Висока школа струковних студија за васпитаче
Сремска Митровица
ДИПЛОМСКИ РАД
ТЕМА:
„Поштовање правила у игри,разлика
између дечака и девојчица“
МЕНТОР: СТУДЕНТ:
ДР МИРЈАНА НИКОЛИЋ ЈОВАН МОДРИНИЋ
I. УВОДНИ ДЕО
„
Игра је за дете: и рад и мишљење и уметност и реалност и фантазија и –
одмор – извор радости.“
( Е. А. Аркин)
На дете се гледа као на носиоца добра које треба учврстити, пре свега добрим
примерима.
Дете је активно биће са великим потенцијалима, чијем остварењу су потребни подршка и
подстицај, како би се правилно развијало и оспособљавало за живот. За предшколски
узраст и за детињство уопште, велики утицај има средина. Ово је критично доба, јер се у
овом добу постављају темељи његове личности. То је доба најинтензивнијег раста и
развоја.
Игра је најважнија активност за развој личности. Сматра се да је игра настала кадa и
људско друштво. О томе сведоче цртежи у пећинама, најстарија предања и играчке
нађене приликом археолошког ископавања. Игра је дуго била сматрана периферном
активношћу без културног значаја. Тек у новије време придаје се игри заслужени значај.
Њен садржај и облицису се мењали у складу са друштвеним развојем. Она је саставни део
дечијег живота.
Дете предшколског узраста има велику потребу за игром, и оно ту потребу задовољава
играјући се, где год је то могуће. Игра је његова природа, основна животна
манифестација. У игри дете задовољава потребу, да на себи својствен начин утиче на
околину у којој живи, а слобода у игрању му пружа посебне ужитке које га уче
самосталности и осигуравају му доживљај властитие активности.
Дете изражава себе кроз игру. У игри дете упознаје само себе, себе у ужој и широј
друштвеној средини. Игра је неисцрпни извор увек нових сазнања о развоју детета,
његовим доживљајима и животу.
неуспеха јер је мањи ризик; фиктивна је у односу на текући живот и ограничена у
простору и времену; унутрашње је мотивисана и повезана са позитивним емоцијама.
Игра утиче на развој функција и стицање нових искуства. Дете у игри усавршава
закључивање, опажање и поимање просторних односа, тако да време које утроши на игру
оно није изгубљено већ му оно омогућава свестрани развој.
Дете не види свет исто као одрасли и тај њихов доживљај света најприродније долази
до изражаја у слободној игри. Ако су утисци деце о свету око њих оскудни и њихове игре
ће бити оскудне и једноличне, и обрнуто ако дете добија много интересантних и снажних
утисака, игре су тематски разноврсне и имају богату садржину. Тако да дете у игри учи о
животу и односима одраслих око себе, она помаже детету да лакше усвоји морална
правила којих се треба придржавати. У игри је детету лакше да изврши задатак који
захтева вољне напоре.
Дете у игри није само дете које треба да се покорава вољи и наредбама старијих, већ
човек који уме да мисли и ствара планове. Оно себи поставља циљ и његово остварење га
наводи на концентрацију, размишљање ( Аранђеловић, 1973).
У игри на занимљив и ненаметљив начин упознаје предмете своје околине, њихову
употребу и намену, упознаје њихове особине, боју, облик, звук, тежину...
У игри дете постаје снажно и искусно, оно у игри налази задовољење свог детињег
самољубља и самосталност. У игри деца лакше усаглашавају своје радње, попуштају једно
другом, јер без тога би било немогуће да дете одигра улогу коју је узело за себе.
Када стидљивом детету или детету без поуздања желимо створити могућности у игри,
не треба да му дајемо улоге које неће моћи да изведе, јер ће га то у сопственим очима
учинити смешним, смањиће му ауторитет пред колективом ( Аранђеловић, 1973).
Родитељи не треба претерано да се уплићу у дечије игре, јер честе критике родитеља
на понашање деце у игри доводе до тога да она у њу не уносе истинске доживљаје
агресију, страх, љутњу већ покушавају да све то потисну. Често се дешава и да дете више у
игри није спонтано, креативно и самостслно, јер уплитањем уништавамо у детету
стваралаштво и изворност његове маште. Ипак дечијом игром треба руководити и то је
потребно, али то треба чинити тактички и паметно. Одрасли може да му обезбеди
материјал за игру, да сугерише детету тему игре или да помогне детету да види оно што
не примећује.
Игра је највеће богатство детињства и неисцрпни рудник првих животних радости и
сазнања. Њу нико не може заменити и надокнадити у развитку детета и његовом
васпитању ( Мандић, 1961).
На питање шта је игра, различити теоретичари дају различита и понекад сасвим супротна
мишљења. Игре се односе на целовито понашање и развој детета и оне се истражују у
оквиру психолошких теорија. Она, још увек није довољно истражена и прикупљени
подаци садрже много недоречености и противречности.
