ОБЛИГАЦИЈА И ОБЛИГАЦИОНИ ОДНОС

1.- ПОЈАМ И ЗНАЧАЈ ОБЛИГАЦИОНОГ ПРАВА

Израз

облигационо право се употребљава у

два

различита значења:

1.- Као грана позитивног права

представља скуп општих правних норми којима

се регулишу облигациони односи. Облигационо право, Увод у грађанско право,
стварно право и наследно право су део грађанског права.

2.- Као правна наука

(теорија) која се бави научном обрадом облигационих

односа и правних норми које те односе регулишу.

Предмет

облигационог права су облигациони односи.

Облигациони односи

су

односи између физичких или правних лица по којима је неко лице дужно да према
другом лицу оствари одређено понашање. То је

однос

између најмање два лица у

коме је једно лице овлашћено да од другог захтева да му нешто – да, учини, не
учини или трпи.

Облигационо право се бави прометом вредности где одређена добра прелазе из
имовине неког лица у имовину другог лица, односно, где неко лице обавља рад
или услуге за друго лице и тако повећава или одржава његову имовину, а то
обавља за награду или бесплатно.

За

разлику од стварног права

које карактерише

статичност

правних односа

физичких или правних лица, облигационо право је динамика ових
односа.Облигационо право регулише облигационе односе чији је предмет промет
роба и промет услуга.

Значај

облигационог права за промет роба и услуга је велики. Облигациони

односи омогућују обављање:

1) Економског промета

јер највећи део свакодневних потреба задовољавамо

ступајући у различите облигационе односе.

2) Правног промета

јер се преко облигационих односа обавља промет

добара и права поводом њих.

2.- НАСТАНАК И РАЗВОЈ ОБЛИГАЦИОНОГ ПРАВА

Облигационо право је најчешће повезано са робно новчаним односима. Појављује
се са појавом робне производње и размене.

робовласничкој

римској држави је прилично развијено облигационо право.

Постојали су робно новчани односи, а била је потребна и одређена форма за
закључење неких уговора.

средњем веку

облигациони односи су потиснути самим враћањем на натуралну

привреду.

капитализму

, у периоду кодификације облигационо право се поново развија.

Данас

су робно-новчани односи доминантни и облигационо право је развијено.

Промене у облигационом праву су мање изражене од промена у другим гранама
права због развоја робне привреде.

3.- ИЗВОРИ ОБЛИГАЦИОНОГ ПРАВА

Извори

облигационог права се могу посматрати као:

Извори у

формалном

смислу

Извори у

материјалном

смислу

1.- Извори облигационог права у формалном смислу

се могу поделити на:



Писане изворе

(закон, подзаконски акти, међународне конвенсије)



Неписане изворе

(обичај, правила морала)

А)

Наш најзначајнији извор облигационог права је

Закон

о облигационим

односима од

01.10.1978

. године. Важио је на целој територији СФРЈ. Тим законом

нису регулисани сви облигациони односи. Један део облигационих односа био је
регулисан и другим савезним прописима (пример, област друмског, железничког и
ваздушног превоза). Мањи део облигационих односа је у законодавној
надлежности република (пример, уговор о доживотном издржавању, промет
непокретности).

Ни Закон о облигационим односима ни републички прописи не регулишу
одговорност за штету од животиња, од грађевине, за бацање или просипање,
уговор о поклону, послузи и ортаклуку.

Закон о облигационим односима има

1109

. чланова. Регулише облигационо-

правне односе између физичких лица и у привреди. Подељен је на

четири дела

1) Први део

садржи основна начела облигационог права, као и одредбе о

настанку обавеза (о уговору, накнади штете, стицању без основа, дејству и
престанку обавеза)

2) Другим делом

регулисани су поједини уговори који се у теорији права

називају именовани уговори, као што су продаја, размена, зајам, закуп.
уговор о делу.

трећем делу

ЗОО предвиђене су норме које се односе на примену

меродавног права у случају сукоба републичких закона.

4) Четврти део

садржи прелазне и завршне одредбе које се посебно односе

на промет робом, примену обичаја и овог Закона и престанку важења
других прописа.

Б)

Обичај

може бити извор права само у случају

кад

се одредбе писаног права

покажу као недовољне или

кад

писано право упућује на примену обичаја.

В) Судска пракса

није формални извор права, па ни облигационог, јер судови не

стварају већ само примењују право. Јединствена судска пракса у одређеној мери

У класичном римском периоду под облигацијом се подразумева повериочево
право потраживања, тј. однос обавеза – право.

Реч облигација има и два

споредна значења

Њоме се назива хартија од вредности дата уписницима јавно расписаних
новчаних зајмова (данас обвезница)

Писмена исправа којом се посведочава постојање дуга (данас признаница).

6.- ПОЈМОВНО ЗНАЧЕЊЕ РЕЧИ ОБЛИГАЦИЈА – ОБЛИГАЦИЈА, ТРАЖБИНА И
ДУГ, ПОЈАМ ТРАЖБИНЕ, ПРЕДМЕТ ТРАЖБИНЕ И КОРИСТ ПОВЕРИОЧЕВА ОД
ЧИНИДБЕ

Облигација

се може дефинисати у ужем и ширем смислу.

1.- У ужем смислу

облигација је правна

обавеза

одређеног лица да другом

испуни неку чинидбу, односно правно

овлашћење

одређеног лица да захтева од

другог неку чинидбу.

Облигација је синоним за реч

дуг

, односно

тражбину

2.- У ширем смислу

облигација подразумева правни однос између две одређене

стране на основу кога је

једна страна (поверилац, кредитор)

овлашћена да

захтева од

друге стране (дужник, дебитор)

одређено давање, чињење или

уздржавање од нечега што би иначе имало право да чини, а друга страна је дужна
да то испуни.

