УНИВЕРЗИТЕТ У ПРИШТИНИ

ЕКОНОМСКИ ФАКУЛТЕТ

КОСОВСКА МИТРОВИЦА

С Е М И Н А Р С К И Р А Д

Предмет:

Банкарство

Тема:

Улога банака на тржишту капитала

Ментор: Студент:
Проф. др Јелена Божовић Мирковић Исидора 12/13

СЕМИНАРСКИ РАД

САДРЖАЈ

УВОД...............................................................................................................3

1. ПОЈАМ, ФУНКЦИЈЕ И ЦИЉЕВИ ТРЖИШТА КАПИТАЛА.................4

2. УЧЕСНИЦИ НА ТРЖИШТУ КАПИТАЛА...............................................7

3.ОБЛИЦИ ТРЖИШТА КАПИТАЛА............................................................9

4. УЛОГА БАНАКА У РАЗВОЈУ ТРЖИШТА КАПИТАЛА........................10

5. ИНСТИТУЦИОНАЛНИ ФОНДОВИ НА ТРЖИШТУ КАПИТАЛА...........11
5.1. ИНВЕСТИЦИОНИ ФОНДОВИ........................................................11
5.2. КОМПАНИЈЕ ЗА ОСИГУРАЊЕ......................................................14
5.3.ПЕНЗИОНИ ФОНДОВИ....................................................................15
6. ПОВЕРЕНИЧКИ ФОНДОВИ......................................................................17

6.1.ИНВЕСТИЦИОНА ДРУШТВА........................................................17

МЕХАНИЗАМ

ФИНАНСИЈСКОГ

КОМУНИЦИРАЊА

ЕФЕКТИМА НА ТРЖИШТУ КАПИТАЛА...................................................19
8. ЗАКЉУЧАК..................................................................................................20
8. ЛИТЕРАТУРА.............................................................................................21

СЕМИНАРСКИ РАД

Урађена је анализа институциналних фондова а тржишту капитала као што

су: инвесициони фондови, компаније за осигурање и пензиони фондови.

Такође су у раду приказани поверенички фодови и инвестициона друштва,

као и механизам финансијског комуницирања ефектима на тржишту каптала.

1. ПОЈАМ, ФУНКЦИЈЕ И ЦИЉЕВИ ТРЖИШТА

КАПИТАЛА

Тржиште капитала представља институционално организовани простор са

свим потребним елементима за његово функционисање, у одређеном времену и
дефинисаним правилима понашања учесника. На том простору и у оквиру
његовог окружења и правила понашања, организовано се сусрећу понуда и
тражња са капиталом.

Тржиште капитала у основи, представља специјализовано тржиште на

коме   се   новац-   капитал   тражи   и   нуди   дугорочно   и   на   коме   се   тргује   већ
емитованим дугорочним вредносним папирима. Примарно тржиште капитала
има   виталну   функцију  у  креирању   капитала.   Процес   који   означава   размену
финансијских   средстава,   представља   механизам   кроз   који   функционише
примарно тржиште капитала.

Креира се капитал и иницијална продаја на тржишту капитала. Након тога,

емитоване акције и обвезнице добијају релативно независтан живот и
циркулишу на секундарно тржишту капитала.

Секундарно тржиште капитала прихвата на примарном тржишту

емитоване акције и обвезнице и одређује услове да се њиме тргује. Овде нема
никакве појаве финансијских средстава већ се обавља промет дугорочних
вредносних папира.

Ванберзански начин функционисања тржишта је систем договореног

тржишта. За разлику од тржишта новца, тржиште капитала у свим земљама
тржишне привреде је институционалног карактера. Трансакције које се на овом
и у оквиру ових институција одвијају називају се капиталним трансакцијама, а
вредносни папири којима се тргује на тржишту капитала- ефектима.

Тржиште капитала инкорпорира у себи следећа три тржишта:



кредитно- инвестиционо тржиште;



хипотекарно тржиште;



тржиште вредносних папира дугорочног карактера.

