УНИВЕРЗИТЕТ У ИСТОЧНОМ САРАЈЕВУ

ЕКОНОМСКИ ФАКУЛТЕТ ПАЛЕ

НАСТАВНА ЛИНИЈА БИЈЕЉИНА

ПРОЦЕС ОДЛУЧИВАЊА У

ЕВРОПСКОЈ УНИЈИ

ДИПЛОМСКИ РАД

ПРОФЕСОР: СТУДЕНТ:
Доц. др Александар Стојановић

Ивана Косорић

бр. индекса 11/2007

Бијељина, септембар 2012

Ивана Косорић Процес одлучивања у Европској унији

САДРЖАЈ

УВОД

1. ИНСТИТУЦИОНАЛНИ УЧЕСНИЦИ

1.1. ЕВРОПСКА КОМИСИЈА

1.2. САВЈЕТ МИНИСТАРА

1.3. ЕВРОПСКИ ПАРЛАМЕНТ

2. ОРГАНИ ПРЕДВИЂЕНИ УГОВОРИМА

2.1. СУД ПРАВДЕ

2.2. ЕВРОПСКИ РЕВИЗОРСКИ СУД

2.3. ЕКОНОМСКИ И СОЦИЈАЛНИ КОМИТЕТ

2.4. КОМИТЕТ РЕГИОНА

3. ВРСТЕ ПРАВНИХ АКАТА

4. ПРОЦЕС ДОНОШЕЊА ОДЛУКА

4.1. ФАЗА ИНИЦИЈАТИВЕ

4.2. ФАЗА РАСПРАВЕ

4.2.1. Процедура консултације / савјетовања

4.2.2. Процедура сарадње

4.2.3. Процедура саодлучивања

4.3.

ФАЗА ДОНОШЕЊА ОДЛУКЕ

4.3.1. Доношење одлука унутар Eвропског парламента

4.3.2. Доношење одлука унутар Cавјета

4.3.2.1. Одлучивање простом и квалификованом већином

4.3.2.2. Једногласно доношење одлука

4.4. ФАЗА ИЗВРШАВАЊА ДОНИЈЕТИХ АКАТА

5. СПЕЦИФИЧКИ ПРОЦЕСИ ОДЛУЧИВАЊА У ЕВРОПСКОЈ УНИЈИ

5.1. ПРОЦЕДУРА ДОНОШЕЊА БУЏЕТА ЕУ

5.2. ПРОЦЕС ДОНОШЕЊА ОДЛУКА ПРИЛИКОМ ЗАКЉУЧИВАЊА МЕЂУНАРОДНИХ
УГОВОРА

6. ПРОЦЕС ОДЛУЧИВАЊА У МЕЂУВЛАДИНИМ СТУБОВИМА

6.1. ПРОЦЕС ОДЛУЧИВАЊА У ОКВИРУ ЗАЈЕДНИЧКЕ СПОЉНЕ И БЕЗБЈЕДНОСНЕ
ПОЛИТИКЕ (ЗЦБП)

6.2. ОДЛУЧИВАЊЕ У ОБЛАСТИ ПОЛИЦИЈСКЕ И ПРАВОСУДНЕ САРАДЊЕ У
КРИВИЧНИМ СТВАРИМА

ЗАКЉУЧАК

ЛИТЕРАТУРА

Ивана Косорић Процес одлучивања у Европској унији

је повјерена Суду који је, даном ступања на снагу Римског уговора, постао Суд правде
Европске заједнице.

Уговор којим је успостављена Европска економска заједница, који је потписан

1957. године, а ступио на снагу 1958. године, ствара један нови механизам одлучивања.
Од часа његове примјене, иницијатива за усвајање одлука, али и за њихово
извршавање, припада Европској комисији, а саме одлуке усваја Савјет. Европски
парламент, чији је првобитни назив гласио „Скупштина“, је институција која од тада,
непрестано заузима све значајнији положај у ланцу доношења одлука.

