Kriminologija

1. O INTERESOVANJU ZA ZLOCIN

Medju   pojavama   koje   nas   okruzuju,,   zlocin   ima   posebno   mesto.   Jos   u   najstarijim 
istorijskim   izvorima   srecemo   se   sa   raznim   ponasanjima   koja   su   narusavala   osnovne 
vrednosti   na   kojima   je   pocivala   ljudska   zajednica.   Od   Biblije,   preko   Hamurabijevog 
zakonika i rimskog Zakona dvanaest tablica, pisani tragovi covekovog postojanja ukazuju 
na vec formiranu svest o opasnosti od nekih delatnosti i potrebe da se drustvo od njih 
zastiti. Pitanje zasto ljudi nanose zlo jedni drugima predstavlja jednu od vecitih tema na 
koju su svoj odgovor pokusali da daju kako religija i literature, tako i filozofija i nauka. 
Niz disciplina pokusalo je da odgovori na pitanja vezana za zainteresovanost ljudi za 
kriminalitet, ali cini se da je socijalna psihologija dala najpotpunije objasnjenje. Ona 
sazima sve faktore interesovanja obicnih ljudi za kriminalitet u cetiri grupe:

1. Emocionalno interesovanje – predstavlja cudan spoj straha od zlocina, zelje za 

osvetom zbog ucinjenog nedela i nemirnih avanturistickih zelja u coveku

2. Opasnost za ustaljeni poredak etickih i drugih drustvenih vrednosti – Njegov 

porast jedan je od najznacajnijih kriterijuma poremecaja u drustvu koji se 
manifestuje u krizi pravnog sistema i morala

3. Kriminalitet nas ne moze ostaviti ravnodusnm i zbog cinjenice da predstavlja 

znacajan ekonomski teret za zajednicu – tj. cena kriminaliteta je izuzetno vi-
soka. Pri tom, ne misli se samo na materijalnu stetu nastalu ucinjenim krivic-
nim delom, vec in a sve troskov koje zajednica snosi za izdrzavanje velikog i 
skupog pravosudnog organa. 

4. Interesovanje za kriminalitet postoji i zbog toga sto proucavanje licnosti i ziv-

otnog puta zlocinca prrredstavlja koristan izvor za bolje razumevanje ljudi i 
njihovih postupaka.

2. OSNOVNI POJMOVI U KRIMINOLOGIJI

KRIMINALNI FENOMEN je najopstiji pojam i sluzi kao zajednicki naziv koji obuhvata 
delo i njegovog ucinioca, zrtvu, kriminalitet i reakciju do koje takva ponasanja dovode.

ZLOCIN  je   pojedinacno   kriminalno   ponasanje   (cinjenje   ili   necinjenje).   Uobicajeno, 
zlocin se odredjuje kao akt kojim se krsi krivicni zakon.

KRIMINALITET je ukupnost svih zlocina u odredjenom vremenu i prostoru. Za razliku 
od zlocina, on je masovna pojava. On moze biti primarni (vrsenje kaznjivog dela prvi 
put) i sekundarni (ponovno vrsenje dela). 

SOCIJALNA DEVIJACIJA  je krsenje jedne drustvene norme ponasanja. I devijantnost 
moze biti primarna (kao posledica razlicitih psihickih i drustvenih faktora) i sekunarna 
(predstavlja ponasanje socijalnog devijanta ciji su zivot i identitet odredjeni odstupajucim 
ponasanjem).

DELIKVENCIJA oznacava ukupnost u pravnom sistemu zabranjenih dela – delikata (kod 
nas su to krivicna dela, prekrsaji, privredni prestupi i disciplinske krivice).

KRIMINALAC   (ZLOCINAC)  je   lice   koje   karakterise   kriminalna   karijera,   koju 
vrezujemo   za   ucvrscivanje   kriminalnog   identiteta   i   habituelni   karakter   kriminalne 
aktivnosti.

PRESTUPNIK je lice cije delo je plod situacionih cinilaca, a ne deo kriminalne karijere 
ni uobicajene aktivnosti.
KRIMINALIZACIJA  - Razlikuje se individualna i socijalna kriminalizacija. Indivisualna 
kriminalizacija   ili   kriminogeneza   je   process   nastajanja   kriminalca   cija   je   zavrsnica 
vrsenje   zlocina   od   strane   tog   lica.   Socijalna   kriminalizacija   je   samo   drugi   naziv   za 
krivicno   pravni   process   u   kome   od   drustva   odredjeni   subjekti   se   oznavaju   kao 
kriminalno.

ZRTVA ZLOCINA je osoba, organizacija ili pravni poredak koji su ugrozeni, povredjeni 
ili unisteni krivicnim delom.

