SAVREMENE PEDAGOŠKE ŠKOLE I PRAVCI
1. Reformni pravci i pokreti u pedagogiji krajem 19.i početkom 20 veka
U školama se već oko 350 godina kao čvrst pedagoški koncept koristi razredno-predmetno-časovni
program. U vreme tih 350 godina, mnogi su pedagozi ponudili svoje pedagoške koncepte za poboljšanje
obrazovnog procesa, odnosno utemeljenje takvog obrazovanja koje je bliže prirodi i potrebama deteta.
Dete treba slobodno da se razvija, da mu niko ne smeta, slobodno da razvija svoju prirodu.
Ruso u zamenu za knjiško učenje preporučuje orijentaciju na prirodu, slobodnu i radno vaspitanje.
Pestaloci ustaje protiv intelektualističke škole, njegova pedagogija je orijentisana na razvoj
glave(intelektualno vaspitanje), razvoj srca(moralno vaspitanje), razvoj ruke(fizičko i radno vaspitanje).
Frebel se zalaže za celovito vaspitanje koje se može ostvariti radom i igrom, a ne samo verbalnim
poučavanjem i učenjem iz knjiga.
Osim pomenutih pokušaja da se r-p-č sistem dopuni ili zameni drugačijim rešenjima, bilo je pokušaja da
se on učvrsti kao dominantan pedagoški koncept. Herbar i Ziler su svojim učenjem o formalnim
stupnjevima:jasnoća, asocijacija, sastav i metoda) znatno pridoneli učvršćivanju intelektualističke škole.
Već u 19.veku vidimo pokušaje da se otstupi od koncepcije intelektualističkog vaspitanja.
Sredinom 19.veka(1859) u Jasnoj poljani Tolstoj otvara školu za seljačku decu-koja se smatra jednom od
prvih alternativnih škola. Zalaže se za slobodno vaspitanje koje polazi od deteta.
Početkom 20.veka u Evropi i Americi se javlja više pokušaja radikalne reforme unutrašnje organizacije
škole: projekt metoda u Americi, manhajmski sistem u Nemačkoj, Montesori sistem u Italiji, Voldorfska
škola u Nemačkoj, Dalton plan u Americi , Jena plan Nemačka..
Umesto krupnog r-p-č sastava Djui je preložio učenje uz projektnu nastavu, Montesori rad sa raznovrsnim
materijalima, Sikinger formira odeljenje dece prema sposobnostima i školskom uspehu, Freneo predlaže
učenje u prirodi, bez obaveznih udbenika, Peterson deli decu u grupe po uzoru na porodicu..
Pedagoški gledano, krajnji ideal bi bila autonomna škola u kojoj u metodički i pedagoški temelj roditelji i
učitelji mogu stalno unositi inovacije.
Škola u prvim godinama 21.v. ima drugačije mesto nego pre 100 godina. Mlade osobe provode sve više
vremena u obaveznom obrazovnom sistemu, ali su izložene i drugim edukativnim uticajima koji nekad
imaju i veći značaj nego redovne škole(uticaj televizije, interneta, verskih organizacija...)
-Teško je definisati jedinstvenu školu za sve subjekte, sloboda u školi je opšte merilo demokratičnosti
nekog društva, a alternativne škole su samo deo mogućnosti da se školska organizacija približi potrebama
i očekivanjima roditelja i dece.
2. Kritika Herbartove pedagogije-osnova reformnih pravaca i pokreta u Srbiji početkom 20.veka
Pedagogija Herbarta i njegovih sledbenika imala je veliki uticaj na razvoj teorijske misli praktične
pedagoške delatnosti(krajem 19 i početkom 20 veka u Srbiji). Poznati Herbartovci u Srbiji bili su: Ljubomir
Protić, Stevan Okanović, Dušan Rajičić, Jovan Jovanovič i najistaknutiji je bio Vojislav Bakić.
Herbartovu ped.u Srbiji širila i popularisala grupa sposobnih i izuzetno radnih pedagoga U prenošenju na
naše tle bilo je dosta stvaralačkog, jer se vodilo računa o specifičnostima naše sredine i tradicije koja je
vekovima formirana.
