustvenom istorijskom podlogom" (Milić. 1988: 
31).

Rešenje problema sklada ili nesklada između 

dominantnih ideja i prakse ljudi, ova autorka vidi 
u traganju za evidencijom koja bi pokazivala šta se 
u svakodnevnom životu ljudi u prošlosti stvarno 
dešavalo, kakvi su bili njihovi odnosi i osećanja, a 
ne   samo   ideal   i   doživljaj   tih   odnosa.   Tu   se, 
međutim,   nanovo   postavlja   problem   oskudnih 
izvora   evidencije   o   življenoj   stvarnosti   ljudi   iz 
prošlosti. 

Upravo na osnovu analize preko četiri stotine 

primarnih izvora: dnevnika, pisama. Autobiogra-
fija,   Linda   Polok   tvrdi   da   je   dominirajuća   teza 
(tzv. «Arijesova») – stereotip, nastao iz pogrešnog 
tumačenja istorijskog materijala, sa ciljem da se 
podrži unapred razvijena teza (Pollock. 1983:270). 
Prema ovoj autorki, nikada nije postojao kulturni 
diskontinuitet koji je obeležio «otkriće detinjstva». 
Dokaz da je detinjstvo bilo prepoznavano u svojoj 

posebnosti i u ranijim vekovima – tvrdi Polokova 
–   nalazi   se   u   činjenici   da   je   normativni   model 
ljubavi prema deci stalno opstojao: roditelji su se 
uvek   ponašali   prema   normama   da   su   deca 
emocionalno draga. S obzirom daje ustanovila da 
su   «mogle   postojali   promene   u   postupcima 
hranjenja i neke male promene u stavovima, ali se 
nije   dogodila   dramatična   promena   u   praksi 
podizanja   dece   u  XVIII  veku»   –   Linda   Polok 
predlaže da istoričari treba svoje napore da usmere 
ka   otkrivanju   «upravo   zašto   je   roditeljska   briga 
jedna   promenljiva   tako   čudnovato   otporna 
promeni»   (isto:   270).   U   potonjem   stavu   se, 
međutim,   upravo   vidi   ograničenost   analize   ove 
autorke.   Postavivši   u   centar   analize   roditeljsku 
brigu, ona razvija u osnovi sociobiološki pristup 
koji   teži   da   dokaže   da   je   ona   univerzalna 
činjenica,   nepromenljiva   u   svim   ljudskim 
kulturama.   Tragajući   za   izrazima   bazične 
afektivnosti.   ponovnim   čitanjem   dnevnika   i 
autobiografija   Linda   Polok   ispravlja   neka 
preterivanja, ali ne uspeva da porekne da je došlo 
do   značajne   promene   u   odnosu   prema   deci   i 
uslovima   njihovog   života   (Bellingham.   1988: 
349).

Uključivanje,   pored   analize   stavova,   društ-

veno-ekonomskih   činilaca   proširuje   saznanja   o 
tome kakvo je detinjstvo u prošlosti stvarno bilo i 
neminovno   ispravlja   neke   pogrešne   (ideologi-
zovane) zaključke. Dobar primer za to je jedna od 
najzasnovanijih   analiza   raširene   i   dugotrajne 
prakse   slanja   dece   dojiljama   u   Francuskoj   koju 
daje   Sasman   (Sussman.   1977:   Sussman.   1982). 
Suprotstavljajući se Šorterovoj tezi daje pomenuta 
praksa   izraz   tradicionalne   majčinske   ravno-
dušnosti  prema   malom  detetu.  Sasman  pokazuje 
da pripadnici slojeva gradskih zanatlija i trgovaca 
šalju   decu   dojiljama   iz   potrebe   materijalnog 
održanja   porodice.   Naime,   u   dugom   periodu 
prelaska   sa   predindustrijske   na   industrijsku 
ekonomiju,   koji   je   u   Francuskoj   trajao   tokom 
celog  XVIII  i  XIX  veka,   učešće   majke   u   radu 
porodičnog   preduzeća   je   bilo   apsolutno   neop-
hodno i zahlevalo je prihvatanje posebnih aranž-
mana   brige   o   bebama,   kao   stoje   njihovo   slanje 
dojiljama.   Ovaj   institucionalni   aranžman,   ili 
porodična strategija, opstala je dugo u slojevima 
sitne buržoazije uprkos tome što je bio suprotan 
dominantnom ideološkom stavu, odnosno uprkos 
stalnoj   kritici   od   strane   stručnjaka   i   društvenih 
reformatora. Nestanak ove prakse početkom ovog 

tivnih») (Benedict, 1955).

Široki „talas" modernizacije, sa promenama 

koje   je   doneo   na   drušlveno-ekonomskom,   idej-
nom, osećajnom i porodičnom planu koje generišu 
novu   ideju   i   doživljaj   detinjstva,   izmenio   je   i 
njegovu  praksu.  Spoznaja  jedinstvenosti  i  speci-
fičnosti delinjstva kao faze u čovekovom razvoju 
usmerila je pažnju roditelja i društva na posebne 
potrebe   i   interese   dece.   Posledica   «otkrića 
detinjstva» u idejnom smislu bio je diskontinuitet 
u   odrastanju,   u   praksi   detinjstva.   Deca   sada 
pripadaju «dečijem svetu» i potrebno je obezbediti 
njihov prelaz u «svet odraslih». Oko ovih «obreda 
prelaza» formiraju se, kao šio smo videli. različite 
teorije i pristupi vaspitanju i/ili socijalizaciji.

Oko   novog   doživljaja   i   stava   prema   detetu 

formira se u  XIX  i prvoj polovini  XX  veka čitav 
«svet detinjstva». Pored stvaranja specijalizovanih 
naučnih disciplina čija se saznanja i diskurs putem 
masovnih   komunikacija   na   popularan   način 
plasiraju (i nameću) širokoj javnosti, za njegovo 
oblikovanje   je   zadužena   čitava   industrija   čiji   su 
proizvod   novi   prostori   (dečija   soba.   igralište), 
nova   odeća   (posebna   dečija),   novi   sadržaji   i 
aktivnosti   (književnost,   muzika,   filmovi, 
pozorište. televizijske i radio emisije, štampa, igre 
i igračke) - za decu. Mnogi autori u ovoj pojavi 
vide   uzrok   kontroverznog   položaja   dece   u 
modernom   svetu.   Neki   autori   govore   o   «dome-
stikaciji"   dece,   odnosno   njihovom   povlačenju   u 
zatvorene i segregisane prostore koji pored bolje 
zaštite obezbeđuju i kontrolu nad njima (Zelizer. 
1985; Donzelot. 1979) –  prisutna je istovremeno i 
kolonizacija dece na tržištu (Anderson, 1980), kao 
i rastuća monetizacija i komercijalizacija dečijih 
života (Zelizer. 1985: 15). Neki autori govore o 
«ogoljavanju"   detinjslva   kroz   institucionalizaciju 
dece   u   «industriji   brige   o   deci"   sa   njenom 
strukturalnom rigidnošću (Suransky, 1982). Svi se 
ovi   autori   slažu   u   mišljenju   da   se   «otkriće 
delinjstva" sada pretvara u svoju suprotnost: ono 
naglašava  negativne  uslove egzistencije deteta u 
savremenom   svetu   razotkrivajući   ideološki 
karakter «društva usredištenog na decu». Postoje 
autori koji smatraju da detinjstvo «nestaje» pošto 
mnogostruke   odlike   savremenog   društva   brišu 
barijere   i   približavaju   svetove   dece   i   odraslih 
(Postman, 1982). U ponovnoj neizdiferenciranosti 
detinjstva iz sveta odraslih neki autori vide pojavu 
«novog   Srednjeg   veka»   u   odnosu   prema   deci 
(Winn, 1980).'"

Zaključak

Prethodna analiza problema i polemika u okviru 
istorije dctinjstva navodi na nekoliko zaključaka. 
Kao što smo izneli u pretpostavci, pokazalo se da 
osnovni   izvori   polemika   proističu   iz   neraz-
lučivanja   i   neopreznog   povezivanja   idejnog   i 
praktičnog aspekta detinjstva kao društvene tvo-
revine. Njihovo analitičko razlikovanje je osnovni 
preduslov da se izbegne ideologizacija stvarnosti 
od   koje,   kao   što   smo   videli,   trpe   pojedina 
tumačenja prakse detinjstva i šire svakodnevnog 
života porodice. Sledeći preduslov može se izraziti 
kroz zahtev da je u tumačenju pojava kakva je na 
primer praksa detinjstva neophodno uključiti splet 
(

matrix

)   činilaca   i   uslova   na   različitim   nivoima 

društvene   stvarnosti:   društveno-ekonomskom, 
kulturnom   (idejnom   i   osećajnom),   političkom 
(institucionalnom),   grupnom   (porodičnom). 
Pokazalo   se   kakve   opasnosti   krije   tumačenje 
prakse   detinjstva   samo   kao   refleksije 
hipostaziranih kulturnih normi.

Za tumačenje prakse detinjslva u prošlosti – 

kako je pokazala Zelicerova – neophodna je ana-
liza grupnog (ili mezo) nivoa stvarnosti domaće 
grupe   ili   porodice.   Umesto   da   se   govori   o 
detinjstvu   u   jednini,   kao   prostoj   refleksiji 
dominantne   norme   i   doživljaja   delinjstva, 
plodonosnije   je   i   jedino   ispravno   govoriti   o 
detinjstvima u množini kao proizvodu specifičnih 
uslova   života   dece   u   različitim   društvenim 
slojevima   koji   za   njih   definišu   položaj   i   uloge 
modifikujući aktuelni normativni model deteta.

Ako   se   detinjstvo   tumači   kao   kulturni 

proizvod   posebnih   društvenih   uslova   i   odnosa, 
onda se, kako je pokazala Zelicerova, ne može, na 
primcr, govoriti o ljubavi prema deci kao o otkriću 
buržoaske   klase   u   nastajanju.   Pitanje   koje   je   u 
centru polemike o istoriji dctinjstva: da li su ljudi 
u   prošlosti   voleli   ili   nisu   voleli   svoju   decu   (ili 
radnici   u   skorijoj   prošlosti),   pokazuje   se   kao 
lažno.   Nije,   naime,   reč   o   osećanju,   kao   stoje 
bazična afektivnost koja je uvek postojala, već o 
manjem ili većem investiranju u decu, što je stav 
pa   tako   i   sastavni   deo   porodičnih   vrednosti.   Iz 
stava   prema   (ne)značajnosti   investiranja   u   decu 
generiše se socijalizacijska praksa i ostale aktiv-
nosti koje čine svakodnevni život deteta. S obzi-

rom da je investiranje u decu (u budućnost) sas-
tavni   deo   porodičnih   strategija   socijalne   repro-

dukcije, smatramo da je neophodno proučavanja 
detinjstva redefinisati u tom pravcu.

LITERATURA:

Anderson,   Michacl   (1980):  

Approaches   to   the   History   of 

Western Family, 1500-1914, 

London: Macmillan 

Arijes,   Filip   (1989):  

Vekovi   detinjstva,  

Beograd,   Zavod   za 

udžbenike i nastavna sredstva

Bellingham, Bruce (1988): «The Hislory of Childhood Since 

the     'Invention   of   Childhood':   Some   Issues   in   the 
Eightics". 

Jomrnal oj' Famih History. 

Vol. 13. No. 3 

Benedict, Ruth (1955): «Continuities and Discontinuities in 

Cultural Conditioning", u: M. Mead & M

Wolfwcnsitfin,   eds.  

Childhood   in   Contemporary   Cultures, 

Chicago: University Press 

Cleverley. J. &  D.  C. Philips (1986):  

Visions of Childhood. 

Influental   Models   from   Locke   to   Spock,  

New   York: 

Tcachers Collegc Press

Demos,   John   (1970):  

Family   Life   in   a   Plymouth   Colony, 

Oxford: Universily Press 

Donzelo, Žak (1988): «Vladanje posredstvom porodice», u: 

Milić.   A.,   prir.  

Rađanje   moderne   porodice.  

Beograd: 

Zavod za udžbenike i nastavna sredstva

Donzelot. Jaeques (1979): 

The Policing of the Families, 

New 

York: Rondom House 

Dorđević, Tihomir (1990):  

Deca u verovanjima i običajima 

našeg naroda. 

Beograd: Idea. Niš: Prosvela 

Erlich, Vera (1971): 

Jugnslmeiiska porodica u transformaciji. 

Zagreb: Liber 

Kessen,   William   (1983):   «The   Child   and   Othcr   Cultural 

Inventions». u: Kessen. F. S. & A. W. Siegcl. eds . 

The 

Child   and   Othler   Cultural   Inventions.  

New   York: 

Praeger

Kon,   Igor   S.   (1991):  

Dete   i   kultura.  

Beograd:   Zavod   za 

udžbenike i ništavna sredstva 

Lasch,   Christopher(l986):  

Narcistička   kultura.  

Zagreb: 

Naprijed 

Mause, Loyd de (1976): «The Evolution of Childhood», u: L 

de   Mauseed.  

The   Histori   of   Childhood.  

Ncw   York: 

Souvcnir Press

Meckel.   R.   A.   (1984):   «Childhood   and   the   Historians:   A 

Rcview Essay", 

Journal oj Famih Histon. 

Vol 9. No. 4 

Milić, Anđelka (1982): «Ideja vaspitanja i istorijska stvarnost 

porodice», u: 

Vaspitanje i porodica. 

Beograd: Institut za 

pedagoška istraživanja 

Milić,   Anđelka   (1988):   «Porodica   -   dijalog   sociologije   i 

islorije,   u:   A.   Milić.   prir..  

Rađanje   modeme 

porodice,

Beograd:   Zavod   za   udžbenike   i   nastavna 

sredstva 

Miterauer. M. i R. Zider(l988): «Nastanak ciklusa modeme 

porodice», u  A. Milić. prir. 

Rađanje moderne porodice. 

Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva 

Newson. John & Elisabcth (1974): «Cultural Aspects of Child 

Rearing   in   ihe   English-Speaking   World»,   u:   M. 
Riehards. ed..  

The Itleration of a Child into a Social 

World, 

Cainbridge: Universilv Press 

Plumb. J. (1975): «The New World of Children in Eiehteen 

Century England». 

Past and Present. 

Vol. 67 

Pollock,   Linda   (1983):  

Forgotten   Children,  

Cambridge: 

Universiijr Press

Polloek, Linda (1987): 

A Lasting Realationship, Parents and 

Children over Three Centuires, 

London: Fourlh Estate 

Postman, Neil (1982): 

The Disappereance of Childhood. 

Ncw 

York:Laurel 

Shorter, Edward (1976):  

The Making of the Modrn Family, 

London: Wilham Collins 

Somerville, John (1982): 

The Rise and Fall of Childhood, 

Los 

Angeles: Sage Puhlications

Stone, Lawrence (1977):  

The Family, Sex and Marriage in 

England. 1500-1800. 

London: Windefeld & Nieolson 

Suransky,   Valerie   (1982):  

The   Erosion   of   Childhood, 

Chicago: Universitv Press

Sussman, G. (1977): «The End of Wet-Nursing Bussincss in 

France. 1874-1914», 

Journal of Family History, 

Vol. 2 

Sussman,   G.   (1982):  

Selling   Mother's   Milk:   Wet-Nursing 

Bussiness   in   France.   1715-1914.  

Urbana,   Ill.: 

Universitv of Illionois Press

Trebješanin,   Žarko   (1991):  

Predstava   o   detetu   u   srpskoj 

kulturi. 

Beograd: SKZ 

Turza, Karel (1995): 

Začeci modrnosti u porodičnom životu u 

renesansnim   gradovima,  

magistarski   rad,   Filozofski 

fakultet, Beograd

Winn,   Maric   (1980):  

Children  Without  Childhood,  

New 

York: Panlhcon Books 

Wolfenstein, Marta (I955): «Fun Morality: An Analysis of 

Recent Child-Training Literature», u: M. Mead & M. 
Wolfenstein,   eds.,  

Childhood   in   Contemporary 

Cultures, 

Chicago: University Press 

Zelizer,   Vivien   (1985):  

Princing   the   Priceless   Child:   The 

Changing Social Value of Children.  

New York: Basic 

Books

«neobičan   razvoj   podele   rada   u   akademskim 
disciplinama» (Furstenberg, 1985); na prethodno 
slab renome te teme, koja otuda nije bila isplativa 
u akademskom životu (Ambert, 1986; Wakster, 
1986);   na   publikovanje   nekoliko   plodonosnih 
radova - naročito knjige Filipa Arijesa o istoriji 
detinjstva   (Philippe   Aries,   1962),   a   možda   i 
zbornika   članaka   Lojda   de   Moza   o   tom   istom 
problemu (Lloyd de  Mause, 1974). Nijedna od 
ovih sugestija nije mnogo uverljiva, već se samo 
«vrti u krug». Jedini odgovor koji po meni ima 
smisla - a Ambert ga se na kratko dotiče - jeste 
da   će   se   «sociolozi   ozbiljno   pozabaviti   si-
stematskim   proučavanjem   interakcija   između 
detinjstva   i   društva   tek   kada   samo   detinjstvo 
počne   naširoko   da   se   smatra   nečim   što   je 
društveni   problem   ili   plodan   izvor   društvenih 
problema»   (parafraza   Mertona,   vidi   Ambert, 
1986; 13) ili, što je jednom rekao Adorno, «ono 

što se projektuje na svet putem naučne podele ra-
da samo odražava ono što se zaista odigralo u 
svetu» (Adorno, 1973; 10).

Ovaj odgovor na pitanje zašto sada dolazi 

do  buma  potkrepljen  je   činjenicom  da  se  nova 
orijentacija   u   istraživanju   detinjstva   pojavila 
manje-više   istovremeno,   mada   nezavisno,   u 
različitim   industrijskim   zemljama   koje   u 
globalizovanom   svetu   pokazuju   uglavnom   istu 
vrstu društvenih odlika, Dakle, koje probleme de-
tinjstvo predstavlja za društvo ili delove društva? 
Koje   su   poteškoće   između   detinjstva   i   društva 
odraslih?

PARADOKSI

Suočeni smo sa većim brojem paradoksa u 

odnosu   između   detinjstva   i   društva   odraslih. 
Nabrojaću   neke   od   njih   koje   smatram   naročito 
relevantnim.

Patadoksi u odnosu detinjstvo i društvo odraslih: 

1.

Odrasli žele i vole decu, ali ih rađaju sve manje, dok im društvo obezbeđuje sve 

manje vremena i prostora.

2.

Odrasli uveravaju da je dobro da deca i roditelji budu zajedno, ali u svakodnevnom 

životu sve više žive odvojeno.

3.

Odrasli visoko vrednuju spontanost dece, ali je dečji život sve organizovaniji.

4.

Odrasli izjavljuju da deci treba dati prioritet, ali se većina ekonomskih i političkih 

odluka donose a da se deca nemaju u vidu.

5.

Većina   odraslih   misli   da   je   za   decu   najbolje   da   roditelji   preuzmu   glavnu 

odgovornost za njih, ali u strukturalnom smislu postepeno nestaju okolnosti u 
kojima roditelji mogu preuzeti tu ulogu.

6.

Odrasli su saglasni da deci treba pružiti najbolju polaznu tačku za život, ali deca 

odrastaju u sve siromašnijim delovima društva.

7.

Odrasli se slažu da decu treba odgajati u slobodi i demokratiji, ali se društvo stara o 

njima pretežno u vidu kontrole, discipline i upravljanja.

8.

Odrasli   uglavnom   smatraju   školu   važnom   za   društvo,   ali   ne   priznaju   vrednost 

dečjeg doprinosa dolaženju do spoznaje.

9.

Detinjstvo   je   dragoceno   za   društvo   u   materijalnom   smislu   –   ali  ne   za   roditelje; 

uprkos tome, društvo prepušta masu toškova roditeljima i deci.

Ovom spisku se može dodati još toga, ali 

dovoljno je dugačak da nagovesti da su društvo 
odraslih i detinjstvo jedno s dugim u neskladu po 
više pitanja, kao i da se predloži da istraživač - sa 
izvesnim čuđenjem - počnu da razmišljaju o tome 
zašto   je   došlo   do   ovakvog   razvoja.   Njihova 
proučavanja podstaknuta si popriličnom količin-
om   javnih   debata   koje   pokreću   ili   nastavljaju 
političari, primorani da pronađu, rešenja svako-
dnevnih manifestacija ovih paradoksa. Ništa ma-

nije značajno je i to što su istraživači usmerili 
pažnju na naizgled sve veći broj zlostavljane dece 
i od njih se traži da bolje razjasne ovakav razvoj. 
Osim toga porast stope razvoda i neusklađenost 
između radnog vremena roditelja i njihove želje 
da se staraju o svojoj deci, umesni su problemi o 
kojima se mnogo raspravlja. Iipak, izgleda da je u 
opštem   smislu   pravi   paradoks   sledeći:   zašt   se 
mnoga deca još uvek muče u zemljama koje su 
bogatije i imaju pristup većoj količini znanja o 

deci, više nego ikada ranije?

METODOLOŠKE TENDENCIJE

Ovi paradoksi, pitanja i problemi povod su 

pojavljivanja   različitih   teorija   među   istraživa-
čima, kao i različitih metoda za ispitivanje život-
nih   uslova   dece.   No,   ma   koliko   velike   da   su 
razlike izeđu njih, te teorije i metode imaju i ne-
što zajedničko i to treba naglasiti. Po mom miš-
ljenju, zajednička osnova različitih niti onoga što 
nazivamo novo društveno-naiučno razmišljanje o 
deci i deinjstvu može se formulisati negativno i 
pozitivno: negativno govoreći, to je udaljavanje 
od tradicionalne preokupiranosti socijalizacijom; 
u pozitivnom smislu, to je priznavanje neophod-
nosti direktnog usredsređivanja na dečju životnu 
situaciju. Pored toga, po mom mišljenju je ume-
sno reći da je istraživanje koje predstavlja prekid 
u poređenju s tradicionalnim istraživanjem o deci 
sve   više   zainteresovano   za  

tipične,   normalne

  i 

obične

 okolnosti većine dece, središte pažnje nisu 

više samo deca u naročito kritičnom položaju.

Tako je, na primer, za veliki međunarodni 

projekt   «Detnjstvo   kao   društveni   fenomen» 
(

Childhood as a Social Phenomenon

, 1990-1994) 

izabran makroorijentisan pristup, u kome je de-
tnjstvo shvaćeno kao deo društva (za razliku od 
individualizovanih straživanja u kojima se o deci 
govori kako »postaju» pripadnici društva). Opis i 
objašnjenje detinjstva usled toga je izraženo po-
moću   nekoliko   strukturalnih   promenljivih   koje 
imaju implikacije na društvo u celini, bilo da su u 
pitanju   ekonomske,   političke,   društvene,   kultu-
rne, tehnološke ili demografske promenljive. Do-
kazano je da sve ove promenljive imaju odluču-
jući   uticaj   na   uslove   života   svih   pripadnika 
društva. Prema tome, opravdana je sugestija da 
one isto tako imaju presudnu ulogu u formiranju 
onog   dela   društvene   strukture   koji   nazivamo 
detinjstvo.   Ne   želim   navesti   na   pomisao   da   su 
ove globalne sile jedino važne; treba takođe uzeti 
u obzir uticaj činilaca na mezo- i mikronivoima; 
na primer, uslovi života grupa dece (ili čak dece 
pojedinačno), određeni su i društvenim statusom 
roditelja   ili   naročitim   porodičnim   okolnostima. 
Važno je spomenuti specifične okolnosti da bis-
mo obrazložili razlike između dece koja pripada-
ju različitim sektorima  ili slojevima društva. U 
ovom   projektu   razlike   između   grupa   manje   su 
nas zanimale. Glavni fokus naše pažnje zapravo 

su bile opšte odlike detinjstva, zato što nam takav 
pristup   omogućava   pravljenje   istorijskih   i   me-
đugeneracijskih   poređenja:   istorijski,   to   nam   je 
omogućilo   da   uočimo   menjanje   arhitekture   i 
parametara detinjstva kako se društvo uopšte me-
nja; međugeneracijski, možemo da pravimo pore-
đenja između uobičajenih životnih okolnosti dece 
i opštih životnih prilika drugih starosnih grupa.

U principu, ne postoji protivrečnost između 

razmatranja zajedničkih faktora i specifičnosti ži-
votnih okolnosti dece; u stvari, ta dva pristupa 
moraju se dopunjavati. Zajedno, ta dva pristupa 
nam omogućavaju da bolje uočimo i razumemo 
protivrečnosti i paradokse između ličnog, poro-
dičnog i strukturalnog nivoa. Paradoksi koje smo 
gore spomenuli u velikoj meri se tiču odnosa iz-
među   ličnog   ili   privatnog   i   strukturalnog   ili 
društvenog aspekta ljudskog života.

OBJAŠNJENJE NEKIH 
PARADOKSA

Hajde da pobliže pogledamo neke od para-

doksa, pošto ovde nema dovoljno prostora za raz-
matranje svakog od njih pojedinačno. Arijes i De 
Moz, koje smo već spominjali, reprezentuju dva 
naizgled suprotstavljena gledišta o razvoju detinj-
stva. Arijes je kritičan prema našoj savremenoj 
civilizaciji   dok   kritikuje   našu   kulturu   zbog 
ograničavanja dečje slobode - i u vremenskom i u 
prostornom   smislu.   De   Moz,   s   druge   strane, 
veliča roditelje zbog toga što tokom istorije, na 
kraju,   usvajaju   sve   pozitivniji   stav   prema   deci. 
Uprkos više - svakako presudnih - razlika između 
ova  dva   autora,  mislim  da  se   njihova   suprotna 
stanovišta   mogu   uskladiti   u  jednoj   krucijalnoj 
dodirnoj   tački:   zapravo   se   može   argumentovati 
da su strukture neprijateljske, dok su roditelji - i 
uopšte odrasli - prijateljski nastrojeni prema deci.