VIKTIMIZACIJA  tj. viktimogeneza je proces u kome neko ili nesto postaje zrtva.

VIKTIMITET je ukupnost kriminalnih viktimizacija u odredjenom vremenu i prostoru

NEFORMALNA SOCIJALNA KONTROLA je skp mera kojima drustvo svoje clanove 
podstice na konformizam (prihvatanje opstepotvrdjenih i prihvacenih normi ponasanja).

FORMALNA   SOCIJALNA   KONTROLA  je   oznaka   za   delatnost   zvanicnih   organa 
krivicno pravnog progona koji zakonske norme stvaraju, tumace i primenjuju.

3.PODELA   DEFINICIJA   KRIMINOLOGIJE   PO   OBIMU,   PODELA   PREMA 
ZNACENJU SPORENJA

PODELA DEFINICIJA KRIMINOLOGIJE PO OBIMU 

SIRE ODREDBE   - Ova gledista dominirala su pocetkom razvoja kriminologija al ii 
danas imaju svoje zastupnike. Kriminologija se shvata pre, kao zajednicki naziv za vise 
disciplina,   no   kao   samostalna   nauka.   Unutar   ove   koncepcije,   Gasin   razlikuje   tri 
orijentacije:

1. Prema najsiroj orijentaciji, ciji je najznacajniji predstavnik Feri, kriminologija 

je genusni pojam za sve krivicne nauke.

2. Pripadnici austrijske enciklopedijske skole (Gros, Grasberger, Selig) zastupaju 

misljenje da medju krivicnim naukama postoje samo dve: krivicno pravo koje 
se bavi normativnom i kriminologija koja se bavi realnom stranom kriminalog 
fenomena.

3. Klasicna   americka   skola   je   zastupala   sire   stanoviste.   Najznacajniji   pred-

stavnici su Sutherland i Cressey. Po njima, kriminologija je zajednicki naziv 
za ti discipline a to su sociologija krivicnog prava, kriminalna etiologija i 
penologija.

Sire glediste je uticalo na razvijanje novih smerova u ovoj nauci. Zahvaljujuci njemu 

Kriminologija je samostalna nauka koja, koristeci saznanja i istrazivacke postupke nauka 
o   coveku   i   drustvu,   empirijski   proucava   kriminalni   fenomen,   tj.   zlocin,   njegovog 
izvrsioca i zrtvu, kriminalitet i nacin na koji drustvo reaguje na kriminalno ponasanje.
Iz ove definicije, mogu  se izvuci bitne karakteristike, a to su:

1. Kriminologija   je   samostalna   nauka   –   ima   svoj   osobeni   predmet   i   metode. 

Ovim se odbacuju shvatanja da je ona samo zajednicki naziv za vise disci-
plina.

2. Kriminologija je sinteticka nauka – u njoj se susticu i integrisu sva znanja koja 

o kriminalnom fenomenu postoje. Zato je ona interdisciplinarna i multidisci-
plinarna nauka. Interdisciplinarnost znaci da je za proucavanje njenog pred-
meta   potrebno   koristiti   saznanja   i   postupke   i   iz   drugih   nauka.   Multidisci-
plinarnost oznacavada je nuzna pretpostavka njenog autonomnog razvoja ob-
jedinjavanje u istrazivacu mnostva znanja iz razlicitih disciplina. 

3. Kriminologija je teorijsko-empirijska nauka – Kao teorijska disciplina, ona 

uopstava saznanja do kojih se konkretnim istrazivanjem dolazi. Kao empiri-
jska disciplina, ona se bavi onim sto jeste, realnim pojavama i procesima koji 
se mogu neposredno opaziti i proucavati.

4. Njen predmet se ne moze proucavati iz jednog ugla, vec naprotiv, unutar nje se 

razlikuju tri dimenzije a to su fenomenoloska, etioloska i viktimoloska dimen-
zija posmatranja.

5. PREDMET KRIMINOLOGIJE

U okviru predmeta kojim se kriminologija bavi (kriminalni fenomen) mogu se uociti pet 
elemenata:   zlocin   kao   individualna   pojava,   prestupnik   kao   autor   dela,   zrtva   zlocina, 
kriminalitet kao masovna pojava, reakcija pojedinca i drustva na zlocin i kriminalitet. 
Posebna paznja posvecuje se prvom i poslednjem elementu.

