Универзитет у Источном Сарајеву
Педагошки факултет у Бијељини
ЗАВРШНИ РАД
ЛИРИКА БРАНКА МИЉКОВИЋА
Ментор: Студент:
Проф. др Јелина Ђурковић Драгана Вучетић
Бијељина, 2017.
Лирика Бранка Миљковића
2
САДРЖАЈ
УВОД ...............................................................................................................................3
1.ЖИВОТ И ДЕЛО БРАНКА МИЉКОВИЋА...............................................................4
2.ПОЕТИКА БРАНКА МИЉКОВИЋА .........................................................................6
3.МОТИВ СМРТИ КРОЗ ПОЕЗИЈУ БРАНКА МИЉКОВИЋА..................................11
4.СВЕСТ О ПЕСМИ..........................................................................................................15
5.ЗАКЉУЧАК....................................................................................................................23
6.ЛИТЕРАТУРА................................................................................................................24
Лирика Бранка Миљковића
4
овај триптихон покушао да објасни читаву филозофију према животу, осцилацији
између духовног и материјалног света тј. наш покушај равнотеже између невидљивог и
видљивог као једино смислено живљење.
1. ЖИВОТ И ДЕЛО БРАНКА МИЉКОВИЋА
Бранко Миљковић се родио у Нишу 29. јануара 1934. године. Његов отац
Глигорије (1907–1999) пореклом је из Гаџиног Хана, а мајка Марија (1908. рођена
Браило) из села Трбоуња код Дрниша. Имао је и брата Драгишу (1939–1993) чијим
залагањем је за живота и после песникове смрти сређена и сачувана Бранкова
заоставштина. Породица Миљковићева води порекло из Заплања код Ниша, одакле су
се његови родитељи доселили у Ниш. Миљковић је детињство проводио у периоду
Другог светског рата, у породичној кући на периферији Ниша у улици Љубе Дидића 9.
Миљковићево одрастање у поробљеном Нишу ће касније у психолошком
смислу бити зачетник тема о смрти у његовој поезији. Од 1941. до 1945. похађао је
основну школу. Први, други и трећи разред завршио је у Основној школи „Вожд
Карађорђе“ у Нишу, а четврти, пред крај рата, у очевом родном месту Гаџином Хану.
Од 1949. до 1953. године Миљковић је био ученик Прве нишке гимназије „Стеван
Сремац“ у Нишу, где је његов песнички дар откривен у школском књижевном друштву
„Његош“, у коме је, поред осталих, била и песникиња Гордана Тодоровић. У Нишу
пише и пред својим вршњацима и професорима чита своје прве песме са тринаест
година. Прву песму објавио је 1952. у београдском листу „Записи“, имао је тада
осамнаест година. У Нишу, песме објављује у „Службеном гласнику“, „Гласу
омладине“, „Нашем путу“, „Гледиштима“ ... Године 1953. из Ниша је отишао у Београд
на студије филозофије и на Филозофском факултету дипломираo 1957. Још као студент
(1956) припадао је групи неосимболиста, чији је идејни вођа био проф. Драган М.
Јеремић, а коју су, поред Миљковића, чинили: Божидар Тимотијевић, Жика Лазић,
Драган Колунџија, Милован Данојлић, Петар Пајић, Коста Димитријевић, Вера
Србиновић, Рајко Чукић и други настојећи да у поезији синтетизује песничко искуство
симболиста и надреалиста.
Када је дошао у Београд Бранко Миљковић је пуне три године обилазио
редакције многих часописа, али није наишао на разумевање. Прве песме у Београду му
објављује Оскар Давичо 1955. у часопису „Дело“, и тиме му отвара врата осталих
Лирика Бранка Миљковића
5
издавача и странице бројних часописа. Убрзо потом следи његова прва збирка песама
„Узалуд је будим“ 1956, којом постиже успех код публике и критичара, а потом и
збирке песама:
Смрћу против смрти
(заједно са Блажом Шћепановићем, 1959),
Порекло наде
(1960),
Ватра и ништа
(1960),
Крв која светли
(1961)...
Књижевна критика га је врло брзо, без обзира на његову младост, сврстала у сам
врх српске поезије.То је потврдила и додела једне од, у то време, најпрестижнијих
награда – Октобарске. Бранко је потом почео да води рачуна о свом облачењу, могао се
видети како иде преко Теразија у сивом оделу, у прслуку вишњеве боје, са лептир-
машном, шеширом великог обода... Од студента боема – постао је господин. Његове
ране песме показују утицај француских симболиста Валерија и Малармеа, као и
Хераклитове филозофије.
Најзначајнија је његова збирка
Ватра и ништа
у чијој се основи, поред
античких митова, налазе национални митови и легенде које је он уткао у сопствену
поетику, посебно у циклусу
Утва златокрила
. Поред поезије, писао је есеје и критике
и бавио се превођењем руских и француских песника. По једнима услед личних
неспоразума са једним бројем песника и пријатеља, а по другима
(
како то у књизи
„Бранко Миљковић или неукротива реч“, наводи
Петар Џаџић
)
због проблема
„узрокованих љубавним јадом“, напушта Београд, у јесен 1960, и одлази за уредника
Литерарне редакције загребачког радија. У Загребу, највераоватније незадовољан
својим животом, Бранко се одаје алкохолу.
Трагично је преминуо у Загребу у ноћи између 11. и 12. фебруара 1961. године.
Том догађају претходила су следећа догађања. У јануару 1961. у загребачкој
позоришној кафани коју су њени гости називали „Кавказ“ према сведочењима
Владимира Богдановића он и Бранко су једне вечери привођени у
загребачку милицију након једне Бранкове изјаве у пијаном стању. Убрзо након овог
догађаја, 12. фебруара 1961, Бранка Миљковића налазе обешеног о дрво на
периферији Загреба. Његова изненадна и прерана смрт отворила је Пандорину
кутију разних интерпретација и нагађања.
Иако Танасије Младеновић сматра да Бранко Миљковић није извршио
самоубиство, јер по његовом мишљењу
малено дрво, о које се Миљковић, наводно,
обесио, напросто није могло да издржи крупно тело српског песника…
, и до данас је
највероватнија верзија Бранкове смрти – самоубиство.
Лирика Бранка Миљковића
7
Постоје симболи који се у Миљковићевој поезији понављају као лајтмотиви и
ван оквира једне збирке, па тако у великом броју његових песама наилазимо на помен
ватре, празнине, ништавила, птице, цвета... Некада је та ватра приказана само као
искра, некад као сунце, празнина као јама, ништавило као сенка, птица некада није
уопштен појам већ се одређује тачно, као утва, лабуд или соко (па чак и феникс, који
обједињује мотиве ватре и птице), цвијет је некад само биље, некада и он има другу
одредницу (расковник, зова). Наравно, његов цвет није онај реалистички цвет већ
апстрактан појам који на моменте јесте а на моменте и није, а таква је и птица и реч
(такође често коришћен мотив):
“(...)Ал нереч каже
касно
је
Нецвет каже
ноћ
је
Нептица каже
плам
је
А је каже није
На то птица опсује
Цвет каже то је пакао
Права реч се још родила није”,
а често прелази у једва сагледиве апстракне просторе који проширују семантичко
поље:
“(...)Још мало и заћутаћу пред тобом,
Док бдиш оноцветно над испражњеним гробом(...)”.
