SINGIDUNUM

Departmant za poslediplomske studije

MASTER-STUDIJSKI PROGRAM POSLOVNE EKONOMIJE

MASTER RAD

„UPRAVLJANJE RIZIKOM KREDITNOG PORTFOLIA BANKE, PRIMER

UPRVLJANJE KREDITNIM RIZIKOM U BANKARSTVU BiH“

Mentor: Kandidat:

Prof. dr Miroljub Hadžić

Bojan Škiljević

402313/09

SADRŽAJ:

Uvodna razmatranja ...............................................................................................

1.1 Predmet istraživanja ........................................................................................... 5
1.2 Ciljevi istraživanja ............................................................................................... 5

1.3 Istraživačke hipoteze ..........................................................................................

1.4 Metode istraživanja ............................................................................................ 6
1.5 Struktura rada .................................................................................................... 7

II Deo Pojam i vrste rizika u bankarstvu ..............................................................

2.1 Pojam rizika u bankarstvu .................................................................................. 9
2.2 Definisanje finansijskih rizika ............................................................................. 11

2.3 Ekonomsko značenje kredita .............................................................................

2.4 Pojam i pojavni oblici kreditnog rizika ................................................................
2.4.1 Bankarski portfolio ...........................................................................................
2.4.2 Transakcioni-Trgovinski portfolio ....................................................................

14
14
15

2.5 Parametri kreditnog rizika ..................................................................................  15
2.6 Kreditna politika ..................................................................................................  16
2.7 Rizik individualne kreditne linije .........................................................................  17
2.8 Vrste kreditnog rizika ..........................................................................................  24
2.9 Vrste rizika u bankarstvu ....................................................................................
2.9.1 Rizik likvidnosti ................................................................................................
2.9.2 Tržišni rizici .....................................................................................................
2.9.3 Devizni rizik .....................................................................................................
2.9.4 Kamatni rizik ....................................................................................................
2.9.5 Rizici izloženosti banke ...................................................................................
2.9.6 Rizici ulaganja banke ......................................................................................

26
28
29
30
30
31
31

2.10 Proces odobravanja kredita ............................................................................. 33
2.11 Faze u procesu odobravanja kredita ................................................................ 33

III Deo Upravljanje kreditnim rizikom i rizicima kreditiranja ..............................

3.1 Upravljanje rizikom kreditiranja .......................................................................... 40
3.2

Upravljanje rizikom kratkoročnog kreditiranja

.................................................... 40

3.3

Karakteristike kratkoročnog kreditiranja

............................................................. 40

3.4 Procena kreditne sposobnosti zajmotražioca ..................................................... 40
3.5

Upravljanje rizikom dugoročnog

kredititanja ...................................................... 43

3.6

Karakteristike dugoročnog kreditiranja

............................................................... 43

3.7 Procena kreditne sposobnosti i analiza investicionog projekta ..........................  44
3.8 Upravljanje rizikom kreditiranja stanovništva .....................................................  46
3.8.1 Vrste kreditiranja stanovništva ........................................................................  46
3.9 Procena kreditne sposobnosti zajmotražioca kod kreditiranja stanovništva ......  47
3.10

Upravljanje rizikom međunarodnog kreditiranja

............................................... 48

UVODNA RAZMATRANJA

Sreća ili nesreća moje generacije jeste to što

živimo na teritoriji na koju su

pojmovi

kapitalizma i tržišne privrede ušli na mala vrata tek početkom 2000

. godine.

Verovatno ćete se pitati kako to uopšte može biti prednost? Može, i to iz razloga što baš
ova generacija ima mogućnost da o tome uči od samog početka. Naravno da ne sporim
či

njenicu da bi nam svima bilo mnogo bolje da su se ovim pitanjima bavile prethodne

generacije. Nažalost, činjenica je da su se te generacije bavile nekim marginalnim
stvarima što nas je dovelo i do toga da tek 2000 godine krećemo od samog početka.