1. ZLOCIN  KAO PREDMET KRIMINOLOGIJE – Postoje razlicita shvatanja o 

samom pojmu zlocina. Tako susrecemo se sa shvatanjima da je zlocin greh, da je bolest, 
da je izraz drustvene organizacije… Ipak najprihvatljivije shvatanje polazi od pravne 
odredbe   jer   daje   prvu   tacku   oslonca   za   dalje   preciziranje.   Zlocin   u   pravom   smislu 
predstavljamkrsenje normi krivicnog prava. Ono sto je za krivicno pravo – krivicno delo, 
za   psihijatriju   i   psihologiju   je   dusevna   smetnja,   a   za   sociologiju   devijacija.   Osnovni 
kriterijum za razgranicavanje zlocina i devijacije lezi u cinjenici da kriminalno ponasanje 
ugrozava vrednosti jednog drustva i sam njegov opstanak, dok devijantno ponasanje u 
uzem, pravom smislu, nema tako izrazenu opasnost po zajednicu. Iz ove razlike, proistice 
jos jedna razlika, a to je da je zlocin odredjen u velikoj meri u apsolutnim kategorijama.

2. REAKCIJA DRUSTVA NA KRIMINALNO PONASANJE – U nauci je dugo 

postojalo neslaganje da li ova materija spada u predmet kriminologije. Nova orijentacija 
u   kriminologiji,   interakcionisticki   pristup,   za   razliku   od   tradicionalnog,   kriminalni 
fenomen posmatra iz drugacijeg ugla pa u centar interesovanja stavlja i reakciju a ne 
samo delo. Njegovi zastupnici tvrde da ne postoji kriminalno ponasanje samo po sebi i 
daod izbora koji vrsi dominantna drustvena grupa zavisi koja ce se ljudska radnja svrstati 
u ovu kategoriju. 

6. ODNOS KRIMINOLOGIJE SA DRUGIM KRIVICNIM NAUKAMA

Za sagledavanje domena kriminologije od izuzetnog znacaja je odrediti njene veze sa 
onim naukama koje se, svaka na svoj nacin, takodje bave drustveno stertnim i kaznjivim 
ljudskim   ponasanjima.   Sve   takve   discipline   nazivamo   krivicnim   naukama   i   one   su 
najneposrednije povezane sa kriminologijom. 

1. ODNOS SA KRIVICNIM PRAVOM – Ove dve nauke su medjusobno tesno 

povezane. Predmet kriminologije je u velikoj meri odredjen onom zonom po 
drustvo stetnih ponasanja koja krivicno pravo izdvaja i sankcionise. Bez kriv-
icnog prava, kriminologija bi ostala bez cvrstog konteksta i polazne tacke. S 
druge strane, krivicno pravo od kriminologije dobija neophodne podatke o 
razmerama i uslovljenosti tih dela sto ima izuzetan znacaj za racionalnu iz-
gradnju sistema inkriminacija i sankcija.

2. ODNOS SA KRIMINALNOM POLITIKOM – Ove dve nauke neposredno su 

povezane. Jedna osmisljava konkretne aktivnosti suzbijanja kriminaliteta dok 
druga sluzi za proveru naucnih postavki prve. Bliska veza izmedju njih dve 
otezava njihovu jasnu distinkciju, a nacin na koji se kriminologija u novije 
vreme definise jos vise uslozava njihov odnos. 

3. ODNOS SA PENOLOGIJOM – Penologija je nauka o krivicnim sankcijama i 

nacinu njihovog izvrsenja. Kao i sa kriminalnom politikom, relacija izmedju 
kriminologije i penologije zavisi od sirine domena koji se daje kriminologiji. 
Izmedju   kriminologije   i   penologije   postoji   tesna   povezanost.   Postupak 
izvrsenja kazni ima za cilj da otkloni neke od cinilaca koji dovode do zlocina. 
Kada te faktore proucava kriminologija, penolosko postupanje se oslanja na 
njena dragocena saznanja. Kada se prihvata glediste po kome kriminologija 
obuhvata i mehanizam socijalne kontrole kriminaliteta, u njenom okviru se 
proucava i deo materije koja se smatra domenom penologije. 

4. ODNOS SA KRIMINALISTIKOM – Dilema oko toga da li je kriminalistika 

nauka   ili   samo   vestina,   i   danas   je   prisutna.   Medjutim,   najprihvatljivija   je 
definicija Saporano-a po kome je kriminalistika naucna disciplina koja se ko-
risti znanjima niza drugih nauka i vestina. Kriminologija i kriminalistika imaju 
niz dodirnih tacaka. I jedna i druga se zanimaju za pojavne oblike zlocina, fak-
tore koje ga izazivaju i reagovanja na takva dela. Ali, sam njihov pristup ovim 
pitanjima se razlikuje. 