Према томе, тржиште ефеката само је један сегмент тржишта капитала које

комплексна тржишна категорија састављена од три специјализована тржишта,
зависно од финансијских инструмената које се купују и продају. Предмет
купопродајних трансакција на тржишту капитала је искључиво капитал,

СЕМИНАРСКИ РАД

односно новчана средства дугорочног карактера. То практично значи да се
појам капитала са аспекта тржишта капитала изједначава са појмом штедње и
појмом пласмана те штедње на рок такође није краћи од једне године.

Према томе, извори капитала у оквиру једне националне економије су:

Новчана штедња као основни извор капитала, која представља одлагање

националног дохотка.

Новчана штедња је у директној зависности од:



зарада и акумулација;



очекиваног прихода у будућем периоду;



развијености инструмената стимулативне штедње;



функционисања и развијености секундарног тржишта вредносних
папира.

Са аспекта власника, штедња може имати свој појавни облик као:



штедња појединаца или становништва;



штедња привредног сектора;



штедња јавног сектора.

Мотиви за штедњу су врло комплексни и различити. Мотиви штедње

појединаца   су   свакако   најбројнији,   и   такође   најутицајнији   за   формирање
укупног   износа   капитала   као   понуде   на   тржишту   капитала,   који   могу   бити
материјалне и нематеријалне природе. Штедње привредног сектора односе се на
жељу   предузећа   да   оствари   приход   по   основу   штедње,   већи   степен
конкурентности и већи степен финансијске самосталности.

Трансформација у капитал, је други значајни извор капитала који

представља резултат рада банкарско- финансијског сектора и његове
могућности да било који облик штедње трансформише у капитал.

На тржишту капитала, капитал се може користити као:

Зајмовни капитал, који представља такав облик капитала у којем се

корисник капитала јавља као дужник, а власник капитала као поверилац.
Карактеристично за зајмовни капитал је да се између између дузника и
повериоца успоставља директни или посреднички кредитни однос.

У теорији и пракси су позната три облика зајмовног капитала:



Инвестициони кредит;



Хипотекарни кредит;



Дугорочни зајам.

Акцијски капитал који представља такав облик коришћења капитала у

коме је власник капитала у улози примаоца, а садашњи власник у улози даваоца
капитала. Акцијски капитал представља укупни капитал обезбеђен путем
емисије и пласмана.

СЕМИНАРСКИ РАД

2. УЧЕСНИЦИ НА ТРЖИШТУ КАПИТАЛА

Досадашња практична искуства тржишта капитала указују да се, као

учесници најчешће појављују:



Инвеститори капитала у улози продавача;



Предузетници капитала у улози купаца;



Посредници у форми банака и других банкарских организација
специјализованих финансијских институција као берзи;



Држава, у улози регулатора и контролора.



Успешно партнерство, уважавају се принципи међусобног поверења и
обостране корисности. Послови између купаца и продаваца завршавају
се веома често без присуства капитала као специфичне робе и без
сведока, где је из тих разлога неопходно и међусобно поверење између
корисника.

Са аспекта тржишног односа, учесници на тржишту капитала се могу

сврстати у:



Непосредне учеснике;



Посредне учеснике.

Приоритетни задатак инвеститора јесте заштита њихових интереса.

Заштитом свог капитала, инвеститор спречава будућег дужника да реализује
свој интерес на штету повериоца. Међусобни односи повериоца и дужника на
тржишту капитала указују, да се тржишна регулатива треба тако да се постави
да не доводи инвеститора у неравноправни положај у односу на корисника
капитала.

Заштита интереса инвститора је могуће преко:



функционисања савременог система информисања;



заштита од наплате потраживања;



заштита издавањем банкарских гаранција.

Пословне операције корисника капитала на тржишту капитала односе

се на:



примену емисије дугорочних ефеката;



њеном пласману на тржишту;



регистрацији емисије код надлежних органа;



елиминисању осцилације курса и осцилацију тржишта;



затварању емисије капитала.

