САДРЖАЈ

Увод

1. Пословна политика банака

1.1 Фактори пословне политике банака
1.2 Модели пословне политике банака

2. Структура банкарских кредита
3. Фактори кредитне политике
4. Концепти кредитне политике
5. Стандарди кредитне политике
6. Кредитирање привреде

6.1 Краткорочно кредитирање привреде

7. Дугорочно кредитирање привреде

7.1 Карактеристике дугурочних банкарских кредита
7.2 Методолошке основе дугорочног кредитирања
7.3 Прединвестициона анализа
7.4 Селекционисање инвестиционих пројеката
7.5Надзор и контрола активизације инвестиционих пројеката

Закључак
Литература

Увод

Кредитно-банкарски   систем   је   неодвојив   део   савремене   економије.
Његов   развој   је   одраз   тендеције   развоја   читаве   економије   државе.
Кредит је једна од најзначајнијих карика тржишне економије. Улога
кредита је значајна и вишестрана. Међутим, релативно ограничен обим
рада   није   у   стању   да   отвори   макро   аспект   кредитирања,   него   више
посвећује пажњу микро аспекту кредитирања, јер он јесте задатак рада.

Полазећи од тога да пословна политика банака представља скуп
одређених циљева и мера које банке предузимају у намери њиховог
остваривања у предвиђеном временском раздобљу, основни циљ свих
банкарских послова требало је да буде максимизација функције циља
банке тј. капитализација прикупљених и пласираних ресурса. У свом
пословању банке су дужне да се придржавају принципа пословности
под којим треба подразумевати сигурност и ефикасност приликом
улагања новчаних средстава.

Иако су уочене тендеције пораста некредитних пласмана, још увек су
кредитни пласмани најзначајнији део у активи биланса банака. Стога,
се може рећи, да је банкарски сектор најзначајнији сектору
финансијској подршци привредном сектору.

1.3 Модели пословне политике банака

Поред осталог, улога и значај наведених фактора зависи и од

изабраног   модела   пословне   политике   појединачне   банке.   Стално
присутна дилема је како постићи потребну ликвидност и максималну
рентабилност,   уз   минимизирање   ризика   и   неизвесности,   толико
присутних у пословању банака. Иницијални ризик се налази у самој
суштини банке. Наиме, највећи део обавеза банке је платив на захтев
депоненената (депозита по виђењу). Да би опстале, банке морају бити
перманентно   способне   да   плаћају   на   захтев.   Први   захтев   разумног
банкарског   управљања   је   осигурати   постојано   извршавање   налога
депонената. С друге стране, банке су пословне фирме које су профитно
оријентисане. Сходно томе, други захтев који се поставља пред управу
и менаџмент банке је да изађу у сусрет сваком легитимном захтеву за
кредит. Ради се о томе да је кредитна активност главни извор профита у
комерцијалним   банкама.   Наведени   захтеви   доводе   до   неминовног
конфликта између ликвидности и профитабилности. Тај конфликт се
манифестује   као   централни   проблем   у   управљању   банком.   Управа
банке   и   менаџмент   банке   га   покушавају   решити   тако   што   ће
оптимизирати   однос   између   профитабилности   и   ликвидности.Мера
овог односа јесте преферирани степен сигурности, тј. степен управе и
менаџмента   банке   да   прихвате   мањи   или   већи   ризик   (губитка   и
неизвршавања   обавеза).   Сходно   томе,   опредељење   за   већу
профитабилност   манифестује   спремност   управе   и   менаџмента   да
прихвате   већи   ризик   (неутралан   став   према   ризику).   У   случју   да   је
преференција у корист веће сигурности, може се закључити да управа и
менаџмент имају аверзију према ризику. Према томе, банке се могу
опредељивати за већи принос али уз већи ризик, или за већу извесност
добити уз мању стопу приноса.

