Одавно је добро познато – чак толико добро познато да је ствар готово банална чињеница
– како су људи из оних заносних, из оних лудо веселих и разузданих ренесансних дана
предано, скоро би се рекло: заљубљено, волели позориште. Оно је тада било једна –
истина, никако једина – од афирмација њихове животне радости, од афирмација њиховог
живота самог. Тако је у тим деценијама било у свим деловима света који су имали среће, и
услова, да их захвати тај "највећи прогресивни преврат што га је човечанство до тада
доживело" (Енгелс); тако је у тим деценијама било и код нас, на Приморју и у Дубровнику
нарочито, где су прилике и вековима гомилана богатства омогућили да се, после
средњовековних "тмина", појаве ведри и као сунцем окупани ренесансни дани.

И стари Дубровчани, баш као и њихови савременици по далматинским градовима, као и
по градовима Италије, Француске, Енглеске или Шпаније, хрлили су, срећни, на
позоришне представе, уверени да ће имати на њима "велики смијех", или нежну, поетичну
разбибригу, или узбуркане, силно понете емоције. Једном речи, и они су се, као деца и
скоро безумно, радовали обесним, а често и сасвим распуштеним, али увек врло веселим
комедијама и фарсама; или отменим и поетичним, а не ретко још и комичним, али увек
врло занимљивим пастирским играма и еклогама; или пак потресним и узбудљивим, а не
ретко и сасвим свирепим, али увек врло привлачним трагедијама, што су

их смишљали,

или удешавали за њих њихови суграђани ко је су они ценили и признавали за "поете".

Ти њихови песници, зна се то такође, или бар понајбољи међу њима, и данас су, још, врло
цењени ствараоци, који још нису изгубили свежине и даха, и који још увек имају понешто
занимљиво да кажу гледаоцима. Колико су се, међутим, тај Мавро Ветрановић и тај
Никола Наљешковић, тај Антун Сасин или, најзад, тај Марин Држић, највећи од свих,
морали волети онда, у самом тренутку њиховог стварања, када је свака њихова реч

дубровачки кнез, на простору названом стога "прид двором", или по приватним, обично
господским кућама, у њиховим пространим дворанама за пријем, и то као саставни део
свадбеног славља, или најзад, али то врло ретко и само кад влада изузетно дозволи, у
репрезентативној сали у којој иначе заседа Велико вијеће Дубровачке Републике. Сасвим
разумљиво за оно недемократско столеће, када се хиљадама предрасуда одвајају
међусобно поједини друштвени редови, ове представе по кућама или у државним салама
биле су ексклузивне, то јест намењене уском кругу званица или гостију нарочито виђених
својим пореклом, својим угледом и иметком или својим образовањем. Напротив, на
представе које су даване напољу могао је да дође свако. Али и тада, али и тамо, морало се
знати – и знало се! – где ко може заузети место: светина ће се, стојећи, тискати пред
позорницом; кнез ће, окружен највиђенијом властелом, представљање пратити седећи на
каменим клупама постављеним испод сводова кнежевског двора; а угледне даме добиће
такође место достојно њихове изузетности: то ће бити или прозори и терасе околних кућа
и катедрале, или специјално, али на брзину и скромно, изграђене ложе.

Сви ти разнолики гледаоци, и светина као и кнез, и даме као и најбогатија властела, за свој
долазак пред позорницу нису имали потребе да ишта плаћају. Јер улазница није било и
позориште је било чиста пасија – додајмо одмах: и чиста штета – оних који су га
организовали. Разуме се, у првом реду онда када је то организовање тражило осетније
издатке.

Међутим, још многа изненађења чекају у позоришту ренесансног Дубровника; њихов је
низ тек почео. Пре свега, мора се водити рачуна да тада у Дубровнику није било онога
што ми називамо позоришном сезоном, или, ако се баш хоће, и строго узимајући ствари,
било га је, али нипошто овако као данас, да се протеже безмало кроз читаву једну годину.
Стари су Дубровчани позоришне представе ограничавали на неколико, и махом на
неколико последњих, дана карневала, а то значи на неколико дана између 6. јануара и
почетка ускршњег поста, дана и иначе посвећених забавама, дана који су, како је Држић
говорио, "од старијех нашијех одлучени на танце, игре и весеља".