Druga vladavina Herbartove pedagogije ''načeta'' je u njegovoj postojbini Nemačkoj. Značajnu ulogu u
ostvarivanju njenih dostignuća imao je razvitak dečje psihologije(radovi Šterna, Hola, Klapareda, Prajera)
su doprineli da se na dete ne gleda kao na ''čoveka u malom'' i postoje jasno da je ono svojevrsno
biće:postavljaju se zahtevi da se svi problemi pedagogije rešavaju s obzirom na dete-Mojam.
Učenik Mojamija, Paja Radosavljević, je proteran iz Srbije u Ameriku jer je hteo da širi novi način
obrazovanja. Isticao je progresivnost, ideje napretka, kritiku školskog vaspitanja.
Iz Herbartove psihologije se jasno vidi da je težište celokupnog rada u nastavi davanje znanja. Tragajući za
obrascem efikasnog savladavanja znanja, Herbart i njegovi sledbenici su došli formalnih stupnjeva.
Kritike: predmet je duša odraslog čoveka, a ped. se bavi detetom, data pogrešna slika odraslog jer ju je
Herbart posmatrao kao logičar i analitičar, tj pristalica mehanističkog shvatanja duše. Zastarelost osnove
na kojoj počiva H.ped.-intelektualističke psihologije po kojoj su temelj duševnog života predpostavke,
oštra kritika zbog zloupotrebe formalnih stupnjeva u nastavi, napadan je individualizam jer nije bilo bitno
da li će jedinka biti korisna društvu, kao i formalizam, šablonizam..
3. Teorije vaspitanja(pedagoški pravci i pokreti) 20.veka-pokušaji kvalifikacije stranih autora
Teorije vaspitanja imaju i bogatu istoriju, najplodniji period za njihov razvoj bio je 20.v., nakon knjige ''Vek
deteta'' Elen Kej, pojavljuje se niz istaknutih radova i predloga kako bi obrazovanje trebalo da bude.
Poslednjih nekoliko decenija su učinjeni napori u sistematizovanju i klasifikovanju brojnih teorija. Zbog
velikog broja sličnih ili različitih ideja teorija vaspitanja, veoma ih je teško na jednom mestu sve prikazati i
klasifikovati. Neke od ovih teorija su samostalne, a neke proizilaze iz širih filozofskih, socijalnih ili
psiholoških teorija.
Klasifikacije polaze od različitih kriterijuma: od opšteg shvatanja uloge obrazovanja, od religijskih,
filozofskih i drugih teorijskih osnova iz kojih su izvođene.
1.Američki teoretičar ĐŽ.Neler-ukazuje na postojanje 3 tradicionalne filozofije vaspitanje koje i danas
imaju svoje zastupnike: idealistička, realistička i pragmatistička, a 2 savremena filozofska pravca koji imaju
snažan uticaj na obrazovanje su egzistencijalizam i filozofska analiza. Neler usmerava pažnju na različite
teorije vaspitanja, normativnog karaktera: progresivizam, perenijalizam, esencijalizam,
rekonstrukcionizam.
2.Američki teoretičar Brameld tvrdi da sad postoje 4 filozofije vaspitanja: esencijalizam, perenijalizam,
progresivizam, rekonstrukcionizam, a postoji 6 pravaca koji deluju na navedena 4: logička analiza,
Kujundžić teorije vaspitanja klasifikuje u 3 kvalitativno različite grupe:
*heteronomne teorije vaspitanja(mitska shvatanja čoveka, religijske koncepcije vaspitanja, Platonova
teorija vaspitanja)
*autonomne teorije(pragmatistička, bihejvioristička, tehnokratska)
*dijalektičke teorije(idealističke, materijalističke, kibernetičke)
Savićević ukazuje na postojanje pluralizma filozofskog pristupa u proučavanju obrazovanja i učenja. U
razmatranjima filozofskih osnova andragogije, on obrađuje sledeće fil pravce: pragmatizam, idealizam,
realizam, bihejviorizam, egzistencijalizam, radikalnu filozofiju obrazovanja, analitičku filozofiju,
fenomenologiju.
Potkonjak sve pedagoške pravce i pokrete svrstava u nekoliko grupa:
1.Pedagogija esencije: pedologija, individualna pedagogija, personalistička pedagogija, funkcionalna
pedagogija, progresivistička pedagogija, pedocentrizam, slobodno vaspitanje.