Lično smatram da je od njih dvojice Arijes 

uverljiviji, što je posledica činjenice da su - kako 
ja to vidim - strukturalni uticaji mnogo snažniji 
od   ličnih   želja.   Zaista   je   paradoks   savremenog 
društva da je baš sada, kada je dostignut visok 
nivo saosećanja i empatije prema deci (upor. de 
Moz), broj dece, relativno uzevši, drastično sma-
njen. Od početka veka, proporcija dece ispod 15 
godina opala je od jedne trećine na jednu petinu i 
u većini industrijskih društava danas roditelji nisu 
voljni da rađaju i podižu decu u broju koji bi bio 
dovoljan da se održi populacija. Da bismo uskla-
dili  Arijesa  i  de   Moza   po  ovom  pitanju,  nema 

To   svakako   ima   prednosti   utoliko   što   su   deca 
zaštićena   više   nego   ikad   pre   i,   ako   slobodnije 
protumačimo de Moza, društveno roditeljstvo je 
zadobilo nova svojstva i unapređeno profesional-
nim   i   promišljenim   staranjem.   S   druge   strane, 
Arijes možda dokazuje da svaka zaštita dece ide 
ruku pod ruku sa kontrolom, koja je usmerena ne 
samo na sprečavanje da im se dogodi nešto loše, 
već i na obezbeđivanje boljeg kvaliteta života, što 
možda na kraju može dovesti do boljeg «kvali-
teta» odraslih.

Ovaj   razvoj   obuhvata   sve   više   dece   sve 

mlađeg uzrasta. Činjenica da se deca upisuju u 
vrtiće i obdaništa u sve većem broju ukazuje da 
se o njima staraju ne samo s obzirom na fiziolo-
ške i afektivne potrebe, već i da su zbrinuta unu-
tar nove društvene definicije ranog detinjstva, što 
zahteva   neko   pedagoško   i   profesionalno   obra-
zloženje   -   zašta   se   u   Francuskoj   zalažu 
Šambordon   i   Prevo   (Chamboredon   &   Prevot, 
1975).   Tako   je   čak   i   rano   detinjstvo   sve   više 
isplanirano - utoliko pre jer su i igra i spontanost 
takođe   postali   deo   nastavnog   plana   u   obdani-
štima. Iz ove perspektive detinjstvo postaje sve 
kraća   faza   u   ljudskom   životu:   podvrgava   se 
formama i sadržajima koji izgledaju slični onim 
vanporodičnim   strukturama   u   kojima   odrasli 
provode svoj život.

Četvrta posledica je da roditelji i deca pro-

vode sve više vremena razdvojeni, iako se ugla-
vnom   smatra   preporučljivim   da   deca   provode 
vreme sa svojim roditeljima - ako ni zbog čega 
drugog, onda zato što je to preduslov da bi rodi-
telji praktikovali odgovorno roditeljstvo. Ovo je 
samo   logička   posledica   institucionalizacije   de-
tinjstva. Sve više odraslih se stara o tuđoj deci 
umesto o svojoj vlastitoj. To znači da se i sama 
deca   donekle   individualizuju   -   baš   kao   što   su 
individualizovani   roditelji   i   drugi   odrasli.   Deca 
provode  sve   više  vremena  predstavljajući  sama 
sebe,   a   ne   svoju   porodicu;   imaju   svoje   identi-
fikacione kartice, svoje ključeve, svoj vlastiti no-
vac, a već su obavljeni i neki eksperimenti s plas-
tičnim   karticama   koje   bi   svakodnevno   koristila 
deca u vrtićima da bi se, iz ekonomskih razloga, 
kontrolisalo kako ona provode vreme.

ZAKLJUČAK

Veći   deo   svega   što   je   ovde   rečeno   može 

zazvučati i žalosno i pesimistično. To nije nužno 

slučaj;   u   pogledu   mnogo   toga   deci   je   dobro   u 
dečjim vrtićima, na primer, i svakako da vrtići i 
druge institucije često predstavljaju najbolju, ako 
ne i jedinu, opciju u svakodnevnom životu dece. 
Ono što ja zapravo želim da pokažem jeste stepen 
podudarnosti između uobičajene i moćne retorike 
o deci i stvarnosti. Te podudarnosti često nema, 
ali nije nam potrebno moralističko kritikovanje, 
već   kritička   moralnost.   Prinuđeni   smo   da   se 
zapitamo - ne samo u vezi s dečjim razvojem - da 
li se razvoj detinjstva odigrava onako kako zaista 
želimo   ili   smo   izgubili   kontrolu   nad   nekim 
činiocima   koji   imaju   presudan   uticaj   na   život 
dece.

Moj   pristup   i   moja   perspektiva   mogu   se, 

osim   toga,   optužiti   da   se   ne   samo   deca,   već   i 
roditelji, smatraju nekakvim žrtvama istorijskog i 
društvenog   razvoja.   Svakako,   ne   treba   preuve-
ličavati   moć   struktura   i   nema   sumnje   da   svi 
roditelji imaju do izvesne mere moć da donose 
odluke   u   pogledu   svakodnevnog   života   svoje 
dece. Ali, samo u izvesnoj meri; dosta toga se 
odlučuje u ime dece izvan porodice i mnogo toga 
roditelji teško mogu izbeći: na primer, situacija 
kada su oba roditelja zaposlena predstavlja impe-
rativ zbog novca, ukoliko nije posledica priličnih 
materijalnih reperkusija.

Stoga se slažem sa Kaufmanom (Kaufmann, 

1990) kada govori o strukturalnom zanemariva-
nju   i   strukturalnoj   nezainteresovanosti  

vis-a-vis 

dece i njihovih porodica. To je zapravo postala 
jedna od posledica razvoja koju sam spomenuo, 
da se odluke od dalekosežnog značaja za  decu 
donose bez uzimanja u obzir same dece i njihovih 
porodica. Deca nemaju nikakve branioce ni ljude 
koji lobiraju za njih ili, ako pravimo poređenje, 
veoma   slabe;   dece   je   sve   manje,   a   roditelji   se 
staraju o njima tokom mnogo kraćeg vremenskog 
perioda nego ranije, tako da se postepeno sma-
njuje njihova zanimljivost kao predmet intereso-
vanja političara.

Nije   lako   reći   kako   bi   se   ova   tendencija 

mogla   promeniti,   mada   se   može   doneti   jedan 
uopšten zaključak; pitanja u vezi s decom moraju 
se uključiti u sferu političkog odlučivanja i, ako 
je moguće, ojačati politički uticaj onih ljudi koji 
nose svakodnevnu odgovornost za decu. Ukoliko 
se to ne dogodi, oni koji snose tu odgovornost 
sve   će   teže   izlaziti   u   susret   dečjim   zahtevima. 
Možda   će   doći   vreme   kada   roditelji   i   budući 
roditelji   neće   više   prihvatati   ono   što   se   može 

protumačiti   kao   iskorišćavanje   roditeljstva   od 
strane   društva;   zapravo,   taj   preokret   već   može 
biti uočen u našoj kulturi.

U   savremenom   društvu,   starosne   grupe   su 

organizovane   kao   životne   faze.   U   nekima   od 
njih, kao što je detinjstvo, godine su činilac koji 
određuje pripadništvo nekoj životnoj fazi. Druge 
životne   faze   karakteriše   kombinacija   godine 
života i drugih činilaca, kao što je „mladi bračni 
parovi s malom decom". Starosni sastav ove ži-
votne faze varira, a samo njeno postojanje ukore-
njeno   je   u   savremenom   odnosu   između   braka, 
plodnosti i godina života.

Ideja   o   deci   kao   društvenoj   kategoriji 

suprotstavljena   je   ideji   o   deci   iz   perspektive 
socijalizacije,   koja   stavlja   naglasak   na   proces 
odrastanja i budući status dece kao odraslih. Ova 
perspektiva socijalizacije često se podrazumeva 
u   raspravama   o   detinjstvu;   na   primer,   prosu-
đivanje vrednosti obrazovnog sistema kao dela 
dečjeg životnog standarda zapravo se odnosi na 
dečju budućnost.

Promene u obrazovnom sistemu takođe utiču 

na društvenu i kulturnu sredinu dece. Koncepti 
kao što je «institucionalizacija» detinjstva, koji 
se odnose na sve veći uticaj obrazovnih institu-
cija   ili   organizacija   slobodnih   aktivnosti,   ili 
«feminizacije»   detinjstva,   koji   ukazuje   na 
preovlađivanje   žena   u   obrazovnim   ustanovama 
za decu, ilustruju kako se ovi institucionalni raz-
voji mogu posmatrati iz različitih perspektiva.

Nove   generacije,   u   Manhajmovom   smislu 

reci,   predstavljaju   «svež   kontakt»,   utirući   put 
društvenim   promenama   i,   u   isto   vreme, 
proizvodeći   potrebu   za   kulturnim   transferom   i 
društvenom   kontrolom.   Često   se   smatra   da   se 
prenošenje tradicije odigrava sa jedne generacije 
na   drugu,   to   jest   sa   odraslih   na   decu.   Ali   de-
tinjstvo se, kao starosna grupa, sastoji od niza 
starosnih skupova. Tradicije se prenose ne samo 
sa odraslih na decu, već sa dvanaestogodišnjaka 
na   desetogodišnjake,   pa   na   šestogodišnjake   i 
tako dalje. To čini međusobno delovanje kultura 
mnogo kompleksnijim nego što se često pretpo-
stavlja   u   teorijama   socijalizacije,   u   kojima   su 
kulturne norme i vrednosti često prikazane kao 
da se naprosto prenose sa roditelja, ili nekih dru-
gih odraslih, na decu.

Detinjstvo se može analizirati iz više razli-

čitih perspektiva i svaka će perspektiva dovesti 
do   drugačijeg   tumačenja,   a   ponekad   čak   i   do 
drugačijih   zaključaka   o   istoj   temi.   Ako   jedan 
teoretičar   društvenih   nauka   tvrdi   da   pozicija 
porodice   slabi,   a   drugi   da   porodica   postaje 

važnija, oboje mogu biti u pravu. Potpun prikaz 
detinjstva   mora   biti   zasnovan   na   nizu   perspe-
ktiva koje reprezentuju različite načine interpre-
tiranja tog fenomena.

MODERNIZACIJA DETINJSTVA

Tumačenje   promena   koje   se   odigravaju   u 

detinjstvu   zahteva   konceptualizaciju   koja   obu-
hvata   relevantne   procese   i,   u   isto   vreme,   raz-
matra   modernizaciju   detinjstva   isprepletanu   sa 
opštijim procesom kulturne modernizacije. Raz-
ličite   teorije   o   modernosti   mahom   naglašavaju 
pojavljivanje individue iz tradicionalnog okvira 
predindustrijskog društva. Ovaj proces obuhvata 

dve različite 

razvojne dimenzije: «individuaciju» 

i ono što ću nazvati «individualizacijom». 

Individuacija 

se u ovom kontekstu ne odnosi 

prevashodno na zahtevanje individualnih politi-
čkih prava, što je povezano sa protivljenjem bur-
žoazije vladanju aristokratije, mada je to traženje 
svojih prava istorijska osnova i individuacije i 
individualizacije.  

Individuacija  

se   odnosi   pre 

svega na tendenciju savremene države i organi-
zacionog sistema da tretiraju individuu kao osno-
vnu jedinicu. Zakonska prava i obaveze, opore-
zivanje i dodeIjivanje beneficija socijalnog stara-
nja u sve većoj meri se primenjuju na individue, 
a ne na domaćinstvo.

Ovaj proces individuacije razvija se kao sis-

tem klasifikacija sa individuom kao jedinicom i 
temelj je birokratskog sistema na kome se zasni-
vaju društvena kontrola i individualna prava. Sv-
rha pojačane individuacije nije naglašavanje je-
dinstvenosti svake pojedine individue, njegove-
/njene «individualnosti», već osiguravanje da svi 
imaju jednaka prava i dužnosti i da se kontro-
lisanje i potpomaganje učine delotvornijim. To, 
za uzvrat, stvara potrebu za diferenciranjem, da 
je pravda izvršena u smislu da bi prema svakom 
pripadniku određene kategorije trebalo postupati 
na isti način. Razvoj profesija koje se tiču ras-
podele blagostanja i tehnička osposobljenost ru-
kovanja sve većim dotokom informacija proiz-
veli su sve razrađenije i iscrpnije šeme klasifi-
kovanja koje se zasnivaju na individui kao jedi-
nici, a ipak stavljaju isti pečat na sve individue. 
Birokratizacija   u   Veberovom   smislu   (Weber) 
dovodi do individuacije, a ne individualizacije.

Individualizacija,  

naglasak na individui kao 

psihološkoj ličnosti, nije odgovor na birokratske 
potrebe. U sociološkim teorijama o modernosti, 
individualizacija se može pratiti unatrag sve do 
rušenja   institucionalnog   i   normativnog   reda. 
Ovaj   su   proces   opisali   modernisti   kao   što   je 
Habermas (u svojim ranim radovima i, određe-
nije, u svom poslednjem radu), neokonzervativci 
kao   što   su   Berger   i   Lakman   (Berger   and 
Luckmann; vidi  

Društveno konstruisanje stvar-

nosti 

(

The Social Construction of Reality, 

1972) i 

postmodernisti kao što je Cihe (Ziehe, u svojim 
poznijim   radovima,   kao   i   u  

Plädoyer   fur 

ungewohnliche Lernprozesse, 

1982) i to je druga 

glavna tema, pored individuacije, u analizama o 
razvoju   modernosti.   Proces   individualizacije   je 
istorijski   proces   pomoću   kojeg   se   «sve   što   je 
čvrsto rastapa u ništavilo», što je možda najbolje 
ilustrovao Arnold Gelen (Arnold Gehlen) svojim 
prikazom nestajanja «arhaične» karakteristike in-
stitucija, ostavljajući čoveka lišenog svog «dru-
štvenog   karaktera»   i   sa   problemom   da   se 
utemelji   kao   «ličnost».   Potreba   za   samo-kon-
struisanjem javlja se kada popusti institucionalni 
okvir. Zamisao «postmodernog» društva podra-
zumeva,   pored   drugih   stvari,   novo   ubrzavanje 
procesa individualizacije.

Prilično kontradiktorna tumačenja moderno-

sti, s jedne strane kao «gvozdenog kaveza», a s 
druge kao okruženja u kome je individua oslo-
bođena tradicije i kulturne kontrole, mogu se do 
izvesne mere pratiti unazad sve do pomanjkanja 
pravljenja   razlike   između   individuacije   i   indi-
vidualizacije. Individuacija je u nekim periodima 
izraženija, a  individualizacija  u nekim drugim, 
ali obe su deo istog istorijskog razvoja moder-
nizacije. U Habermasovom konceptualnom okvi-
ru, individuacija se uglavnom dovodi u vezu sa 

sistemom,  

dok je individualizacija jedan aspekt 

životnog sveta 

(1984).

Proces   modernizacije   delovao   je   na   deti-

njstvo prvo premeštanjem dece iz radne snage u 
sistem obrazovanja, ali je kulturna modernizacija 
detinjstva uglavnom posleratni fenomen. Proces 
individualizacije prvobitno je bio ograničen na 
period adolescencije, ali danas zahvata i mlađe 
starosne grupe. Razvoj savremenog detinjstva je 
ilustracija i individuacije i individualizacije, a i 
paradoksalnih i kompleksnih obrazaca savreme-
nog društva.

DIMENZIJE U PROUČAVANJU 

DETINJSTVA

Detinjstvo   se   može   definisati   kao  

period 

života   tokom   kojeg   se   ljudsko   biće   smatra 
detetom, kao i kulturne, društvene i ekonomske 
karakteristike tog perioda.  

Ovde ću obrazlagati 

da se veći deo  istraživanja o detinjstvu usred-
sređuje na aspekte koji spadaju u jednu od četiri 
glavne kategorije: odnosi između generacija, od-
nosi između dece, njihovo odgajanje i njihovo 
obrazovanje. Činioci iz jedne kategorije mogu, 
naravno,   imati   značaja   i   u   drugoj,   kao   što   je 
institucionalni   aparat   koji   se   bavi   decom 
značajan u analizi dečje kulture ili odnosa izme-
đu dece i roditelja.

Ove četiri perspektive u odnosu na detinjst-

vo zvaću  

dimenzijama  

detinjstva. Svaka dimen-

zija   reprezentuje   jednu   sferu   ili   opštu   perspe-
ktivu, koja mora biti obuhvaćena da bismo došli 
do potpunog razumevanja detinjstva i njegovog 
istorijskog razvoja. Neke od ovih dimenzija sas-
vim su dovoljno zastupljene u istraživanju o de-
ci, dok je drugima, kao što je dimenzija dece kao 
jedne starosne grupe, posvećeno malo pažnje.

Analize o 

odnosima između generacija 

foku-

sirane su na kulturne i društvene odnose između 
generacija. One se mogu baviti odnosima izme-
đu   generacija   u   porodici   ili   između   onih   koje 
ćemo   zvati   istorijskim   generacijama.   Studije   o 
istoriji i konstruisanju detinjstva često su usred-
sređene na ovu dimenziju.

Proučavanje 

odnosa između dece 

fokusira se 

na odnose između vršnjaka, dečju kulturu ili deč-
je aktivnosti i način provođenja vremena. Ova 
dimenzija obuhvata neka od proučavanja ukore-
njena u teorijama o dečjem razvoju i antropološ-
kim   i   etnografskim   bavljenjima   dečjom   kultu-
rom.

Istraživanja   o  

institucionalnom   uređenju 

detinjstva 

bave se biroima i institucijama koji se 

tiču   dece.   Analiza   institucionalnih   uređenja   i 
njihovog sadržaja, oblika i razvoja sama po sebi 
sačinjava oblast za istraživanje, koja se proteže 
od istraživanja o pojedinačnim institucijama do 
proučavanja opšteg okvira institucionalnog raz-
voja.   Institucionalni   okvir   utiče   na   opštu   stru-
kturu detinjstva i otuda deluje i na sve aspekte 
dečjeg života.

Perspektiva  

detinjstva   kao   starosne   grupe 

zasniva se na pojmovima društvene klase i ge-
neracije, s obzirom na  to da nastoji da  identi-

mogu slediti vlastite ciljeve i interesovanja.

Institucionalizacija   zahteva  

individuaciju, 

formalno članstvo, registrovanje i raspored časo-
va, dok se lokalna zajednica zasniva na nefor-
malnim   pravilima.   Starosno   doba   je   osnovni 
činilac u institucionalnoj šemi klasifikacije, a ta-
kođe se proteže i na društveni i normativni nivo, 
kao kada deca koriste godine starosti i poziciju u 
školi kao kriterijum društvenog klasifikovanja.

S   jedne   tačke   gledišta,   institucionalizacija 

predstavlja   kolonizaciju   životnog   sveta,   u 
Habermasovom smislu reci. Detinjstvo je prepla-
vljeno pravilima i  šemama klasifikacije ukore-
njenim u potrebi za obrazovanjem, profesiona-
lnom   negom   i   društvenom   kontrolom.   Ali, 
uprkos činjenici da institucije organizuju decu u 
skladu s principom sličnosti (sličan uzrast, inte-
resovanja i postulirane obrazovne potrebe), insti-
tucionalizacija   može   dovesti   i   do  

indivi-

dualizacije. 

Savremene teorije psihologije i edu-

kativne metode naglašavaju individualnost uče-
nika. Predškolsko dete ne samo što je deo kate-
gorije   «deca   u   određenoj   starosnoj   grupi»; 
on/ona je jedna individualna, jedinstvena ličnost 
i treba je tako i tretirati.

Ekspanzija   obrazovnog   sistema,   sve   veći 

broj institucija za staranje o deci i organizacija 
koje   obezbeđuju   slobodne   aktivnosti   za  decu, 
kao i pojava profesija i poluprofesija koje se tiču 
različitih   aspekata   socijalizacije   dece,   često   se 
smatraju znakom da državni organi vlasti i in-
stitucije preuzimaju funkcije i sfere koje su ne-
kada pripadale porodici. No, razvoj obrazovnih 
institucija i njihove profesionalne kulture, te sve 
veći značaj obrazovanja takođe uzrokuju odgo-
varajuće   ponovno   stavljanje   naglaska   na   poro-
dično okruženje i ulogu roditelja kao stimulatora 
i nadzornika razvoja njihove dece. Instituciona-
lizacija dečjeg slobodnog vremena, na šta uka-
zuje   ravnomeran   porast   broja   dece   koja   učes-
tvuju u slobodnim aktivnostima koje organizuju 
odrasli, stvorila je generaciju dece koja više nego 
ikad   ranije   zavise   od   ekonomskih   i   kulturnih 
resursa svoje porodice i od spremnosti roditelja 
da troše vreme i novac na njihove aktivnosti.

Pojam   institucionalizacije   obuhvata   veoma 

heterogenu selekciju aktivnosti za koje se obično 
ne smatra da su povezane s institucijama, koje 
variraju od izviđača do baleta i fudbala. Postoje 
varijacije i u okviru svake aktivnosti; na primer, 
organizacija, kultura i aktivnosti izviđača mogu 

se razlikovati od jedne do druge čete.

Obrazovni sistem varira u zavisnosti od nast-

avnog plana, grupisanja dece prema godinama, 
karaktera sistema i načina poučavanja. Škole se 
veoma razlikuju po veličini, po svom okruženju i 
svojoj   ideologiji.   Posledice   institucionalizacije 
mogu   biti   otkrivene   samo   pomoću   empirijske 
analize stvarnog organizovanja određene obrazo-
vne sredine.

DETINJSTVO I ODNOSI IZMEĐU  
ISTORIJSKIH GENERACIJA

Postmen implicitno definiše detinjstvo u od-

nosu na zaštićeno kulturno carstvo buržoaske de-
ce, koje je bilo uticajno tokom određenog isto-
rijskog perioda. To kulturno carstvo podrazume-
valo je kontrolu kao i zaštitu, što nagoveštava 
Džon Holt naslovom svoje knjige 

Bekstvo iz de-

tinjstva  

(John   Holt,  

Escape   from   Childhood, 

1975

).

Postmen naglašava iščezavanje simbola ono-

ga što bismo mogli nazvati «klasično» detinjstvo 
i povratak uniformnijem izgledu, zajedničkom za 
sve generacije. No, postoji mnogo mogućih in-
terpretacija   i   posledica   jedne   takve   promene. 
Uprkos sličnostima u stilu i stanovištu, pomniji 
pogled na životne stilove različitih generacija iz 
osamdesetih   po   svoj   prilici   će   razotkriti   da 
njihovi simboli nisu identični. Ono što se izgu-
bilo je tradicionalno oštra podela između detinj-
stva i odraslog doba ili između detinjstva i mla-
dosti, i homogenost simbola u svakoj starosnoj 
fazi. Može se tvrditi da je karakteristika savre-
menog detinjstva to da starosno doba naznača-
vaju skupovi upletenih kulturnih pojedinosti koji 
se   razlikuju  ne  samo  između  generacija,  već  i 
između dece različitog doba.

Čak je i starosno doba u izvesnoj meri stvar 

individualnog   izbora   i   simboličkog   konstruisa-
nja. To je najočiglednije u društvenim etapama 
koje karakteriše tranzicija: jedan trinaestogodiš-
njak mora da bira između više kulturnih rečnika, 
koji   ukazuju   i   na   društveno   doba.   Savremeni 
mediji   obezbeđuju   predstave   za   obavljanje 
samokonstruisanja   i   njihov   simbolički   rečnik 
dalje se razrađuje i pridaju mu se lokalna zna-
čenja   putem   interakcije   između   vršnjaka.   Pop 
zvezde, koje su naročito popularne u starosnoj 
grupi od 10 do 14 godina, odražavaju ovu fun-

kciju. Umetnici kao što je Madona (Madonna) ili 
zloglasna panorama hevi-metal grupa prikazuju 
jednostavne i veoma uočljive simboličke kodove 
koji su sasvim prikladni za eksperimentisanje sa 
identitetom. U dečjoj kulturi ili kulturi mladih, 
simboli pop kulture često se koriste kao gradivni 
elementi u konstruisanju društvenog doba, kao 
što   napredovanje   od   12   do   14   godina   podra-
zumeva promenu od obožavanja jedne pop grupe 
ili zvezde do neke druge.

Predstave i kulturni konstrukti povezani su 

jedni s drugima. Naše ideje o svetu odraslih boje 
našu   predstavu   o   detinjstvu.   Prikazivanje   mla-
dosti kao perioda «previranja i nemira» 

(

«

Sturm 

und   Drang

»

)  

i   kao   glavnog   prelaznog   perioda 

možda   je   doprinelo   predstavi   o   detinjstvu   kao 
suprotnosti: periodu stabilnosti.

Predindustrijsko   evropsko   društvo 

posmatralo je brak kao pristupanje društvu odra-
slih sa potpunim članstvom. Brak je podrazume-
vao   sposobnost   ekonomskog   izdržavanja   poro-
dice, ne samo srećan izbor muža ili žene; opšte 
uzev,   ljudi   su   se   venčavali   u   prilično   poznom 
dobu. Pedesetih godina, rano venčavanje (omo-
gućeno   stambenim   subvencijama   i   podizanjem 
životnog   standarda)   i   ograničena   dostupnost 
seksualnih odnosa stvorili su situaciju u kojoj su 
se   (za   muškarce)   zapošljavanje,   brak   i   potpun 
seksualni život dešavali u kratkom vremenskom 
periodu, ukazujući na nekakvo «prirodno doba» 
za prelazak u pravi svet odraslih.

Danas   potreba   za   dugim   periodom   forma-

lnog osposobljavanja dovodi do situacije u kojoj 
iščezavaju   jasne   podele   između   detinjstva, 
mladosti   i   odraslog   doba.   «Dete»   može   biti   u 
izvesnom smislu zrelo, na primer seksualno, a 
još uvek biti školski učenik. Slabljenje kulturnih 
tradicija i stavljanje većeg naglaska na identitet 
kao   individualni   konstrukt   jača   ovu   tendenciju 
ka raznolikosti. Pretpostavka ovog rada jeste da 
su se kulturni odnosi između generacija prome-
nili, a sa njima i simboličko izražavanje detinj-
stva u pravcu složenijeg diferenciranja društve-
no-kulturnog   doba   i   kulturnog   identiteta.   Ovaj 
razvoj   je   isprepletan   sa   promenama   drugih 
odnosa između generacija. Sveopšti slom tradi-
cionalnih hijerarhija obuhvata i odnose između 
generacija.   To   je   uočljivo   u   odnosima   između 
učenika i nastavnika i odnosu roditelj - dete.

