О уметности
Иако говори о неопходности музике као елемента образовања младих (о чему је већ било речи),
Платон у “Држави“ има прилично негативно мишљење о уметницима зато што је оно што они
направе одраз одраза или копија копије и зато је то двоструко лажно. У материјалном свету постоје
многобројне појединачне ствари,на пример кревети и столови, али сви они су само несавршене
копије вечних и непроменљивих узора, форми или идеја које се налазе у свету идеја. Све идеје је
створио Творац или Небески демијург (небески занатлија), укључујући и идеју стола и идеју
кревета. То је прво стварање. Столар прави конкретан сто по узору на идеју стола и то је друго
стварање. Наравно, сто који столар направи није идеалан као форма(идеја) стола; он је бледа
копија, али тај сто је видљив и доступан нашим чулима. Када неки сликар наслика на својој слици
тај сто дошло је до трећег стварања (и новог удаљавања од оног сто стварно постоји). Пошто је
сто копија идеје, слика стола је копија копије, тако да она више није повезана са оним што је заиста
стварно, него само са бледим одразом. За разлику од занатлије који нешто прави по узору на идеју
и који има вештину прављења и оног који то направљено користи у одређене сврхе и који има
вештину употребе, уметник има само вештину подражавања или опонашања. Подражаваоцима би
чак требало забранити улазак у државу. Нарочито лоше мишљење Платон има о трагичком
песништву, јер оно храни неразумски, ирационални део људске душе и квари врлине. Платон ,
попут стоика, сматра да када човека задеси нека невоља или несрећа не треба да претерано
бурно реагује. У таквим ситуацијама је најбоље остати миран и не узбуђивати се, јер у таквим
тренуцима и не зна се са сигурношћу шта је добро, а шта зло, а узбуђивање не доноси олакшање.
Иако “мушки” део личности храбро и ‘’стоички’’ подноси невољу, када се слуша нека позоришна
представа и у њој глумац опонаша јунака у жалости (значи јунака који на невољу реагује на
погрешан начин), онда онај неразумски, “ плачљиви” део душе, коме неиспољавањем емоција
нисмо дали довољно “хране”, добија ту “храну” од глумаца. Разумски, чвршћи део душе губи
контролу над нижим, неразумским делом и тада тај човек не увиђајући да је то недостојно подлеже
тузи због невоље, али не своје него оног лика кога подражава глумац. Ту се види и разлика у
погледу трагичког песништва између Платона и Аристотела. Платон је против њега, јер оно квари
људе тиме што распирује и јача неразумски део личности који мора бити под контролом. За
разлику од њега, Аристотел сматра да трагичко песништво не квари људе, него их поправља, јер
када гледалац доживи катарзу, он се прочишћава и оплемењује. Ипак, уметност када је
контролисана од стране државе може постојати. Пре свега, мисли се на музику која, уз гимнастику,
служи за васпитавање омладине.
О људској души
Последња, десета књига “ Државе “ садржи расправу о души. Најзначајније што сваки човек има то
је душа. Све материјално што човек поседује, чак и тело пропада, осим душе која је бесмртна. За
сваку ствар постоји нешто што јој наноси зло и што је разара. Оно што наноси зло души је оно што
је супротно од врлине, а то су четири анти-врлине: недостатак мудрости (неупућеност),
плашљивост, неумереност и неправичност. Тако да је могуће и душу разорити, али не у
потпуности. Онај део душе који је немогуће разорити, који не може пропасти и који је бесмртан је
њен највиши део – ум. Све остало,осим ума, пропада тако што услед утицаја којима се наноси зло,
дође до настанка лошег стања у телу које је природом одређено. Тело не пропада директно од
утицаја туђег зла, него оно “оживи” његово урођено зло. По Платону, у емпиријском свету не
постоји једно универзално, опште зло, него сваки род емпиријских ствари има своје специфично
зло које разара само тај род. Тако да оно што је за једне зло, за друге може бити добро, и обрнуто.
У емпиријиском свету схватање шта је добро, а шта зло је променљиво, као и све у овом свету.
Неправичан човек, чак и кад се понаша и пред другима изгледа као да је правичан ,може да стекне
само пролазна добра ( висок положај у држави, новац, славу итд.) која као и сва добра пропадају.
Правичан човек, који је остварио правичност у души, добија трајна добра, пре свега мир у души, а
чак иако не добије за живота награду од других људи, све што он ради виде богови и богови ће га
наградити за живота или после смрти.
“ Држава “ се завршава причом о јунаку Еру, Арменијевом сину, родом из Памфилије који је описао
пут душе након физичке смрти. Након једне битке у којој је Ер пао, нашли су га мртвог, али
очуваног међу лешевима који су већ трулили. Однели су га кући и спремили за погребну ломачу,
али пре него што су га запалили, он је оживео и пробудио се и испричао шта се збивало са
његовом душом након смрти. Када је умро његова душа је напустила његово тело и дошла на неко
место где су биле душе и других људи. Све душе су изашле пред судије које оцењују претходни
живот човека. Уколико је реч о неправичном човеку, њега спуштају у доњи отвор и он одлази у
подземни свет, Тартар где га чекају године и векови мука и патњи. Уколико је реч о човеку који је
био правичан, његова душа, кроз горњи отвор одлази на небеса, у свет блаженства. Еру је речено
да ће његова душа бити враћена у наш свет и да све памти како би испричао шта је видео. После
неколико дана кретања по небеском света, доспео је до места одакле се види нека светлост која
прелази преко целог неба и земље и вретено Нужности које симболише нужност која влада
космосом. Вретено се непрестано окреће и доводи до окретања целог свемира што симболише
закон вечног повратка. Заједно са богињом Нужности седе и њене ћерке Моире, три богиње
судбине које представљају прошлост, садашњост и будућност које управљају животима свих живих
бића помоћу нити коју једна богиња преде, друга намотава, а трећа у одређеном тренутку пресеца.