Посредници на тржишту капитала су најмалобројнији, а по квалитативним

елементима, најважнији учесници на тржишту капитала. За посреднике на
тржишту капитала је карактеристично, да у пословним односима требају
штитити интересе комитената, што је у одређеним случајевима у супротности са
њиховим интересима.

СЕМИНАРСКИ РАД

Према критеријумима њихово организационо-функционалне структуре,

посредници на тржишту капитала се могу сврстати у следеће групе:



банке и друге финансијске организације;



инвестициони фондови;



берзе као специјализоване функције.

За посредника, на тржишту капитала могу се појавити како у улози

инвенститора тако и у улози корисника капитала.

Банкарске организације се на тржишту капитала најчешће појављују:



инвеститори;



корисници;



комисионари;



чисти посредници;



инвестициони фондови.

Путем берзи односно њених ефеката, врши се интернационализација

тржишта капитала. Задаци берзе су, након дневне концентрације понуде и
тражње капитала омогуће на једном месту одређивање реалне вредности
капитала и тржишну стабилност трансакција са капиталом.

Посебан значај и место на тржишту капитала припада и држави. Као

највећа управна и извршна власт, држава се на тржишту капитала јавља у
улози:



инвеститора;



корисника капитала;



регулатора капитала;



контролора капитала.

Држава се на тржишту капитала може појавити у улози инвеститора и

истовремено заједно у обе улоге, односно као инвеститор и корисник капитала.
Регуларна улога државе или овлашћеног органа је примарна и најзначајнија
улога од свих улога које имају остали актери на тржишту капитала. Што је
регулаторна улога државе успешнија, то су сви фактори и индикатори
тржишних односа на тржишту капитала успешнији и обрнуто.

Држава остварује своју основну улогу као контролор и ревизор на

тржишту капитала кроз широко организовани апарат, који има превентиву и
накнадну функцију у контролу укупних тржишних односа и пословних
трансакција на тржишту капитала.

СЕМИНАРСКИ РАД

појединачних хартија од вредности. На бази података из публикованих
извештаја заинтересована лица доносе своју одлуку о томе у које хартије од
вредности је најрентабилније инвестирати.

4. УЛОГА БАНАКА У РАЗВОЈУ ТРЖИШТА

КАПИТАЛА

Банке као финансијске организације обављају разноврсне

финансијске операције које се могу сврстатиу следеће групе послова:



стварање и поништавање новца;



плаћање по основу текуће пословања;



посредовању при трансферу финансијске штедње.

Обављањем наведених функција, банке су у позицији да посредством

тржишта капитала:



врше рочну и секторску трансформацију средстава;



остварују додатне приходе;



користе информације са новчаног тржишта.

Банке користе тржиште капитала за обављање тзв. прерађивачке функције

новчаних средстава. Улогу банака на тржишту капитала можемо пратити кроз
њихову активност на примарном и на секундарном тржишту капитала. На
примарном тржишту капитала, код емисије акција и обвезница компаније банке
имају троструку функцију.

Прво, банке имају саветодавну функцију за компаније које желе да изврше

емисију   нових   серија   акција   и   обвезница.   Друга   функција   акција   банака   на
примарном   тржишту   капитала   састоји   се   у   јемству   нових   пласмана
корпорацијских   вредносних   папира.   Трећа   функција   банака   на   примарном
тржишту капитала односи се на организацију дистрибуције ново емитованих
вредносних папира на тржишту капитала у корист инвеститора.

Све поменуте функције обављају конзорцијуми банака, при чему једна

банка   има   функцију   главног   координатора.   Конзорцији   се   стварају   за   сваку
емисију   вредносних   папира,   посебно   у   циљу   поделе   ризика   као   раподеле
осталих   послова   у   вези   са   емисијом.   Када   се   ради   о   емисији   државнух
вредносних   папира,   онда   је   процедура   поједностављена   услед   високог
кредибилитета државе.