ODNOSI IZMEĐU GENERACIJA U 
PORODICI: Deca i roditelji

U literaturi o porodičnom razvoju javljaju se 

dve   protivrečne   slike   razvoja   porodice.   Jedna 
prikazuje porodicu kako gubi svoje tradicionalne 
funkcije i kako su je zamenili stručnjaci i insti-
tucije.   Druga   slika   je   još   paradoksalnija:   lično 
bogatstvo   jača   porodične   odnose   time   što 
povećava   značaj   privatnih   ekonomskih   tokova. 
Obrazovne institucije naglašavaju ulogu roditelja 
kao stimulatora razvoja svoje dece, dok pristu-
pačnost organizacija slobodnih aktivnosti zavisi 
od novčanih sredstava porodice. To znači da će 
se deca iz porodica koje nisu u mogućnosti da 
ispune   svoje   funkcije   zateći   u   teškoj   situaciji, 
uprkos   mešanja   javnosti   u   njihovo   podizanje. 
Dakle,   imajući   u   vidu   socijalizaciju,   može   se 
smatrati da je porodica stekla novi značaj, ali je, 
u isto vreme, izgubila svoje nekadašnje funkcije. 
Širenje ideja iz psihologije u popularnoj kulturi 
podstaklo je rađanje ideje o deci kao tvorevini 
roditelja, čime je roditeljima pripisana odgovor-
nost i za njihove uspehe i neuspehe. To po svoj 
prilici ojačava kulturnu poziciju roditelja.

Proces 

individuacije 

proizvodi porodicu koja 

se   sastoji   od   individua,   ali   takođe   naglašava 
odgovornost   roditelja   za   te   mlade   individue. 
Proces  

individualizacije  

ističe da su deca jedin-

stvene ličnosti, ali u isto vreme pripisuje rodi-
teljima odgovornost za razvoj tih ličnosti. To do-
vodi do paradoksa koji se ne mogu zanemariti 
kada se porodica razmatra kao institucija i kao 
društvena organizacija.

Razvoj   savremene   porodice   najčešće   se 

prikazuje   kao   proces   koji   vodi   od   institucije 
zasnovane na opstanku, tesno povezane sa zajed-
nicom i tradicijom i integrisane u patrijarhalnu 
strukturu moći, ka jedinici koja je osnovana iz 
emocionalnih   razloga   i   koju   u   sve   većoj   meri 
karakterišu   i   individuacija   i   individualizacija. 
Savremeni   brak   se   smatra   ugovorom   između 
autonomnih individua, što ilustruje način na koji 
bračni   savetnici   ističu   individualnost   bračnih 
partnera   i   njihovog   odnosa   umesto   institucio-
nalni   aspekt   braka   i   njegovu   ulogu   u   ispunja-
vanju   socijetalnih   funkcija   i   društvenih   normi. 
Način na koji ovaj proces individualizacije utiče 
na   odnos   između   dece   i   roditelja   jeste   pitanje 
kome je posvećeno manje pažnje nego odnosu 
između bračnih partnera.

više zavisi od javnih službi i na nju sve više utiče 
državna politika.

Društvo   u   kome   obrazovanje   igra   ključnu 

ulogu ima tendenciju pomeranja perioda najve-
ćih prihoda ka poznijem delu životnog ciklusa. 
Demografski činioci i usporavanje ekonomskog 
rasta pojačali su ovu tendenciju tokom proteklih 
dvadeset   godina,   dok   su   drugi   činioci   prouz-
rokovali nagli porast troškova stanovanja i za-
snivanja   porodice.   Ova   promena   u   distributiv-
nom obrascu prihoda i rashoda između genera-
cija imala je izraziti učinak kod porodica s de-
com (Frønes, 1985; 1990).

Današnja raspodela bogatstva između gene-

racija   ide   naruku   sredovečnima.   To   može   biti 
jedan od činilaca koji doprinose povećanju pro-
sečne starosti roditelja, a u Norveškoj je to ne-
sumnjivo   glavni   razlog   što   roditelji   s   malom 
decom imaju najduže radno vreme. (Skoro po-
lovina norveških očeva s malom decom radili su 
više od 45 sati nedeljno u 1987.) To ukazuje na 
jedan   drugi   paradoks   u   vezi   sa   blagostanjem: 
blagostanje   dece   je   bio   najčešći   argument   u 
borbi   za   skraćenje   radnog   vremena,   a   ipak   je 
radno vreme roditelja s decom produženo. Kraće 
radno vreme može predstavljati preraspodelu te-
reta posla, koja ne ide naruku porodicama s de-
com već starijim generacijama, čiji članovi mo-
gu sebi priuštiti više slobodnog vremena. Raspo-
dela bogatstva između generacija ukazuje da su 
određene skupine ljudi sve vreme imale korist od 
ovakvog razvoja: oni su bili mladi kada je to bilo 
profitabilno   i   sačuvali   su   poziciju   generacije 
kojoj   je   ekonomski   razvoj   najviše   naklonjen 
(Frønes, 1986).

Generacije nisu strogo razdvojene jedinice; 

one su povezane porodičnim sponama i novčana 
sredstva se usmeravaju preko porodičnih veza. 
Male porodice, sve veća imućnost među sredo-
večnima i starijima i povećanje nasledstva koje 
će dobiti manji broj dece kao posledica toga što 
je praćeno opadanjem socijalne pomoći, dovode 
do stanja u kome dečji životni standard zavisi ne 
samo   od   životnog   standarda   njihovih   roditelja 
već, u sve većoj meri, i od životnog standarda 
njihovih   baka   i   deka   (Frønes,   1986;   0verbye, 
1987).   U   okviru   sistema   države   blagostanja 
povećava   se   značaj   ekonomskog   prenošenja 
između članova porodice, stariji mlađima.

Deca nemaju moć formulisanja svojih inte-

resa   i   stoga   su   upućena   na   to   da   ih   zastupaju 

druge starosne grupe. One se uglavnom sastoje 
od njihovih roditelja i političkih predstavnika za 
dečja pitanja. Uticaj koji deca vrše preko svojih 
roditelja zavisi od političke moći roditelja i od 
stepena   do   kojeg   se   poklapaju   interesi   dece   i 
roditelja. U socijetalnoj strukturi moći, u kojoj 
veština postizanja da se tvoje mišljenje sasluša 
zavisi od toga kako su tvoji interesi organizo-
vani, interesi neke životne faze, kao što je biti 
roditelj male dece, verovatno će zauzeti slabiju 
poziciju   nego   interesi   koji   su   postojani   tokom 
dužeg vremenskog perioda. Manje je verovatno 
da će interesi neke životne etape biti organizo-
vano ispoljeni, pošto političko investiranje vero-
vatno neće doneti rezultate dok politički aktivisti 
imaju interese koji su ih i naveli da se politički 
aktiviraju. Prirodno je što je poslednja životna 
faza najbolje organizovana, ne samo zbog logike 
životnog ciklusa, već i zbog ekonomske pozicije 
penzionera koji primaju svoje prihode iz malog 
broja   jasno   određenih   izvora   i   stoga   imaju 
izrazito uočljive, zajedničke političke interese.

Politička pozicija dece varira u zavisnosti od 

ukupnog broja roditelja među stanovništvom, tj. 
prema   broju   glasača.   Manje   porodice   i   manji 
razmak   između   dece   utiču   na   političku   moć 
roditelja. Jedna karakteristika savremenog život-
nog toka jeste da period ro-diteljstva s malom 
decom zauzima mnogo kraći vremenski raspon 
odraslog   životnog   doba   nego   što   je   bio   slučaj 
nekoliko generacija ranije. Ovaj činilac utiče na 
kulturu savremene porodice i položaj dece i u 
porodici i u društvu.

Interesi   roditelja   i   dece   ne   poklapaju   se 

uvek,   čak   ni   u   pogledu   raspodele   blagostanja. 
Deca će verovatno imati koristi od boljih uslova 
stanovanja, ali da li će moći ili ne da upotrebe 
svoj novi zatvoreni prostor u vlastite svrhe zavisi 
od   kulturnih   činilaca.   Poboljšanje   opšteg 
životnog standarda može se pokazati sasvim dru-
gačije za decu, kao kada se dečja igrališta pret-
vore   u   parking-mesta   da   bi   se   izašlo   u   susret 
porodicama sa dva automobila. Visoka stopa ne-
srećnih slučajeva među decom, kao u Norveškoj, 
može ukazati na rizičnu okolinu; no, isto tako 
može nagovestiti da postoji visok stepen slobode 
-   penjanje   po   drveću   je   rizičan   poduhvat. 
Opadanje   učestalosti   nesrećnih   slučajeva   među 
decom može značiti da su uslovi za decu bolji, 
ali   to   može   biti   i   posledica   strože   društvene 
kontrole koja je usledila nakon propadanja lokal-

nog okruženja.

Deca kao starosna grupa mogu imati interese 

koji su sukobljeni s njihovim interesima kao ge-
neracije, koji pokrivaju celokupan raspon života, 
i sa interesima drugih starosnih grupa i njihov ži-
votni   standard   mora   se   zasebno   analizirati. 
Istorijski, pozicija dece kao starosne grupe pro-
menila se sa razvojem edukativnog društva, koje 
je decu izdvojilo iz radne snage. Učinak među-
sobnog delovanja kulturnih i ekonomskih odnosa 
moći   na   položaj   dece   u   društvu   tek   treba 
analizirati na sistematski način. Ekonomska situ-
acija porodica s decom samo je jedan pokazatelj 
kvaliteta dečjeg života, koji najverovatnije nije 
uvek tako pouzdan.

DEČJA KULTURA I ODNOSI IZMEĐU 
VRŠNJAKA

Sa etnografske tačke gledišta, dečja kultura, 

sa zagonetkama i pesmicama, igrama i igračka-
ma,   smatra   se   konstruktom   koji   se   prenosi   sa 
jedne   generacije   dece   na   sledeću;   mnoge   igre, 
kao što su «dečje školice», potiču od davnina. 
Sociološki,   proučavanje   igre   može   staviti 
naglasak na funkcije igre i odnose između vr-
šnjaka u procesu socijalizacije, Sociolog kulture 
može   se   usredsrediti   na   simboličko   značenje 
kulturnog rečnika i ta se pespektiva često prime-
njuje   na   kulturu   mladih,   ali   rede   na   dečju 
kulturu. Jedan od razloga može biti i to što smo 
o detinjstvu skloni da razmišljamo kao statičnom 
u svom simboličkom ispoljavanju. Nove simbo-
ličke   forme   naprosto   su   protumačene   kao 
funkcionalni   ekvivalenti   nekih   drugih   formi   i 
tako je, manje ili više, zanemareno da su poka-
zatelji detinjstva koje se menja. Suprotan slučaj 
preo-vlađuje u analizama mladosti, u kojima su 
čak i neznatne prome-ne u simboličkom rečniku 
često   protumačene   kao   pokazatelji   promene   i 
nepostojanosti.   Vrlo   je   verovatno   da   kulture 
mladih predstavljaju nestalniji simbolički rečnik 
nego dečje kulture, ali logično je pretpostaviti da 
rečnik   dečjih   kultura   prolazi   kroz   promene   u 
pravcu većeg variranja i diferenciranja.

Dečja   kultura   može   se   smatrati   i 

protivkulturom podređene starosne grupe koja se 
temelji   na   mehaničkoj   solidarnosti,   sličnosti   u 
godinama   i   položaju   i   suprotstavljenosti   svetu 
odraslih.   Kao   što   su   jasno   određene   kulturne 

podele između generacija zamagljene razvojem 
složenijih individualizovanih odnosa, distinkcije 
između   «nas»   i   «njih»   postaju   kompleksnije   i 
nejasne i doprinose sve većoj heterogenosti dru-
štvenog   i   kulturnog   sveta   dece.   Promene   u 
međugeneracijskim   odnosima   utiču   na   odnose 
između vršnjaka i na dečju kulturu.

U proučavanju kulture mladih, tradicionalne 

ideje   o   „adole-scentskom   društvu"   i   tipičnom 
tinejdžeru zamenjene su svešću o potkulturama i 
podgrupama   i  

stil   života  

služi   kao   pojmovni 

most između društva i pojedinca, između ličnosti 
i   kulturnog   okvira.   Taj   isti   proces   individu-
alizacije po svoj prilici će biti otkriven i u odno-
su na dečju kulturu, da školska deca mogu čak i 
u istom okruženju predstavljati različite stilove 
života,   mada,   u   isto   vreme,   imaju   zajedničke 
društveno-kulturne simbole.

Tradicija   koja   dominira   u   proučavanju 

odnosa između vršnjaka i svakodnevnog života 
dece usredsređena je na dečje društveno konstru-
isanje stvarnosti. Analize dečjih razgovora i in-
terakcija nastoje da pokažu pozadinsko konstrui-
sanje značenja razotkrivanjem procesa komuni-
kacije.   Ta   proučavanja   se   fokusiraju   na   teme 
koje   variraju   od   lingvistike   do   dečje   kulture   i 
podrazumevaju   perspektivu   u   kojoj   se   dete 
smatra društvenim akterom.

Jedna   druga   tradicija   u   proučavanju 

svakodnevnog života dece fokusira se na dečje 
obrasce aktivnosti, a često i na uređenja koja su 
organizovana   za   decu.   No,   ista   ta   tradicija 
obuhvata proučavanje opštijih obrazaca društve-
nog okruženja dece, koje se obično bavi odno-
sima između vršnjaka i, uopšte, njihovim aktiv-
nostima, lako se mogu identifikovati opšte ten-
dencije,   obrasci   dečjih   društvenih   interakcija 
variraju ne samo u zavisnosti od opštih kulturnih 
konfiguracija, već i s obzirom na lokalne zaje-
dnice i druge lokalne faktore. Društvena sredina 
pojedinačne   dece   u   njihovoj   vlastitoj   zajednici 
može se prikazati samo putem naročite analize 
nekog određenog okruženja.

Opšta pretpostavka u teoriji igre jeste da je 

igra osnovno sredstvo za razvijanje sposobnosti 
neophodne   za   hvatanje   u   koštac   sa   komplek-
snošću i da su vršnjaci glavni partneri za inter-
akciju u igranju. Sve veće diferenciranje društve-
nog   i   simboličkog   okruženja   drugova   u   igri 
proizvodi kompleksniju društvenu sredinu, koja 
je prikladna za učenje kako da se izađe na kraj s 

provođenja vremena, televizija zauzima otprilike 
2,5 sati dnevno kod dece od devet do jedanaest 
godina, a igra zaokuplja samo 1,1 sat (Hevnes, 
1990). Kategorija «ostalo» verovat-no obuhvata 
izvestan broj nespecifikovanih društvenih aktiv-
nosti. U svakom slučaju, odnosi između televi-
zije i igre s vršnjacima sasvim su drugačiji od 
raspodele u Norveškoj, što ukazuje na drugačiju 
društvenu i kulturnu sredinu.

Gledanje televizije treba razmatrati ne samo 

kao fenomen sam po sebi, već i u odnosu na šire 
društveno i kulturno okruženje. Struktura lokalne 
zajednice utiče i na broj sati provedenih u gle-
danju televizije i na interpretaciju poruka koje taj 
medij prenosi. Kulturna i društvena struktura u 
kojoj   deca   treba   da   provode   svoje   slobodno 
vreme kod kuće podstiče gledanje televizije, u 
poređenju   sa   situacijom   u   kojoj   se   od   dece 
očekuje   da   se   igraju   napolju   bez   nadzora 
odraslih.

Stopa razvoda ukazuje ne samo na učestalost 

razvoda, već i na prisustvo razvoda u kulturi kao 
mogućeg društvenog čina. Simetrična  porodica 
zasniva se na ideji da se partneri sjedinjuju na 
ravnopravan način radi zadovoljavanja emocio-
nalnih i društvenih potreba putem konstruisanja 
svoje verzije porodice. Ovaj tip porodice podra-
zumeva razvod kao mogući kulturni, društveni i 
ekonomski izlaz i svaki partner prima na znanje 
da onaj drugi može otići. Savremeni zajednički 
život, koji u Norveškoj funkcioniše kao «probni 
brak», daje mladim ljudima priliku da isprobaju 
kako se slažu; on takođe naglašava aspekt braka 
kao privatnog ugovora.

Tip   simetrične   porodice   pretpostavlja   ne 

samo da udate žene rade, već i da imaju odre-
đenu   profesiju.   Pregovarački   način   upravljanja 
porodicom i vaspitavanja najverovatnije će biti 
dominantan   u   zemljama   s   relativno   visokom 
stopom razvoda, visokim stepenom obrazovanja 
žena i, verovatno, prilično poznim stupanjem u 
prvi   brak.   Rano   stupanje   u   brak   i   snažna 
zakonska i kulturna ograničenja razvoda ukazuju 
na   drugačiju   strukturu   porodice.   Prema   ovom 
načinu   rasuđivanja,   procesi   individualizacije   i 
individua-cije u ovoj sferi života biće u znatno 
većoj   meri   razvijeni   u   nordijskim   zemljama 
nego, na primer, u Irskoj, Švajcarskoj ili Italiji.

Odnos   između   porodice   i   obrazovnog 

sistema jedan je primer variranja koji ukazuje na 
kompleksnost kulturnih i istorijskih razvoja. Ako 

uporedimo   Švajcarsku   i   Švedsku,   nailazimo,   s 
jedne strane, na očekivani obrazac tradicionalne 
zemlje s relativno malim brojem zaposlenih maj-
ki, a s druge strane na individualizova-no društ-
vo, u kome su zaposlene majke pravilo, i statisti-
čki   i   kulturalno.   U   Švajcarskoj   odnos   između 
obdaništa, škole  i porodice ističe  dominirajuću 
poziciju žene domaćice i odgovara tradicionalnoj 
porodičnoj kulturi (Engstler and Luscher, 1991). 
Investiranje   Šveđana   u   dnevne   boravke   za 
predškolsku decu i za decu tokom prvih nekoliko 
godina školovanja saglasno je s onim što bi se 
moglo očekivati od švedske kulturne ideologije i 
porodičnih obrazaca, sa njihovim naglašavanjem 
slobode žena da rade. Ali ako uporedimo Nor-
vešku i Francusku, pronalazimo da se moderni i 
tradicionalni   porodični   obrasci   više   ne 
odražavaju   na   odnos   između   porodice   i   škole. 
Francuska   tradicija  

ecole   maternelle,  

koja   je 

pristupačna skoro svakom detetu od tri godine i 
koja je besplatna, i norveško društvo blagostanja 
u   kome   je   1989.   oko   14%   predškolske   dece 
imalo pristup celodnevnom boravku i u kome je 
samo neznatan deo (2%) bio u dodiru sa dečjim 
vrtićem u 1970., nagoveštava  da je politička  i 
kulturna slika kompleksna. 

Ecole maternelle 

nije 

prevashodno proizvod modernizacije porodičnog 
života,   a   modernizacija   porodičnog   života   u 
Norveškoj   je   samo   u   ograničenoj   meri   bila 
propraćena   ulaganjem   u   dnevno   staranje   i 
institucionalizaciju kao posledicu toga.

Demografske   cifre   pričaju   istu   priču   o 

kompleksnosti   kulturnih   obrazaca.   Dramatično 
opadanje   stope   rađanja   u   Italiji   i   porast   stope 
rađanja   u   Švedskoj   ukazuju   da   jedna   krajnje 
niska stopa rađanja može biti privremen kulturni 
fenomen prouzrokovan naročitom kombinacijom 
činilaca.   Različiti   kulturni   obrasci   mogu   imati 
iste posledice, kao što Nordijke i Japanke imaju 
vrlo različite pol-ne uloge, a ipak i jedne i druge 
imaju veoma male porodice.

Ekstenzivna   poređenja   statističkih   pokaza-

telja na makronivou mogu biti plodna i najvero-
vatnije će biti deo budućih istraživanja o detinj-
stvu.   Ali   komparativne   analize   u   ovoj   oblasti 
zahtevaju informacije o različitim društvenim i 
kulturnim okruženjima, koja daju značenje stati-
stičkim pokazateljima.

DETINJSTVO I SOCIJALIZACIJA

Sociološke teorije socijalizacije ne usredsre-

đuju se na proces socijalizacije «kao takav», već 
konceptualizuju taj proces na osnovu rezultata. 
Mnogi sociolozi (na primer, Parsons, 1952; Ber-
ger and Luckmann, 1972) skloni su da ograni-
čavaju primarnu socijalizaciju na porodicu, naro-
čito majku, u prvim godinama života. Socijali-
zacija koja se odigrava nakon toga pripisuje se 
obrazovnim   institucijama,   medijima,   organiza-
cijama za slobodne aktivnosti i tako dalje i sma-
tra se da je više površinskog karaktera.

Teorija   socijalizacije   zahteva   konceptualni 

okvir koji prikazuje strukturu područja delovanja 
u savremenom društvu. Habermas (1984) tumači 
racionalnost   savremenog   društva   kao   područje 
komunikativno   zajedničke   intersubjektivnosti, 
koja proizvodi potencijal za izvestan oblik «ko-
munikativnog delovanja». On opisuje socijetalnu 
evoluciju kao homolognu sa kognitivnom evo-
lucijom, kao što prikazuju Pijaže (Piaget) i Koel-
berg (Koehlberg). Pretpostavka da načini moral-
nog   učenja   u   savremenom   društvu   odgovaraju 
najvišem   nivou   moralnog   razvoja   po   Koelber-
govoj šemi, nagoveštava da proces socijalizacije 
u   tom   društvu   sadrži   neke   kvalitete   ili   poten-
cijale  koji su svojstveni tom tipu društva. No, 
uprkos pozivanju na Pijažea i Koelberga, Haber-
masovo   ambiciozno   delo   nije   usredsređeno   na 
proces socijalizacije «kao takav».

Konceptualizacija   individualnog   razvoja 

nužno se mora snažno oslanjati na teorije o druš-
tvenom razvoju. Ali Pijaže, Erikson (Erikson) i 
Frojd   (Freud)   ne   pružaju   teoriju   socijalizacije, 
čak   iako   je   društveni   razvoj   neophodan   deo 
jedne   takve   teorije.   Tradicija   razvojne   psiho-
logije ne nastoji da poveže društveni razvoj sa 
razvojem individue. Definicija društvenih odno-
sa postala je obuhvatni-ja u savremenijim studi-
jama, kao kada se jezik i kultura smatraju usa-
đenima u društvene odnose (Bruner, 1987), ali 
čak i tada proučavanje društvenih interakcija i 
društvenog razvoja nije fokusira-no na detinjstvo 
kao društveni i kulturni konstrukt.

Većina teorija o društvenom razvoju tretira 

detinjstvo kao specifičan psihološki proces koji 
utiče na ličnost odraslog čoveka. Po ovom gle-
dištu, na detinjstvo kao fazu društvenog razvoja 
utiču   kulturni   i   društveni   činioci.   Detinjstvo, 
kako smo ga definisali u ovom članku, retko kad 
je obuhvaćeno teorijama o društvenom razvoju. 

Čak i opšte sociološke teorije  socijalizacije ne 
sadrže specifičnu kulturnu, društvenu i ekonom-
sku konfiguraciju za koju tvrdim da predstavlja 
detinjstvo.

Struktura   i   forma   društva   utiču   na   socija-

lizaciju   time   što   oblikuju   društveni   i   kulturni 
okvir detinjstva. Tako detinjstvo funkcioniše kao 
konceptualni most između društvenog i indivi-
dualnog razvoja. Potreba za tim konceptualnim 
mostom može se ilustrovati odnosom strukture 
detinjstva i stupnjeva društvenog razvoja. Empi-
rijsko istraživanje pokazuje da ne postoje jasno 
određene podele između stupnjeva kognitivnog 
razvoja,   iako   postoji   korelacija   između   kogni-
tivne šeme i starosnog doba (Gelman and Bail-
largeon, 1983; Schweder, 1982). Međutim, stup-
njevi razvoja mogu se takođe definisati pomoću 
socioloških   termina.   U   tom   kontekstu,   konfi-
guracija   detinjstva   će   onda   uticati   na   formu   i 
sadržaj društvenih faza i na to kada se i kako 
razvijaju kognitivne faze. Društveno i kulturno 
strukturisanje   ili   uobličavanje   dečjeg   života   u 
određenom   starosnom   periodu   presudno   je   za 
različite   vrste   razvoja   i   učenja   i,   naravno,   za 
društveno-kulturno   definisanje   deteta.   Ono   što 
ovde želim da pokažem u vezi sa sociologijom 
detinjstva jeste da društvene promene proizvode 
odgovarajuće promene ne samo u detinjstvu kao 
kulturnom   fenomenu,   već   takođe   po   osi   soci-
jalizacije i društvenog razvoja.

U vigotskijanskoj perspektivi kritičnih peri-

oda,   strukturisanje   društvenog   razvoja   putem 
društvenih sila deo je teorije, ali naročito preko 
odnosa između stupnjeva i institucionalnih ure-
đenja,   kao   što   su   prelasci   iz   predškolskog   u 
školu, iz školskog doba u mladost i tako dalje. 
Eriksonova   razvojna   teorija   nastoji   da   spoji 
analizu društvene  strukture  i psihoanalizu. No, 
kultura je predstavljena prevashodno kao sred-
stvo za kanalisanje psiholoških sila.

Time što deluju na konfiguraciju detinjstva, 

društvene   promene   utiču   ne   samo   na   sadržinu 
društvenih   interakcija   već   i   na   sadr-žinu   i   na 
odnose između društvenih stupnjeva individual-
nog razvoja. Jedna teorija je da su faze koje su u 
poslednje   vreme   najviše   otvorene   za   promene 
kasno detinjstvo i rana adolescencija (11-14, 15 
godina),   koje   su   se   stopile   u   jednu   novu   fazu 
zbog promena  u kulturnoj konfiguraciji detinj-
stva   (Frønes,   1988;   1990).   Jedna   od   posledica 
ove teorije, pored razvoja nove faze u kojoj su 

odnosa među generacijama, druga društvenih i kult-
urnih   odnosa   između   dece,   treća   institucionalnog 
okvira detinjstva, a četvrta dece kao starosne grupe.