2.Pedagogija egzistencije: socijalna ped, pedagogija radne škole, socijaldemokratska ped, sovjetska,
fašistička, rekonstruvistička ped.
3. Jedinstvo pedagoške esencije i egzistencije: kulturna pedagogija, pragmatistička ped, treća ped
Suhodolskog.
Suzić ukazuje na četiri teoretska pristupa kojima se obuhvataju teorije vaspitanja: Asimil-integracione
teorije, teorije ekspanzije, medijatorske teorije, interpretativne teorije. Po njemu svaki genetski
potencijal sa kojim se čovek rađa je ekspazivan.
Havelka razlikuje 4 široke kategorije koncepcija: kognitivistička, personalistička, bihevioristička,
interakcionistička, svaka koncepcija može biti minimalistička i maksimalistička, vrednost koncepcije zavisi
od ciljeva koje postavlja i načea za konstruisanje situacije.
Braković osnove teorija sagledava polazeći od filozofskog shvatanja čoveka, psih zasnovanosti i teorija,
zakonosti procesa naučnih saznanja i semantičko-metodoloških osnova ped.teorija, deli teorije prema
dva kriterijuma: pripadnost teorije(didaktička, andragoške, predšk vaspt, intelek.vaspt, moralno vaspit)
opširnost teorije(opšta, posebna, pojedinačna)
Trnavac daje prikaz različitih pokušaja klasifikovanja savremenih konc.vaspitanja(osnove, pristup, odnos
prema životu, pojedincu, društvu, procena ušešća nasleđa, aktivnost vaspitača) ali i prema
polazištima(dete, društvo, genetska šifra, vrednosti van samog čoveka, pojedinac)
Teoretičari se ne slažu međusobno oko toga koliko teorija ima, kakva je njihova suština, pojedine teorije
imaju dodirnih tačaka.
5.Pedagogija Lava N.Tolstoja
Bavio se decom na pedagoški način u užem smislu i teorijski i praktično. Na svom imanju u Jasnoj Poljani
je otvarao škole za seosku decu u želji da razvije stvaralački duh i kulturni nivo seljaka koje je izuzetno
cenio.
Povezao se sa mnogim evropskim pedagozima, teoretičarima i praktičarima, proputovao je Evropu i bio
razočaran načinom rada, jer su to bile ''prinudne škole''
Škola u jasnoj poljani je pružala deci slobodu, punu mogućnosti ispoljavanja iskustva i individualnosti,
vaspitavala je slobodne ličnosti i snažne karaktere.
Tolstoj smatra da vaspitanje kvari čoveka jer je to prinudan uticaj na drugog čoveka, a pred kraj života
govori o nerazdvojnom jedinstvu vaspitanja i obrazovanja.
U školi je ukinuo obaveznost dolaženja na nastavu jer je dužnost učitelja da kod dece probudi
interesovanje, ukinuo je domaće zadatke, kazne, učenje napamet, učenici su dolazili kad su hteli, sedeli
su gde su hteli, knjige su stojale u ormarima kao i sav pribor za rad, iako je postojao raspored za svaku
nedelju, nisu ga se pridržavali jer su učenici mogli da ga menjaju po svojoj volji.
Tojstoj je u radu sa decom u školi imao dosta uspeha, međutim ostali učitelji često nisu postgli uspeh.
Bilo je jasno da ovakvo slobodno vaspitanje funkcioniše samo u slučaju genijalne ličnosti, kao što je bio
Tolstoj.
6.Pedagogija shvatanja Elen Kej
Elen Kej je gromoglasno najavljivala da će 20.vek biti vek deteta.
Elen Kej je bila borac za emancipaciju žena i dosta je pisala o položaju žene u društvu i porodici. Ona
govori i o braku, smatrajući da su njega ne treba ulaziti pre 20god, kao i da ne bi trebalo dozvoliti
bolesnim osobama da stupaju u brak i zasnuju porodicu, a sa druge strane odobrava razvod ako je
najbolje rešenje.
Zaključuje da je prvo i osnovno pravo deteta da bira svoje roditelje, zato što misli da vaspitanje u porodici
ima presudan značaj za razvoj deteta, funkcija porodice je vaspitanje deteta, pa dete treba da bude u
porodici do svoje 10 godine.