На секундарном тржишту капитала улога финансијских посредника

састоји се у вршењу брокерских односно дилерских функција. Брокерске и
дилерске фирме могу да буду самосталне и постоји изразита тенденција да се
банке такође баве брокерским и дилерским пословима преко специјализованих
филијала. Код брокерске функције, банке само технички спроводе налоге својих
комитената у вези куповине или продаје одређених вредносних папира. Банке

СЕМИНАРСКИ РАД

теже да држе известан број најквалитетнијих папира у својим филијалама, тако
тако да могу да непосредно на шалтеримаобављају куповне и продајне
траснакције са својим комитентима.

Брокерске услуге банака представљају мост који повезује комитенте и

специјализоване брокерско- дилерске организације. У директним контактима са
комитентима, банке формулишу њихове захтеве за куповину и продају
вредносних папира и преносе их професионалним брокерима и дилерима. Ови
старатељски департмани врше техничке послове у вези са портфељима
физичких и правних лица.

5. ИНСТИТУЦИОНАЛНИ ФОНДОВИ НА

ТРЖИШТУ КАПИТАЛА

5.1. ИНВЕСТИЦИОНИ ФОНДОВИ

У савременим тржишним економијама долази до снажног развоја

инвестиционих фондова као новог типа финансијских посредника. Суштина
инвестиционих фондова се састоји у томе да они прикупљају капитал путем
продаје својих акција и евентуално обвезница становништву, са тим да
формирани финансијски потенцијал пласирају у акције и обвезнице предузећа
као и обвезнице државе.

Појава инвестиционих фондова има за циљ да побољша процес куповине

вредносних папира од стране инвеститора. Основне вредности испољавају се у
портфолио диверзификацији, професионалном портфолио менаџменту и лакој
маркетабилности   нове   финансијске   активе.   Смањивање   портфолио   ризика
путем   диверзификације   постиже   се   тиме   што   инвеститор   купује   акције
инвестиционог фонда и тиме постаље индиректно пропорционални сувласник
укупног   портфолија   инвестиционог   фонда   у   којем   се   налази   велики   обим
разноврсних и селекционих вредноснох папира.

Куповином акција инвестиционог фонда инвеститор истовремено купује

тзв. „кноw хоw“ код професионалних портфолио менадзера. Портфолио
менаџери су одговорни са селекцију вредносних папира који улазе у портфолио
инвестиционог фонда као и за касније куповине и продаје вредносних папира на
тржишту капитала у циљу перманентих настојања да се обезбеди оптимална
портфелио структура. Тиме индивидуални инвестутори купују стручно знање
професионалних портфолио менаџера који управљају активом инвестиционог
фонда, радећи у интересу акционара тог фонда.

СЕМИНАРСКИ РАД

средства у акције. У сваком случају, инвеститоти очекују да у просеку остваре
беће приносе које могу да добију на бази депозита банака.

Перформансе инвестиционих фондова значајне су како са становишта

укупне алокације финансијске штедње становништва на инвестиционе фондове
у односу на друге финансијске посреднике, тако и са становишта алокације
средстава између разних инвестиционох фондова. Инвестициони фондови су
органозовани у виду инвестиционих компанија с тим да једна инвестициона
компанија може да буде и носилац већег броја диференцираних инвестиционих
фондова.

Иза инвестиционих компанија, као организационих носилаца

инвестиционих фондова, по правилу стоје одређене финансијске институције
као власници односно спонзори инвестиционих компанија. Портфолио
менаџмент је сложенији код отворених инвестиционих фондова у односу на
затворене и поготову у односу на орочене инвестиционе фондове.

Главни организациони носиоци инвестиционих компанија и њихових

инвестиционих   фондова   су   комерцијалне   банке,   берзанске   фирме   и   друге
финансијске институције које имају контакте са великом масом клијената. По
правилу   то   је   институција   која   представља   организационог   носиоца
инвестиционе   компаније   и   преко   кога   се   такође   обавља   иницијална   продаја
акција инвестиционих фондова.