Pretpostavka   ovog   rada   jeste   da   svaka   od 

središnjih dimenzija savremenog detinjstva prolazi 
kroz proces diferenciranja, koji se zasniva na indi-
vidualizaciji i individuaciji. Taj proces je paradok-
salan i obuhvata, s jedne strane, sve veću institucio-
nalizaciju   i   društveno   kontrolisanje,   a   s   druge, 
raznolikost životnih stilova i sve veću autonomiju i 
individualizaciju.   Taj   isti   paradoks   uočava   se   i   u 
porodici, koja istovremeno gubi funkcije i dobija na 
značaju. Među decom kao starosnom grupom, ovaj 
paradoks   poprima   oblik   tendencija   ka   marginali-
zaciji,   u   okviru   opšte   tendencije   ka   povećanom 

bogatstvu, t.j. pojačanoj nejednakosti koju naglaša-
vaju savremene ekonomske i društvene okolnosti. 
Među decom kao i vršnjacima postoji sve veće raz-
likovanje prema životnim stilovima. Odnosi između 
generacija   karakterišu   se   slabljenjem   prethodno 
jasno određenih distinkcija i više individualizova-
nim odnosima u okviru produžene ekonomske za-
visnosti i ranog sazrevanja.

Detinjstvo   se   tumači   kao   skup   društvenih, 

kulturnih i ekonomskih struktura pomoću kojih se 
može   shvatiti   njegovo   uobličenje.   U   isto   vreme, 
ovaj koncept funkcioniše kao most između makro-
nivoa i mikronivoa, između društva i individualnog 
razvoja.

Poglavlje 7: 

Postmoderno dete

Kris Dženks, 

"The Postmodern child", 

u Brannen, J and M. O'Brien eds. 

Chil-dren in Families: Research and Policy, 

London: The Falmer Press, 1996: 12-26.

UVOD

U ovom poglavlju bavim se složenim dru-

štvenim konstruktima detinjstva koji su nastali u 
toku moderne, a koji danas pucaju i reformišu se 
u   različitim   smerovima   na   tragu   modernosti. 
Jedno od obeležja našeg doba jeste porast prijav-
ljenih   slučajeva   zlostavljanja   dece   u   zapadnim 
društvima tokom poslednjih trideset godina, koji 
je   detaljno   dokumentovan;   učestalost   se   nesu-
mnjivo   povećala.   Iako   ovde   ne   nastojim   da 
pružim   uzročnu   analizu   ili,   pak,   morfologiju 
ovog  fenomena,  zaista   smatram  da   su  njegovo 
prepoznavanje   i   izbor   pokazatelji   ne   samo 
promene   prirode   odnosa   koji   postoji   između 
odraslih i dece, već i stanja šireg društva. Iz te 
polazne   tačke   istražujem   prelazak   sa   stanja 
modernosti na stanje postmodernosti i razvijam 
dva modela ili  «vizije» detinjstva koji odgova-
raju   tim   strukturalnim   oblicima.   To   su   vizije 
«budućnosti», odnosno «nostalgije». Završavam 
time što se vraćam na problem zlostavljanja dece 
i   ukazujem   da   je   naše   današnje   povećano 
uočavanje ovog problema razumljivo s obzirom 
na   gubitak   ličnog   identiteta   koji   je   svojstven 
postmodernom stanju.

DETE U MODERNOSTI: „BUDUĆNOST"

Odakle je poteklo moderno dete? Upravo 

je   Ruso   (Rousseau)   u  

Emilu   [Emile,  

1762) 

objavio manifest deteta u moderni, sa njegovim 
imanentnim, idealističkim, racionalnim osobina-
ma. Uglavnom se pretpostavlja da se od tog vre-
mena   zapadno   društvo   nije   osvrtalo   unazad. 
Ruso je iskovao neosporivu sponu između našeg 
razumevanja   deteta   i   duševnih   emocija.   On   je 

proglasio da je čovečanstvo po prirodi dobro i da 
ga   samo   ograničenja   koja   su   implicitna   u 
izvesnim društvenim strukturama ili iskvarenost 
nekih   formi   društvenih   institucija   čine   lošim. 
Decu,   koju   je   Ruso   smatrao   nosiocima   ove 
«dobrote» u prvobitnom stanju, treba vaspitavati 
i   socijalizovati   u   skladu   sa   «prirodnim» 
načelima.   Rusoov   «divljak»   (biće   koje   je   u 
potpunosti   bez   antropoloških   konotacija   primi-
tivnosti)   jeste   dete   izrazito   obdareno   dispozi-
cijama da voli i da uči, opremljeno sklonošću da 
postane   dobar   supružnik,   roditelj   i   građanin. 
Ovakvo idealno biće, slika i prilika deteta mo-
derne, ne poznaje pohlepu i nadahnuto je urođe-
nim altruizmom i dobrodušnošću. I više od toga, 
ovo Rusoovo već preopterećeno stvorenje isto-
vremeno poseduje i svu neophodnu mudrost. To 
dete otelotvoruje afektivnu sigurnost koja ne mo-
ra ispunjavati spoljašnje, objektivne kriterijume i 
koja se, nadalje, izoluje od pomnog ispitivanja 
Rusoovim  prećutnim  relativizmom  i  otuda   pri-
vatizacijom uverenja. Ovde smo svedoci pročiš-
ćavanja   načela   staranja   koje   upravlja   savreme-
nim odnosom između odraslih i dece; no, i više 
od   toga,   uočavamo   početak   izrazitog   posveći-
vanja   detinjstvu   u   zapadnim   društvima,   što   je 
jedan vid «obećanja». To je «obećanje» neslu-
ćenog delovanja, ali i proširenje naših planova i 
ograda   oko   našeg   vlastitog   delovanja   kao   još 
uvek nedovršenog. Ta posvećenost nam je tokom 
nekoliko generacija omogućila da se prepustimo 
ugodnom sanjarenju u pogledu sutrašnjice.

Pretpostavlja se da smo nekada bili neo-

pisivo surovi prema deci (DeMause, 1976), da 
jedno vreme nismo uopšte vodili računa o nji-
hovoj posebnosti i različitosti (Aries, 1966) i da 

shvatiti kao promišljen prelazak sa neposrednog 
na odloženo zadovoljenje od strane sve prosve-
ćenijeg društva odraslih.

DETE U POSTMODERNOSTI: 
«OSTALGIJA»

Baš kao što su obrasci potrošnje moderne 

nadmašili  ekonomiju  XIX  veka,  podela  rada   u 
kasnoj   moderni   i   prateće   društvene   strukture 
promenile su se prekoračivši zajednice i solidar-
nosti koje je opisivala klasična sociologija. Tako 
su svakodnevni načini odnošenja kasne moderne 
prevazišli   nuklearnu   porodicu   od   sredine  XX 
veka. Stvari nisu onakve kakve su bile i to nije 
posledica razaranja porodice, mada se to često 
sugeriše retorikom savremene politike, u nasto-
janju da se na različite načine prebaci problema-
tika sa globalnog i nacionalnog nivoa na lokalni 
i, svakako, lični. Porodice su se promenile, kao i 
priroda odnosa koje su nekad obuhvatale a, spo-
menimo   i   to,   i   koji   su   njih   nekada   obuhvatali 
(Wllerstein & Blakeslee, 1989; Giddens, 1991; 
Beck,   1992;   Stacey,   1990;   Lasch,   1980). 
Međutim,   ta   promena   nije   uzročna   već   je   deo 
skupa nastupajućih okolnosti koje su počele da 
se   ocenjuju     kao   kasna   -   ili   post   -   moderna 
(Lytard,   1986;   Bauman,   19.92;   Smart

1993). 

Upravo u tom kontekstu se pojavila nova vizija 
detinjstva i jedan od putokaza ka toj novoj viziji 
je   naizgled   nečuven   porast   zlostavljanja   dece 
poslednjih godina  XX  veka. Ta je vizija mnogo 
drugačija od «budućnosti» moderne.

Bel (Bell, 1973) i kasnije Turen (Touraine, 

1984, 1989) verovatno su prvi pobudili našu paž-
nju prema menjanju tradicionalnog tkiva odnosa 
koji su sačinjavali modernu. Oba ova liberalna 
(ili svakako neokonzervativna) teoretičara obelo-
danili   su   da   više   ne   preovlađuju   tradicionalna 
sekularna uverenja i kategorije pripadnosti zaje-
dnici koje su uzimane zdravo za gotovo. Disku-
tabilno je da li je Bel, proglasivši kraj ideologije, 
podstakao   doba   «post»   svojom   tezom   koja 
opisuje promenu i u načinu i u odnosima pro-
izvodnje.   Baza   proizvodnje,   obaveštavaju   nas 
Bel i Turen, preobrazila se putem tržišnih sila i 
napretka   tehnologije   u   «postindustrijsku»,   a 
sistem   društvene   stratifikacije,   koji   se   već 
odavno ne može razumeti u smislu polarizacije, 
«proširio   se   u   struku»   kroz   niz   društvenih 

pokreta da bi obuhvatio srednju uslužnu klasu, 
tako da se uobičajeni antagonizam između klasa 
rasuo i preobrazio u «postkapitalizam». Ova dva 
koncepta, iznosi Bauman:

«Dobro su poslužili svrsi: izoštrili su 

našu pažnju prema onome što je novo i u 

diskontinuitetu i pružili nam tačku oslonca za 

pro-tivargumente u prilog kontinuiteta» 

(Bauman, 1992, str. 217).

Primećuje   se   da   mesta   povezanosti 

pojedinca sa kolektivnim životom koja su nekada 
zauzimana,   kao   što   su   društvena   klasa,   radna 
grupa, lokalna zajednica i porodica, danas gube 
svoju moć spajanja, u skladu sa zahtevima post-
fordističkog   načina   proizvodnje,   globalne   eko-
nomije i mreže komunikacija, i eksponencijalnim 
prodiranjem koje tehnološke nauke i dalje vrše u 
prethodno   lociranim   središtima   znanja   i   vlasti. 
Pojedinci   su   danas   mnogo   prepoznatljiviji   po 
njihovom neposrednom mestu boravka i projekt-
ima   nego   po   pripadništvu   grupi   ili   prethodno 
ustanovljenom identitetu. Novi doživljaj istorije i 
na idividualnom nivou, kao i nivou institucija, 
iskustvo je diskontinuiteta, a ne kontinuiteta.

Istrajavanje modernosti, prakse koja potiče 

od   čvrstog   verovanja   u   prosvećenost   i   eman-
cipaciju, dovelo je do čvrstog kulturnog uverenja 
da je sve , »u našoj vlasti». Ta se vlast zasnivala 
na mogućnosti objektivnog saznanja putem pro-
cesa   rasuđivanja,   prvenstvu   centralizovanog, 
komunicirajućeg «ja» i uverenju da se različitost 
može uskladiti pomoću analize i diskursa. Ova-
kva osnova osiguravala  je  da rezultirajući stav 
bude i održiv i udoban. Takav stav je bio duboko 
ukorenjen u nužnosti, održivosti i moralnoj izve-
snosti «napretka». Napredak čovečanstva obave-
zao je društveno delovanje na beskonačnu borbu 
za više oblike života. Kontingentnost, stanje koje 
je   vladalo   pre   moderne   («divljak»   pre   Rusoa), 
sada je postalo deo strateškog proračuna koji je 
čekao   na  

homo   sapiensa,  

prema   garancijama 

koje nam pružaju primenjene nauke.

Uzbuđenje i svrha društvenog bića, snovi i 

obećanja usađeni našoj deci - sve se odnosilo na 
posezanje  za  zvezdama, sve  veće  kontrolisanje 
neobuzdanosti   svemira   i   stvaranje   ljudske 
kulture   kao   trijumfa   konačnosti   nad   beskonač-
nošću. Ono što se ne može ostvariti danas, može 
se započeti za sutra. Patnje, nemaština i neznanje 
naših roditelja svakako neće snaći sledeću gene-
raciju, našu budućnost, našu decu. Holokaust se 

neće   ponoviti,   već   će   umesto   toga   doći   do 
masovnog obrazovanja i masovne potrošnje.

To što je sve prirodno u toku modernosti 

obuzdano   obezbeđuje   da   sve   pojave   postanu 
društvene i istorijske. U tom smislu premoderna 
kontingentnost se preokreće i sve pojave počinju 
da zavise od ljudskog postupanja, uključujući i 
načine   njihove   spoznaje   i   postupke   interpre-
tiranja. Uprkos činjenici da priroda s vremena na 
vreme uzvraća udarac, a primer je zemljotres u 
Los Anđelesu, njen karakter se anticipira i njen 
učinak   smanjuje   na   najmanju   moguću   meru. 
Nova svemogućnost preneta je na ljudski stav, 
što je možda primer «drugog umiranja» božan-
stva:   prvo   je   obeležio   Ničeov   iracionalizam; 
drugo   je   urezala   Hirošima   u   pamćenje   ljudi. 
Međutim, Hejvud (Heywood) je izneo sledeće:

«To se ne odnosi samo na probleme koji 

prate prirodu savreme-nog naoružanja i 

ratovanja, globalne industrijalizacije, 

revolucionarnog, 'dekonstruktivnog' 

delovanja kapitalističkih tržišnih sistema na 

sve aspekte ljudskih odnosa... Na jednom 

dubljem nivou, to je povezano sa okon-

čavanjem prirode i tradicije u kasnoj moder-

nosti...»

i nastavlja o tome da je to izraženo:

«... u vidu pojavljivanja potpuno 

socijalizovane prirode, što označava 

nastupanje ljudske vlasti kao globalno 

odlučujuće i neosporene, koja nema premca 

ni granice, ograničavajući oblik ili 

telos, 

sada 

kada su njeni stari protivnici – priroda i 
'druga priroda' tradicionalnih kultura – 

pobeđene. Mogućnost, zapravo nužnost, 

radikalnog samoformiranja nalazi se pred 

pojedincima, institucijama i čitavim 

društvima. Prilike za ostvarenje emancipacije 
kao obećanja prosvetiteljstva uravnotežuju se 

mogućnostima društvenih, ekoloških, 

političkih i kulturnih neprilika u nečuvenim 

razmerama» 

(Heywood, 1995, str. 6).

Ova zapažanja pozivaju se na Bekov kon-

cept «rizičnog društva» (Beck, 1992) i služe kao 
primer   Gidensove   (Giddens,   1991)   «zategnute 
žice»   između   «ontološke   izvesnosti   i   egzisten-
cijalne teskobe». U okviru ovih tendencija kasne 
modernosti,   lično   delovanje   i   lične   težnje 
preuzimaju   različite   vidove.   Prethodno   centra-
lizovano,   trajno   «ja»   modernosti   postaje   pre 

jedan   refleksivni   projekat   koji   obuhvata   dispa-
ratne ravni interakcije, a one su načinjene kohe-
rentnim   pomoću   naracije   o   sopstvenom   iden-
titetu koja se može revidirati. I na isti način na 
koji   se   institucije   drže   zajedno   pomoću   dobro 
smišljene prakse «ovladavanja krizom», tako se i 
refleksivni projekt «ja» održava putem strategije 
autobiografskih   priča   koje   se   domišljato   mogu 
obnoviti. Kasna moderna poziva na neprestano, 
refleksivno,   ponovno   predstavljanje   sebe 
(Goffman,   1971).   Naravno,   to   je   presudno   za 
doživljaj   bivanja   detetom,   ali,   što   je   još   zna-
čajnije, presudno je s obzirom na to kako odrasli 
danas razumeju decu i odnose se prema njima.

Društveni prostori koje zauzimaju odrasli i 

deca su se promenili, ne samo kao mesta, već i 
po svom karakteru, i prostori koji su nekada bili 
namenjeni   za   fiksne   identitete   odraslih,   dece   i 
porodica   su   se   preobrazili.   Ali   ova   prostorna 
dimenzija društvenog iskustva nije jedina u nje-
govoj novootkrivenoj raznovrsnosti, njegov tem-
po se takođe promenio. Nakon stabilnog perioda 
istorijske   neminovnosti,   danas   smo   takođe 
svedoci   uvođenja   novina   u   rečnik   o   vremenu, 
koje drastično menjaju naš odnos prema čitavom 
skupu   kulturnih   konfiguracija,   uspostavljenih 
prema motivu moderne – «napretku». Kao što je 
to formulisao Virilio (Virilio, 1986):

«Gubitak materijalnog prostora vodi 

vladanju samo vremena ... U ovoj neizvesnoj 

fikciji, brzina može iznenada postati sudbina, 

jedan vid napretka; drugim recima, 

'civilizacija' u kojoj je svaka brzina nešto 

poput 'područja' vremena, (str. 141)... 

Nasilnost brzine postala je i mesto i zakon, 

sudbina sveta i njegovo odredište» 

(Virilio, 1986, str. 151).

To ima neposredni učinak na našu viziju o 

detetu. Tokom moderne, samo vreme je mereno i 
obuhvatano,   izražavano   u   minutima,   danima, 
nedeljama, godinama i kategorijama kao što su 
generacije.   Označavali   smo   svoju   vlastitu   spo-
sobnost, odgovornost, funkcionalnost, smrtnost i 
opšta   očekivanja   od   sebe   i   drugih   pomoću   tih 
podela.   Odabrali   smo   periodni   sistem   unutar 
kojeg   možemo   okupiti   nepovezane   događaje   i 
pripisati im status postignuća ili «napretka». Na 
taj način su okupljane generacije i akumulisanje 
društvenog   delovanja   koje   se   s   tim   poklapalo 
podvođeno je pod posebni naziv određenog doba 
(Chanev, 1994) kao, na primer, «poletne šezde-

za «budućnošću». Deca se danas shvataju ne to-
liko kao «obećanje», koliko kao glavni i nesum-
njivi izvori ljubavi, ali i kao partneri u najfun-
damentalnijem vidu odnosa koji se ne bira niti 
pregovara. Poverenje koje se nekad očekivalo u 
braku, partnerstvu, prijateljstvu, klasnoj solidar-
nosti   i   tako   dalje,   danas   se   u   većini   slučajeva 
investira u dete. To se može empirijski posve-
dočiti   na   više   načina:   preko   afektivnog   produ-
ženja   adolescencije;   borbe   roditelja   oko   deteta 
tokom razvoda; podizanja položaja deteta na viši 
nivo   putem   savremenog   unapređivanja   dečjih 
prava   (kao   što   je   Zakon   o   detetu   iz   1989.   u 
Velikoj   Britaniji,  

Children's   Act);  

savremene 

ikonografije deteta u politici pomoći u Trećem 
svetskom   ratu   i   u   zapadnjačkim   kampanjama 
protiv bolesti zavisnosti i kriminaliteta; u pove-
ćanom interesovanju za odnos muškaraca prema 
deci i muškaraca za decu – i taj razvoj obeležava 
porast sociološkog istraživanja o maskulinitetu i 
očinstvu sve od osamdesetih godina XX veka.

Nepostojanost   i   neophodna   fleksibilnost 

svih vidova odnosa, osim odnosa između odras-
lih   i   dece,   činilo   ih   je   tokom   kasne   moderne 
nepouzdanim skladištima za «unutrašnjost», bilo 
u   obliku   osećanja,   altruizma   ili   same   društve-
nosti. Bek je to izložio ovako:

«Dete postaje 

poslednji, preostali, 

neotkaziv i nezamenljiv primarni odnos. 

Partneri dolaze i odlaze. Dete ostaje. Na njega 

se usmerava sve ono što se priželjkuje, a ne 

može da se ostvari u partnerstvu. Dete sve 

većom fragilnošću odnosa između polova stiče 

monopol na praktičan život udvoje, na 

izražavanje osećanja u biološkom davanju i 

uzimanju, što inače postaje sve rede i pro-

blematičnije. U njemu se kultiviše i slavi jedno 

anahrono socijalno iskustvo, koje procesom 

individualizacije postaje upravo ne-verovatno 

i koje se priželjkuje. Prekomerna nežnost 

prema deci, 'insceniranje detinjstva' koje se 

pruža - ovim jadnim, nadasve voljenim 

bićima - i ljuta borba oko dece tokom i posle 

razvoda jesu neki simptomi ovoga. Dete 

postaje 

poslednja alternativa usamljenosti 

koju 

ljudi mogu da izgrade protiv ljubavnih 

mogućnosti, koje im izmiču. To je 

privatan 

oblik 'ponovne mistifikacije', 

koja dobija svoj 

značaj demistifikacijom i iz demistifikacije» 

(Bek, 2001, str. 206).

Začudo, deca se shvataju kao pouzdana i 

postojana,   kako   nijedna   druga   osoba   ili   osobe 
nipošto   ne   mogu   biti.   Vrtlog   koji   je   stvoren 
ubrzanjem društvenih promena i menjanjem naše 
percepcije   tih   promena   znači   da,   dok   su   se 
nekada deca držala nas, u toku modernosti, da 
bismo ih vodili ka njihovoj/našoj «budućnosti», 
danas   se   mi,   tokom   kasne   modernosti,   držimo 
njih   radi   «nostalgičnog»   utemeljenja   jer   su   te 
promene   za   nas   nepodnošljive   i   dezorijentišu 
nas. Dete je partner, supružnik, prijatelj, kolega i, 
na   jednom   drugom   nivou,   simbolička 
reprezentacija samog društva. Kao što je izneo 
Skater   (Scutter)   u   svojoj   analizi   literature   za 
decu:

«... karakteristično je da se dete dovodi 

u vezu sa vrednostima koje 

izgledaju 

suprotne 

onima koje se pripisuju odraslima, baš kao što 

izgleda da je Petar Pan postavljen kao 

antiteza svetu odraslih i odrastanja. Ali 

savremeno dete i adolescent ... stalno se iznova 

potvrđuju kao superiorniji skup onih 

vrednosti koje im pripisuje svet odraslih, a 

koje njima nedostaju. Dete je bolji odrastao» 

(Scutter, 1993, str. 12).

Iako   ovo   delo   pripada   literarno-tekstual-

nom svetu, veoma je poučno. Zemlja Nedođija 
Petra   Pana   nije   više   jogunasta   zemlja   u   kojoj 
decu   treba   zarobiti   da   bi   nastavila   sa   svojom 
«budućnošću»; ona je ono što je i bila: ljubav i 
briga, uzajamnost i društvenost. Skater nastavlja: 
«... zemlja Nedođija zapravo nije dečje carstvo 
već carstvo odraslih»  (Scutter, 1993, str. 12).

Deca su nam potrebna kao održiva, pouz-

dana, dostojna poverenja, danas staromodna riz-
nica društvenih osećanja koja su počela da repre-
zentuju. Naša «nostalgija» za njihovom suštinom 
deo   je   složenog,   kasnomodernog,   zaštitničkog 
pokušaja razrešenja protivrečnih zahteva nepre-
stanog   prevrednovanja   vrednosti   sa   proglaša-
vanjem društvenog identiteta.

Pošto su nam deca potrebna, mi ih pazimo 

i  razvijamo  institucije  i  programe  da   bismo  ih 
pazili   i   nadgledali   očuvanje   onoga   što   ona,   i 
samo ona, danas čuvaju. Mi smo oduvek pazili 
na decu, ali nekada kao čuvari njihove/naše bu-
dućnosti, a danas zato što se taj odnos na suptilan 
način   preokrenuo   i   ona   su   postala   čuvari,   sta-
ratelji «dobrog» u našem odnosu. Izlišno je reći 
da je naše povećano nadziranje obelodanilo više 
ometanja njihovog stanja dobrobiti. Zlostavljanje 
dece, u svim svojim manifestacijama koje obuh-

vataju   fizičko   (Kempe  

et   al;   1962),  

seksualno 

(Finkelhor,   1979)   i   psihološko   (Garbarino   & 
Gilliam, 1980), nesumnjivo se «umnožilo» usled 
povećanja opsega našeg nadgledanja krajem XX 
veka. To se može pokazati na osnovu dva izvora.

Pre   svega,   što   se   tiče   promene   u   pers-

pektivi   Kempeovih   (Kempe   &   Kempe,   1978), 
izgleda da se «izum» zlostavljanja dece u šezde-
setim preobražava u «otkriće» zlostavljanja dece 
u   sedamdesetim.   Uzimanje   maha   zlostavljanja 
dece kao društvene prakse daleko od toga da se 
ponovo spontano pojavilo u drugoj polovini XX 
veka. Ono je zapravo bilo relativno postojano, 
što   se   može   posvedočiti   ponovnim   intereso-
vanjem Kempeovih za istorijsku dimenziju ovog 
fenomena. Međutim, učestalost zlostavljanja de-
ce tokom tog perioda, s obzirom na prijavljene i 
zabeležene slučajeve, trebalo je tretirati kao novi 
fenomen, fenomen koji se širi i koji sam po sebi 
zaslužuje dalje objašnjenje.

Drugo, kod Dingvola  

et al.  

(Dingvvall  

et 

al;  

1983),   koji   u   suštini   stavljaju   naglasak   na 

etnometodologiju   u   pogledu   rutinskih   praksi 
službi koje daju procene, ispituju se psihološki i 
društveni   procesi   putem   kojih   socijalni   radnici 
donose odluku o tome da li je dete bilo zlostav-
ljano   ili   nije.   Dingvol  

et   al.  

razvijaju   koncept 

profesionalnih   strategija   i   iznose   dva   modela, 
«pesimistički»   i   «optimistički».   Sugeriše   se   da 
prvi model usvajaju socijalni radnici zbog pri-
tiska države, medija, lokalne zajednice i javnosti 
(na   primer,   za   vreme   moralne   panike   koja   je 
stvorena «aferom» Klivlend (Cleveland) 1987. u 
Velikoj Britaniji) i sastoji se od pristupa «što je 
sigurno – sigurno»; to podrazumeva da se svako 
dete   posmatra   kao   da   je   potencijalno   zlostav-
ljano, što za uzvrat vodi neverovatnom poveća-
nju prijavljenih slučajeva. «Optimistička» strate-
gija   koja   potiče   od   drugačije   atmosfere   očeki-
vanja ili, što je ironija, nastaje kao reakcija na 
zazor koji je često izazvan prethodnom strategi-
jom,   podrazumeva   da   se   stvarno   zlostavljanje 
smatra najmanje verovatnom dijagnozom poro-
dičnih problema od strane socijalnih radnika.

Ipak, dramatičan porast prijavljenih sluča-

jeva zlostavljanja dece tokom kasne moderne ne 
može se svesti isključivo na poboljšanje tehnike 
našeg ispitivanja, niti samo na našu marljivost, 
ma koliko da su se ovi pojačali. Razlog tome je 
intenzitet naše kolektivne reakcije na same kas-
nomoderne   okolnosti.   Ono   što   se   tako   ljubo-

morno čuva uz pomoć nove, «nostalgične» vizije 
o detetu jeste metanaracija samog društva. Priča 
o postmodernom detetu i njegovom zlostavljanju 
sačinjavaju jedan palimpsest.