Након што је назадовала Висока власт због тога што је била састављена од

националних   представника,   па   се   о   њој   није   могло   говорити   као   о   наднационалној
институцији, због губљења овлашћења њених чланова при одлучивању, родила се 1957.
године Комисија. Улога Комисије која се своди на иницијативу, а не на одлучивање,
оцртава   обрисе   назадовања   интеграције   од   1957.   године.   Поступна   подјела   права
иницијативе (које Комисија ужива) са Савјетом и Парламентом, свједочи о унапређењу
положаја ових двију институција. Званично задржавање монопола на иницијативу, који
Комисија   посједује,   свједочи   о   улози   овог   тијела   као   гаранта   Уговора   и   општег
европског интереса. Извршна улога Комисије слиједи исту логику.

Савјет министара је састављен од чланова влада држава чланица и одговоран је за

кључне потезе интеграције, за стратешке преговоре и одлуке, за глобално уобличавање
пакета политика. Савјет обавља конкретизацију у појединим областима сарадње. Тај
посао   се   врши   у   тијесној   вези   са   Комисијом,   која   је   надлежна   и   за   обликовање   и
усвајање   заједничких   политика.   Савјет   одлуке   може   доноси   једногласно,
квалификованом   или   простом   већином.   Подстицајан   утицај   Савјета     политичким
питањима и у поступку доношења одлука показује значај држава у поступку европске
интеграције.   Пракса   ротирајућег   предсједништва   (у   трајању   од   шест   мјесеци   и   уз
учешће сваке од држава чланица, по утврђеном редослиједу) у Савјету и у самој Унији
ствара   потешкоће   иако   је   предвиђено   да   на   овај   начин   предсједништво   буде
стабилизовано.

Повећана улога Европског парламента у доношењу одлука служи истовремено да

створи слику о захтјевима за већом демократичношћу.

Дакле, поред ове три најважније институције постоје и органи предвиђени

Уговором, који су битни у процесу доношења одлука. То су већ поменути, Суд правде,
потом Комитет региона, Економски и социјални комитет и Ревизорски суд. Њихов
однос је графички приказан на слици 1.

Европска унија почива на три стуба. Први стуб представљају Европске заједнице.

Остала два стуба, за које кажемо да су „међувладини“, створена су Мастрихтским
уговором и сачињавају их: Заједничка спољна и безбједносна политика (други стуб) и
сарадња у области правосуђа и унутрашњих послова (трећи стуб).

Стриктна подјела власти је важна због најмање три разлога. Прво, спрјечава се

концентрација власти у истим рукама, што је и механизам заштите личних слобода.
Друго, подјела власти лоцира одговорност на тачно одређена тијела и тиме је олакшана
њихова демократска контрола. Треће, подјела власти значи и подјелу рада, што даље
значи специјализацију, која повећава ефикасност државних орган аи администрације.
Игнорисање ових захтјева не мора одмах да доведе до великих проблема, али је
неизбијежно да се то деси послије неког времена јер установе Европске уније нису
постављене тако да штите наведене вриједности – слободу, демократију и ефикасност.

Ивана Косорић Процес одлучивања у Европској унији

1. ИНСТИТУЦИОНАЛНИ УЧЕСНИЦИ

Европска унија почива на четири основна Уговора: Париском, којим је 1951.

године успостављена Европска заједница за угаљ и челик, Римском, којим је 1957.
године основана Европска економска заједница, Уговору којим је, такође у Риму,
основан Еуроатом и Уговору о Европском унији којим је у Мастрихту 1992. године
преименована Европска заједница у Унија „која се заснива на Европским заједницама
допуњеним политикама и облицима сарадње утврђеним овим Уговором“.