Уколико банка или друга финансијска институција формира или купи већ

постојећу   инвестициону   компанију   са   одговараљућим   инвестиционим
фондовима,   битно   је   да   пословање   инвестиционог   фонда   буде   билансно   и
функционално   потпуно   одвојено   од   пословање   банке   или   неке   друге
финансијске   институције.   Према   томе,   одређени   надзор   над   пословањем
инвестиционих   фондова   постоји,   али   без   икаквих   гаранција   државе,   тако   да
ризик сносе акционари инвестиционих фондова.

У развијеним тржошном економијама, инвестициони фондови су, по

правилу, специјализовани.

Генерална систематизација инвестиционох фондова изгледа овако:



инвестициони фондови који средства улажу у акције;



инвестиционе фондове који средства улажу у обвезнице;



инвестициони фондови који средства улажу у инстументе новчаног
тржишта.

Инвестициони фондови могу да буду даље диверзификовани у зависности

од   изабране   инвестиционе   политике   и   праваца   пласмана   потенцијала   тих
фондова. Тако, постоје инвестициони фондови који су у својој инвестиционој
политици   оријентисани   на   обезбеђивању   релативно   стабилног   приноса,   на
потенцијално   високи   раст   тржишне   вредности   актива   па   према   томе   и
капиталних добитака акционара.

Неки инвестициони фондови су специјализовани за одређене привредне

гране, а најпознатији пример су фондови који улажу искључиво у руднике
злата.

СЕМИНАРСКИ РАД

5.2. КОМПАНИЈЕ ЗА ОСИГУРАЊЕ

Компаније за осигурање представљају значајне институционалне

инвеститоре на тржишту капитала. Могу се организовати као акционарска
друштва, односно чисто профитне организације у чијем управљању и креирању
пословне политике учествују њени акционари, или као заједничке компаније,
односно непрофитне организације које поседују и контролишу власници полиса
осигурања.

Поред ова два доминантна организациона облика, позната су још и: Ллојдс

удружења   и   Реципроцитетна   друштва.   Ллојдс   удружења   су   профитне
организације   основане   од   стране   појединаца   који   нуди   осигурање   на
кооперативној   бази.   Реципроцитетна   друштва   или,   како   се   понекад   називају
„ међуосигуравајуће берзе“ су непрофитне организације. Овај организациони
тип везан је само за осигурање имовине.

Према предмету осигурања могу се поделити на: које осигуравају живот и

на које осигуравају имовину. Компаније за осигураваје живота имају значајније
учешће на тржишту капитала с обзиром да оне имају континуелни прилив
средњорочних и дугорочних финансијских ресурса.

Ове компаније имају обавезе чији износ је фиксан у одређеном временском

периоду   и   њима   одговарају   инвестиције   у   вредносне   папире   са   фиксним
приходом.   За   разлику   од   компанија   за   животно   осигурање,   компаније   за
осигурање   имовине   од   одређених   ризика   инвестираће   своја   средства   у
вредносне папире које могу донети капиталне добитке или у оне папире чији
курс расте и прати раст инфлације.

У развијеним земљама, компаније за осигурање живота су изузетно

значајни финансијски посредници. Тако су компаније у САД за осигурање
живота четвре по величини финансијске институције, одмах иза комерцијалних
банака, пензионих фондова и штедионица.

Највећи део средстава пласира се у обвезнице и хипотекарне дугорочне

кредите. Дугорочни пласмани рочно се усклађују са изворима средстава и
гаранују компанијама стабилан профит, чија висина зависи првенствено од
кретања каматних стопа.

Пословање компанија за осигуравање имовине знатно се разликује од

пословања компанија за осигуравање живота. Прво, полисе за осигурање
имовине издају се са краћим роковима и друго, код осигурања имовине врло је
тешко предвидети вероватноћу осигураних случајева.