Највећи конфликти настају унутар појединих банака између

акционара,с једне стране и управе и менаџмента с друге стране. Наиме,
акционари преферирају профитабилност на кратак рок, због чега врше
притисак на управу да прихавти експанзивну кредитну и инвестициону
активност, све до крајњих граница кредитног потенцијала банке. За
разлику од тога, управа преферира профитабилност на дуги рок, због
чега води опрезну кредитну и инвестициону активност, чиме жели да
очув аликвидност и сигурност својих пласмана и тиме повећа тржишну
вредност својих акција и маркетибилност банке .

Ова дилема је различито присутна на нивоу малих и великих

банака, због разлика у власништву, што утиче на њихове различите
оперативне циљеве. Наиме, мале банке најчешће имају једног главног
акционара, чија су управљачка права највећа, док су велике банке
корпорације са великим бројем акционара, од којих обично ни један
нема нарочито јаку позицију. Из тих разогал, велика банка покушава да
максиално увећа вредност емитованих акција, што је заједнички циљ и
акционара и управе. Међутим, оперативни циљ малих банака директно
рефлектује циљеве мале групе, а то је да се што је могуће више избегне
ризик, а да се профит максимално увећа.

Без обзира да ли ће се определити за модел пословне политике

који је неутралан или има аверзију према ризику, управа и менаџмент
банке користиће ризик/принос анализу код свих одлука у употреби
кредитног потенцијала банке. Коришћење ризик/принос анализе треба
да идентификује банкарске пласмане који могу донети максималан
принос уз одређени ниво прихватљивог ризика, или минималан ризик
уз одређени ниво приноса.

Уколико се аверзија банке према ризику схвати као њена

склоност ка сигурности, банка ће преферирати дугорочну
профитабилност у односу на краткорочну.
Сходно томе, може се дефинисати портфолио сигурности банке, коиј
представља функцију њене склоности ка преузимању ризика у вези са
миксом пласмана, који се креће од ниског приноса и малог ризика до
високог приноса и високог ризика.

Сходно базичном концепту, залога није гаранција да ће дебитор

исплатити своју кредитну обавезу, већ представља облик неутралисања
ризика кредитне неспособности или “моралног хазарда” дебитора. На
основу   примљене   залоге   кредитор   добија   могућност   приоритетне
наплате   кредитног   потраживања,   у   случају   да   дебитор   банкротира
банкротира. С обзиром да вредност продате залоге на тржишту зависи
од   многих   фактора,   при   уговарању   се   води   рачуна   да   номинална
вредност залоге буде најмање једнака вредности уговореног кредита, а
најчешће је изнад те вредности.

Коришћење механизма залоге као осигурања кредита олакшава

кредитне односе на неколкио начина: 1) до кредита могу доћи и они
дебитори чија се кредитна способност оцењује као маргинална, с
обзиром да већ имају висок степен кредитне задужености, неповољне
перформансе и незадовољавајући ниво дохотка; 2) могуће је
продуживање просечних рокова уговарањаљ кредитних односа, чиме се
омогућује дебитору лакше и боље усклађивање стопа отплате дугова и
стопа прилива дохотка.

Специфичан облик осигурања кредита осварује се посредством

специјализованих државних институција. Ради се о институционалном
механизму обезбеђења кредита, нарочито извозних, где државне
институције уговарају са банкама методе и инструменте осигурања
наплате кредитног потраживања.

Одобравање неосигураних кредита банке практикују у случају

великих и квалитетних предузећа, за које се основано претпоставља да
би   осигурање   и   детаљна   кредитна   анализа   значили   непотребни
административни   детаљизам.   Ради   се   о   дебиторима   високог   степена
пословне   стабилности   и   тржишног   интегритета,   изванредних
финансијских   и   кредитних   перформанси,   стабилних   стопа   раста
дохотка   и   манифестоване   финансијске   дисциплине   у   сервисирању
дугова.

Према начину отплате кредити могу бити једнократни и

вишекратни. Једнократним се сматрају краткорочни кредити, при чему
се уговара отплата дуга о року доспећа, док се каматне обавезе могу
измиривати у краћим роковима, или са доспећем главнице дуга. Код