Isti je sluča

j i sa našim bankarstvom. Naše bankarstvo je do 2000 godine mnogo

zaostajalo za evropskim i svetskim, da bi se u 2000 godini krenulo u opsežne reforme
bankarskog sektora. U godinama pre, kredite su lako mogli dobiti i pojedinci i

preduzeća

. Uopšte se nije

postavljalo pitanje da li će zajmotražilac biti sposoban da

servisira svoje dugove, već je bilo potrebno samo da se dobije odobrenje nekog iz
Centralnog komiteta. Banke su ulazile u poslove čak i kad se znalo da je mogućnost

servisiranja takvih kredita malo verovatna. Garant za takve kredite bila je država koja se

zaduživala u inostranstvu i na taj način obezbeđivala bankama likvidnost. Zaposlen

i su

imali fiksno radno vreme, a odgovornost kreditnog referenta i odobravatelja kredita u
banci su bile minimalne.

Međutim, sada imamo potpuno drugačiju situaciju. Naše tržište se otvorilo prema

svetskom, što je uslovilo tako jaku i surovu konkurenciju, u kojoj oni koji joj se energično
ne odupru nestanu preko noći. Bankarstvo se takođe uključilo u tu igru. Više ne

odobravanja kredita na „lepe oči“, već se sada krediti odobravaju samo nakon opsežnih

istraživanja tržišta i zajmotražioca. Banke se trude da ponude što povoljnije kredite , a

pri tom se rukovode činjenicom da naplativost potraživanja mora biti maksimal

na.

Njihovo poslovanje nadgleda centralna banka koja poučena iskustvi

ma Jugoskandik i

Dafiment banke

čeka samo mali znak nelikvidnosti i nesolventnosti kako bi zabranila

rad takvim bankama.

Krediti u banci predstavljaju najobimniji deo aktive. Samim tim kamata na kredite

predstavlja naj

veći i najvažniji izvor prihoda banke. Ove dve činjenice nam jasno

stavljaju do znanja da je upravljanje kreditnim plasmanima, a samim tim i kreditnim
rizikom (obzirom da loš kredit šteti banci, a nema više države koja bi to servisirala) od

izuzetnog značaja za menadžment banke. Baš iz tog razloga sam odlučio da malo

detaljnije obradim ovu materiju sa posebnim osvrtom na analizu i ocenu kreditne

sposobnosti zajmotražioca, s obzirom da baš od toga zavisi da li će kredit biti

dobro ili

loše plasiran.

1.1 Predmet istraživanja

Predmet istraživanja

odnosi se na upravljanje kreditnim i drugim rizicima u

bankarstvu. Poseban osvrt je na analizi kreditnog zahteva od strane banke (kreditora) u
cilju minimiziranja i upravljanja kreditnim rizikom.

Izbor predmeta istraživanja motivisan

je značajem analize fnansijskih i

zveštaja i

procesa odobrovanja kredita u postupku upravljanja kreditnim rizikom jer: bankarsko

poslovanje izloženo je sve više kreditnom riziku što ukazuje na nemogućnost banke da
naplati svoja potraživanja na osnovu odobrenih kredita, potreba i značaj stručne

procene kreditne sposobnosti zajmotražioca je neophodna u cilju minimiziranja
odonosno upravljanja kreditnim rizikom banke, analiza finansijskog izveštaja

zajmotražioca ima ključno mesto u proceni njegove kreditne sposobnosti.

Sve veća izloženost

bankarskog poslovanja finansijsk

im rizicima, povećan broj

nelikvi

dnih preduzeća poslednjih godina, uslovilo je sve veću potrebu za adekvatnom

procenom kreditnih zahteva i time upravljanje kreditnim rizikom.

Na osnovu finansijske analize banka će dobiti ne

ophodne podatke, izvršiti

njihovu selekciju i analizirajući ih sagledati finansijski položaj zajmotražioca, a time i
njegovu kreditnu sposobnost. Ukazaćemo na značaj procene kreditne sposobnosti

zajmotražioca u upravljanju kreditnim rizikom.

1.2 Ciljevi istraživanja

Naučni cilj

istraživanja

jeste naučna deskripcija procesa istraživanja, analize i

metoda koji se primenju u procesu odobravanja kredita, a u cilju upravljanja kreditnim
rizikom banke.