7. KRIMINOLOGIJA I KRIMININOLOSKE DISCIPLINE

Problem "kriminoloskih" disciplina u neposrednoj je vezi sa odnosom kriminologije sa 
nizom   nekrivicnih   nauka   (sociologijom,   psihologijom,   psihijatrijom,   antropologijom   i 
medicinom). Proucavanjem zlocina bavili su se u pocetku istrazivaci specijalisti razlicitih 
nauka o coveku i drustvu koji sui z njih prenosili saznanja i istrazivacke postupke. Tako 
je unutar kriminologije stvoren niz disciplina koje su se nezavisno razvijale jer su, sa 
sopstvenog stanovista, tezile da objasne svaki pojedini slucaj kriminalnog ponasanja. 
Pocelo je sa kriminalnom antropologijom, tj. izucavanje specificne uslovljenosti zlocina 
organskom strukturom pojedinca. Od Lombrosa, kao najznacajnijeg predstavnika, preko 
ostalih zastupnika italijanskog pozitivizma, moze se povuci zajednick anit koja se svodi 
na ideju o postojanju konstitucionalnog tipa zlocinca.

PRIMENJENA   KRIMINOLOGIJA   –   je   pravac   u   savremenim   krivicnim 

naukama,   usmeren   ka   integrisanju   kriminologije   i   kriminalne   politike.   Primenjena 
kriminologija nastala je kao reakcija na akademsku kriminologiju, razvijanu uglavnom na 
univerzitetima, kojoj se zamera da nema "sluha" za potrebe prakse jer ti kriminolozi 
biraju predmet istrazivanja po sopstvenim interesima. 

9.  POLOZAJ I ULOGA KRIMINOLOGA

Osnovni zadatak kriminologa je istrazivanje istine. Istina, odnosno pouzdano saznanje 
kome tezi, uvek je povezano sa teorijom od koje se u pristupu istrazivanju polazi. Zbog 
stepena opstosti, u kriminoloskim istrazivanjima, mnogo vise nego u prirodnim naukama, 
postavlja   se   zahtev   za   obezbedjenjem   objektivnosti.   Kriminolog   se   bavi   jednim   od 
najtezih drustvenih problema, tj. pojavom koja pojedincima i celokupnom drustvu nanosi 
zlo. Tu cinjenicu kriminolog ne sme da zaboravi ni u jednom trenutku, ali da bi bio 
objektivan,   on   mora   problemu   prici   kao   svaki   istrazivac   svom   predmetu,   tj.   bez 
predrasuda koje ce ga usmeriti u pogresnom pravcu. 
Kriminolog   treba   da   zadrzi   kriticki   odnos   prema   zakonodavnim   resenjima   i   praksi 
pravosudnih organa. Bez toga, on se pretvara u apologetu koji sluzi na pogresan nacin. U 
danasnje vreme, u mnogim zemljama, stvoren je utisak o kriminolozima kao vrednosno-
neutralnim   tehnickim   ekspertima   koje   je   moguce   iznajmiti   kako   bi   se   dala   naucna 
podloga za resenja koja namecu nosioci moci ili za opravdanje prakse organa zaduzenih 
za kontrolu kriminaliteta. 

ETICKI   KODEKS   KRIMINOLOGA   –   Kriminoloska   udruzenja   u   nekim 

zemljama formulisala su posebne eticke kodekse za svoje clanove. Jedan od najpoznatijih 
je   "Kodeks   etike   istrazivaca   na   polju   kriminologije"   koje   je   Britankso   udruzenje   za 
kriminologiju usvojilo 1999.  Kodeks se sastoji iz vise delova: 

-

Opsta upustva 

-

Odgovornost istrazivaca prema kriminologiji

-

Odgovornot istrazivaca prema kolegama

-

Odgovornost istrazivavaca prema ucesnicima u istrazivanju

-

Odnos sa sponzorima

10. METOD I METODOLOGIJA

Najopstije  govoreci,  metod  je  postupak  upotrebljen  da  bi  se na  najdelotvorniji  nacin 
ostvario   unapred   postavljen   cilj.   U   nauci,   metodom   se   oznacava   ukupnost   teoretskih 
spoznaja i tehnickih postupaka koje u cilju omogucavanja novih saznanja, koristimo pri 
istrazivanju   predmeta.   Iz   ovoga   proizilaze   dva   elementa   izmedju   kojih   treba   praviti 
razliku, a to su:

1. Saznanja o delu stvarnosti koji se proucava i logicka pravila koja to prouca-

vanje usmeravaju

2. Tehnike koje se koriste u istrazivanju radi prikupljanja i obrade podataka.

Metodologija je deo logike koji se bavi proucavanjem saznajnih metoda, odnosno opisom 
razlicitih   postupaka   i   izucavanjem   njihove   zasnovanosti,   dometa   i   vrednosti.Tako 
shvacena metodologija, sluzi kao spona izmedju dva iosnovna aspekta nauke: realnog,