Zlostavljati dete danas znači zadati udarac 

preostalom, otelotvorenom tragu društvene spo-
ne, te je razumljivo što je posledica toga kolek-
tivna reakcija koja odzvanja i puna je prekora. 
Glasan povik na «zlostavljanje» je povik našeg 
vlastitog kolektivnog bola zbog gubitka društve-
nog   identiteta.   Poreklo   krivice   za   ovo   zlostav-
ljanje,   bilo   da   se   projektuje   u   vidu   psihopata, 
perverznjaka, obožavatelja đavola, majki u dos-
luhu s njima, muškaraca ili čak nekompetentnih 
socijalnih   radnika,   treba   zapravo   potražiti   u 
načinu na koji smo, vremenom, počeli da organi-
zujemo naše društvene odnose.

ZAKLJUČAK

Ubrzanjem tempa društvenih promena pri 

kraju  XX  veka,   ljudi   prisustvuju   nestajanju 
tačaka njihove povezanosti s kolektivnim život-
om ili, u najboljem slučaju, priznavanju sasvim 
prolazne   prirode   tih   tačaka   povezivanja.   Sa 
rasipanjem,   fragmentacijom   i   detradicionaliza-
cijom etabliranih izvora rasuđivanja, kao što su 
kognitivni, etički i estetički, individua doživljava 
sve veći diskontinuitet između nekadašnjih inte-
resovanja,   uverenja   i   obaveza   i   onih   ma   koje 
koherentne grupe. Politika postaje isposredovana 
brzinom, a vlast rizikom. Dok je klasična socio-
logija ukazivala da lek za dezintegraciju počiva u 
uspostavljanju etike međusobne zavisnosti, danas 
takav   pozitivni   altruizam   ili   pragmatički   reci-
procitet nisu mogućnosti na raspolaganju. Aktu-
elni   doživljaj   subjektivnosti   je   žestoka   tenzija 
između zavisnosti i nezavisnosti.

«Veza između starosnog doba i 

zavisnosti uspostavljena je naročito u 

buržoaskom društvu. Oslobođeno od 

neophodnosti rada, a ipak isključeno iz 

društvenog sveta odraslih, detinjstvo je sve 

više postalo zbunjujući fenomen. Njegovo 

odvajanje je opravdavano na osnovu dečje 

'nezrelosti' i 'bespomoćnosti', na osnovu 

njihove očigledne potrebe da se neko brine o 

njima»

 (Ferguson, 1990, str. 11).

Međutim, zavisnost nije više odlika odnosa 

između odraslih i dece, koja se uzima zdravo za 

Poglavlje 8.

Nova paradigma za sociologiju detinjstva:

Poreklo, obećanje i problemi

Alan Praut i Alison Džejms

, 

 «A New Paradigm for the Sociology of Childhood? Provenance, Promise and Problems» u 
A. James and A. Prout , (eds.) 

Constructing and Reconstructing Childhood: 

Contemporary Issues in the Sociology of Childhood

, London, the Falmer Press, 1990: 7-35

UVOD: PRIRODA DETINJSTVA

Naslov knjige, Konstruisanje i rekonstru-

isanje detinjstva, zahvata ideju u okviru koje je i 
osmišljena. Pre svega, u uvodu smo raspravljali o 
onome   što   smo   tamo   nazvali   „nastupajuća   pa-
radigma".   U   ovom   poglavlju   prikazujemo   je 
upravo u tom svetlu – pristup proučavanju detinj-
stva koji nastaje i koji još nije dovršen. Drugo, 
naslov   jezgrovito   izražava   ono   što   smatramo 
prirodom   društvene   institucije   detinjstva:   skup 
društvenih odnosa o kojima se aktivno pregovara 
i   u   okviru   kojeg   se   konstituišu   prve   godine 
ljudskog   života.   Nezrelost   dece   je   biološka 
činjenica života, ali načini na koje se ta nezrelost 
shvata i dobija na značaju jeste činjenica kulture 
(La   Fontaine,   1979).   Upravo   te   „činjenice 
kulture" mogu se razlikovati i za njih se može 
reći da detinjstvo čine društvenom institucijom. 
U tom smislu se, dakle, može govoriti o druš-
tvenom konstruisanju detinjstva, a isto tako, kao 
što   se   pokazuje   u   ovoj   knjizi,   i   o   njegovom 
rekonstruisanju   i   dekonstruisanju.   U   tom   dvo-
strukom smislu detinjstvo se i konstruiše i rekon-
struiše i za decu i od strane dece.

Nastojeći da opišu i analiziraju kvalitet tog 

iskustva, istraživači su tokom godina počeli da 
razvijaju   nove   pristupe   proučavanju   detinjstva. 
Jedan   od   prethodnika   ove   «nastupajuće 
paradigme»,   Sarlot   Hardmen   (Charlotte 
Hardman) upoređivala je 1973. svoje bavljenje 
antropologijom   dece   sa   proučavanjem   žena, 
tvrdeći da se «i žene i deca možda mogu nazvati 
'prigušenim   grupama',   t.j.   grupama   koje   se   ne 
primećuju   ili   koje   nam   izmiču   (s   obzirom   na 
nekoga ko proučava društvo)» (1973;85). U ovoj 

raspravi   ukazujemo   da   je   termin   «prigušen» 
zaista primeren. Istorija proučavanja detinjstva u 
društvenim   naukama   nije   obelezena   odsustvom 
interesovanja za decu – kao što ćemo videti, to je 
daleko od istine – već njihovim ćutanjem. Ono 
što nastupajuća paradigma nastoji jeste da deci 
da glas tako što, kao što je sugerisala Hardmen, 
shvata „decu kao ljude koje treba proučavati po 
njihovom   vlastitom   pravu,   a   ne   samo   kao 
skladišta poučavanja odraslih" (ibid. 87).

U   onome   što   sledi   tragamo   za   poreklom 

ovog   pristupa,   analiziramo   njegove   prednosti   i 
naznačavamo neka pitanja na koja se nailazi u 
njegovom daljem razvoju. Pokazujemo načine na 
koje   je   društveno-politički   kontekst   omogućio 
alternativne   pristupe   u   proučavanju   detinjstva 
kako   se   doživljaj   detinjstva   za   decu   menjao. 
Lociramo te promene u odnosu na nove teorijske 
pravce kojih su se poduhvatile društvene nauke, 
stoje  Krik (Crick)  opisao kao «pomak od fun-
kcije ka značenju», koji je omogućio proučava-
nje društvenih kategorija umesto grupa (1976;2). 
Konačno, ukazujemo na potencijal koji «nastupa-
juća paradigma» ima za budući razvoj u socio-
logiji detinjstva.

Prema   tome,   koristiće   nam   da   na   ovom 

mestu ponovimo šta smatramo ključnim obele-
žjima ove paradigme.

1.   Detinjstvo se smatra društvenim kon-

struktom.   Kao   takvo,   ono   obezbeđuje   interpre-
tativni okvir za kontekstualizovanje prvih godina 
ljudskog života. Detinjstvo, različito od biološke 
nezrelosti, nije ni prirodno ni univerzalno svoj-
stvo   ljudskih   grupa,   već   se   pojavljuje   kao 
specifična strukturalna i kulturalna komponenta 

mnogih društava.

2.   Detinjstvo   je   promenljiva   društvene 

analize. Ona se nikada ne može u potpunosti raz-
dvojiti od drugih promenljivih kao što su klasa, 
rod ili etnicitet. Komparativne analize i analize 
više kultura pokazuju raznolikost detinjstva, a ne 
jedan jedini i univerzalni fenomen.

3. Dečji društveni odnosi i kulture vredni 

su proučavanja po svom vlastitom pravu, neza-
visno od perspektive i interesovanja odraslih.

4.   Deca   jesu,   i   treba   ih   posmatrati   kao 

aktivne u konstruisanju i određivanju svog vlas-
titog društvenog života, života ljudi oko njih i 
društva u kome žive.

5.  Etnografija je naročito korisna metodo-

logija za proučavanje detinjstva. Ona omogućava 
deci direktnije izražavanje i učešće u dolaženju 
do   socioloških   podataka   nego   što   je   to   obično 
moguće   putem   ekperimentalnih   ili   anketnih 
načina istraživanja.

6. Detinjstvo je fenomen u odnosu na koji 

je   dvostruka   hermeneutika   društvenih   nauka 
izrazito   prisutna   (Giddens,   1976).   Naime,   pro-
glasiti   novu   paradigmu   sociologije   detinjstva 
znači isto tako pozabaviti se procesom rekonstru-
isanja detinjstva u društvu i odgovoriti na njega.

Očigledno je da ovih šest tačaka predstav-

ljaju samo grubu skicu potencijala koji «nastupa-
juća   paradigma»   može   imati   u   proučavanju 
detinjstva. Potrebno je još mnogo rada na upot-
punjavanju, teoretskom  razvijanju i empirijskoj 
razradi ovih parametara. Nije izvesno da li oni 
predstavljaju   radikalni   prekid   s   prošlošću,   kao 
što   to   ponekad   tvrde   oni   koji   se   možda   malo 
previše zalažu da proučavanje detinjstva stekne 
priznanje i status u okviru mejn-strim sociologi-
je, lako svakako jeste tačno da su sociolozi nedo-
voljno pažnje posvetili detinjstvu kao predmetu 
interesovanja samom po sebi i da su mnogi od 
ključnih pojmova koji se koriste za razmatranje 
detinjstva   problematični,   na   pogrešnu   pomisao 
navodi   sugestija   da   detinjstvo   nije   prisutno   u 
diskursu teoretičara društvenih nauka. Naprotiv, 
«vek deteta» može se tako okarakterisati upravo 
zbog ogromnog korpusa znanja koje su nagomi-
lali psiholozi i drugi teoretičari društvenih nauka 
sistematičnim   proučavanjem   dece.   Ako   se 
koncept detinjstva kao posebne etape u čovek-
ovom životnom ciklusu iskristalisao u zapadnoj 
misli  XIX  veka,   onda   je  XX  vek   omogućio 
razrađivanje   teoretskog   prostora   i   njegovo 

ispunjavanje   iscrpnim   empirijskim   otkrićima. 
Tehnologija   znanja,   kao   što   su   psihološki 
eksperiment, psihometričko testiranje, sociome-
tričko mapiranje, etnografsko opisivanje i longi-
tudinalni pregledi, sve je to bilo primenjeno na 
detinjstvo i strukturisalo naše razmišljanje o deci. 
To   je   takođe   dovelo   do,   što   je   i   ključno   za 
preokupaciju   ove   knjige,   sve   jačeg   nametanja 
specifično zapadnjačke konceptualizacije detinjs-
tva na svu decu, što efektivno prikriva činjenicu 
da je institucija detinjstva jedan društveni kon-
strukt. Stoga je naš zadatak ovde da ono što je 
novo smestimo u kontekst onoga što je prošlo, da 
bismo prosudili koliko je to delotvorno za savre-
mene koncepte detinjstva.

Kompleksnost pozadine nastajanja «nove» 

paradigme čini neophodnim da prihvatimo u suš-
tini tematski umesto istorijskog prikaza razvoja 
koji   je   omogućio,   a   povremeno   i   predupredio, 
promene   u   razmišljanju   o   detinjstvu.   Nema 
sumnje da su psihološka objašnjenja dečjeg raz-
voja, koja su obznanjena početkom XX veka, do 
nedavno preovladavala u proučavanju detinjstva. 
Ona   su   i   podržavala   i   bila   podržana   pravilima 
podizanja dece / vaspitanja, čime su premošći-
vala jaz između teorije i prakse, roditelja i dete-
ta, učitelja i učenika, političara i narodnih masa. 
Stoga je prevashodno razvojna psihologija obez-
bedila   okvir   za   objašnjenje   dečje   prirode   i 
svakako je opravdala koncept prirodnosti samog 
detinjstva. Međutim, tokom ovog perioda pojav-
ila su se drugačija mišljenja u ideologijama po-
pulističkih   pokreta   i   iz   paradigmi   koje   su   se 
menjale u okviru društvenih nauka. Ali, dugo su 
ona bila nezapažena i nepoznata ili su, svakako, 
bila ućutkivana. Sada se postavlja pitanje njihove 
istaknutosti   u   devedesetim   godinama,   kada   je 
rekonstituisana   sociologija   detinjstva   zaista   po 
prvi   put   postala   nešto   više   od   obećanja   jedne 
mogućnosti. Da bismo otpočeli sa rasplitanjem 
niti ovih debata, počećemo od početka, od domi-
nantnih eksplanativnih okvira.

DOMINANTNA I DOMINIRAJUĆA 
OBJAŠNJENJA

Ključni   koncept   u   dominantnom   okviru 

koji okružuje proučavanje dece i detinjstva jeste 
razvoj   i   tri   teme   preovlađuju   u   vezi   sa   tim: 
«racionalnost»,   «prirodnost»   i   «univerzalnost». 

evolucijskom   perspektivom   koja   je   svojstvena 
onome   što   Boaz   (Boas,   1966)   opisuje   kao 
kulturni primitivizam XIX veka.

Delo   Pijažea   predstavljalo   je   inspiraciju 

mnogim   drugim   objašnjenjima   detinjstva   i, 
svakako, mnogim društvenim praksama u vezi s 
decom. Na primer, upravo njegov prikaz razvoj-
nih stupnjeva u spoznaji i dalje podstiče savre-
mena zapadna ortodoksna mišljenja o pravilima 
podizanja   dece   (Urvvin,   1985)   i,   kao   što 
pokazuje   Vokerdajnova   (VValkerdine,   1984), 
takođe se nalazi u srži savremenih edukativnih 
teorija i praksi. Zaista, ta perspektiva je toliko in-
korporirana   u   uobičajeno   shvatanje   dece   u 
zapadnim društvima da je teško razmišljati van 
nje. Na primer, uobičajeno jadikovanje roditelja 
«to je samo faza kroz koju prolazi» snažno se 
oslanja   na   implicitni   pijažeovski   model   dečjeg 
razvoja,   pružajući   biološko   objašnjenje   krize   u 
društvenim   odnosima.   Osporavanje   ovog   or-
todoksnog   mišljenja   od   strane   savremenih 
pristupa detinjstvu tim je izuzetnije s obzirom na 
pretežnu   dominantnost   razvojnih   psiholoških 
modela u svakodnevnom životu.

Naučno   konstruisanje   «iracionalnosti», 

«prirodnosti» i «univerzalnosti» detinjstva kroz 
psihološke diskurse preneto je pravo u sociološka 
objašnjenja detinjstva u vidu teorija socijalizacije 
tokom   pedesetih   godina.   U   vreme   kada   je 
pozitivizam   snažno   uticao   na   društvene   nauke, 
pružao   je   „naučno"   objašnjenje   procesa   putem 
kojeg deca uče da učestvuju u društvu. U okviru 
strukturalno   funkcionalističkih   prikaza   društva, 
«individua»  je  ubačena   u  jedan  ograničen  broj 
društvenih   uloga.   Prema   tome,   socijalizacija   je 
predstavljala   mehanizam   preko   kojeg   se   te 
društvene   uloge   reprodukuju   u   uzastopnim 
generacijama.   Ta   teorija   imala   je   za   cilj   da 
objasni   načine   na   koje   deca   postepeno   stiču 
saznanje o tim ulogama. Međutim, ona često nije 
uspevala   u   tome;   to   «kako»   se   socijalizacija 
zbiva često je ignorisano ili ulepšavano onim što 
Rafki (Rafkv) opisuje kao «neodređeno, donekle 
zbrkano ... preterano 'psihologizovanje'» (1973; 
44). Zaista, ima tako mnogo teorijskih pogreški u 
pogledu ovog pitanja o procesu: reci kao što su 
«asimilacija», «indukcija» i «prirast» sprečavaju 
razmatranje   određenih   načina   na   koje   deca 
postaju spoznajući subjekti.

Svojim promišljanjem o teoriji socijaliza-

cije,   Tonkin   (Tonkin,   1982)   pokazuje   da   tra-

dicionalni   model   sadrži   jednu   fundamentalnu 
zabunu koja je odgovorna za ovakve sofizme i 
zapravo   je   prepoznavanje   toga   prokrčilo   put 
savremenim   pristupima.   Uvođenje   psihološkog 
modela direktno u sociološku teoriju istovreme-
no je urušilo dve definicije o tome šta konstituiše 
subjekat - individua kao primerak vrste i osoba 
kao primerak društva. Kao što primećuje Tonkin, 
individua   je   središte   pažnje   u   klasičnoj   psiho-
logiji   i   to   je   razlog   što   se,   kako   ona   ironično 
komentariše, «varijacije u ponašanju malog broja 
univerzitetskih   studenata   mogu   smatrati   pri-
merima variranja  uopšte  u svetu» (1982; 245). 
Nasuprot   tome,   prevashodni   fokus   pažnje   u 
okviru sociologije su društveni aspekti ličnosti* 
(u   originalu:   presnonhood,   ločnosnost,   stanje 
«biti   ličnost»).   Upravo   o   njima   se   pregovara   i 
njima se manipuliše u društvenim odnosima; psi-
hološki   aspekti   individue   suvišni   su   u   socio-
loškom objašnjenju. Tradicionalni funkcionalisti-
čki prikazi socijalizacije stapaju ove distinkcije i 
na kraju ne uspevaju da objasne proces putem 
kojeg   «individua   postaje   ličnost»   [ibid.:   245). 
Dženks to formuliše ovako: «društvena transfor-
macija   deteta   u   odraslog   čoveka   ne   proizlazi 
direktno iz fizičkog razvoja», kao što je nužno 
slučaj   u   tradicionalnim   objašnjenjima   socija-
lizacije (1982; 12).

Implicitna   binarnost   psihološkog   modela 

nekritično   je   preneta   u   klasičnu   teoriju   socija-
lizacije.   U   jednom   takvom   prikazu,   deca   se 
smatraju «nezrelima, nerazumnima, nesposobni-
ma,   nedruštvenima   (i)   nekulturnima»,   dok   su 
odrasli   «zreli,   razumni,   sposobni,   društveni   i 
autonomni»   (Mackav,   1973;   289).   Zapravo, 
postoje   dva   primerka   vrste.   Socijalizacija   je 
proces koji magično preobražava jedan u drugi, 
ključ koji pretvara nedruštveno dete u odraslog 
društvenog čoveka. Prema tome, pretpostavlja se 
da   je   dečja   priroda   drugačija;   da   bi   taj   model 
funkcionisao, to stvarno mora biti slučaj. Dete je 
prikazano kao laboratorijski pacov, kao da je na 
milosti i nemilosti spoljašnjih nadražaja; pasivno 
i   povodljivo.   Ono   je   izgubljeno   u   društvenom 
lavirintu, a odrasli su ti koji pokazuju put. Dete, 
kao i pacov, reaguje u skladu sa tim i na kraju je 
nagrađeno time što postaje «društveno», postaje 
odrastao čovek. Budući da je dete iskonstruisano 
kao nesposobno da započne interakciju, njegova 
priroda je zamišljena kao fundamentalno druga-
čija od prirode odraslih. Elkinov (Elkin) prikaz iz 

šezdesetih godina pokazuje kako bi ovaj model 
trebalo   da   funkcioniše:   «Akteri   socijalizovanja 
poučavaju,   služe   kao   modeli,   i   pozivaju   na 
učestvovanje.   Svojom   sposobnošću   da   daju 
nagradu i da je uskrate, oni navode na saradnju i 
učenje i sprečavaju razornu devijantnost» (1960; 
101). Kao i totalitarni režim upravljanja, i ovaj 
model   socijalizacije   održavao   je   teoretsku 
stabilnost funkcionalističkog objašnjenja društva 
i svakako je doprineo opstajanju funkcionalistič-
kog   pogleda   na   svet.   Na   taj   način   je   proizveo 
novi   skup   problema   povezanih   sa   navodnim 
neuspehom   socijalizacije   u   svakodnevnom 
iskustvu neke dece.

Delimičan uzrok ove neusklađenosti izme-

đu teorije i prakse jeste taj što su perspektive za 
proučavanje   detinjstva,   izvedene   iz   teorije 
socijalizacije,   bile   zasnovane   prevashodno   na 
zainteresovanosti   odraslih   za   reprodukovanje 
društvenog   poretka.   Deca   nisu   bila   od   nekog 
značaja   osim   kao   pasivni   predstavnici   buduće 
generacije, što je, kao što se ispostavilo, teorijski 
bila   ogromna   odgovornost.   Prikazujući   ukratko 
tradicionalne   pristupe   teoriji   socijalizacije, 
Šildkraut (Shildkrout) objašnjava da se:

«... dečja kultura smatra probom za odrasli 

život; socijalizacija se sastoji od procesa pomoću 
kojih   se,   jednom   ili   drugom   metodom,   deca 
navode na prilagođavanje u slučajevima «uspe-
šne»   socijalizacije,   ili   postaju   devijantni   u 
slučajevima   «neuspele»   socijalizacije»   (1978; 
109-10).

Ovo zanemarivanje procesa socijalizacije, 

sa stavljanjem preteranog naglaska na njen ishod, 
iznedrilo je čitav niz rasprava i moralne panike u 
vezi sa detinjstvom. One su se usredsredile na 
ulogu porodice i škole kao aktera socijalizovanja, 
dok je malo značaja pridato razmatranju učinka 
ili   značenja   tih   institucija   u   životu   dece.   Kao 
važna obeležja u društvenoj sredini odraslih, za 
njih se, od strane odraslih, pretpostavljalo da su 
presudni   za   razvojni   napredak   njihove   dece. 
Nedovoljno   pažnje   je   posvećeno   mogućnosti 
protivrečnosti   ili   svakako   konflikta   u   procesu 
socijalizacije.   Vezan   za   implicitni   psihološki 
model dečjeg razvoja, sociološki prikaz odrasta-
nja   zasnovan   je   na   inherentnom   individualisti-
čkom naturalizmu. Sva deca za koju je izgledalo 
da   se   spotiču   u   procesu   socijalizacije   poten-
cijalno su obuhvaćena novim skupom kategorija 
«deteta»:   neuspešna   u   školi,   devijantna   i 

zapostavljena deca. Neuspešan pokušaj skladnog 
socijalizovanja u funkcionisanje društva značilo 
je, zapravo, neuspeh da se bude čovek.

DRUGAČIJA MIŠLJENJA: 
Osporavanje ortodoksnih uverenja

Ustrajavanje   psiholoških   objašnjenja 

društvenosti dece i pothranjivano je i podržavano 
njihovom   sveprisutnošću.   Na   gotovo   jednak 
način   kao   što   se   kategorija   «žene»   smatrala   u 
predfeminističkoj   misli   «nekom   vrstom 
univerzalije», kategorija «deca» je u okviru tra-
dicionalnih objašnjenja povezivana sa onim što 
je Hastrap (Hastrup) zvao «semantika biologije» 
(1978; 49). Biološke činjenice o životu, rođenju i 
ranom   detinjstvu   neprestano   su   korišćene   za 
objašnjavanje društvenih činjenica o detinjstvu, 
dok nijedna kulturna komponenta nije dovoljno 
uzeta u obzir. No, postepeni porast svesti da se 
značenja koja se pripisuju kategorijama «dete» i 
«detinjstvo»   mogu   razlikovati   u   vremenu   i 
prostoru počelo je da destabilizuje tradicionalne 
modele   dečjeg   razvoja   i   socijalizacije.   Kako 
primećuje   Denzidžer   (Danziger,   1970),   tradici-
onalni   model   socijalizacije   razvijen   na   zapadu 
sadržavao je implicitnu kulturnu pristrasnost, što 
ga je činilo slabo upotrebljivim u komparativne 
svrhe.   Nasuprot   tome,   nastupajuća   paradigma 
polazi   od   pretpostavke   da   se   dete   socijalizuje 
tako što pripada «određenoj kulturi na određe-
nom stupnju njene istorije» (Danziger, 1970; 18).

Nema sumnje da je razvoj interpretativnih 

perspektiva   u   društvenim   naukama,   naročito 
simboličkog interakcionizma i socijalne fenome-
nologije,   pružio   podsticaj   novim   pravcima   u 
proučavanju   detinjstva.   Naročito   je   podsticano 
interesovanje   za   decu   kao   društvene   aktere   i 
detinjstvo   kao   određenu   vrstu   društvene   stvar-
nosti.   Na   primer,   preokupiranost   društvenim 
aktivnostima u svakodnevnom životu – intereso-
vanje   koje   je   postalo   središnje   u   interakci-
onističkoj sociologiji - dopuštalo je  mogućnost 
preispitivanja   onoga   što   je   pre   toga   smatrano 
neproblematičnim.   U   okviru   interpretativne 
tradicije,   aspekti   svakodnevnog   života   koji   su 
uzimani   zdravo   za   gotovo   ispitivani   su   «stav-
ljanjem van zagrade». Namera je da se procesom 
iscrpnog i kritičkog promišljanja učine kulturno 
neobičnima, čime bi se uveli u sferu sociološke 

odgovornosti   odraslih.   Prvobitno   izvodljivo 
ekonomski i praktično samo za više klase, koje 
su jedine imale vremena i novca za «detinjstvo», 
ove tendencije su se širile nadole kroz društvo. 
Detinjstvo je za sve postalo institucionalizovano.

Arijesovo delo izazvalo je nalet istorijskih 

proučavanja u vezi s decom i porodicom. Neka 
od   njih   pružala   su   potkrepu   Arijesovoj   ideji 
«otkrića   detinjstva»,   dok   drugi   radovi   nisu 
priznavali   to   osporavanje.   Na   primer,   Lojd   de 
Moz   (Lloyd   de   Mause,   1976)   čvrsto   se   držao 
zamisli   o   detinjstvu   kao   ljudskoj   univerzaliji, 
radije karakterišući davnašnje običaje podizanja 
dece kao tako brutalne i izrabljivačke da malo 
nalikuju na one u savremenim zapadnim društvi-
ma. Detinjstvo je, tvrdi on, isto; roditelji su ti 
koji su se promenili. Arijesova teza je takođe bila 
predmet pomnog kritičkog ispitivanja od strane 
drugih   istoričara   u   pogledu   njegove   istorijske 
metode, dokaznog svedočanstva i interpretacije. 
Rasprava   traje   i   dalje,   ali   se   jedna   od 
interesantnijih   kritika   može   naći   kod   Polokove 
(Pol-lock, 1983). Koristeći 415 primarnih izvora 
između 1500 i 1900, ona komentariše:

«Mnogi   istoričari   su   se   saglasili   s 

pogrešnim   uverenjem   da,   ako   neko   društvo   u 
prošlosti nije imalo savremen zapadnjački kon-
cept detinjstva, onda to društvo nije ni imalo taj 
koncept.   Takvo   stanovište   je   potpuno 
neodbranjivo   -   zašto   bi   nekadašnja   društva 
posmatrala   decu   na   isti   način   kao   današnje 
zapadno   društvo?   Povrh   toga,   čak   i   ako   se   na 
decu gledalo drugačije u prošlosti, to ne znači da 
nisu smatrana decom» (1983; 263).