Posebni cilj istraživanja

, jeste prikazivanje osnovnih elemenata u postupku

procesa odobravanja kredita, a u cilju relevantnog sagledavanja finansijske, odnosno
kreditne sposobnosti podnosioca kreditnog zahteva.

Društveni cilj istraživanja

, odnosi se na ukazivanje značaja i koristi

procene

kreditne sposobnosti zajmotražioca u kredi

tnom procesu u cilju unapređenja

kreditnim

rizikom poslovanja banke.

1.5 Struktura rada

ruktura rada podeljena je u četiri

poglavlja, gde svako od njih ima podjednaku

važnost u ispunjenju cilja rada a to su:

PRVI DEO Pojam i vrste rizika u bankarstvu

DRUGI DEO Upravljanje kreditnim rizikom i rizikom kreditiranja

TRE

ĆI

DEO Naknada za preuzeti rizik od strane banke prilikom kreditiranja

ČETVRTI DEO Praktičan primer sa osvrtom na Bankraski sektor u BiH

prvom delu

rada smo krenuli od pojma rizika, gde smo naveli neke od

definicija rizika, kao i finansijskog rizika. Takođe smo obasnili pojam kredita i
ekonomsko značenje kredita. Najvećim delom u ovom delu rada bavili smo se kreditnim

rizikom i kreditnom politikom, prikazali smo osnovne karakteristike kreditnog rizika i

faktore koji utiču na njega, kao i podelom tj. vrstama kreditnog rizika. Na kraju ovog

dela rada obradili smo proces i faze u procesu odobravanja kredita.

drugom delu

rada

prikazaćemo načine svođenja r

izika kreditiranja na

minimum. Obradili smo upravljanje i karakteristike kratkoročnog i dugoročnog

kreditiranja, kao i kreditiranje stanovništva, procena kreditne sposobnosti zajmotražioca,

upravljanje rizikom međunarodnog kreditiranja i upravljanje rizici

ma u poslovanju banke.

Najvećim delom smo objasnili upravljanje kreditnim rizikom. Cilj ovog dela rada je da
ukaže na potrebu upravljanja kreditnim rizikom u cilju očuvanja i postizanja uspešnog

poslovanja u bankama.

trećem

delu

rada definišemo pojam i

elemente kamatnih stopa i načine na koji

se utvrđuju, kao i faktore koji utiču na kreiranje kamatnih stopa. Spomenuli smo i

naknadu za preuzeti rizik od strane banke prilikom kreditiranja.

četvrtom

delu

rada prikazan je praktičan primer Bankarskog sektora BiH.

Bankarski sektor u BiH regulisan je entitetskim zakonima o bankama, koji su u velikoj

meri harmonizovani, a kojima se uređuje osnivanje, poslovanje, upravljanje i supervizija

komercijalnih banaka u BiH, te zakonima o agencijama za bankarstvo, koji definišu

ciljeve, nezavisnost, nadležnost i odgovornost. Prikazali smo pomoću tabela i grafikona

sa teoretskim delom institucionalni okvir bankarskog sektora u BiH, karakteristike,
strukturu bilansa banaka, kredite i kvalitet aktive banaka.

II DEO

POJAM I VRSTE RIZIKA U BANKARSTVU

R - rizik promene propisa

– predstavlja rizik koji nastaje izmenom zakona i

drugih propisa, koji mogu delovati direktno negativno na sposobnost banke

da zarađuje ili indirektno na njenu sposobnost da se prilagodi izmeni propisa.

I - rizik kamatne stope

– javlja se usled promena kamatnih stopa, koje su u

savremenim uslovima date za poslovne banke, jer na njih banke pojedinačno
nemaju preteranog uticaja, već se tržišno formiraju.

C - rizik korisnika

–

rizik koji je vezan za mogućnost da klijent banke bude

preuzet od konkurentskih ba

naka. To su u najvećem riziku najveći klijenti

banke oko kojih se između banaka vodi pravi tržišni rat, od čijih depozita i

plasmana banka najviše i zavisi.