Пијаже у великом броју својих радова тумачи игру у функцији развоја
когнитивнихспособности. Он сматра да исти фактори који одређују интелектуални
развитак одређују и развитак игре, игра је феномен која прати развој интелектуалних
функција и она рефлектује главне карактеристике појединих етапа. ( Миллар 1972 према
Трнавац,1983).
Он прави разлику између дечије игре и дечије имитације, развој детета тумачи кроз два
комплементарна процеса: процес акомодације ( имитације као прилагођавање спољном
свету) и процес асимилације, која је у свом чистом облику игра ( она мења улазне
информације како би одговарале личним захтевима) (Каменов, 1997).
Пијаже сматра да симболичка игра има веома важну улогу у животу детета. Дете је
приморано да се прилагођава социјалном свету чија су правила за њега често у сукобу са
његовим потребама и жељама. Због тога је детету потребна активност чији циљ није
његово прилагођавање стварности, већ прилагођавање стварности његовим потребама,
без страха да ће бити кажњено због тога. Он сматра да је детету потребна игра, која
трансформише реалност прилагођавајући је потребама детету ( Миочиновић, 2002).
У симболичкој игри дете најактивније структурира стварност, она служи за разрешење
афективних сукоба и за задовољење когнитивних интересовања. Симболичка игра је од
великог значаја за емоционалну стабилност детета и његово прилагођавање стварности.
Све важни што дете доживи у живот, оно понавља у игри. Са развојом игра све више
постаје прерађена и организована. Што више дете има искуства, оно све тачније
представља стварност.
Пијаже је навео три врсте игара, које одговарају трима стадијума тј. Трима
сукцесивним облицима интелигенције (сензомоторном, репрезентационом и
рефлексивном), овде спадају
практичне игре, симболичке игре и игре са правилима.
Практичне игре достижу врхунац у првој години и са узрастом губе свој значај.
Појављују се током првог месеца са сваким новим достигнућем и нестају са засићеношћу
њиме.
Симболичке игре се појављују током друге године дететовог живота, са појавом
симболичких схема и представљају „екстремни пол асимилације егу“. После четврте
године оне опадају.
Игре са правилима појављују се у периоду од 7 до 11 године и развијају се током целог
живота. То су игре са сензомоторним комбинацијама или интелектуалним комбинацијама
ВРЕДНОСТ ИГРЕ ЗА ДЕЧИЈИ РАЗВОЈ
Дечија игра има велики и вишеструки значај за развој деце. Вредност игре се испољава у
стварању условаза развој зреле, самосталне, социјализоване и креативне личности. Игра
као фактор искуства доприноси развоју психофизичкихфункција детета, његових
способности и знања. Она је незаменљиво средство за упознавање детета, јер у игри
долазе до изражаја дечије способности, жеље, мотиви, особине...
Кроз игру дете учи да прави разлику између стварности и фантастике.
Крупска је истицала значај дечије игре, и она наводи да је игра начин упознавања детета
са спољним светом , и да она представља за децу учење, рад као и озбиљну форму
васпитања, и да је игра насушна и прека потреба дечијег организма који расте.
Врсте игара које дете бира или понашање детета у игри су индикатор степена
дететовог емоционалног и интелектуалног развоја. Ако се дете не игра на узрасту
предшколског детета то је сигуран показатељ заостајања или поремећаја у развоју. Често
таква деца ако се и играју она се играју играма која су типична за млађу децу. Кроз игру са
другом децом, оно учи како се успостављају социјални односи са страним лицима и како
се решавају проблеми који настају због таквих односа. Ако се дете не игра са другом
децом већ, само са одраслима оно постаје доминирајуће, себично и самоуверено.
Игра има и васпитни значај, јер мало дете у контакту са разним врстама играчака
упознаје се са бојом, величином, обликом, саставом...
Дете упоређивањем предмета, одабиром и класификацијом развија мисаоне
способности, (Трнавац, 1983).
За сваку дечији игру значајно је то што дете у њој учествује осећајно, јер осећања имају
великог удела у свим фазама дечије мотивације и то доприноси да дете у игри истраје
иако је већ уморно.
У раном детињству игра је такође значајна за развој чула. Кроз своју игру дете сазнаје
много о себи, својим способностима што му помаже да изгради јаснији појам о себи.
Игра има и терапеутски значај, јер она му помаже да искаже своје емоције и путем ње се
дете опушта. На тај начин разрешава многобројне несвесне конфликте, смањује
фрустрације и учи се адекватном начину реаговања.
Начин на који се дете игра као и врста игре коју упражњава могу да буду добар показатељ
особина дететове личности и евентуалних које постоје у детету. На основу игре упознаје
се средина у којој дете живи као и односи и атмосфера која влада у породици.