Покаткад су те представе текле без тешкоћа и гледаоци су, и кад су најслабији пред
хладноћама, обично са задовољством преседели или престојали (како ко!) оно неколико
предвечерњих часова, под небом. Али могло је, зато, да се понекад све окрене наглавце:
ветрови и кише умели су да у све припреме унесу крајњу пометњу. И колико су само пута
гледаоци пред тим елементарним незгодама хитали са представа кућама, не сачекавши
расплет догађаја и не настојећи да чују последњу реч с позорнице! Сам Марин Држић
суочио се с таквом невољом када је, о карневалу 1549, с многим надама и с пуно песничке
сујете, присуствовао премијери своје

Тирене:

...

Ма вјетри не даше ништа чут,

сјевер отуд дмаше усионо толикој,
да срца пуцаху од студени и мраза,
тер људи бјежаху смртнога пораза

јадиковао је он после тога, с горчином се сећајући призора који је неочекивано настао
Нормални ток представа, према томе, зависио је од пуког случаја и није се могао
обезбедити унапред. Наравно, тако је било само онда када су се представе давале напољу,
"прид двором"; напротив, све је бивало боље, и угодније, и безбедније кад су
представљачи за своје представе налазили крова над главом.

До новог једног разликовања у односу на наше доба долази се такође већ на први поглед:
међу глумцима ренесансног Дубровника нема ниједног професионалца, ниједног
занатлије на послу, и неће га бити ни касније, докле год дубровачко позориште траје. Све
су то аматери, понајвише млади, које на позоришне даске гони само љубав према театру и
жарка жудња да својој публици, "пуку старом и добром", пруже, за покладне тренутке,
забаву коју ће они, захвални, спомињати читаву наредну годину. И док би се данашњи
гледалац томе чудио, неко би му из редова ренесансне публике могао да исприповеда,
љубазно и с комплиментима како се то онда умело, да је у Дубровнику од давнина обичај
да се млади људи, били они властела, или пак припадали горњим, образованим слојевима
грађанства, организују у посебне скупине, назване "дружине", које су час властеоске, час
пучанске, али никад комбиноване од једних и других – јер су их и ту одвајали класни
понос и друштвене норме – с главним циљем да за одређени карневал припреме
позоришни спектакл, не једном и такмичећи се међу собом. Te су своје "дружине"
крштавали најразличитијим, и много пута намерно смешним именима као: "Гардзарија",
"Њарњаси", "Помет-дружина" или "Дружина од бидзара", гдекад не знајући ни сами шта
им понеки назив значи, а гдекад, опет, циљајући на какву личност иза које су волели да се
заклоне, па било да им је драга, или је исмевају.

У тим "дружинама" није било женских чланова, није било глумица. И ти млади људи
морали су да се носе, храбро како су само они знали, и с невољама женских улога.
Преобучени, и бог би сам знао до које мере уверљиви, они, по нужди, представљају и
грациозне, префињене виле, и горопадне сељанке, и враголасте, обесне служавке, и
достојанствене госпође, и заносне, широкогруде куртизане. Другим речима, они су на
позорници, поред осталог, и оне многе Тирене и Стојне, Петруњеле и Добре, Мандаљене и
Лауре, које сада, у неким ненадмашним глумачким креацијама, дају толико несвакидашње
дражи Држићевим драмама. Разумљиво, данашњи гледалац ту би се мрштио и сигурно
негодовао, јер му то разбијање позоришне илузије, на које није свикао, неподношљиво
смета. Али треба знати: стари Дубровчани нису имали другога избора. Јер "маколико
Дубровник у то доба био прожет духом талијанскога чинквечента – говориће касније један
знаменити Дубровчанин – мислим да би се тешко која поштена Дубровкиња дала (а
непоштену не би пустили) да чак у јавности активно судјелује при каквој представи, док
су то у Италији и госпође и госпођице без страха чиниле". И немајући другога избора у
својој још подоста конзервативној, подоста патријархалној средини, мудро су се
задовољавали с оним што се морало и могло, само да представе не изостану.

Па ко је те младе и, сигурни смо, сасвим неискусне позоришне аматере припремао за
представе? Ко их је увежбавао, ко им је био режисер? Признајемо одмах: на то питање
није могуће одговорити. То нису потпуно одређено знали ни ондашњи гледаоци, а није их
свакако много ни интересовало. A извори којима располажемо пропустили су да за нашу
радозналост сачувају и сама имена, а камоли нека ближа и одређенија сећања на те старе,
безмало најраније пионире наше позоришне вештине. Али ако нам за решење питања које
себи постављамо недостаје чврстина историјских података, не недостаје нам, ипак,
заводљива могућност домишљања. Ми верујемо да су многе ондашње представе биле
плод колективне режије чланова "дружине". То значи: свако је глумио како је знао и свако
је другоме давао савете које је умео. И сигурно баш то колективно припремање, то
колективно режирање представа, означавају оне познате Држићеве речи које је изрекао
Пролог његовог

Дунда Мароја:

"Шес Пометника (тј. шест чланова Помет-дружине) у шес

дана ју су зђели и склопили!"