5. K – rizik adekvatnosti kapitala – rizik solventnosti – ukoliko se pokaže realnim

da su materijalizovali gore navedeni rizici, to može dovesti do rizika da je
ugrožena solventnost, odnosno adekvatnos kapitala poslovne banke. Samim

tim banka ulazi u zonu neusklađenosti sa međunarodnim standardima

bankarskog poslovanja koji su inkorporirani u nacionalno zakonodavstvo.

„

Rizik je stanje u kojem postoji mogućnost negativnog odstupanja od poželjnog

ishoda koji očekujemo ili kome se nadamo. Stoga možemo reći da bi rizik postojao u
finansijskom poslovanju mora da: bude moguć, izaziva ekonomsku štetu, bude
neizvestan i bude slučajan.“

izik (risk) se najopštije može poistovetiti sa stanjem u kojem postoji mogućnost

nastupanja nekog štetnog događaja. U ekonomiji, pod štetnim događajem se
podrazumeva gubitak (loss) ili neočekivani trošak (unexpected cost). Sa

teorijskog

aspekta rizikom se smatra neizvesnost u pogledu ishoda nekog događaja, u situaciji
kada postoje dve ili više oprečnih mogućnosti.

Objašnjavajući pojam rizika, bitno je odvojiti njegovo

značenje od pojma

neizvesnosti. Neizvesnost podrazumeva stanje budućnosti koje određuju poznati
činioci, ali se ne zna njihov intezitet i njihovo poreklo. Za razliku od neizvesnosti, rizik se

vezuje

za određenu izvesnost, odnosno verovatnoću nastupanja št

etnog ishoda. Ta

verovatnoća može biti veća ili manja, i drugim rečima se naziva mera rizika ili stepen

rizika.

Hadžić M., Bankarstvo, Univerzitet Singidunum, Beograd, 2009, str. 400

Vaughan E., Vaughan T., Osnovi osiguranja-Upravljanje rizicima, Mate (John Wiley&Sons,Inc.), Zagreb, 1995, str.

4-6

2.2 Definisanje finansijskih rizika

Na savremenim finansijskim tržištima finansijske organizacije izložene su brojnim

rizicima. Razlozi su brojni: od nedovoljne diversifikacije poslovanja i sklonosti ka

ulaženju u rizične, a profitabilne aranžmane, do potresa na berzama i globalnih
finansijskih kriza. Međutim, sve veća izloženo

st dejstvu brojnih rizika, zahteva se

njihovo upravljanje i kontrolu.

Savremena poslovna strategija počiva na tri važna činioca: novac, vr

eme i rizik.

Izveštaji finansijskih institucija predstavljaju najvredniji izvor saznanja o tome što

finansijske institucije, odnosno preduzeća i banke rade u odnosu na identifikov

anje

rizika  i  šta  sve  preduzimaju  da  bi  njime,  što  efikasnije  upravljali.  Finansijski  rizik  se
ispoljava  dvostruko,  u  materijalnom  i  nematerijalnom  vidu.  Materijalna  komponenta
predstavlja  gubitak  dela  ili  celine  iznosa  ulaganja,  a  nematerijalna  komponenta
predstavlja gubitak poslovnog ugleda (reference i imidž).

Dakle, u finansijskom poslovanju, rizik bi mogao precizno definisati kao

mogucnost da plasirana sr

edstva neće zaraditi oćekivanu s

topu prinosa , odnosno da

će nastati gubitak u konkretnom poslu. Ev

o nekoliko kratkih definicija rizika:

- v

erovatnoća gubitka ili izloženosti riziku,

- opasnost koja može prouzrokovati gubitak,
- imovina ili pojedinac izložen gubitku,
- odstupanje od stvarnih gubitaka,
- psihološka neizvesnost u odnosu na gubitak,
- gub

itak potencijalnog iznosa novčane mase,

odstupanje od realnih gubitaka i slično.

Uglavnom, povećana izloženost jednom od finansijskih rizika, može značajno da

povećava uticaj i drugih rizika zbog njegove međuzavisnosti, odnosno efekta sinergije.