Prema njoj, svrha vaspitanja je dati društvu fizički i psihički jaka bića, a vaspitači bi trebali da umesto što
žele da formiraju svu decu da budu jednaka, cene i raduju se kada kod nekog deteta uoče tendenciju
individualnog razvoja.
Roditeljski dom je od velikog značaja, predlaže neku vrstu dresure do 3 godine, samo zbog njegove psihe
i zato što ako propustimo da dete naviknemo na poslušnost u najranijem uzrastu, kasnije bi detetova
samovolja postala krajnje nepristojna, potrebno je kod deteta razvijati dobrovoljnu poslušnost. Takođe,
dete nikada ne treba prisiljavati da izražava kajanje i da moli za oproštaj, jer se ono na taj način vaspitava
na dvoličnost. Dete ne treba preterano štiti jer ono samo mora da očvrsti i nauči da prepozna i podnosi
prirodnu bol.
Njen rad je usmeren na pedijatriju i psihijatriju. Rad sa hendikepiranom decom ju je uverio da su ona
pedagoški, a ne medicinski problem, a na tom polju se proslavila.
Njen privatan život je suprotnost njenom shvatanju odnosa prema deci, rodila je vanbračnog sina Marija,
tajno, i ostavila ga na čuvanje iako ističe važnost i potrebu čvrste veze majke i deteta.
1906./7 otvara školu ''Casa dei bambini'' koja je bila namenjena deci od 2-6 godina. Čuvanje dece je
poverila jednoj ženi, a Marija je često nadgledala kako radi i brinula se o nabavci materijala za učenje i
rad. Radila je sa normalnom decom čiji su roditelji radili pa stalno bili odsutni.
Ona podstiče individualno vaspitanje i smatra da za to nije potrebna frontalna nastava, ni razredno-
predmetno časovni sistem. Smatrala je da dete ima dva nagona: za aktivnošču i saznavanjem.
Periodizacija: stvaralačko učenje, fizički razvoj, apstrakcija, osećaj za druge, zrelost.
Veliki akcenat stavlja na samovaspitanje i samoobrazovanje deteta, jer učitelj nije taj koji će da predaje
neko gradivo, već organizator i usmerivač koji će tako podsticati aktivnost svakog deteta, bez bilo kakve
prisile.
Marija smatra da za odgovarajući razvoj deteta treba obezbediti podsticajnu, uređenu sredinu. Po
Marijinoj metodi, učionica je posebno uređena za rad, po nameštaju i materijalima se vidi velika razlika u
odnosu na tradicionalnu učionicu. Materijali su auto-korektivni i namenjeni su za iskustveno učenje, a
razlikuju se po složenosti.
Deca slobodno biraju materijal na kojem će raditi, a učitelj može da predloži deci šta i kako da rade, tako
je učitelj veza izmešu didaktičkog materijala i deteta.
Smatrajući da su osnovne psihičke potrebe deteta kretanje, red, jezik i ljubav prema okolini, materijali su
pogodni za zadovoljavanje tih potreba.
Dosta se pažnje posvećuje samostalnosti dece i samovrednovanju. Pre polaska u školu deca se navikavaju
da uređuju svoje radno mesto i materijale sa kojima rade, jer urednost je ta koju deca treba da održavaju.
Sama nastava je podeljena na dva dela: slobodan rad u kojem se odvija ili individualni rad ili u parovima i
zajednička razredna nastava koju vodi i organizuje učitelj.
U osnovi Marijine koncepcije je pedocentrizam. Dete je slobodno, i od njega zavisi izbor metoda i
sadržaja rada, sve u skladu sa interesovanjima deteta.
Postignuti rezultati se ne ocenjuju prema unapred postavljenim normama, već prema individualnim
mogućnostima. ''Pomozi mu da uradi sam'' je deviza koju je Montesori zagovarala, a danas je zagovaraju
učitelj u Montesori kućama. Marija Montesori je najraširenija u početnim razredima školovanja, a u Italiji,
Nemačkoj, Holadniji deluje i u srednjim školama, pa čak postoje instituti za osposobljavanje učitelja i
vaspitača za rad u Montesori vrtićima i školama.
8.Pedagogija Džona Djuija