Ovo nije nipošto senzacionalno kao Arije-

sovo originalno delo i završava se umerenijom 
tvrdnjom   da,   iako   i   nekadašnja   i   današnja   za-
padna društva prave razliku između dece i odras-
lih te pripisuju deci karakteristike i tretman dru-
gučije   nego   kod   odraslih,   osobeni   oblik   savre-
menog detinjstva je ipak istorijski specifičan.

Mada ta spona nije potvrđena, ova manje 

grandiozna  formulacija  tvrdnje da  je  detinjstvo 
društveno   konstruisano   potkrepljena   je   pretho-
dnim proučavanjima društvenih antropologa koja 
su   se   ticala   kulture   i   ličnosti.   Ta   proučavanja, 
namenjena   ilustrovanju   neizmerne   plastičnosti 
kulture i kulturne relativnosti, usredsredila su se 
na običaje podizanja dece kao lokusa različitosti. 
Benediktova   (Benedict,   1935)   pružila   je   opšte 
poznat  primer.  Upoređujući  detinjstvo  kod  Zu-

nija (Zuni), Dobua (Dobu) i Kvakijutla (Kwaki-
utl),   ona   je   otkrila   izrazite   razlike   u   pogledu 
preuzimanja odgovornosti koje je bilo dopušteno 
deci, njihovog stepena podređenosti odraslima i 
načina na koji su raspodeljene karakteristike ro-
da. Još pre toga, Margaret Mid (Margaret Mead, 
1928)   kao   glavna   predstavnica   škole   «kultura-
ličnost», nastojala je da se svojim istraživanjem 
ostrvlja   Samoa   (Samoa)   suprotstavi   sugestiji 
Stenlija Hola (Stanlev Hali) da je adolescencija 
period prirodnog buntovništva, pokazujući da na 
Samoi   to   ne   postoji.   Međutim,   uprkos   tom 
naglašavanju   varijabilnosti   detinjstva,   ovi   pisci 
su zadržali konvencionalno shvatanje socijaliza-
cije   kao   procesa   oblikovanja   koji   obavljaju 
odrasli.   Oni   koji   su   istraživali   unutar   okvira 
kultura-ličnost,   obraćali   su   naročitu   pažnju   na 
običaje podizanja dece jer su oni, po njihovom 
tvrđenju, glavni načini prenošenja kulturnih obe-
ležja. Nedovoljno pažnje je posvećeno detinjstvu 
kao   fenomenu   za   sebe   ili   deci   kao   aktivnim 
učesnicima u procesu vlastitog podizanja.

Antropološko zanimanje za starosno doba 

kao princip društvenog diferenciranja i stratifika-
cije manje je poznato. No, moglo bi se pokazati 
da je mnoštvo teorija i etnografskog materijala 
prikupljenih pod ovom rubrikom (o čemu se ras-
pravlja   u   ovoj   knjizi   u   James   &   Prout)   imalo 
postojaniji učinak na novo aktuelno promišljanje 
o detinjstvu nego očiglednije relevantno prouča-
vanje   pisaca   u   okvirima   kultura-ličnost.   Danas 
klasično   delo   Ajzenštada   (Eisenstadt,   1956)   o 
generacijskoj tranziciji u savremenim društvima 
podseća na potencijal koji to poseduje. Pišući iz 
perspektive   parsonijanskog   strukturalnog   fun-
kcionalizma, uz bogato pozajmljivanje iz antro-
pologije, Ajzenštad ukazuje da je izraženo odelji-
vanje po starosti funkcionalno za društvenu sta-
bilnost savremenih društava. On posebno identi-
fikuje   potkulture   mladih   kao   način   na   koji   se 
buduće porodične i profesionalne uloge mogu i 
«držati   po   strani»   i   vežbati   na   sigurnom.   Ta 
zamisao da snažno udruživanje starosnih grupa 
među   mladima   čini   prelaznu   fazu   u   kojoj   su 
delimično odvojeni od društva odraslih, odražava 
antropološko   bavljenje   starosnim   sistemima   u 
različitim kulturama.

Od   tih   početaka   proizašlo   je   mnoštvo 

proučavanja potkulture. Teoretičari funkcionali-
zma,   kao   što   je   Mazgrouv   (Musgrove,   1964), 
dalje su razvili Ajzenštadovu sugestiju, obrazla-

žući da su mladi potrošački određena klasa izvan 
strukturisanih   diferencijacija   kapitalističkog 
društva. Ovo gledište je kasnije odbačeno u ana-
lizama koje su potekle iz Centra za savremene 
studije   kulture   (Centre   for   Contemporary 
Cultural Studies; vidi Hali & Jefferson, 1976). 
Kombinujući   marksizam   i   semiologiju,   pisci   u 
okviru ove tradicije su, naprotiv, smatrali da pot-
kulture   mladih   izražavaju   protivrečnosti   i   kon-
flikte klasne strukture. Najslavniji primer je Koe-
nova (Cohen, 1972) analiza skinhedsa. Koen opi-
suje kako skin-hedsi, svojim čizmama, pojasima, 
majicama bez okovratnika i kratko podšišanom 
kosom, pokušavaju da na magičan način obnove 
tradicionalni   život   zajednice   engleske   radničke 
klase koji je počeo naglo da iščezava s urbanim 
rekonstruisanjem u šezdesetim godinama.

Pojavljivanje i kasnije analiziranje potkult-

ura mladih iz radničke klase kao društvenih gru-
pa   sa   specifičnim   ideologijama   podstaklo   je 
sociološko   zanimanje   za   «starosno   doba»   kao 
princip   društvenog   klasifikovanja   u   zapadnim 
društvima.   Neke   druge   «starosne»   kategorije, 
kao što su «deca» i «stariji», poprimile su novi 
status   kao   «društveni   problemi»   u   društveno-
političkom kontekstu stanovništva koje «stari» i 
društava sve više «usredsređenih na decu». Pre-
ma tome, paralelno sa proučavanjem pogleda na 
svet potkultura nagovešteno je da bi i mlađa deca 
mogla takođe nastanjivati poluautonomne društ-
vene svetove sa čijim značenjima svet odraslih 
tek treba da se sporazume. Na primer, Hardmen 
je   1973.   opisala   svoje   istraživanje   u   smislu 
pokušaja   «otkrivanja   da   li   u   detinjstvu   postoji 
jedan   samoupravljački,   autonomni   svet   koji   ne 
odražava nužno prvobitni razvoj kulture odras-
lih» (1973; 87). Semiološki pristupi napipali su 
dragocenu žicu u jeziku i   pojmovima koje upo-
trebljavaju deca: kad više nije bilo neophodno da 
se   ponašanje   ili   jezik   dece   opisuju   kao   pred-
društveni   i   predracionalni,   postalo   je   moguće 
staviti   ih   u   kontekst   kao   izražavanje   njihovog 
društvenog sveta (James, 1979a; 1979b). 

Iako je neposredan učinak ovih novih teo-

rijskih perspektiva na empirijsko proučavanje bio 
uglavnom   razočaravajući,   jedna   oblast,   socio-
logija   školovanja,   odskače   od   tog   generalnog 
pravila. Na primer, pionirska proučavanja Har-
grivza (Hargreaves, 1967) i Lejsija (Lacev, 1970) 
o značenju i procesu društvenog diferenciranja u 
potkulturama   učenika   srednje   škole   dalo   je 

snažan podsticaj interesovanju za dečja mišljenja 
o njihovom svakodnevnom životu. Takvo prou-
čavanje   je   izraženo   teorijski   u   (tada)   «novim 
perspektivama» u sociologiji obrazovanja (You-
ng, 1971). Jang se u suštini zalagao za korišćenje 
interpretativnih   perspektiva   radi   pomeranja 
sociologije obrazovanja od njenih tradicionalnih 
preokupacija   strukturalnim   svojstvima   obrazo-
vnih   sistema,   ka   preispitivanju   samog   procesa 
školovanja. To je podrazumevalo kritičko ispiti-
vanje pojmova kao što su «postignuće», «sposo-
bnost» i «znanje», s obzirom na njihovo značenje 
za   one   koji   su   uključeni   u   proces   školovanja. 
Središte   proučavanja   postale   su   interakcije 
između aktera (uglavnom nastavnika i učenika) u 
konkretnom   obrazovnom   okruženju,   što   su   u 
početku bile učionice, ali se to uskoro proširilo 
na   druge   kontekste   u   životu   učenika.   U   tom 
okviru, deca su kao školski učenici transformisa-
ni od predmeta obrazovnih sistema do aktivnih 
učesnika,   pararelno   s   transformacijama   dečje 
subjektivnosti   u   preoblikovanim   perspektivama 
na socijalizaciju, lako ova perspektiva nije nipo-
što bila nesporna, jedan pozitivan ishod bilo je 
stvaranje potpuno novog žanra empirijskog prou-
čavanja kojim su opisivane i analizirane kulture i 
doživljaji učenika (Woods, 1980).

U okviru psihologije, koja je, kao što smo 

već pokazali, u društvenim naukama oduvek bila 
glavno područje istraživanja o detinjstvu, tokom 
kasnih šezdesetih počele su takođe da se izraža-
vaju sumnje. Ovde su se interpretativne perspe-
ktive ponovo udružile sa svešću o kulturnom i 
istorijskom relativizmu da bi prouzrokovale radi-
kalnu kritiku. U Britaniji se izdavanje zbornika 
1974,   koji   je   priredio   Martin   Ričards   (Martin 
Richards),   i   jednog   sličnog   severnoameričkog 
koji su priredili Kesel i Zigel (Kessell &c Siegel, 
1984),   uglavnom   smatraju   znamenjima   novog 
pristupa. Ričards je kasnije opisao njegovo upo-
rište kao:

«... kritikovanje psihologije koja se zasniva 

na univerzalnim zakonima koji bi trebalo da važe 
u svim društvima i svim istorijskim vremenima. 
Tvrdi se da termini kao što su 'majka' i 'dete' ne 
samo   što   izražavaju   opštost   bez   značenja,   već 
takođe   pogrešno   predstavljaju   odnos   između 
pojedinca   i   društvenih   svetova   i   prikazuju 
društvena uređenja kao da su utvrđena zakonima 
prirode» (1986; 3).

Iako je individua ostala u središtu pažnje, 

čvrsto   teoretsko   uporište.   U   ovom   poslednjem 
odeljku ukazaćemo na neke od njih.

Pre   svega,   treba   znati   da   su   još   uvek 

dominantni koncepti „razvoja" i „socijalizacije" 
izuzetno   otporni   na   kritikovanje.   Oni   opstaju 
uprkos   svemu   što   je   navedeno   protiv   njih.   Na 
primer, Ričards (1986; 3) žali što uprkos široko 
rasprostranjenom   raspravljanju   o   neophodnosti 
da se kognitivna i razvojna psihologija lociraju u 
okviru   društvenog   i   kulturnog   konteksta,   samo 
manji deo empirijskih istraživanja obavljenih u 
poslednje vreme razmatra tu mogućnost, makar i 
neznatno. Slično tome, u sociologiji koncept so-
cijalizacije   i   dalje   dominira   teorijom   i 
istraživanjima o deci. Nedostatak promena ovde 
je istaknut naročito upadljivo u sociologiji poro-
dice, na primer. Iako je feministička kritika radi-
kalno izmenila promišljanje o ženama i porodici, 
razmišljanje o deci ostalo je prilično statično, kao 
nepokretna tačka u središtu oluje. Na primer, po-
stoje ogromne razlike u obrađivanju većine tema 
između Morganove izvanredne knjige Društvena 
teorija i porodica (Social Theory and the Family, 
1975) i njegovog objavljivanja (podjednako dob-
re) knjige Porodica, politika i društvena teorija 
(Familv, Politics and Social Theory, 1985), dece-
niju nakon toga. Međutim, detinjstvo ostaje ma-
nje-više nepromenjeno i, ako ništa drugo, još je 
marginalnije u drugom nego u prvom radu.

Treba   što   pre   priznati   da   ovakvo   stanje 

stvari   proizlazi   delom   iz   produktivnosti   domi-
nantne pozicije. Ona je bila, uprkos kritikovanju 
koje smo naveli ranije, izuzetno plodna u stva-
ranju saznanja o detinjstvu i svaki dalji razvoj 
oslanjaće se na taj temelj. Zaista, utoliko što se 
nastupajuća paradigma razvija u odnosu na stare 
ideje, one se mogu smatrati delom njenog izvora. 
Ipak,   danas   je   očigledno   da   te   ideje   više   nisu 
odgovarajuće.   Njihova   kontinuirana   prevlast   je 
delimično odgovornost onih koji su (kao i mi) 
mnogo   pričali   o   sociologiji   detinjstva,   a   malo 
toga   objavili.   Ova   knjiga   je   delimično   isprav-
ljanje te greške, ali treba takođe priznati da po-
stoje neki duboko ukorenjeni izvori opiranja po-
novnom   konceptualizovanju   detinjstva   unutar 
sociologije. Ambertova (Ambert, 1986) razotkri-
va neke od njih u svom razmatranju detinjstva u 
severno-američkoj sociologiji. Ona ukazuje da je 
relativno odsustvo dece ukorenjeno u istim činio-
cima koji su sprečili posvećivanje pažnje ženama 
(i rodu), odnosno sociologiji kojom dominiraju 

muškarci, koja ne pridaje važnost staranju o deci, 
a još manje aktivnostima same dece. Udruženo s 
konzervativizmom i strukturom karijere orijenti-
sane na muškarce, to znači da „... čuvari disci-
pline...   i   dalje   pripisuju   visoku   vrednost   odre-
đenim tipovima znanja, podataka i istraživačkih 
metoda  ... Ne postaje se poznato ime u socio-
logiji proučavanjem dece" (Ambert, 1986: 16).

Opiranje   novim   načinima   razmišljanja   o 

detinjstvu  proteže   se   izvan  granica   sociologije. 
Postoji podudaranje između koncepta društvenih 
nauka i načina na koje se detinjstvo društveno 
konstruiše.   Na   primer,   pojmovi   kao   što   je 
socijalizacija   urezani   su   u   način   postupanja 
prosvetnih i socijalnih radnika i to osigurava da 
se njihovo kritikovanje proteže na (i suočava sa) 
opštim opiranjem. To nije naprosto stvar navike, 
udobnosti, lažne svesti ili uloženih interesa, već 
onoga našta Fuko upućuje kao na „režime istine" 
(Fo-ucault, 1977). On ukazuje da oni funkcionišu 
kao samoispunjavajuća proročanstva: načini raz-
mišljanja   o   detinjstvu   stapaju   se   sa   institu-
cionalizovanim praksama da bi proizveli samo-
svesne subjekte (nastavnici, roditelji i deca) koji 
razmišljaju (i osećaju) o sebi pomoću tih načina 
razmišljanja. Stoga se „istina" o njima i njihovoj 
situaciji samopotvrđuje. Zato se može pokazati 
teškim prodiranje u to nekom drugom „istinom" 
(proizvedenom drugačijim načinom razmišljanja 
o detinjstvu). Na primer, otpornost socijalizacije 
kao   dominantnog   koncepta   počiva   delom   u 
načinu na koji su zamisli o detinjstvu usađene 
unutar čvrsto strukturisane matrice značenja koja 
povezuje detinjstvo sa porodicom i situira ga u 
odnosu na nju, kao što primećuje Lena Alanen 
(Leena Alanen):

„Pokazuje se da je trougao detinjstva, po-

rodice i socijalizacije uobličen iz jednog komada 
koji se ne može rastaviti na sastavne delove da bi 
se oni zasebno razmotrili... čime se sprečava mo-
gućnost   da   se   makar   zamisle   drugačiji   odnosi 
između tih komponenti" (1988; 54).

Razotkrivanje   tih   odnosa   jedan   je   od 

osnovnih teoretskih zadataka u razvoju alterna-
tivnog okvira.

Kako se tome može najbolje pristupiti? U 

jednom smislu, paradigma koja je ovde skicirana 
predstavlja početak tog procesa. Kritika pretho-
dnih hegemonijskih koncepata olabavila je neke 
veze i omogućila nešto „kreativnog zamišljanja" 
o kome govori Alanenova. Već je izvesno vreme 

moguće razmišljati o teorijskom prostoru u kome 
se deca, na primer, mogu posmatrati kao aktivna 
društvena   bića   koja   konstruišu   i   stvaraju   druš-
tvene odnose, a ne kao „kulturni tupani" teorije 
socijalizacije. Slično tome, moguće je postaviti 
odnose   između   starosnih   doba   kao   ozbiljnu 
dimenziju za analiziranje, pored dimenzija klase, 
roda i etniciteta i rad na tome je već započet.

Ipak, verujemo da bi bilo pogrešno misliti 

da teoretisanje o detinjstvu treba ili da se može 
odvijati van teorijskih rasprava mejn-strim socio-
logije. Naprotiv, ono bi trebalo da se nadovezuje 
na rasprave u društvenim naukama uopšte - i da 
im doprinese - da ne bi postalo odvojena i ezo-
terična specijalizacija. Takav ishod bi bio skoro 
isto tako štetan kao da uopšte nema sociologije 
detinjstva,   pošto   bi   druge   grane   sociologije 
razrešio   obaveze   promišljanja   implikacija   po 
njihovo vlastito razmatranje detinjstva. Cilj, za-
pravo,   mora   biti   sociologija   detinjstva   koja   je 
dovoljno koherentna da bude nezavisna, ali i da 
istovremeno   vrši   c   iljan   uticaj   na   druge   grane 
discipline.   Da   bi   se   to   postiglo,   njene   preoku-
pacije moraju biti saglasne i povezane sa širim 
sociološkim raspravama.

Paradoksalno je to što je jedna od najzna-

čajnijih niti teorijskog mišljenja koju treba uzeti 
u  obzir   imala  najveći  uticaj  među  psiholozima 
zainteresovanima za detinjstvo. To se odnosi na 
pokušaj   smeštanja   dečjeg   razvoja   u   društveni 
kontekst,   što   je   dovelo   do   onoga   što   je   Her 
(1986)   nazvao   „korak   ka   socijalnom   konstruk-
cionizmu".   Ispostavilo   se   da   je   projekat   inte-
grisanja   društvenih   i   psiholoških   perspektiva 
kompleksan zadatak. Uviđa se da otvoreni poku-
šaji   pridavanja   većeg   značaja   „društvenom 
kontekstu"   ponavljaju   fundamentalnu   binarnost 
pojedinac-društvo koju smo već kritikovali. Kao 
što je Indžilbi (Ingelby, 1986) uverljivo obrazla-
gao, «razvoj-u-društvenom-kontekstu» samo zdr-
užuje psihološke procese i društveni kontekst, a 
ne   specifikuje   njihove   veze.   Naime,   teorije   o 
razvoju-u-društvenom-kontekstu   pretpostavljaju 
individualnog   subjekta   koji   postoji   zasebno   od 
društva   i   koji   unapred   sebi   predočava   društvo. 
Ova Indžilbijeva glavna misao pozajmljena je iz 
poststrukturalističke   perspektive   Henrika   et   al. 
(Henriques   et   al.,   1984),   koji   i   sami   duguju 
zahvalnost idejama Fukoa. Ovde se sugeriše da 
je zamisao o subjektu koji postoji izvan društ-
venih   odnosa   nasleđe   kartezijanskog   dualizma, 

koji tek treba prevazići u društvenim naukama. 
Dok je strukturalizam razrešio taj dualizam (ili 
binarizam,   kako   mi   to   zovemo)   „ukidanjem" 
subjekta, smatrajući individue pukim nosiocima 
društvenih   odnosa,   poststrukturalistička   misao 
zadržava   subjekte   smatrajući   ih   efektima   „dis-
kursa". Taj koncept diskursa premašuje De Sosi-
rovu   (De   Saussure,   1983)   distinkciju 
parole/langue   time   što   postavlja   „diskurs"   kao 
skupove   pojmova   i   jezik   pomoću   kojeg   se 
pomišljaju kao neodvojive od društvene prakse i 
institucija i stopljene  sa  njima. Ideje, pojmovi, 
znanje,   načini   govora   itd.   kodifikuju   društvene 
prakse i redom ih konstituišu.

U okviru tih diskursa stvaraju se pozicije 

subjekta   (kao   što   je   „dete").   Dakle,   kada   se 
posmatra sa te tačke gledišta, različiti dis-kursi o 
detinjstvu   konstituišu   detinjstvo   (i   decu)   na 
različite načine - ne samo kao skupove akadem-
skog znanja, već isto tako i u društvenim pra-
ksama i institucijama. Indžilbi ilustruje obećanje 
teorije   diskursa   u   razumevanju   detinjstva   kao 
društvenog   konstrukta   pozivanjem   na   bavljenje 
Vokerdajnove   dečjim   vrtićima.   Ona   pokazuje 
kako aktivnosti u učionici kao što je „imitiranje 
bolnice",   ubacuju   decu   u   diskurzivno   konsti-
tuisane pozicije subjekta („doktor", „bolničarka", 
„pacijent"), koje su već prožete odnosima moći i 
roda. Uprkos tome, deca su sposobna da se pre-
bacuju iz  jednog diskursa  u drugi i Vokerdajn 
upadljivom   ilustracijom   prikazuje   kako   jedna 
devojčica pretvara „Vendinu kuću" od bolnice u 
porodicu, preobražavajući pozicije subjekta tako 
da ona kao „majka" može da naredi doktoru da 
„pojede svoj ručak".

Mada ne u mejnstrimu discipline kojom se 

bave, neki psiholozi su dalje nastavili Fukoovo 
delo   kao   način   prevladavanja   binarnosti   poje-
dinac-društvo   razumevanjem   kako   se   subjekti 
stvaraju unutar i putem diskurzivnih praksi. Ne-
ma sumnje da je zanimanje za individualnu svest 
ostala   važna   preokupacija   psihologije   čak   i   u 
ovom   radikalno   transformisanom   stanju   i   bav-
ljenje psihologa kao što je Urvin (Urwin, 1985) 
konstruisanjem   moći   i   želje   u   detinjem   psihi-
čkom   razvoju   pokazuje   koliko   to   može   biti 
plodno. No, pitanja koja su uključena u rasprav-
ljanje   o   subjektivnosti   i   društvenim   odnosima 
isto tako su značajna za sociologe. Da je to tako 
ilustruje   mera   u   kojoj   se   postojeće   akademske 
distinkcije   (kao   stoje   ona   između   sociologije   i 

jektivnosti i verodostojnosti tesno su povezana u 
glavnoj teorijskoj raspravi savre-mene sociologi-
je, odnosno problemu odnosa između delanja (u 
originalu stoji agency, što se može prevesti i kao 
«dejstvenost» ili «delovanje») i strukture u druš-
tvenom životu. Ta rasprava ima naročito istaknu-
to   mesto   u   sociologiji   detinjstva,   pošto   je   od 
inter-pretativne   sociologije   potekao   veliki   deo 
podsticaja da se preispita uloga dece kao aktivnih 
bića   koja   proizvode   značenja.   Interpreta-tivna 
sociologija stavlja naglasak na kreativno proiz-
vođenje (,,delanje") društvenog života umesto na 
determinisanost socijalnog ponašanja sistemima 
društvenog organizovanja. U izvesnom vremen-
skom   periodu,   u   šezdesetim   i   sedamdesetim 
godinama, izgledalo je  da postoje  dve  rivalske 
vrste   sociologije:   jedna   je   isticala   sistem   druš-
tvenih odnosa u društvu (način proizvodnje, moć 
i   vladanje,   sistemi   uverenja   i   ideologija,   itd.); 
druga je naglašavala kreativnu aktivnost, svrhe i 
pregovaračke   interakcije   između   individualnih 
aktera. Nastojanja da se ove alternativne verzije 
sociologije ujedine bio je glavni cilj teoretičara 
kao što je  Gidens (Giddens)  u njegovoj  teoriji 
„strukturisanja".   Gidens   tvrdi   da   sociolozi 
moraju  shvatiti  i   delanje   i  strukturu  jer  su  oni 
zapravo   različite   strane   jednog   istog   novčića: 
„Svaki   čin   koji   doprinosi   reproduko-vanju 
strukture je isto tako čin proizvođenja i kao takav 
može   pokrenuti   promene   menjajući   strukturu 
istovremeno dok je reprodukuje" (1979; 69).

lako   je   Gidensov   pokušaj   razrešenja   ove 

rasprave  kritikovan (Clegg, 1989), jedno takvo 
shvatanje, kako struktura i delanje upotpunjavaju 
jedno drugo, čini se neophodnom komponentom 
u svakoj novoj sociologiji detinjstva. Važno je 
ponovo   uvesti   decu   kao   društvene   aktere   (i 
njihovu aktivnost kao povod društvenih prome-
na); kao što su interpretativisti uporno isticali, to 
samo po sebi nije dovoljno. Moramo, ipak, da 
shvatimo   detinjstvo   kao   društvenu   instituciju 
koja postoji izvan aktivnosti ma kog pojedinač-
nog deteta ili odraslog. Mora postojati teoretski 
prostor i za kon-struisanje detinjstva kao insti-
tucije i aktivnosti dece u okviru (i na osnovu) 
ograničenja i mogućnosti koje stvara institucio-
nalni   nivo.   To   svakako   izgleda   moguće;   na 
primer, Kicingerova (Kitzinger) analiza seksual-
nog   zlostavljanja   dece   zadržava   i   strukturu   i 
delanje.   Istraživanjem   odnosa   između   ova   dva 
nivoa   možemo   početi   da   razjašnjavamo   veze 

između   datih   društvenih   institucija   (uglavnom 
definisanih od strane odraslih) i kultura koje deca 
konstruišu za sebe i među sobom. To je važno 
barem   iz   dva   razloga:   prvo,   ukoliko   mi   to   ne 
uradimo,   prikazi   dečjih   kultura   uvek   će   biti   u 
opasnosti da se smeste na margine i društvenog i 
sociološkog   interesovanja.   To   je   u   značajnoj 
meri   bila   sudbina   pionira   kao   što   su   Opijevi 
(Opie & Opie, 1977, 1984) koji, uprkos obilatosti 
etnografske   arhive   koju   su   sakupili,   prikazuju 
sliku detinjstva kao jednog odvojenog sveta. On 
je   povezan   sa   dominantnom   kulturom   odraslih 
samo kao nekakav anahronisticki tavan koji sa-
drži ostavljenu starudiju iz prošlih vremena (vidi 
James & Prout u ovoj knjizi). Drugo, ako poku-
šamo da obrazložimo kako su deca i ograničena 
strukturom  i  akteri  koji  delaju  u  strukturi  i  na 
strukturu, možemo izneti uverljivu tvrdnju da su 
takvi prikazi, ako su rigorozni, „vero-dostojni". 
Ne u smislu da otkrivaju neku do sada bezvreme-
nu „suštinu" detinjstva, već pre da tačno prika-
zuju   aspekte   detinjstva   kako   se   konstituiše   u 
određenom trenutku vremena i tački u prostoru.