Затим душе бирају свој следећи живот. Прво се коцком одређује радослед, а онда душе приступају
избору по том редоследу. Душе не бирају нову душу, јер она је вечна и непроменљива, него нови
земаљски живот. Након извршеног избора, не постоји право на промену одлуке. Једна душа је
брзоплето изабрала живот моћног и богатог тиранина, а када је увидела какав је страшан живот
очекује била је престрашена, али било је већ касно. Када душа одабере свој будући живот,
додељује јој се даимон или демон који ће бити чувар њеног живота (по хришћанском сватању то би
био анђео-чувар), али такође и извршилац њеног избора. Душе се преводе преко Летиног поља
( грч. лета – заборав) кроз стра-шну жегу и спарину и жедни долазе до реке заборава Амалете (грч.
Амалеиа – немарност, безбрижност) где им се даје да пију. Разборити пију мање, а неразборити
пуно и одмах заспу. Затим се све душе шаљу у тела и поново рађају на земљи. У једном другом
Платоновом делу, дијалогу “ Менон”, говори се о учењу као сећању. Наша душа је након смрти,
током егзистенције на другом свету стекла апсолутно знање, али га рођењем губи, тако да
истраживање и учење су уствари сећање онога што се знало, али се заборавило.
свет Идеја права стварност, оно што стварно постоји, а реални свет доступан нашим чулима и о
коме можемо да имамо искуство је само сенка, копија света Идеја. Филозоф користи свој ум да се
издигне из чулног света до вечних и непроменљивих Идеја.
Платон прави ралику између: 1) “регије видљивог и опипљивог’’ односно сензибилног света или
подручја доступног нашим чулима и 2) “регије умног” односно интелигибилног, духовног света
или , да га тако назовемо, мисаоног подручја. И једно и друго подручје се деле на два дела. Први
део видљивог света, који је најудаљенији од света Идеја чине “слике” или “ликови” видљивих
ствари као што су сенке које прави сунчева (или вештачка) светлост, одраз у огледалу или на некој
другој глаткој и сјајној ствари, на води и сл. Ови “ликови”(фантасмата) нису доступне ниједном
чулу, осим чулу вида. Ми можемо само да их видимо, односно да нагађамо какви заиста јесу.
Други део видљивог света чини сав живи свет и оно што је човек направио и све те ствари настају
и пропадају, несталне су и интелектуална операција у односу на њих је веровање. У мисаоној,
“умној” сфери први део чине математички појмови као што су бројеви, линије, геометријска тела
итд. Ови геометријски облици и бројеви су посредници између чулног света и света Идеја.
Решавајући на пример колико је 3+5, математичар не сабира своја три коња са својих пет оваца,
него размишља о бројевима као нечему што је одвојено од чулног света. Када математичар црта
на папиру неки квадрат или правоугаоник и дијагоналу квадрата или правоугаоника и решава
одређене геометријске проблеме, он не размишља о конкретним телима које је нацртао на
папиру, већ о квадрату по себи, правоугаонику по себи, дијагонали по себи итд. Бавећи се
математиком ми се удаљавамо од чулног и променљивог и приближавамо ономе што је вечно,
Идејама. Оно шта користимо приликом бављења математичким питањима је разум. У другом
делу “умне регије” су Идеје или непролазне форме до којих можемо доћи само умом (а то
досезање света Идеја је веома “спорно“).
У свету Идеја се налазе вечни облици или форме свега у видљивом свету. Али ипак постоји идеја
која је најважнија идеја, идеја свих идеја – идеја Добра. Овде се Добро не схвата као добро у
моралном смислу него као врхунска идеја која је узрок нашег знања и узрок истине коју сазнајемо
умом. Платон идеју Добра у невидљивом, умном свету упоређује са сунцем у видљивом свету које
осветљава све ствари и омогућује оку да их види. Идеја Добра је “сунце” у “умној регији’.
Пре свега, чуло вида се разликује од других чула. Ми кад користимо чуло слуха, поред уха и звука
не треба нам ништа треће да би чули. Постоји неки звук из спољног света и наше уво које има
способност да чује звуке и ми тако слушамо. Код чула вида није тако. Поред објекта који гледамо
(неке видљиве ствари ) и нашег ока као органа које има способност да види, да би смо видели
мора постојати нешто треће: светлост. Иако имамо очи и постоје неке опипљиве ствари, ми
нећемо моћи да их видимо ако смо у мраку. Сунце је оно што је неопходно да би смо видели. Оно
оку даје способност да види и осветљава ствари које видимо. Оно што је физичко сунце наспрам