Земље учеснице Евопске уније су дио свог суверенитета пренијеле на институције

које су основане оснивачким уговорима па се у њима, у складу са овлашћењима која су,
такође утврђена оснивачким уговорима, доносе одлуке од заједничког интереса

Иако

не постоји јединствен процес правног одлучивања у Заједници, већ више њих, основни
механизам, а посебно у процедури саодлучивања, укључује три главна учесника:

Комисију ЕУ, Европски парламент

Савјет министара Европске уније

Члан 1. Уговора из Мастрихта

Ивана Косорић Процес одлучивања у Европској унији

Положај Комисије зависи од природе и облика ЕУ. Ако би ЕУ наставила

еволуцију   у   федералном   правцу,   Комисија   би   све   више   личила   на   министарства   у
земљама   чланицама.   Свођење   Комисије   на   тијело   које   спроводи   политику   само   на
основу споразума националних влада значило би корак назад ка чисто међувладином,
конфедералном правцу. У Нацрту устава улога Комисије одређује се на сљедећи начин:
„Комисија унапређује општи интерес Уније и покреће одговарајуће иницијативе. Она
осигурава поштовање Устава и мјере које усвоје установе у оквиру Устава. Надгледа
поштовање закона Уније, а под контролом Суда правде Европске уније. Комисија је
задужена за буџет и управља програмима. Она обавља функције координације, извршне
власти   и   управљања,   како   је   предвиђено   Уставом.   Комисија   покреће   годишње   и
вишегодишње програме Уније с обзиром на постизање споразума међу установама“.

Комисија је у свом саставу до проширења Уније 2004. године имала двадесет

чланова-комесара, по два из Француске, Њемачке, Италије, Шпаније и Велике
Британије и по један из сваке земље чланице. Послије 1. августа 2004. године из сваке
чланице изабран је по један комесар. Укупан број комесара порастао је на 30, али само
до 1. јануара 2005. године, када је пет највећих земаља изгубило друго комесарско
мјесто, па је број комесара пао на 25. Послије уласка Бугарске и Румуније број
комесара је пораста на 27. Према Лисабонском уговору, број комесара остаће једнак
броју земаља чланица до 31. октобра 2014. године, а од 01. новембра комесаре ће имати
само двије трећине чланица. Оне ће се мијењати према начину који тек треба да се
усвоји, а за који се може десити да буде сличан начину гласања у Европској централној
банци.

Комисија распоређује ресоре комесарима према одређеним критеријумима. Они

се могу бирати више пута из исте земље, а има земаља које још нису имале комесара.
Послије   именовања   комесари   више   не   представљају   државе   из   којих   долазе,   већ
одговарају Скупштини Европских заједница и уживају пуну политичку и економску
самосталност.   С   друге   стране,   комесарима   су   наметнута   строга   правила   понашања.
Према овим кодексима они не могу обављати ниједну другу плаћену или неплаћену
функцију   или   вршити   било   какав   изборни   мандат.   Правила   утврђују   и   лимите
вриједности   поклона   које   комесари   могу   примати,   обавезно   пријављивање
финансијског   стања,   укључујући   и   финансије   брачног   друга,   те   утврђују   посебна
правила   сукоба   интереса.   До   1993.   године   комесари   су   бирани   за   четворогодишњи
мандат,   на   приједлог   земаља   чланица.   Од   тада   је   избор   комесара   подвргнут
верификацији Европског Парламента. И посланици Парламента и комесари бирају се на
пет   година,   а   избори   су   у   годинама   које   се   завршавају   бројевима   4   и   9.   Комесаре
споразумно   бирају   земље   чланице,   а   верификација   читаве   Комисије   врши   се   у
Европском Парламенту. Са Уговором из Нице промијенио се начин избора комесара и
Комисије.   Предсједника   Европске   комисије   бира   Савјет   Европске   уније
квалификованом   већином.   Претходно   се   мора   обезбиједити   сагласност   Европског
Парламента. Ова висока функција се бира на мандатни период од пет година и њен
носилац има изузетно висока и значајна овлашћења у погледу рада Комисије и може да
спроводи реконстукције Комисије било да захтијева постављење нових комесара било
да комесарима мијења надлежности.

Предсједник Комисије је надлежан за њен укупан рад. Он успоставља везу са

Савјетом и другим тијелим аУније, представља Европску унију пред страним државама
и међународним организацијама, а од Уговора из Нице може и да смјењује комесаре.

Мирослав Прокопијевић, Европска унија – увод, Београд 2009, стр. 62

Мирослав Прокопијевић, Европска унија – увод, Београд 2009, стр. 63