Metode rada koje se koriste u oblasti upoznavanja okoline

Visoka škola strukovnih studija za vaspitače

“Mihailo Palov” u Vršcu

Seminarski rad

Predmet: Metodika upoznavanja okoline 1

Tema : Metode rada koje se koriste u oblasti upoznavanja okoline

Student: Mentor:

Mirjana Paunović 107/2014 Snežana Prtljaga

Vršac, 2014.

Sadržaj :

Uvod

Otkrivačka metoda

Problemska metoda

Verbalna metoda

Metoda demonstracije (pokazivanja)

Metoda praktičnih radova

Zaključak

Literatura

Otkrivačka metoda

Jedan od najvećih problema obrazovanja u svim uzrastima je da se poveća njegov

razvojni učinak, odnosno da se, pored sticanja znanja što uspešnije formiraju i sposobnosti.
Osnovni pristup za njegovo rešavanje je: da bi obrazovanje bilo razvojno, potrebno je da se
poveća aktivnost samog deteta, dok zadatak vaspitača nije toliko da priča i objašnjava koliko da
organizuje i usmerava dečiju aktivnost. Razrađuju se problemsko-heurističke ili istraživačke
metode obrazovanja kojima se organizuju stvarlačke aktivnosti dece u toku kojih ona otkrivaju
za sebe zakonitosti, pravila, načini rešavanja problema i dr.

Iako su pričanje i pokazivanje odraslih veoma značajne metode poučavanja dece, koje će uvek
imati svoju ulogu u obrazovnom procesu zbog svoje efikasnosti i ekonomičnosti, ukoliko se ne
dopune i kombinuju s primenom drugih metoda, mogu da pasiviziraju decu i pretvore se u
prenošenje sasvim uobličenih znanja i gotovih odgovora.  Znanja stečena na taj način, kao što je
poznato, formalne su prirode i nepogodna za transfer, a često i neupotrebljiva u praksi. Njima se
kvari radost otkrivanja, prevazilaženja prepreka i rešavanja problema i detetu se usadjuje ideja da
je inferiorno, da nije ništa u stanju da sazna ili uradi bez pomoći odraslog. Takodje, obeshrabruje
se stvaralačko ponašanje (toliko potrebno savremenom čoveku), gasi prirodna dečija radoznalost,
imaginacija   i   neguje   konformizam.   Mnoge   značajne   ideje,   koje   su   deca   u   stanju   da   shvate
zahvaljujući pričanju vaspitača, izmiču njihovom razumevanju ako pre toga nisu imala prilike da
ih intuitivno naslute i isprobaju u samostalnom delovanju. Stavljene u formalizovane okvire, one
se   ne   povezuju   s   dečijim   iskustvom   i   nemaju   operativnu   vrednost,   pretvaraju   se   u   dogme.
Imajući   to   u   vidu,   Bruner   se   zalaže   za   primenu   intuicije   i   otkrivačkih   metoda,   kao   i   za
podsticanje   dece   da   formulišu   i   proveravaju   hipoteze,   što   je   sve   neophodno   za   stvaranje,
racionalnog,   samosvesnog,   problem-pronalazačkog   ponašanja   odlučujućeg   za   razvoj
intelektualnih snaga.

U ranim uzrastima dece je najpogodniji način učenja sticanje iskustva u neposrednom dodiru sa
svojom okolinom i članovima društvene zajednice, vršnjacima i odraslima. Dete pokušava da
shvati stvari putem njihove upotrebe, primenjujući akcione šeme koje je već izgradilo, što čini na
senzomotornom i praktičnom planu krećući se od akcije ka mislima, uočavajući njihove osobine
i neke zakonitosti koje mu omogućavaju da njima bolje manipuliše. Postoji ogromna razlika u
mogućnostima   predškolskog   deteta   da   jedan   intelektualni   zadatak   reši   praktično,   operišući
realnim   predmetima,   i   na   mentalnom   planu,   operišući   rečima,   značenjima.   Ovakav   način
saznanja   biva   značajnije   izmenjen   tek   kada   se   deca   počnu   više   koristiti   raznim   posrednim
načinima sticanja iskustva i komunikacije, naročito kada počnu čitati i pisati, znači s prelaskom u
školski uzrast. Prilikom posmatranja dece mlađe od 6 g. , slušanja njihovih dečijih reči, praćenja

njihovih igara sa ciljem da shvate, što sve nije uvek lako za odraslog vrlo brzo će se zapaziti da
deca apsolutno nikada ne prestaju da uspostavljaju logičke relacije. Njihovo ponašanje nam
najčešce izgleda kao iracionalno, ilogično, apsurdno, jer ga poredimo s našom rutinskom i
rutinizarom logikom prilagođenog odraslog.

Otkrivačka metoda asimilirana u klasičan sistem poučavanja ipak se svodi na to da deca

otkrivaju samo ono što je predvideo vaspitač, pa se gube mnogi od pozitivnih efekata ove
metode. Prilikom primene otkrivačkih metoda u poučavanju dece, treba imati u vidu moguće
nesporazume koji nastaju zbog nerazlikovanja njihove suštine, ili nedovoljnog poznavanja
specifičnosti pojedinih od njih. Ponekada se postavlja pitanje kako je moguće u toku detinjstva
otkriti činjenice za čije prikupljanje su čovečanstvu bili potrebni milenijumi i u čemu je suština
tog postupka. Dž. Holt na to pitanje odgovara: „Mi ne tražimo i ne očekujemo da dete izmisli
okretanje točka. Točak je već otkriven. On postoji tu, ispred njega. Ja samo kažem da detetu ne
treba da se govori šta su točkovi, čemu oni služe. Ono može to samo da smisli na sopstveni
način, u trenutku pogodnom za njega.“

Specifičnosti primene otkrivačkih metoda zavise od vrste saznanja do koga one dovode. Svaki
kriterijum za koji se dete opredeli prilikom klasifikacije treba shvatiti kao ispravan, ako ga
dosledno primenjuje. Intervencija vaspitača tu mora biti indirektna. On ne treba da osporava
kriterijum za koji se opredelilo dete, već da dete usmerava na manje primetne kvalitete, utiče na
njega da povećava broj kriterijuma i usaglašava ih međusobno, proširujući na taj način broj
kategorija u koje može da svrstava predmete. Taj zahtev je u skladu sa shvatanjem da je uloga
vaspitača u ostvarivanju kognitivno-razvojnog programa vođenje iskustva deteta kako bi mu se
pomoglo u izgrađivanju sopstvenog znanja, a ne prenošenje znanja u gotovom obliku. To
naročito važi za logičko-matematičko saznavanje, kod koga, na primer nema nikakvog smisla
decu direktno učiti konzervaciji, već samo povećavati mobilitet nihove misli u svakom pogledu.



Po Bruneru

učenje je akt otkrića

i dete treba

da učestvuje u stvaranju-izgradjivanju-

konstrukciji

znanja, a ne da bude mala, živa enciklopedija.



To znači da celokupan v.o. rad treba da omogući otkrivanje, a ne davanje gotovih znanja.



Konkretna primena otkrivačke metode zavisi od vrste saznanja koje omogućava. Dok se
fizičko saznanje gradi „

o t k r i ć e m