U stvari, temporalnost je svojstvo detinj-

stva kome je posvećeno nedovoljno pažnje, lako 
je, naravno, nerazdvojivo od zamisli psihološkog 
razvoja, tu se pojavljuje samo kao prirodna kon-
stanta,   pozadinski   tok   teleološkog   razvijanja 
deteta.   U   sociologiji,   pojam   socijalizacije   služi 
kao neka vrsta potiskivača sadašnjosti detinjstva, 
usmeravajući analizu ili ka prošlosti (šta je pošlo 
naopako   u   socijalizaciji)   ili   budućnosti   (šta   bi 
trebalo da budu ciljevi socijalizacije). To zane-
marivanje   sadašnjosti   je   neobično   pošto   su 
sociolozi   skloni   da   obavljaju   sinhrone   analize, 
radije prepuštajući istoričarima bavljenje sledom 
događaja u vremenu. Jedno rešenje bilo bi stapa-
nje istorijskih i socioloških poduhvata, lako bi to 
moglo   biti   plodonosno,   rezultirajuća   sinteza   bi 
verovatno takođe tretirala vreme kao da je napro-
sto prirodna stvar, u okviru koje se zbivaju doga-
đaji. Ono što je potrebno jeste potpunije analizi-
ranje   vremena   kao   društvenog   konstrukta   za 
vreme detinjstva. U zaključku ove knjige (James 
&c Prout) započinjemo jednu takvu analizu.

POLITIKA I ETIKA U ISTRAŽIVANJU O 
DETINJSTVU

Konačno, pozabavimo se značajem empi-

rijskog proučavanja detinjstva jer uprkos nagla-
sku u ovom poglavlju mislimo da bi bilo pogre-
šno posmatrati put unapred samo u odnosu na 
teorijski razvoj. Dobro obavljena empirijska pro-
učavanja, kao što su ona Solbergove (Solberg), 
Kicingera i Glosera iz ove knjige, neophodna su 
dopuna teorijskom radu. Ipak, sasvim nezavisno 
od   ove   simbioze   između   teorije   i   empirijskog 
istraživanja, verujemo da je naročito sociologiji 
detinjstva potrebno još mnogo proučavanja koja 
bi otvorila do sada zanemarene teme - deca i rad, 
politika, zdravlje i tako dalje. One bi same po 
sebi  mogle   početi  da   skreću  pažnju  sociologiji 
detinjstva   od   stereotipnih   tema   kao   što   su   po-
rodica i školovanje.

Kroz   celo   ovo   poglavlje   isticali   smo   da 

društvene   nauke   nisu   neutralna   objašnjenja 
detinjstva već aktivni činioci u njegovom kons-
truisanju i rekonstruisanju. Kompleksni su pro-
cesi putem kojih se to događa (Giddens, 1984) i 
samo su delimično u nadležnosti svesnog dela-
nja.   Ipak,   čini   se   da   prepoznavanje   društveno 
konstitutivne   uloge   društvenih   nauka   zahteva 
obraćanje pažnje na društvene implikacije socio-
loškog proučavanja. Međutim, nije nimalo oči-
gledno   kako   bi   se   ova   pitanja   mogla   najbolje 
obraditi. Tradicionalna zamisao o nepristrasnom 
naučniku pala je u vodu, ali šta će je zameniti? 
Ovo pitanje nije vezano isključivo za sociologiju 
detinjstva, već je problem o kome se trenutno ra-
spravlja   širom   društvenih   nauka   (Silverman, 
1985). Finčova (Finch, 1985), na primer, u svojoj 
raspravi   o   odnosu   između   kvalitativnog 
istraživanja   i   socijalne   politike   sugeriše   da   bi 
sociolozi   trebalo   sebe   da   vide   kao   one   koji 
pružaju   „prosvećenje"   u   okviru   širih   debata   o 
politici, umesto određenih „društveno podešenih" 
rešenja socijalnih problema. Ona skreće pažnju 
da   odnos   društvenih   nauka   prema   socijalnoj 
politici   (i,   možemo   dodati,   drugim   procesima 
putem kojih se konstituiše društvo) nije neposre-
dan. Odluke se donose (ili izbegavaju) komple-

ksnim političkim procesima u okviru kojih socio-
lozi mogu (ili ne mogu) imati uticajnu, ali retko 
(ako ikada) odlučujuću ulogu. Ona se zalaže za 
„demokratski"   pristup   u   kojem   bi   sociolozi 
obezbeđivali uvide učesnicima na svim nivoima 
u institucijama i društvu. Ona naročito zagovara 
da bi sociolozi trebalo da se pozabave i zainte-
resuju za „široke mase" organizacija, odnosno za 
one koji imaju najmanje formalne moći i uticaja, 
umesto što naprosto usmeravaju svoju pažnju ka 
„vrhovnim" kreatorima političkih smernica.

Iako   je   uglavnom   primamljiva,   primena 

ove perspektive na detinjstvo uvodi neke naročite 
probleme. Uprkos našem priznavanju da su deca 
aktivna   društvena   bića   još   uvek   je   tačno   da 
njihove živote u velikoj meri određuju i/ili ogra-
ničavaju odrasli i malo je slučajeva da se deca 
organizuju na nivou „širokih masa" da bi sama 
sebe nezavisno zastupala. Nasuprot tome, skoro 
svi   politički,   obrazovni,   zakonski   i   admini-
strativni   procesi   imaju   temeljne   posledice   po 
decu, ali ona imaju neznatan ili nikakav uticaj na 
njih. Na primer, sudski procesi u vezi sa stara-
njem o deci trebalo bi da se sprovode «u najbo-
ljim interesima deteta», ali deca koja su u pitanju 
često se uopšte ne konsultuju. Slično tome, ne-
davne promene u odredbama o socijalnom osigu-
ranju   u   Engleskoj   i   Velsu   veoma   su   mnogo 
otežale mladim ljudima da nakon uzrasta od še-
snaest godina žive nezavisno od svojih porodica, 
podstičući   ih   da   ostanu   u   domaćinstvima   koja 
možda   smatraju   neprikladnim,   neprijatnim   ili 
sasvim opasnim, lako postoje primeri nezavisnog 
političkog   delovanja   dece   (na   primer,   štrajk   u 
Barston   školi,   Burston   school,   1914.   ili   uloga 
dece   u   pobuni   u   Sovetu,   (Soweto,   1976.), 
njegova povest se često prikriva ili potiskuje. To 
ne   samo   što   otežava   da   budu   obuhvaćeni 
akademskim   prikazima,   već   i   osujećuje   ma 
kakav kontinuitet političkog organizovanja dece. 
Ipak, nastojanja dece da „govore u svoje ime" i 
dalje opstaju. Na primer, trenutno u Britaniji 

deca   koja   su   pod   starateljstvom   države 

počinju da formiraju svoje vlastite organizacije, a 
projekti   kao   što   su   ,,Dečji   pravni   centar" 
(Children's   Legal   Centre)   i   usluge   savetovanja 
putem   telefona   za   decu   koja   misle   da   im   je 
potrebna   pomoć   koraci   su   koje   preduzimaju 
dobronamerni   odrasli   koji   su   takođe   na   tom 
tragu.

Sociolozi moraju ustanoviti odnos i prema 

dečjim vlastitim aktivnostima i spram društvenih 
procesa koji oblikuju i ograničavaju dečji život, 
ali   u   koje   oni   sami   nisu   nužno   uključeni.   Taj 
odnos   morao   bi   dopuštati   izvestan   stepen 
analitičke   nepristrasnosti   -   da   bi   se   izbegla 
zamka   pukog   artikulisanja   interesa   određenih 
grupa -  dok u isto vreme ne  bi poricao odgo-
vornost   za   posledice   koje   može   imati.   To   nije 
jednostavna   pozicija   ni   za   uspostavljanje,   ni 

Poglavlje 9.

Dečja prava 

Gerison Lensdaun,

  „Children's Rights" u 

Berry Mayall: 

Children's Child-hoods: Observed and Experienced

, 

London: The Falmer Press, 1994: 45-63.

U našem društvu, kao i u većini društava, 

ako ne i u svim ostalim, deca se tradicionalno 
posmatraju kao svojina njihovih roditelja, koji 
su nosioci prava koja se smatraju neophodnima 
da   bi   izvršili   svoju   dužnost.   Međutim,   tokom 
ovog veka postali smo svedoci fundamentalnih 
proea   u   stavovima   vezanim   za   odnos   između 
roditelja   i   dece.   Prva   promena   tiče   se   sve 
izraženijeg   priznanja   da   prava   roditelja   u 
odnosu na njihovu decu nisu nepovrediva i da 
država   ima   pravo   da   interveniše   radi   zaštite 
dečjih   interesa.   Britansko   zakonodavstvo 
registruje te promene. Sve do reforme zakona o 
razvodu u 1970-im presude o deci zasnivale su 
se   na   krivici   roditelja   ili   nečemu   sličnom: 
partner koji je bio kriv gubio je starateljstvo bez 
obzira na učinak na dete. Danas, međutim, do-
brobit deteta je najvažniji momenat koji treba 
uzeti   u   obzir   u   presudama   koje   donosi   sud 
prema   Zakonu   o   deci   (Children   Act,   prim. 
prev.) iz 1989. 

Isto tako, sve više se uviđa da su roditelji 

u  stanju  da   naškode   svojoj  deci  i  da   ih  zlos-
avljaju. To saznanje je danas toliko uobičajeno 
da je teško shvatiti zgražavanje koje je izazvao 
slučaj Marije Kolvel (Maria Colwell) kada je po 
prvi   put   dospeo   na   naslovne   strane,   remeteći 
pretpostavke o prirodi porodičnog života. Danas 
je nesumnjivo prihvaćeno da deca imaju pravo 
da   budu   zaštićena   od   takvog   zla   i   da   država 
snosi odgovornost u pogledu intervenisanja radi 
obezbeđivanja te zaštite. Druga velika promena 

je priznanje da nisu samo roditelji odgovorni za 
svoju   decu.   Sada   se   potvrđuje   da   država   igra 
ključnu ulogu u pružanju podrške  roditeljima. 
Uvođenje   opštih   dečjih   beneficija   i   redovnog 
obrazovanja od pete godine, besplatna zdravs-
vena   nega,  a   naročito  obezbeđivanje  redovnih 
zdravstvenih pregleda dece, školska zdravstvena 
služba,   zubna   i   očna   nega,   sve   to   svedoci   o 
stepenu brige za opštu dobrobit i zaštitu dece u 
našem društvu. Da li je taj stepen brige dovojan, 
pitanje je za političku debatu, čime se ovde neću 
baviti. Ali, suština je u tome da postoji opšta 
saglasnost da ni prava a ni odgovornosti rodi-
eljstva nisu sveuobuhvatna ni apsolutna, mada 
postoje   fundamentalne   razlike   u   uverenjima   u 
pogledu toga gde treba povući crtu.

Takođe je važno shvatiti da naše percepije 

detinjstva prolaze kroz neprestane promene i da 
su ambivalentne i protivrečne u pogledu mnogo 
čega. Mnogi odrasli shvataju detinjstvo prožeto 
prilično romantizovanom predstavom o bezazle-
osti - kao period bez odgovornosti ili konflikta, 
kojim dominiraju fantazija, igra i mogućnosti. 
Pa ipak, za mnogu decu raznih kultura i klasa, 
dominantno   obeležje   detinjstva   je   nedostatak 
moći i kontrole nad onim što im se dešava. Neki 
odrasli decu vide kao suštinski iracionalnu, neo-
ovornu i nesposobnu da donose pametne odluke 
o stvarima koje ih se tiču, a naše zakonodavstvo 
još uvek u priličnoj meri odražava to shvatanje - 
Zakon o deci je častan izuzetak.

Veoma su raznolika mišljenja o sposob-

osti dece da budu zaposlena, da budu sama, da 
se igraju bez nadzora, da učestvuju u potpunosti 
u   demokratskim   procesima,   da   izaberu   svoju 
veroispo-vest.   A   ta   gledišta   nisu   statična.   Na 
prier, 1971. godine, 80 odsto dece uzrasta od 
sedam do osam godina imalo je dopuštenje da 
idu sama u školu, ali je do 1990. ta cifra opala 
na devet odsto (HiIIman et al., 1990). Barem u 
vreme kad sam ja  odrastala, u 1950-im  godi-
ama, bilo je uobičajeno da se mlađoj deci dopu-
ta mnogo više aktivnosti bez nadzora nego što 
je to prihvatljivo danas. Slično je i sa zaposl-
njem: naše aktuelno zakonodavstvo koje potiče 
iz 1920-ih odredilo je da 13 godina bude donja 
starosna granica za poslove sa skraćenim radim 
vremenom,   ali   sada   Evropska   zajednica   vrši 
pritisak da se ta granica pomeri na 15 ili čak 16 
godina. Dakle, koncept o tome šta je dete raz-
ikuje se unutar različitih kultura, različitih druš-
venih grupa i u raznim istorijskim trenucima.

Ipak,   postoji   izvestan   stepen   konzisten-

nosti svojstvene i tradicionalnom shvatanju pra-
va roditelja i aktuelnom priznavanju mere par-
tnerstva   između   roditelja   i   države:   deca   su 
percipirana kao ranjiva kategorija kojoj je pot-
ebna   zaštita.   Koje   god   da   se   postave   granice 
detinjstva, deca su kao grupa ljudi ranjivija od 
odraslih i stoga su potrebne specijalne mere za-
tite i unapređivanja njihovih potreba. No, ono 
što suštinski nedostaje u svim debatama je neko 
istinsko priznanje da deca imaju i prava, a ne 
samo potrebe.

Želela   bih   da   započnem   ispitivanjem 

implikacija zaštitničkog modela odnosa odraslih 
prema deci, pri čemu ću obrazložiti da je važno 
razviti   analizu   o   pravima   unutar   koje   bi   se 
stvorio neophodan okvir za promene radi uma-
njivanja štetnih posledica ranjivosti.

Deca su ranjiva. Šta to znači? Htela bih da 

pokažem da je njihova ranjivost dvostruka.

Sama   činjenica   njihove   fizičke   slabosti, 

nezrelosti,   nedostatka   znanja   i   iskustva,   čini 
decu zavisnom od odraslih iz njihove okoline. 
Kad   su   u   pitanju   veoma   mala   deca,   njihov 
opstanak zavisi od kvaliteta nege i posvećenosti 
koje im pružaju odrasli koji za njih snose odgo-
vornost.   Njima   je   potreban   krov   nad   glavom, 
hrana, obrazovanje, zdravstvena nega, ljubav i 
zaštita, a njihov opstanak zavisi od dobre volje i 
sposobnosti   odraslih   da   zadovolje   njihove 
potrebe. Stepen ranjivosti se svakako ubrzano 

smanjuje   kako   postaju   starija   i   sposobnija   da 
preuzmu odgovornost na sebe.

STRUKTURALNA RANJIVOST

Deca su, uz to, ranjiva i usled potpunog 

nedostatka političke i ekonomske moći i građa-
nskih prava u našem društvu. Ovaj aspekt deti-
njstva   potiče   od   istorijskih   stavova   i   pretpos-
tavki o prirodi detinjstva. To je društveni i poli-
tički konstrukt, a ne inherentna ili neminovna 
posledica   samog   detinjstva.   Deca,   po   pravilu, 
nemaju   pristup   novcu,   nemaju   pravo   glasa, 
nemaju  pravo  da   izraze   svoje   mišljenje  ili  da 
budu   shvaćena   ozbiljno,   nemaju   pristup   su-
dovima, nemaju prava - osim u okviru Zakona o 
deci - da dovedu u pitanje odluke donesene u 
njihovo ime, nemaju prava da odlučuju o svom 
obrazovanju, u okviru porodice nemaju zakon-
sko pravo na telesni integritet - roditelji mogu 
slobodno   da   ih   udare   ako   je   to   u   okvirima 
„razumnog kažnjavanja" - i uopšte nemaju ni-
kakvo formalno pravo glasa u društvu.

Odnos   između   inherentne   i   strukturalne 

ranjivosti očigledno je izrazito determinisan ku-
lturnim uverenjima. Želim da pokažem da post-
oji   sklonost   ka   suviše   snažnom   oslanjanju   na 
pretpostavke o dečjoj biološkoj i psihološkoj ra-
njivosti pri razradi našeg zakona, politike i pra-
kse, a nedovoljno usredsređivanja na to u kojoj 
meri   nedostatak   građanskog   statusa   doprinosi 
ranjivosti.

Koristiće   nam   da   razmotrimo   položaj 

žena kao analogiju. Žene i deca su tradicionalno 
svrstavani zajedno u slabe i ranjive pripadnike 
našeg društva. Žene su percipirane kao da im je 
potrebna  muška   zaštita  u  liku  oca  ili  muža,  i 
zbog nedostatka fizičke snage i zbog toga što su 
intelektualno   i   emocionalno   nesposobne   da   u 
potpunosti preuzmu odgovornost za sebe. Ovak-
vo shvatanje služilo je dugo vremena za oprav-
davanje očuvanja društvenog položaja žena kao 
svojine muškaraca.

Drugim   recima,   njihova   pretpostavljena 

inherentna   ranjivost   bila   je   izgovor   da   se 
izbegne bavljenje njihovom strukturalnom ranji-
vošću. Kada je otpočela borba za otklanjanje tih 
strukturalnih činilaca - za dobijanje prava glasa, 
prava na sopstvenu imovinu, prava na starate-
ljstvo nad decom, prava  na  odbijanje seksa  u 

otelotvoruje taj princip, zahte-vajući da se dečje 
želje i osećanja uzimaju u obzir pri donošenju 
odluka   koje   ih   se   tiču.   Nedavni   slučajevi 
obraćanja dece sudu radi prosuđivanja o tome 
gde   žive   i   sa   kim   pozitivni   su   primeri   pri-
menjivanja ovog prava.

Interesantno   je   pratiti   odjeke   ovih 

slučajeva u medijima. Zakon o deci je etiketiran 
kao „Povelja derišta" koja najavljuje raspad po-
rodice.  Mnogi  su  se   osetili   temeljno  ugroženi 
idejom da deca imaju formalna prava da budu 
saslušana   u   sudskom   sistemu.   Ipak,   ta   prava 
postoje   u   zakonu   i   danas   ih   deca   sve   više 
koriste.

No,   sasvim   je   drugačija   situacija   kada 

razmotrimo obrazovni sistem u kojem ne postoji 
nikakva obaveza da se dete sasluša ili njegovo 
mišljenje   shvati   ozbiljno.   Interesantno   je 
primetiti da su pre ratifikacije u našoj zemlji u 
Ministarstvu za obrazovanje i nauku tvrdili da 
se   u   potpunosti   pridržavaju   Konvencije   te   da 
stoga   nema   potrebe   za   nekim   merama   radi 
usaglašavanja. Pa ipak, ne postoji obaveza da se 
sasluša mišljenje deteta pri odlučivanju o izboru 
škole, i dete nema pravo da bude saslušano kada 
ga   izbacuju   iz   škole.   Poslednjih   meseci 
poprilično   je   raspravljano,   naročito   u   vezi   sa 
odredbama Zakona o obrazovanju iz 1993, da li 
da se dalje napreduje ka sistemu subvencionisa-
nog   školstva,   u   vezi   sa   polemikama   oko 
testiranja, povelje roditelja, roditeljskog izbora, 
predloženog   redukovanja   stepena   obrazovanja 
za učitelje u obdaništu i osnovnoj školi. Ni u 
jednom   trenutku   u   toku   tih   rasprava   nije 
saslušan   glas   dece   -   o   njihovom   pravu   na 
obrazovanje, njihovom pravu da budu sasluša-
na, da učestvuju u diskusijama u vezi sa testi-
ranjem   i   nacionalnim   nastavnim   programom, 
maltretiranju   u   školskim   dvorištima   i   o   tome 
kako se upravlja školama. Malobrojne su škole 
koje imaju školska veća, a još manji broj njih 
funkcioniše   na   osnovu   uzajamnog   uvažavanja 
učenika i nastavnika. Deca imaju pravo da se 
smatraju   potrošačima   a   ne   samo   produktima 
obrazovanja. Vlada dosledno odbija da razmotri 
ovaj problem. Oni nas, s jedne strane, uveravaju 
da su ova prava obuhvaćena Zakonom o deci, a 
očigledno je da nisu, a sa druge, da su takva 
prava neprikladna i potencijalno opasna, a takvo 
stanovište   je   nečuveno   kršenje   Konvencije   na 
koju ih obavezuje međunarodno pravo.

U zdravstveno zakonodavstvo nije unese-

na obaveza da se dete sasluša i da se uzme u 
obzir njegovo mišljenje. Princip Gilik (Gillick) 
utvrdio   je   pravo   „kompetentnog"   deteta   da 
donosi odluke u svoje ime u pogledu lekarskog 
tretmana (Gillick v. West Norfolk & Wisbech 
AHA 3 AU ER 402, 1985). Ta presuda jasno 
ukazuje   da   se   pitanje   uključivanja   dece   u 
odlučivanje o njihovoj medicinskoj nezi odnosi 
na svu dovoljno razumnu decu, bez obzira na 
uzrast. Međutim, ovaj je princip ozbiljno ugro-
žen   presudom   Apela-cionog   suda   u   slučaju 
šesnaestogodišnje anorekticne devojke (re W.A. 
Minor: Consent to Treatment 1 FLR1, 1993). Ta 
presuda   je   takođe   dovela   u   pitanje   statutarno 
pravo, obuhvaćeno aktom o reformi Zakona o 
porodici iz 1969, na potpuno samoopredeljenje 
šesnaestogodišnjaka i sedamnaestogodišnjaka u 
Engleskoj   i   Velsu   u   pogledu   lečenja.   Dato 
objašnjenje je da pravo na pristanak ne obuh-
vata   pravo   odbijanja   pristanka.   Kada   mlada 
osoba želi da odbije lečenje, njegove/njene želje 
mogu se odbaciti bez obzira na kompetentnost 
te mlade osobe. Ova odluka ima temeljne im-
plikacije u pogledu prava svih mladih ljudi na 
autonomiju   i   samoopredeljivanje.   Naravno,   u 
ovom   slučaju   je   postojala   bojazan   da   život 
mlade žene može biti doveden u opasnost, ali bi 
se   s   tim,   s   obzirom   na   specifične   okolnosti, 
prikladnije izašlo na kraj da je primenjen Zakon 
o mentalnom zdravlju.

U Britaniji ne postoji čak ni zahtev da se 

unutar porodice uzima u obzir mišljenje deteta. 
U Finskoj je, u njihov ekvivalent Zakona o deci 
unesen   zahtev   da   se   roditelji   moraju   konsult-
ovati   sa   decom   pri   donošenju   svih   važnih 
odluka koje se odnose na njih, što je uslovljeno 
uzrastom i razumnošću deteta. Slične odredbe 
postoje i u Nemačkoj, Švedskoj i Norveškoj. U 
Škotskoj   je   Zakonodavna   komisija   prilikom 
nedavnog savetovanja o predlozima za zakon o 
porodici uočila da postoji široko rasprostranjena 
podrška   za   neke   slične   odredbe   kod   nas. 
Međutim,   do   danas   takvog   zahteva   nema   u 
zakonu.