Jedan od

najznačajnijih i najčešće pominjanih finansijskih rizika u teoriji i

praksi jeste

rizik u bankarstvu.

Bessis, Joel. 2004. Risk management in banking. New Jersey: John Willey&

Sons LTD, str. 40

Novčani kredit u zemljama trzišne ekonomije izjednačava se sa svim ostalim

vrstama robe, iako on ima posebno tržište i posebnu cenu, koja se izražava u visini

kamatne stope. Veliki značaj kredita i njegovog uticaja

izražava se u njegovoj

mobilizatorskoj ulozi.

Bez organizovanog kreditnog angažovanja velike sume novca koje se nalaze u

privredi i kod stanovništva bile bi neiskorišćene. Pošto se mobilišu i

koncentrišu, ta

sredstva se bankarskim kreditima usmerava tamo gde su najpotrebnija i najkorisnija,

čime se ubrzava reprodukcija i doprinosi jačanju proizvodnih snaga.

Finansijski i

ekonomski gledano i u zemljama tranzicije kredit ima isti značaj.

Kredit se u privrednom životu zemlje može razvrstati prema nizu kriterijuma:

Prema obliku u kojem se daje može se pod

eliti na naturalni, robnonovčani i

novčani.

Prema upotrebi tj. nam

eni za šta se koriste sredstva mogu biti potrošački i

proizv

ođački, koji se dalje mogu pod

eliti na obrtne i investicione kredite.

S obzirom na rok odobravanja i naplate krediti mogu biti kratkoročni,

srednjoročni i dugoročni.

Prema obezb

eđenju kredita postoje lični (personalni) i pokriveni (realni) krediti.

Prema uslovima otplate: c

ele, obročne i amortizacione kredite.

U od

nosu na plaćanje kamate mogu se razvrstati na kamatne i beskamatne.

S obzirom na oblik u

kome su dati imamo eskontne (menič

ne), lombardne

(založne), kredite po tekućem računu.

statističke svrhe je važna podela na odobrene i iskorišćene kredite,

planirane i ne planirane kredite.

Takođe, u privrednom životu i finansijs

koj praksi mogu se nabrojati sl

edeće

najznačajniji funkcije kredita:

1. Mobilizatorska funkcija koja se sastoji u prikupljanju odnosno mobilizaciji svih

novčanih sredstava ko

ja su u društvu i privredi rascepkana na brojnim mestima i

usitnjena u rukama mnogih vlasnika, a koja se nalaze privremeno van proizvodne i
prometne funkcije.

2. Kredit za reprodukciju omogućuje likvidnost i kontinuitet proizvodnje (prosta

reprodukcija), doprinosi

ubrzanju i povećanju reprodukcije (proširena

reprodukcija) i

regulisanju ponude i tražnje na tržistu, što je ujedno i jedna od najvažnijih funkcija
kredita..

3. Kredit obezb

eđuje likvidnost, kontinuitet i stabilnost privređivanja. Ova funkcija

dolazi do izražaja u obezb

eđivanju sredstava u periodu dok se proizvodnja ne

realizuje,

posebno u organizacijama sa sezonskim karakterom proizvodnje i prodaje.

4. Kredit kao regulator ponude i tražnje na tržištu. On omogućava da se kupci na

tržištu pojavljuju kao potr

ošači i onda kada nemaju dovoljno sopstvenih

sredstava.

5. Uticaj kredita na međunarodnu ekonomsku razmenu je takođe evidentan jer je

izvozni kredit postao sredstvo konkurentske borbe, jer se nova tržišta ne mogu osvojiti
bez kreditne podrške plasmanu robe.

6. Kredit kao mobilizator razvoja privredno nedovoljno razvijenih područja

- ima

poseban značaj u međunarodnim privrednim odnosima za razvoj privredno

nedovoljno

razvijenih zemalja, jer se pomoću njega lakše može prebrodit

sopstvena akumulacija i

ubrzati razvoj.