Облигација је имовинско-правни однос и увек се састоји из

права повериоца

на

одређену чинидбу и

обавезе дужника

на извесно чињење или уздржавање од

неког чињења.

Тражбина

је право повериоца да од дужника захтева да нешто учини, односно

тражи да изврши. Зато се облигационо право назива и тражбено право.

Чинидба

служи подмирењу неког интереса повериоца и има имовински карактер.

Најчешће се изражава у новцу.

Дужник има

обавезу

да изврши тражбину повериоца, односно има

дуг

. Зато се

ово право назива обвезно право.

Тражбина не може постојати ако нема дуга и обрнуто.

Облигацију

карактеришу

следеће особине

1.- Облигација је правни однос

, што значи да облигацију прати одговарајућа

правна санкција. Ако дужник добровољно не испуни своју обавезу поверилац има
право да тражи њено извршење тужбом код суда или приговором.

Правном санкцијом нису заштићене тзв. природне облигације које су заштићене
само у случају кад се добровољно испуне.

2.- Облигација је однос између одређених лица

(физичких или правних). У том

односу се налази најмање два лица али може бити и више. Без обзира на њихов
број сви учесници облигација могу имати положај

дужника

или положај

повериоца

Дужник се назива пасивним учесником облигационог односа (обавеза чини пасиву
имовине). Поверилац је активни учесник облигационог односа (потраживање чини
активу имовине).

3.- Облигација је однос са одређеном садржином

. Она ствара права за

повериоца и обавезе за дужника. Сва та права и обавезе чине садржину
облигације која се назива: престација, облигациона радња или чинидба.

Предмет облигације

је све оно на шта се облигација односи, односно, све оно

што је дужник дужан да да, учини или не учини повериоцу.

4.-Облигација је однос који има имовинску вредност

јер за повериоца

представља неки имовински интерес који се може изразити у новцу. Има и
облигација код којих се тај интерес не може новчано проценити (пример, накнада
нематеријалне штете, накнада афекционе вредности)

5.- Облигација је однос релативног карактера

. Производи правна дејства само

између одређених лица – повериоца и дужника (inter partes). Поверилац само од
дужника може захтевати испуњење обавезе. Облигација је акт која трећим лицима
не може ни штетити ни користити.

У неким случајевима

облигација производи дејство према свим трећим лицима

(упис неког облигационог права на непокретности у земљишне књиге.

Код неких облигација

прелази оквире односа inter partes али не делује према

свима већ само према одређеном трећем лицу (пример, побијање дужникових
правних радњи од стране повериоца, уговор у корист трећег, колективни
уговори...)

7.- ОБЛИГАЦИОНИ ОДНОС – РАЗЛИКА ИЗМЕЂУ ОБЛИГАЦИЈЕ И
ОБЛИГАЦИОНОГ ОДНОСА И САДРЖИНА ОБЛИГАЦИОНОГ ОДНОСА

Разлике

између облигације и облигационог односа су:

1.-

Облигација је прост однос

, тј. однос поводом једне тражбине, а облигациони

однос је сложен правни однос јер се састоји од више појединачних односа. Он
садржи најмање једну облигацију као и нека друга споредна права. Облигациони
однос је извор облигације.

2.-

Облигација не настаје увек

кад и облигациони однос већ у неком каснијем

тренутку, а може настати и кад је облигациони однос већ окончан (пример, захтев
за повраћај ствари дате у закуп).

3.-

Облигација се гаси

испуњењем, опроштајем дуга, новацијом, сједињењем,

пребијањем, застарелошћу и услед накнадне немогућности испуњења.

8.- СУБЈЕКТИ ОБЛИГАЦИОНОГ ОДНОСА

Субјекти

облигационог односа су:

1) Дужник (debitor)
2) Поверилац (creditor)

1.- Дужник

је лице које је обавезно на одређено понашање, на чињење или

нечињење.

2.- Поверилац

је лице које је овлашћено да од дужника захтева да испуни

обавезу. Поверилац верује да дужник хоће да плати свој дуг и да је то у стању да
учини.

Израз

поверилац користи се за лице коме се дужник обавезао, или за овлашћено

лице коме дужник није ништа обећао односно лице према коме дужник није
својевољно преузео обавезу него му је она наметнута по сили закона.

Субјекти облигационог односа имају строго

подељене улоге

. Према њиховом

правном положају у облигационом односу дужникова улога је пасивна а
повериочева активна.

Облигациони однос можемо да

посматрамо

са два различита становишта:

1.- Са повериочеве стране

по коме поверилац има право да захтева нешто од

дужника, а ако дужник не поступи по захтеву да га принуди путем суда. За
повериоца је облигациони однос тражбина.

2.- Са дужникове стране

по коме дужник има обавезу на одређену чинидбу. За

дужника је облигациони однос дуг или обавеза.

Субјекти облигационог односа

нису равноправне стране

1.-

Поверилац има могућност да дужника правно принуди да испуни своју обавезу,

а дужник није у стању да натера повериоца на наплати своју тражбину.

2.-

Поверилац се може одрећи свог права према дужнику, а дужник се не може

одрећи своје обавезе према повериоцу.

9.- ЗАШТИТА ОБЛИГАЦИОНОГ ОДНОСА - ДУГ И ОДГОВОРНОСТ И
НЕУТУЖИВЕ ТРАЖБИНЕ

Дуг и одговорност.-

Правна средства којима се утицало на дужника да испуни

обавезу нису одувек била истоветна.

У античко време, па и у средњем веку санкције којима се штитио облигациони
однос су се тицале дужникове личности.

Данас је санкција којом се облигациони однос штити чисто имовинска. Тиме су дуг
и одговорност међусобно одвојени. Дуг је задржао лични карактер али је