Али исто тако мора да буде несумњиво и ово: кад год се радило о писцу такве изразите
индивидуалности, такве спретности и таквог духа какве је – и у највећој мери – показао

илустрације које приказују ренесансну сцену, рецимо на илустрације из књиге познатог
ренесансног позоришног теоретичара Серлиа; тамо су за конструкцију сцене код
одређених драмских врста дати извесни стални обрасци. По њима, сцена комедије – зато
што се њена радња смешта међу просту светину – треба да приказује градски трг у који се
улива сплет уличица и који уоквирују прочеља кућа главних личности. Или, сцена
трагедије – зато што су јој јунаци краљеви и високи достојанственици – треба да доноси
интеријере владарских дворова или бар њихове раскошне холове. Или, најпосле, сцена
пасторалне игре – зато што сва њена збивања теку у идилском амбијенту у коме живе
њихови протагонисти: нимфе, сатири и пастири – треба да представља аркадске дубраве и
гајеве, с пуно цвећа, извора и дрвећа. То би, међутим, били само први, а уистину доста
површни утисци. Јер треба стално држати на уму да имамо посла с људима ренесансе, у
којима су беснели немирни и непрестано покретљиви духови, и који су са својим
неисцрпним даром за варирања умели да блистају оригиналношћу и свежином и онда –
може се чак додати: нарочито онда – када су бивали у прилици да их обуздавају и сапињу
ограничења стандарда.

И питања костима, а не само питања сцене, морала су да се испречавају пред
организаторима ренесансног позоришта у Дубровнику. Врло често, истина је, излаз се
налазио брзо, када су на репертоару биле комедије – у којима, по ондашњим канонима,
дејствују обичне, тада се говорило: ниже и просте, личности – за костиме су се дала
употребити, с врло мало модификација, и свакодневна одела. Али је сасвим друга
ситуација настајала када су се имале приказати пасторалне игре или трагедије. За њихове
деликатне виле и отмене пастире, за њихове краљице и високе госпође, за њихове хероје и
њихове владаре била су нужна, и морала су се наћи, богата и раскошна, блистава и
скупоцена одела, која су се у деценијама ренесансе тако волела и која су тим старим
представама додавала једно уживање више.
Још је у једноме била атрактивност ренесансних позоришних представа, атрактивност коју
ми данас, одлазећи у позориште, не очекујемо безусловно и коју чак добијамо веома
ретко. То је велики удео музике, песме и плеса у њима. И најповршније прелистане, те
старе наше драме – и то не само оне где би се то, више или мање, разумело лако, на
пример нежне пастирске игре, већ све од реда, биле оне комедије или спадале чак у
трагедије – показују да се у њима готово сваки час призивају упомоћ, преко пишчевих
дидаскалија, "мужика", "кантање", и "танци", да допринесу њиховој ефектности. Час су то
биле одвојене песме које се директно умећу у радњу и које се певају појединачно или у
више гласова, а час су то опет били читави музички комади, не ретко удружени с плесом,
којима се одвајају сцене или чинови – тада се они зову "интермедије" – којима је сврха да
не допусте да гледаоце сувише замори монотонија радње или да покушају да их, за
тренутак-два, искључе из света туробног или елегичног, потресног или свирепог – зависно
од прилика и од драмске врсте – у који их представа уводи.

Покаткад музика у тим драмама има и један други, мало куриозан задатак; да подигне
поколебани дух представљача и да им помогне да савладају трему. Гласовити ренесансни
филозоф из Дубровника, властелин Никола Гучетић, који је у раној младости глумио у
аматерским позоришним трупама, сећа се много касније како је, док је с "дружином"
представљао комедије и трагедије, наређивао да музика свира – да би се сви заједно
охрабрили и да се не би препадали пред призорима које имају да прикажу. "А онда сам –
наставља он затим – играо своју улогу на највеће задовољство како публике, тако и
аутора, блажене успомене Марина Држића".

Много би мање изгледа било ако бисмо хтели да сазнамо ко је ту музику која се певала и
свирала компоновао или приређивао. Ако то нису биле популарне, свима знане арије, оне