7. Kontrolna funkcija kredita u privredi predstavlja važan oblik ukupne finansijske

kontrole. Pomoću kredita se ostvaruje permanentna kontrola poslovanja

preduzeća koja

se kreditiraju.

2.4 Pojam i Pojavni Oblici Kreditnog Rizika

U svom poslovanju menadžment u bankama svakodnevno pravi kompromise,

između veličine rizika i veličine prihodnih stopa. Kreditni rizik je najbitniji u bankarstvu.

Rizik gubitka nastaje usl

ed mogućnosti da plasirana sredstva ne budu vraćena kroz

amortizaciju kredita. Gubitak može biti kompletan, a može biti i d

elimičan ukoliko se

deo

sredstava ipak amortizuje. Kreditni rizik takođe uključuje detoraciju kreditnog

rejtinga

preduzeća, što podrazumeva pad pozicije preduzeća na rejting listi. Međutim,

pad

rejtinga ne podrazum

eva i gubitak sredstava, mada implicira povećanje mogućnosti

gubitka. Takođe pom

eranje faktora rizik

a u pravcu njegovog rasta, povećava i očekivani

tržišni prihod, što je bitan parametar kod sekjuritizacije kredita i kreditnih derivata.

2.4.1 Bankarski portfolio

Kreditni rizik je posebno kritičan kada dođe do gubitaka sredstava u kreditnim

plasmanima ka bitnim klijentima. Postoje različiti oblici gubitaka: kašnjenje u

amortizaciji

sredstava,  restruktuiranje  uslova  zaduženja,  bankrot.  Jednostavni  incidenti  u
amortizaciji kredita kao što su manja kašnjenja, sama po sebi ne predstavljaju gubitak.
U  praksi  period  tolerancije  po  pitanju  kašnjenja  u  realizaciji  anuiteta  iznosi  3  mjeseca.
Ukoliko  ipak,  klijent  nije  spreman  na  duži  rok  da  realizuje  svoje  obaveze  banka  ima
alternative, ili da ide u pravcu konsolidacije klijenta i reprogramiranja kreditnih obaveza,

ili da učestvuje u procesu likvidacije subjekata, odnosno njegove akvizacije ili pripajanja

drugom nekom subjektu. U ovim procesima gubitak banke je izvestan. Prema tome,

vrši se shodno zahtevima i standardima banke. U obzir se uzima kako rizik samog

zajmotražioca tako i rizik garancije odnosno stope pokrića.

Rangiranje takođe obuhvata i

tzv. Countr

y risk koji podrazumeva politič

ki rizik

poslovanja u jednoj zemlji. Zatim, lokalne monete se uzimaju u obzir tokom rangiranja.
Rangiranje  se  fokusira  na  rizik  individualne  kreditne  linije  odnosno  zajmotražioca
dužnika.  Bankama  je  jako  bitan  ukupni  rizik  portfolija  kreditnih  plasmana.  Od  broja
dužnika,  njihovih  delatnosti,  obima  plasiranih  sredstava  u  pojedine  delatnosti,  grupe

dužnika, odnosno različite zemlje, direktno zavisi rizičnost portfolija.

Portfolio kreditni rizik je kritičan parametar sa stanovista mogućeg rizika, pa je

bitno

utvrditi veličinu kapitala za pokrivanje ovog rizika.

Prema tome, sl

edeći izazov

utvrđivanj

a kreditnog rizika jeste iznalaženje portfolio efekta. Ovo predstavlja komplexan

zadatak, što zbog nedostataka podataka koji se odnose na kreditni rizik, što zbog

metodoloske problematike utvrđivanja koleracija između

stupnja rizičnosti dužnika koji

se nalaze u bankinom portfoliu.

2.6 Kreditna politika

Kreditna politika banke treba da predstavlja okvir kreditne aktivnosti banke, koji je

sastavljen od jasn

e svakodnevne operativne procedure. Ono na čemu treba da se

zasniva kreditna politika jeste maksimizacija profitabilnosti kreditne aktivnosti u okviru

rizika prihvatljivog za banku. To znači da se ne sme srljati

sa donošenjem odluka o

odobravanju kredita i da se ne ulazi u poslovne aranžmane koji su visoko rizični. Da bi
se to moglo postići potrebno je da banka ima odgovarajući stručni kadar, koji će biti
garancija za odgovarajući nivo kvaliteta kreditnog portfoli

ja i održavanje nivoa kreditnih

gubitaka u skladu sa obimom rasta kreditne aktive.