СЕМИНАРСКИ РАД

Такође је битно да постоји већи број пензионих фондова као и право

предузећа па чак и појединца да бира пензиони фонд у којем се држе
финансијске активе које треба да обезбеде исплату пензија у задовољавајућим

реалним износима, имајући у виду стопу инфлације као и укупан развој
профитабилности привреде.

Пензијско и инвалидско осигурање дефинише се као скуп правних правила

којима се одређују права, обавезе и односи осигураних лица који су обухваћени
том   граном   социјалног   осигурања.   Предмет   права   пензијског   и   инвалидског
осигурања   су   они   друштвени   односи   који   то   право   нормирају,   уређују   и
регулишу.   То   су   односи   социјалне   заштите   за   случај   старости,   смрти   и
инвалидности, као и другим случајевима.

Сврха пензијског и инвалидског осигурања је да пружи осигураницима

осећај сигурности који се за случај настанка ризика претвара у дугорочно
материјално давање.

Појединци са аверзијом према ризику настоје да уједначе потрошњу током

животног века.

Тржиште нуди одређене инструменте којима се то обезбеђује.



Рентно осигурање – појединац осигуравајућој компанији уплаћује
премије током радног века да би имао право на ренту до краја
живота.



Животно осигурање – појединац уплаћује осигуравајућој компанији
одређени износ током живота а наследници добијају једнократну
суму након смрти осигураника.

Постоје два система финансирања пензија:



Систем текућег финансирања ( “Pay as you go”) у оквиру у којем се
пензије исплаћују из средстава која уплаћују тренутно запослена
лица.



Систем потпуне капитализације (“Fully funded”) у оквиру кога се
појединцу пензија исплаћује из средстава депонованих током
његовог радног века, увећана за нараслу камату.

Остојић, С.(2007); Осигурање и управљање ризицима, Дата статус, Београд, стр. 168-204.

СЕМИНАРСКИ РАД

6. ПОВЕРЕНИЧКИ ФОНДОВИ

Поверенички фондови припадају групи институционалних инвеститора.

Они омогућавају индивидуалним инвеститорима да успешније наступе на
тржишту капитала него што би то учинили када би појединачно наступали.

Поверенички фондови прикупљају штедњу од појединачних инвеститора,

купују том штедњом инвестицион портфолио којом се повећава ликвидносни и
профитабилнији потенцијал појединачних инвеститора. Структура портфолиа
вреднује се дневно и продаје се индивидуалним инвеститорима сразмерно
средствима која су уложили.

Примањем штедње, поверенички фонд је дужан да прода индивидуалном

инвеститору један део постојећег портфолиа. Поверенички фонд има обавезу да
откупи од индивидуалног инвеститора део портфолиа.

Цена понуде представља горњи лимит, а цена лимитације представља

доњи лимит цене. Због честе промене цена акција, менаџмент повереничког
фонда је у обавези да дневно прати основну вредност портфолиа. У пракси
постоје два модела вредновања портфолиа:



вредност портфолиа претходни дан (примењује се у Великој Британији)



вредност портфолиа следећег дана (примењује се у САД)
Предност примене повереничких фондова је у пружању могућности

индивидуалим инвеститорим да изврше диверзификацију портфоли и да
ограниче степене ризика којим би они били изложени на тржишту.

6.1.

ИНВЕСТИЦИОНА ДРУШТВА

Инвестициона друштва (трустови) нису фондови него су предузећа која

се баве трговином, односно користе свој капитал да би купили или продали
акције другим предузећима. Инвестиционо друштво је брокерско-дилерско
друштво, односно овлашћена банка.

За разлику од повереничких фондова то су

затворени фондови.

Приликом пружања инвестиционих услуга клијентима, инвестиционо

друштво је дужно да ставља интересе својих клијената испред сопствених
интереса и послује правично, поштено и професионално, у складу са најбољим
интересима клијената.

Све информације укључујући и маркетиншке које инвестиционо друштво

упућује клијентима и потенцијалним клијентима морају бити истините, јасне и
да не доводе у заблуду, а маркетиншки материјал мора бити јасно означен као
такав.