Dug je put pred nama u Britaniji pre nego 

što budemo mogli da tvrdimo da ispunjavamo 
standarde koje zahteva član 12. U Jedinici za 
unapređivanje dečjih prava u poslednjih neko-
liko meseci preduzeli smo seriju konsultacija sa 
mladima u pogledu njihovog utiska o tome u 

kojoj se meri poštuju njihova prava na učestvo-
vanje. Mišljenje na koje nailazimo sa izuzetnom 
doslednošću   je   da   nemaju   utisak   da   ih 
uvažavaju, slušaju, niti ozbiljno shvataju. Upr-
kos zahtevima Zakona o deci, očigledno je i to 
da deca o kojoj se staraju lokalni organi vlasti i 
dalje imaju osećaj nemoći i otuđenja od sistema 
i da se malo toga poboljšalo od kada je spro-
veden ovaj zakonski akt. Mi nemamo kulturu 
slušanja dece. Ozbiljna primena ovog principa 
zahtevala bi da:

•   osiguramo   da   deca   imaju   pristup 

odgovarajućim   informacijama   primerenim 
njihovom   uzrastu,   pomoću   kojih   bi   mogli   da' 
formiraju   svoja   uverenja.   Na   primer,   deca   u 
bolničkom okruženju moraju biti obaveštena o 
tome   ko   je   odgovoran   da   im   sa-opšti   šta   se 
dešava, koje su implikacije lekarskog tretmana, 
koje su uzgredne pojave, koje su im opcije na 
raspolaganju,   koje   su   implikacije   ako   se   ne 
podvrgnu lečenju, da li će to boleti, koliko dugo 
će   trajati   (videti   Oldersonov   članak   u   ovoj 
knjizi);

•   deci   pružimo   stvarnu   mogućnost   da 

izraze svoje mišljenje i ispitaju opcije koje su 
im   na   raspolaganju.   To   zahteva   ozbiljno 
obavezivanje   na   poštovanje   dece   i   njihovog 
prava da učestvuju u svemu što je od značaja za 
njih,   bilo   da   se   nalaze   u   školi,   pod 
starateljstvom   ili   u   bolnici.   Nužno   je   odvojiti 
potrebno   vreme   da   bi   se   obezbedilo   da   deca 
imaju dovoljno mogućnosti da istraže probleme 
sa   kojima   se   susreću.   Da   bi   bila   efektivno 
uključena,   moraju   se   pozabaviti   svojim 
sumnjama,   strepnjama   i   nedoumicama.   Pri 
procenjivanju   kompetentnosti   mlade   osobe   da 
učestvuje u odlučivanju, važno je uzeti u obzir 
mišljenje   same   mlade   osobe   o   sopstvenoj 
kompetentnosti.   Sposobnost   deteta   da   donosi 
odluke u svoje ime zavisi od samog deteta, ali i 
od toga koliko je obavešteno i koliko ga ostali 
učesnici uvažavaju;

• saslušamo mišljenja dece i razmotrimo 

ih sa uvažavanjem i ozbiljnošću, kao i da im 
saopštimo   kako   će   njihova   mišljenja   biti 
razmotrena. Očigledno je da nema svrhe slušati 
dečje mišljenje ukoliko nemamo nameru da ga 
shvatimo   ozbiljno.   Neophodno   je   biti   jasan   u 
pogledu toga u koje se aspekte dečje nege, ili 
obrazovanja, ili zdravstva, ili igre, on/ona može 
uključiti. Da bismo dopustili deci da učestvuju u 

donošenju odluka koje ih se tiču, odrasli moraju 
biti   spremni   da   ih   saslušaju   i   uvažavaju   i   da 
govore   u   saradnji   sa   njima   a   ne   kao   njihovi 
zastupnici;

• obavestimo decu o ishodu svake odluke 

i, ako je ta odluka suprotna njihovim željama, 
obezbedimo da se u potpunosti objasne razlozi 
takvog ishoda;

•   obezbedimo   deci   koja   koriste   javne 

službe delotvorne, pristupačne i prave puteve za 
pritužbe, uz pristup nezavisnom zastupništvu u 
situacijama kada dete smatra da se sa njim loše 
postupalo, da je bilo zapostavljeno ili na bilo 
koji način zlostavljano. U Lotianu (Lothian) su 
se   udružili   upravni   organi   za   socijalni   rad, 
obrazovanje   i   zdravstvo   radi   donošenja   dečje 
povelje (Children's Charter), koja ustanovljava 
zajedničku   deklaraciju   principa,   podržanu 
pojedinostima o ovlašćenjima unutar svake od 
njihovih   službi.   Svako   dete   se   obaveštava   o 
Povelji,   koja,   osim   toga,   uvodi   i   nezavisnog 
sudiju kojem se mogu obratiti ako misle da nisu 
ispoštovani principi ili ovlašćenja.

Dakle,   Konvencija   nalaže   da   je   dužnost 

osoba   koje   imaju   roditeljsku   odgovornost   da 
uključe  decu u donošenje odluka  koje  se tiču 
njihovog života, u skladu sa njihovim uzrastom 
i   razumnošću.   Prema   tome,   ona   uspostavlja 
model učestvovanja i, osim toga, nalaže obave-
zu delanja u najboljem interesu deteta.

Drugi   ključni   član   koji   želim   da 

razmotrim je član 3:

,,U svim aktivnostima koje se tiču dece, 

bez   obzira   da   li   ih   predu-zimaju   javne   ili 
privatne institucije socijalnog staranja, sudovi, 
administrativni   organi   ili   zakonodavna   tela, 
najbolji   interesi   deteta   biće   od   prvenstvenog 
značaja."

Navedeni   princip   nedvosmisleno   locira 

odrasle   kao   one   koji   snose   odgovornost   za 
dobrobit dece. Htela bih, pre svega, da ispitam 
ovaj   član   da   bih   videla   u   kojoj   je   meri   u 
britanskom zakonu priznat kao princip kojim se 
rukovodi pri odlučivanju koje se tiče deteta, a 
zatim da razmotrim implikacije samog principa.

To je glavni princip u Zakonu o deci u 

Engleskoj   i   Velsu,   sa   svojim   zahtevom   da 
dobrobit   dece   mora   biti   od   najvećeg   značaja. 
Međutim,   Zakon   o   deci   i   prevashodan   značaj 
dobrobiti   deteta   pri-menjuju   se   samo   u   sudo-
vima   koji   razmatraju   pitanja   u   vezi   sa   po-

razmatranja dečje perspektive ili, naprosto, bor-
bi za moć, u kojoj su odrasli uvek jači.

Razmotrimo odluke donesene u kontekstu 

usvajanja, što nam može poslužiti kao korisna 
ilustracija. U praksi se model dobrobiti koristi 
za odlučivanje u pogledu trajnog smeštaja dece. 
Drugačiji   pristup   bio   bi   sastavljanje   skupa 
principa na osnovu prava iz Konvencije UN, što 
bi sačinjavalo okvir unutar kojeg bi se odluke 
testirale. Na primer, svako dete ima pravo na 
svoj   identitet,   pravo   na   ime,   državljanstvo, 
pravo   da   poznaje   svoje   roditelje   i   da   se   oni 
staraju   o   njemu,   pravo   na   sopstvenu   kulturu, 
jezik i veroispovest, pravo da ne bude odvojeno 
od svojih roditelja, osim ako je to neophodno u 
najboljem   interesu   deteta,   a   ako   je   odvojeno, 
pravo da ostane sa njima u kontaktu, pravo da 
učestvuje u donošenju svih odluka i da njegovo 
mišljenje   bude   ozbiljno   shvaćeno.   Kada   bi 
socijalni radnici ispitivali okolnosti zahteva za 
smeštaj nekog deteta, taj bi okvir pružao kohe-
rentnu strukturu u odnosu na koju bi se moglo 
prosuđivati šta je dobrobit tog deteta. Bez toga 
se   mnoge   odluke   donose   u   ime   neodređenog 
koncepta   najboljih   interesa,   te   se   ne   mogu 
proveriti niti kontrolisati. S druge strane, uko-
liko   bi   se   ti   principi   priznali,   dete   bi   bilo   u 
prilici da  ospori  odluke ako smatra da  njego-
va/njena prava nisu bila sasvim uzeta u obzir ili 
poštovana.

Poslednjih godina stručnjaci koji se bave 

dečjom   negom,   advokati   i   policija   u   priličnoj 
meri   su   se   fokusirali   na   pitanja   zaštite   i 
dobrobiti   dece.   Primena   principa   dobrobiti 
kojom se ne ostvaruje pravo dece da učestvuju u 
donošenju   odluka   koje   ih   se   tiču,   potkopava 
njihovu mogućnost samoopredeljivanja. Princip 
dobrobiti služi da se održi strukturalna ranjivost 
umesto da teži da im pruži više mogućnosti da 
preuzmu   kontrolu   nad   svojim   životima.   Na 
primer, zlostavljanje dece tokom više godina u 
domu   u   Lesterširu   (Kirkwood,   1993)   i 
Stafordširu   (Lewy   &   Kaahan,   1991)   slikovito 
nam ilustruje nemoć i ranjivost dece kada se ne 
poštuju ova fundamentalna građanska prava. Da 
su ta strukturalna prava bila ostvarena, poten-
cijal za zlostavljanje dece koji potiče od njihove 
inherentne   ranjivosti   bio   bi   znatno   umanjen. 
Ukoliko   se   u   našem   zakonodavstvu,   politici   i 
praksi koja iz nje proizlazi, ne prizna da su deca 
ljudi te da imaju prava koja se moraju poštovati 

i   podržati,   njihova   inherentna   ranjivost   nasta-
viće da se uvećava zbog toga što nemaju gra-
đanski status.

Međutim, razlozi koji idu u prilog dečjim 

pravima   nisu   nesporni.   Ove   godine   smo   bili 
svedoci   izrazitog   protivljenja   ideji   da   deca 
imaju prava na veći stepen učestvovanja. Argu-
mentuje se da nije prikladno davati prava deci, 
već da treba da se fokusiramo da ih naučimo da 
budu   odgovorna.   Deca   su   prikazana   kao   da 
nemaju moralnost, da su van kontrole i da im 
nedostaje iskustvo na koje bi se pozvala da bi 
delotvorno   učestvovala.   Na   tragu   ratifikacije 
Konvencije   i   povodom   sprovođenja   Zakona   o 
deci,   poprilično   se   raspravljalo   o   ravnoteži 
između prava roditelja i prava dece. Neki, na 
primer,   tvrde   da   Zakon   o   deci   ide   suviše   u 
pravcu   promovisa-nja   prava   roditelja   na   štetu 
dečjih prava. Drugi, sve glasniji lobi, tvrde da 
unapređivanje   dečjih   prava   ugrožava   prava 
roditelja i porodični život.

Da   bismo   analizirali   konflikt   između 

roditeljskih   i   dečjih   prava,   možda   bi   nam 
koristilo  da   ispitamo  poreklo  prava   koja   su  u 
pitanju. Prava roditelja, kako ih je definisao lord 
Skarmen (Scarman) u Gilik presudi, proizlaze iz 
njihove   odgovornosti   da   unapređuju   dobrobit 
deteta, pri čemu ih ta odgovornost ograničava. 
U   članu   5   Konvencije   opisuju   se   prava   i 
odgovornosti   roditelja   s   obzirom   na   obezbe-
đivanje odgovarajućeg usmeravanja i savetova-
nja   deteta   u   ostvarivanju   njegovih   prava   na 
način   koji   je   u   skladu   sa   razvojnim   moguć-
nostima   deteta.   Prema   tome,   i   Konvencija   i 
Gilik presuda nameću veoma jasna ograničenja 
u   pogledu   prava   roditelja.   Ona   postoje   samo 
onoliko koliko je neophodno za zaštitu, dobrobit 
i unapređivanje dečjih prava. Čim dete zadobije 
mogućnost   da   ta   prava   nezavisno   ostvaruje, 
nestaje pravo roditelja da ostvaruju svoju odgo-
vornost. Tamo gde postoji konflikt, to zapravo 
nije   konflikt   između   prava   roditelja   i   prava 
dece. To se možda može prikladnije opisati kao 
konflikt između odgovornosti odraslih da zaštite 
dete i dečje težnje za pravom na učestvovanje i 
sa-moopredeljenje,   pravo   da   bude   saslušano   i 
shvaćeno ozbiljno. Drugim recima, to je kon-
flikt   između,   s   jedne   strane,   dečjeg   prava   da 
bude zaštićeno i, s druge strane, dečjeg prava na 
izražavanje.

Ovakva konstrukcija nipošto ne otklanja 

dileme i poteškoće svojstvene pokušaju rešava-
nja   konflikta   između   odraslih   i   dece,   ali 
obezbeđuje   valjaniji   okvir   unutar   kojeg   se   taj 
konflikt može razumeti. Ona takođe locira raz-
rešenje   konflikta   kao   neophodnost   iznalaženja 
rešenja koje je za dete najbolje.

U poslednje   vreme  smo  svedoci  ponov-

nog bučnog započinjanja ove rasprave u pole-
mikama vezanim za pravo osobe koja čuva dete 
da   ga   sa   dopuštenjem   roditelja,   udari   [The 
Guardian, 12. februar 1994). To može da bude 
dobra ilustracija pomenutog konflikta. Ako se 
prihvati   da   su   deca   ljudi   sa   društvenim   i 
građanskim pravima koja se mogu porediti sa 
pravima odraslih, onda bi trebalo da su im data 
ista prava na telesni integritet kao i odraslima. 
Drugim recima, trebalo bi da imaju pravo, koje 
odrasli   u   našem   društvu   uzimaju   zdravo   za 
gotovo,   da   ih   niko   ne   dodiruje   bez   njihovog 
pristanka,   da   ih   ne   zlostavlja   ili   povređuje. 
Međutim,   ova   rasprava   je,   bez   razlike,   uobli-
čena u kontekstu prava roditelja da disciplinuju 
dete na način koji oni smatraju neophodnim ili 
prikladnim, a ne s obzirom na pravo deteta da 
ga niko ne udara. Ovo pitanje je važno osmisliti 
s obzirom na građanska prava deteta, a ne samo 
s   obzirom   na   njegovu   zaštitu   ili   dobrobit. 
Zaštita nameće dužnost odraslima da postupaju 
prema   deci   na   određeni   način,   ali   mnogi 
roditelji pravdaju primenu telesnog kažnjavanja 
u ime zaštite deteta. Ako se argument oblikuje s 
obzirom   na   dečje   pravo   na   telesni   integritet, 
pitanje počinje  od deteta  i postaje jasna stvar 
principa. Društveno i zakonsko odobrenje uda-
ranja   dece   je   jedna   od   najsimboličnijih   indi-
kacija njihovog niskog statusa u našem društvu, 
i sve dok ne prestanemo da to odobravamo kao 
opravdano kažnjavanje, nastavićemo da kršimo 
Konvenciju   i   da   održavamo   ranjivost   dece 
prema zlostavljanju odraslih.

Kad   su   u   pitanju   deca,   skloni   smo   da 

koristimo model u kojem se polazi od pretpo-
stavke   zaštite   na   rođenju,   sa   postepenim   po-

makom ka samoodređivanju deteta, kako ona ili 
on   pokazuje   sposobnost   da   donosi   odluke   po 
sopstvenom   pravu.   Drugim   recima,   dete   treba 
da „zasluži" pravo na samoodređivanje. Postoji i 
alternativni   pristup,   i   taj   je   model   usvojen   za 
odrasle u demokratskim i participativnim društ-
vima - to je da pođemo od pretpostavke samo-
određivanja i da je samo kada to očigledno nije 
u najboljem interesu deteta ili kada bi to ugro-
zilo   prava   nekog   drugog,   opravdano   da   se 
odbaci   ili   uskrati   detetu   to   građansko   pravo. 
Ovakvim   pristupom   na   odraslima   je   teret   da 
opravdaju intervenisanje, umesto da se dete bori 
za pravo učestvovanja u donošenju odluka koje 
se   tiču   njegovog   života.   Svakako,   što   je   dete 
manje, veća je potreba da se interveniše. Čak i u 
tom slučaju postoji svedočanstvo o primeni ove 
filozofije   na   male   bebe;   pomak   od   rutine 
davanja obroka na četiri sata ka hranjenju koje 
se   ravna   prema   zahtevima   deteta,   primer   je 
dopuštanja   detetu   da   odredi   i   kontro-liše 
zadovoljavanje svojih potreba.

Odrasli ipak imaju očiglednu odgovornost 

u   pogledu   zaštite   i   dobrobiti   dece.   U   oblasti 
dečje nege ta je odgovornost vezana za zahtev 
da   se   deluje   u   najboljem   interesu   deteta.   U 
drugim sferama, i privatnim i javnim, ne postoji 
čak   ni   ograničenje   u   pogledu   postupanja   ili 
delovanja. Ipak, ono što treba priznati jeste da 
deca   imaju   građanska   prava   koja   moraju 
obrazovati   okvir   u   odnosu   na   koji   se   donose 
odluke   i   presude.   Pri   tome   bi   trebalo   da 
prevlada   pretpostavka   kompetentnosti,   a   tamo 
gde   je   ona   odbačena,   celokupno   delovanje   bi 
trebalo   testirati   u   odnosu   na   unapređivanje   i 
poštovanje tih prava.

mer, primećuje se da su deca sa osam godina 
suviše mala da idu sama u školu [The Observer, 
rubrika Life, 10. mart 1996).

U ovom članku se ispituju dečje konstru-

kcije o riziku i bezbednosti u njihovom svako-
dnevnom   životu   u   odnosu   na   dihotomiju   jav-
no/privatno,   lako   je   u   okviru   feminističkog 
istraživanja bilo poprilično rasprava u pogledu 
implikacija koje distinkcija javno/privatno pred-
stavlja za žene (Gamarnikovv, 1983), manje su 
poznate   implikacije   vezane   za   decu,   odnosno 
kako sama deca konstruišu svoj život s obzirom 
na tu distinkciju.

U članku se prvo prikazuje kontekst ovog 

proučavanja iz kojeg su izvučeni prikazani po-
daci.   Drugo,   u   glavnim   crtama   naznačena   su 
ključna pitanja u raspravama vezanim za distin-
kciju   javno/privatno   unutar   sociologije,   kao   i 
primerenost tih pitanja za raspravljanje o deci i 
riziku.   Ta   su   pitanja,   zatim,   dalje   istražena   s 
obzirom   na   podatke   dobijene   intervjuisanjem 
dece. Deca su bila promišljena u svom koncep-
tualizovanju rizika u javnom životu i naprosto 
nisu prihvatala zvanične diskurse o deci i riziku. 
Argu-mentuje   se   da   deca   konstruišu   svoja 
rizična i bezbedna okruženja s obzirom na poj-
move privatnog, lokalnog i javnog. Pokazano je 
da,   dok   je   privatna   sfera   porodice   opisana   s 
obzirom   na   bezbednost   i   sigurnosti,   deca 
izražavaju zabrinutost u pogledu svoje ranjivosti 
u javnom životu. Dečji prikazi takođe definišu 
posrednu sferu između privatne i javne - sferu 
lokalnog,   koja   je   identifikovana   u   pogledu 
blizine kuće i dobrog poznavanja mesta i ljudi.

POZADINA STUDIJE

Ovaj   članak   se   zasniva   na   podacima   iz 

istraživanja   kojim   je   ispitivano   kako   deca   i 
roditelji izlaze na kraj sa rizicima, bezbednošću 
i   opasnošću.   Fokus   istraživanja   stavljen   je   na 
rizik   i   strepnju   zbog   rizika   uopšte,   kao   i   na 
njihove posledice na svakodnevni život dece, a 
posebno   na   seksualizaciju   rizika   u   odnosu   na 
decu. U intervjuima je korišćen tematski vodič 
za   ispitivanje   svakodnevnih   bojazni   i   briga 
dece,   dečjih   stavova   o   ograničenjima   koja   im 
postavljaju   roditelji,   dečjim   strategijama   za 
savladavanje   rizika   i   pregovaranje   o   rodite-
ljskim ograničenjima. Primenjeni su i raznovr-
sni postupci u vidu zadataka, uključujući dopu-

njavanje   rečenica,   mrežne   dijagrame   i   vežbe 
grupisanja.

Obavljeni su individualni intervjui sa 51 

detetom iz 30 porodica. Od 51 deteta, njih 34 
imala su između 9 i 13 godina i u vreme inter-
vjuisanja   bila   su   u   osnovnoj   školi.   Da   bi   se 
ispitala   prisutnost   rizika   unutar   domaćinstva, 
intervjuisan je i stariji brat/sestra kada je to bilo 
moguće: 17 dece bilo je uzrasta 12-15 godina i 
u srednjoj školi u vreme intervjuisanja. U obe 
starosne grupe bilo je podjednako devojčica  i 
dečaka.

Za   uzorak   su   odabrane   jedna   škola   u 

urbanom području i četiri škole u ruralnim pod-
ručjima u Škotskoj da bi se istražila prostorna 
distribucija   rizika   između   urbanih   i   ruralnih 
lokacija (Valentine, 1997b). Korišćenje škola za 
pravljenje uzorka omogućilo je istraživačima da 
intervjuisu decu koja su potencijalno bila među-
sobno   povezana   i   delila   zajednička   lokalna 
iskustva. Deca iz ovog istraživanja potiču pre-
težno iz više radničke klase i niže srednje klase i 
sva   su,   osim   dvoje   dece,   belci,   što   odražava 
etnički sastav proučavanih područja.

Iako se uočava da deca ne predstavljaju 

homogenu društvenu grupu i da njihova iskus-
tva i stavovi variraju, centar interesovanja ovog 
članka   nije   izvođenje   sistematskog   poređenja 
zasnovanog na strukturalnim razlikama. Umesto 
toga,   pažnja   je   usmerena   na   to   da   se   istaknu 
značajne   tačke   koje   razlikuju  decu  na   osnovu 
uzrasta, roda i mesta boravka.

DISTINKCIJA JAVNO/PRIVATNO 
I RIZIK

Razlikovanje   između   javnog   i   privatnog 

primenjivali su sociolozi na više različitih nači-
na i više različitih konteksta. Povlačene su dis-
tinkcije između javnog i privatnog u pogledu: 
državne   administracije/tržišne   ekonomije;   ko-
lektivnih/individualnih   interesa;   porodične/tr-
žišne ekonomije. Kao što primećuje Vajntraub 
(Weintraub),   „distinkcija   javno/privatno...   nije 
jedinstvena   već   protejska   (poprima   različite 
oblike, poput grčkog boga Proteja). Sastoji se ne 
samo od jednog para suprotnosti već od slože-
nog skupa suprotnosti, koje se ne mogu svesti 
jedna   na   drugu,   kao   što   nisu   ni   sasvim   nes-
rodne" (Weintraub, 1995, 284). Pored toga, na-
čin upotrebe tih pojmova može da varira. Rib-

ens   Mekarti   i   Edvards   (Ribbens   McCarthv   & 
Edwards, 1999) ukazuju na različite upotrebe, s 
jedne strane identifikovanja javnog i privatnog 
sa   posebnim   fizičkim   prostorima,   a   s   druge, 
njihove identifikacije sa određenim društvenim 
praksama i iskustvima. Kao što primećuje Sle-
jter (Slater, 1998), „javno i privatno se posma-
traju kao različite oblasti iskustva i vrednosti, u 
prostornom i vremenskom smislu, koje su odvo-
jene  i oličene različitim vrstama  ljudi i uloga 
(Slater, 1998, 144).

U pitanje se dovodi i stepen u kojem se 

oštro razlikuje javno i privatno. Novi vidovi za-
poslenja, na primer, slobodne profesije, zama-
glile su razliku između javne sfere radnog mesta 
i privatne sfere kuće (Slater, 1998). Bek (Beck) 
primećuje:

„Privatna   sfera   nije   ono   što   izgleda   da 

jeste: sfera koja je odvojena od okruženja. Ona 
je   spoljna   strana   odnosa   i   odluka,   okrenuta 
unutra   i   učinjena   privatnom,   koje   se   donose 
negde   drugde,   u   televizijskim   stanicama,   u 
obrazovnom sistemu, u firmama, na tržištu rada, 
u sistemu saobraćaja itd., uz veliku dozu neoba-
ziranja na privatno-biografske posledice" (Beck, 
2001). Tvrdi se da postoji jedna posredna sfera 
između javne i privatne. Ribens Mekarti i Ed-
vards (1999) ukazuju na „druženje" kao sferu 
potpore između države i pojedinca dajući pri-
mer prijateljstva. Slično tome, Hanter (Hunter, 
1995) uverava da između javne i privatne sfere 
postoji „malograđanski društveni poredak", koji 
se odnosi na komunalno i lokalno.

Distinkcija javno/privatno suštinska je za 

teoretisanje o riziku, s obzirom na fizičke pros-
tore kao i načine doživljavanja. Pre svega, Gof-
man (Goffman, 1971, 385) ukazuje na sve veću 
ranjivost koja se dovodi u vezu sa javnim živo-
tom. Gofman je razvio koncept Umwelt (okru-
ženje,   sredina,   okolina)   radi   ukazivanja   na 
„sferu   oko   individue   unutar   koje   se   nalaze 
potencijalni   izvori   uzbune"   (Goffman,   1971, 
297). Gofman konceptualizuje Umwelt prevas-
hodno u prostornom smislu. Zaista, on ukazuje 
na „kritično rastojanje" oko individue u kojem 
se   može   osetiti   poziv   na   uzbunu   (Goffman, 
1971:299).   On   primećuje   strukture   Umwelta, 
aspekte našeg svakodnevnog života koji mogu 
izazvati uzbunu - uređen okvir koji se odnosi na 
sigurnost povezanu sa unutrašnjim, ograđenim 
prostorima;   skrovite   putanje   i   tačke   pristupa 

koje se tiču prostornih tačaka ranjivosti i dru-
štvena mreža koja se tiče naše brige za druge 
ljude u javnim prostorima (Goffman, 1971, 335-
337).

Drugo, raspravljanje o riziku i strepnji zb-

og rizika usredsređeno je na individualnost i ko-
lektivnost. Gidens (Giddens) obrazlaže da, iako 
javne   rasprave   mogu   oblikovati   strepnje   zbog 
rizika,   mi   se   sa   tom   neizvesnošću   hvatamo   u 
koštac kao individue, pri čemu središnje mesto 
zauzima   individualno   promišljeno   praćenje 
rizika.

„Stvar je u tome... ne da je svakodnevni 

život inherentno rizičniji nego što je to bio u 
prethodnim epohama. Pre je u pitanju to da je, u 
uslovima modernosti, za nestručne aktere, kao i 
za eksperte u određenim oblastima, razmišljanje 
s obzirom na rizik i procenjivanje rizika manje-
više stalno prisutan zadatak, delimično nepro-
cenljive prirode" (Giddens, 1991: 123-124).

Uprkos tome, kritikuje se značaj koji je se 

pridaje individualnom promišljanju pri razume-
vanju   rizika   i   strepnji   zbog   rizika.   Furlong   i 
Kartmel (Furlong & Cartmel) uveravaju da je 
individualizacija,   iako   istovremeno   i   realna   i 
retorička   odlika   kasne   modernosti,   obuzdana 
protivdejstvenim pritiscima na standardizaciju i 
individualno   odlučivanje   odigrava   se   unutar 
konteksta „društva koje karakteri-še međusobna 
zavisnost"   (Furlong   &   Cartmel,   1997,   113). 
Pored toga, može se dovesti u pitanje, u odnosu 
na decu, da li se svi pojedinci smatraju podjed-
nako promišljenim. Javne debate o riziku retko 
kada obuhvataju mišljenja same dece. Umesto 
toga, rizike po decu definišu i njima upravljaju 
odrasli u ime dece. Izgleda da se deci uskraćuju 
elementi   izbora,   odgovornosti   i   promišljanja 
koji se pripisuju odraslima u pogledu rizika.

RAZUMEVAIMJE DEČJEG 
TEORETISAIMJA O RIZIKU I 
BEZBEDIMOSTI

Podaci iz  ovog istraživanja pokazuju da 

su   dečji   Umwelten   kompleksni   i   uslovljeni 
mnogim   različitim,   ali   međusobno   povezanim 
činiocima, koji obuhvataju prostor, vreme, ljude 

(Luis, 10).

Deca su pravila razliku između različitih 

uzrasta s obzirom na sposobnost dece da podne-
su psovanje ili nasilje na televiziji, a da to na 
njih ne utiče (Kellev et al., 1999):

- Pa sa 12 se ne uplašiš tako lako. A sa 9 i