Smatra se da se efektivna kreditna politika banke treba prepoznati po:

Uspešnom menadžmentu kreditne aktivnosti (odobravanje kredita i njihova

uspešna naplata)

Zahtevima za integraciju upravljanja aktivom i pasivom banke i

Odobravanju kredita i sistemu upravljanja kreditom koji moraju biti pažljivo

razrađeni

Pod uspešnim menadžmentom kreditne aktivnosti podrazumeva se plasiranje

kredita i njegova naplata. Dobar kreditni referent treba konstantno da prati razvoj

situacije vezane za zajmotražioca i u slučaju nastanka nekih problema koji bi uzrokovali

Đukić Đ.,Bjelica V.,Ristić Ž.

-Bankarstvo, Ekonomski fakultet, Beograd, 2003, str. 187

nemogućnost

servisiranja duga, da brzo reaguje nastojeći da zajedno sa

zajmotražiocem uklone nastale probleme.

Što se tiče zahteva za integracijom upravljanja aktivom i pasivom banke tu se pre

svega misli na vremensko uravnoteženje uzimanja depozita i plasiranja kredita.

Dugoročni depoziti treba da se plasiraju u dugoročne kredite, a kratkoročni

depoziti u kretkoročne kredite. Na taj način bi se izbegla opasnost nelikvidnosti banke,
jer u slučaju da se veći broj kretkoročnih sredstava plasira u dugoročne pla

smane može

se doći u situaciju nelikvidnosti.

2.7 Rizik Individualne Kreditne Linije

Parametri kreditnog rizika. Tema ovog poglavlja biće parametri rizika individualne

kreditne linije. Kreditni rizik je potencijalni gubitak u slučaju da dužnik ne može d

a izmiri

svoje obaveze, ili u slučaju da dođe do detoracije kreditnog rejtinga dužnika. Najbitnije

komponente ovog rizika su: izloženost riziku („exposure at default“-

označava se

skraćenicom ED), vjerovatnoća neizvršenja obaveza („default probabilities“

-o

značava

se kraćenicom DP) i gubitak uslijed neizvršenja obaveza („Loss given default“

- LGD).

Izloženost predstavlja iznos sredstava koja se nalaze pod rizikom. Vjerovatnoća
neizvršenja obaveza, odosno vjerovatnoća detoracije kreditnog rejtinga, govore o

atističkoj vjerovatnoći da zajmoprimac neće vratiti sredstva u roku, odnosno da će se

pogorsati pripadajući mu kreditni rejting. Pokrića smanjuju gubitak sredstava u slučaju
neizvšenja obaveza. Pokrića mogu biti u formi garancija i kolaterala. Tradicionaln

pristup kreditnog rizika odnosi se na dužnike, preduzeća odnosno finansijske institucije.
Međutim, i pored modela za kontrolu rizika, identifikovanje i konrola rizika je i dalje

izazov.

Izloženost riziku ili kako se u ango-saksonskoj literaturi navodi „Exposure at risk“,

predstavlja iznos sredstava koja će se u vidu zajmova plasirati u vremenskoj
perspektivi. U praksi, izloženost riziku jeste zajednička var

ijabla za kreditni rizik.

Menadžment kreditnog rizika postavlja limite na iznos koji može biti odob

ren preduzeću,

privrednoj grani odnosno regionu. Izloženost riziku predstvalja „kvantitet“ rizika,
odnosno iznos preostalih potraživanja po osnovu plasiranog zajma. Izloženost se može
uzeti u knjigovodstvenom iznosu ili prema modelu mark-to-market.