Инвестиционо друштво је дужно да са клијентом закључи писани уговор

који садржи:



права и обавезе уговорених страна, при чему иста могу бити утврђена
позивањем на друга документа која су доступна клијенту;

Члан 2. Правилник о правилима понашања инвестиционог друштва приликом пружања услуга,

Сл. гласник РС, бр. 89/2011 и 44/2012.

СЕМИНАРСКИ РАД

7. МЕХАНИЗАМ ФИНАНСИЈСКОГ

КОМУНИЦИРАЊА ЕФЕКТИМА НА ТРЖИШТУ

КАПИТАЛА

Иманентни сегмент тржишног привређивања у констелацији прибављања

потребног   капитала   привредних   субјеката   је   адекватно   финансијско
комуницирање   дугорочним   вредносним   папирима   на   тржишту   капитала.
Целокупна   техника   емисије   ефеката   представља   низ   валидних   пословних
активности директно везаних за емисију дугорочних вредносних папира свих
врста и облика.

У домену сопствене емисије ефеката емитент преузима емисију и пласман

својих вредносних папира и пласира их сам. То директно захтева да емитент
има изузетно добар бонитет, стручну оспособљеност и изграђен систем
продаје.типичан пример сопствене емисије ефеката је емисије хипотекарних
заложница од стране хипотекарних банака.

Код туђе емисије, основана карактеристика је у томе што емитент своју

емисију реализује посебно на тржишту капитала користећи банку чије учешће
има низ предности које гарантују успешну продају ефеката

Овај однос између емитената и банке регулише се на два основна начина

и то:



закључивање уговора;



закључивање комисионог уговора.

Технологија рада приликом емисије подразумева јединство

организационих и тржишних операција банке и емитената, што значи да се
све тржишне трансакције које преузимају банка и емитент ради успешне
реализације емисије и пласмана ефеката, сврставају у следеће групе
послова:



закључивање и реализација уговора о емисији и пласману ефеката;



закључивање и реализација конзорционог уговора између банке- главног
главног посредника и руководиоца конзорцијума;



реализација свих организационих, техничких и информативно-
рекламних активности.

Резимираљућа листа актера у послу емисије и пласмана ефеката је:



емитент;



продавац или емисиони дужник;



банка или емисиони посредник;



инвеститор или власник капитала.

СЕМИНАРСКИ РАД

ЗАКЉУЧАК

Тржиште капитала у основи, представља специјализовано тржиште на

коме   се   новац-   капитал   тражи   и   нуди   дугорочно   и   на   коме   се   тргује   већ
емитованим дугорочним вредносним папирима. Примарно тржиште капитала
има   виталну   функцију   креирању   капитала.   Процес   који   означава   размену
финансијских   средстава,   представља   механизам   кроз   који   функционише
примарно тржиште капитала.

Разликујемо примарно и секундарно тржиште капитала.

Примарно

тржиште капитала прихвата све нове емисије дугорочних

хартија од вредности, при чему се пре свега мисли на обвезнице и акције.
Предузећа којима су потребна новчана средства на дужи рок емитују дугорочне
хартије од вредности. Оне са њиховог становишта представљају дугорочне
изворе финансирања.

Секундарно

тржиште капитала је место на коме се сучељавају понуда и

тражња за већ издатим дугорочним хартијама од вредности . На основу исказане
понуде и тражње формира се тржишна цена дугорочних хартија од вредности
као и њен принос. Једна од веома значајних функција секундарног тржишта је
могућност да се на њему продајом акција као дугорочних хартија од вредности
мења власничка структура предузећа без утицаја на континуитет реализације
процеса производње у њему.

Банке као финансијске организације обављају разноврсне

финансијске операције које се могу сврстатиу следеће групе послова:



стварање и поништавање новца;



плаћање по основу текуће пословања;



посредовању при трансферу финансијске штедње.

Обављањем наведених функција, банке су у позицији да посредством

тржишта капитала:



врше рочну и секторску трансформацију средстава;