Univerzitet u Novom Sadu
Fakultet tehničkih nauka
Departman za scensku arhitekturu, teknologiju i dizajna
DAS Scenski dizajn
Školska godina 2015/2016
Naziv predmeta: Pozorišne prakse scenskog dizajna
Predmetni nastavnik: prof. mr Darko Nedeljković
Tema rada: Prikaz i analiza pozorišne predstave
Duh koji hoda
Autor rada: Vladimir Savić
SADRŽAJ
01. Apstrakt...................................................................................................... 3
01. Uvod ..........................................................................................................
4
02. Tekst/ režija/ gluma .................................................................................... 5
04. Scenska sredstva ....................................................................................... 7
05. Završna reč ................................................................................................ 9
06. Bibliografija................................................................................................. 11
07. Spisak ilustracija ........................................................................................ 12
2
02 UVOD
Unutrašnja borba i nikad konačno opredeljenje između dobra i zla, su stalni, arhesaputnici ne
samo čoveka, već i čitavog univerzuma. Od samog postojanja, prisutna je konstantna
podeljenost i dualitet svega što nas okružuje. Počev od odvajanja svetla od tame, zemlje od
vode, neba od tla, a na karju i zla od dobra. Čoveku je dato da slobodno bira stranu, naravno,
sa precizno utvrđenim posledicama, kojih je svaki mudar čovek, makar delimično, svestan.
Međutim, čovek je često zaslepljen sjajem stvari koje su mu na dohvat ruke, te od tog sjaja ne
vidi šta je iza, ne raspoznaje bit i suštinu. Taj nedostatak mudrosti koji je produkt nesavršenosti
ljudskog bića u nama stvara nemire i sukobe koje na sve načine želimo da rešimo, pa u svojoj
brzopletosti i nemaru često biramo pogrešna (ili još gore zla i rđava) sredstva kako bi došli do
svog cilja. Svaki čovek želi konačno iskupljenje i pomilovanje, jer je u njegovoj prirodi
zadovoljenje pravde, ali pitanje je odabira metode. Nisu sva sredstva dozvoljena, nisu čak ni
moralna, ali čovek koji je duboko zagazio u materijalni svet, pri čemu se distancira od svog
duhovnog bića, ova sredstva vidi kao jedino rešenje. Konsekvence ovakvog odabira su uvek na
kraju fatalne i tragične. Taj večiti sukob, džihad, koji je u svima nama, okosnica je dela
Duh koji
hoda
Dejana Dukovskog, makedonskog dramskog pisca koji je u ovo delo vešto utkao ideje
anarhije i bunta.
4
03 TEKST/ REŽIJA/ GLUMA
Dejan Dukovski, poznat kao vešt i vispren dramski pisac, napisao je snažnu, utopijsku
melodramu o pobuni pojedinca protiv sistema i njegovoj borbi za pravdu. Ova epopeja, koja
svoje utočište ima u bilo kom kutku sveta gde je fašističko kapitalistički liberalizam prodro u sve
pore društva, prati malog, prostog dramaturga i šekspirologa Aleksandra zvanog Mara (Slika 1).
Mara je žrtva korumpiranog, izveštačenog sistema i našavši se u bezizlaznoj situaciji odlučuje
da krene u svoju epsku borbu za pravdom. Dukovski svesno i inteligentno prodire u srž
problema savremenog pojedinca, ali i čitave zajednice, čime smo dobli jedno slojevito dramsko
delo. Ono ima zadatak da nas kostantno podseća na greške naših roditelja i prethodnika, kako
ne bi kao i oni završili u letargičnom i patetičnom očaju za nekim boljim vremenima (ako je
današnja generacija mladin ikada i proživela "neka bolja vremena").
Jedna od glavnih karakteristika teksta za predstavu
Duh koji hoda
, jeste konstantno vraćanje i
citiranje Šekspira (Slika 1). Glavni junak Mara je zapravo personifikacija Hamleta stavljenog u
savremeni društveno-politički kontekst. Za razliku od Šekspirovog neodlučnog i uplašenog
dečaka koji luta po lavirintu svoga uma i tako sve dublje tone u duševnu patnju, Mara sateran u
ćorsokak bezkompromisno rešava da pravdu (pištolj) uzme u svoje ruke. Dukovski je pored
predstavljenog glavnog junaka, veoma vešto i precizno izabrao sve ostale likove arhetipove iz
savremenog života. Pored priče o pojedincu, bitna tema koja se u ovoj predstavi obrađuje je
savremena porodica, ili makar ono što je od nje ostalo. Marinu porodicu čine otac Nikola, majka
Aspesija, brat Žan, žena Marija i ćerka Milena (Slika 2). Svi oni zajendo sa Marom proživljavaju
njegov pohod i zajedno sa njim pate i propadaju. Sledeća tema jeste vučija jazbina ili piramida
zla, kako je Dukovski slikovito presdavio, koja zapravo opisuje sistem protiv kojeg se treba
boriti. On je nevidljiv i nedostupan malom čoveku, ali on vlada iz senke i tako upravlja svetom.
Apropo toga se postavlja pitanje: "Kako se boriti protiv nečega što nam je nedostupno?", "Kako
pobediti tako velik i komleksan sistem koji savršeno funkcioniše samo u svoju korist?" Još jedna
bitna tema koja se sporadično pojavljuje i provlači, kao i njen predstavnik, jeste tema položaja
crkve u savremenom društvu. Pop koji se pojavljuje u svakoj sceni, makar na kratko, predstavlja
jedan segment ovog (na žalost) izopačenog sistema. Problematizacija savremene crkve je
veoma važna, jer ona treba baš tog pojedinca od kojeg sve kreće i koji je najugroženiji, da čuva
i pazi. On je ovca kojoj treba pastir, a crkva je to nekada bila. Danas je stvar drugačija, jer je
crkva u paktu sa vukovima, dok je pojedinac prepušten sam sebi. Sve su ovo teme koje
Dukovski majstorski prepliće i kombinuje, kako bi ih što direktnije predstavio publici.
5