Procena gubitka usled

korišćenja knjigovodstvene vr

ednosti ne uzima u obzir

detoraciju kreditnog rejtinga, koja se ne realizuje u knjigovodstvenoj vrednosti, ali

povećava mogućnost neizvršenja

obaveza zajmoprimaoca. Mark-to-market model

Ćurčić U. „Bankarski portfolio menadžment“ Feljton, Novi Sad, 2002.

str. 94

• Prvi, ukoliko dužnik ne izvrši plaćanj

e po kreditnom ugovoru ni posle najmanje 3

meseca od momenta dosp

eća.

• Drugi slučaj, ako dužnik prekrši neku od

zaštitnih klauzula u kreditnom ugovoru.

Tada se po automatizmu pokreću pregovori između banke i dužnika,

a u protivnom

banka zahteva da dužnik vrati celokupni dug.

• Treće, ekonomski default nastaje kad

a ekonomska odnosno tržišna vrednost

aktiva dužnika padne ispod vrednosti njegovog duga. Pri tome ekonomska vrednost
duga predstavlja vr

ednost očekivanih novčanih budućih tokova

cash flows,

diskontovanih na sadašnji trenutak adekvatnom diskontnom stopom. Naime, ako tržišna
vrednost aktive dužnika padne ispod tržišne vr

ednosti duga, onda to znači da su

sadašnja očekivanja budućih novčanih

tokova takva da se dug ne može vratiti. Ipak, u

ovom slučaju, kreditor tj.banka

nema pravo da pokrene pravni postupak protiv dužnika.

2) Neizvšavanje obaveza i v

erovatnoća m

igracije. U nekim situacijama postoji

unakrsno neizvršavanje obaveza što je karakteristično za krizu likvidnosti u privredi

(kada dolazi do nelikvidnosti u čitavom reproduktivnom lancu). U ovakvim situacijama

zajmodavac po pravilu redefiniše uslove amortizacije zajma, ukoliko to ne uradi, postoji

mogućnost da zajmoprimac

-dužnik bankrotira.

Za praćenje mogućnosti ekonomskog

default-

a, koga kako je rečeno karakteriše pad

vrednosti aktive dužnika ispod vrednosti

zajma, primenjuje se model Merton-a (1974

). Takođe

ovaj se pristup, u cilju utvrđivanja

erovatnoće neizvršenja obaveza

koristi i u modelu KMV Credit Monitor.

Rejting agencije smatraju da do neizvršenja obaveza dolazi kada se anuiteti ne

plać

aju shodno planu amortizacije kredita. Novi Bazelski standardi situaciju

redefinisanja kreditnih obaveza usled nelikvidnosti dužnika- zajmoprimca, tretiraju

takođe kao

default-

neizvršenje obaveza. Bazelski standardi takođe nalazu i evidenciju

frekvencije neizvršenja obaveza u prošlosti. Ova frekvencija se prati po klasama rejtinga
i iz nje se derivira v

erovatnoća neizvršenja obaveza.

Kada se utvrdi rejting zajmoprimca poznata je i frekvencija neizvršenja obaveze

date rejting klase u prošlosti. Ekonomski default se razlikuje od pravnog tretmana
neizvršenja

obaveza, ali su značajne za predviđanje ove

mogućnosti.

Verovatno

ća pom

eranja kreditnog rejtinga jeste v

erovatnoća da će se kreditni

rejting preduzeća pom

eriti iz jedne klase u drugu klasu. Neizvršenje obaveza

predstavlja fazu detoracije kreditnog rejtinga i predstavlja posebnu klasu.

U slučaju

Ćirović M. „Bankarstvo“, Naučno društvo Srbije, 2007. Str. 156

neizvršenja obaveza gubitak se materijalizuje kroz vrednost preostalog duga, koji ne
biva pokriven realizacijom kolaterala. V

erovatnoća migracije zavisi od

evidentiranih

podataka iz prošlosti.

Migracija u bilo kom smeru ne menja knjigovodstvenu vrednost zajma, ali se

menja v

erovatnoća neizvršenja obaveza.

Mark-to-market metodologija vrednuje

prom

ene u kreditnom rejtingu, budući da se

diskontovanje budućih novčanih tokova

kroz  amortizaciju,  vrši  faktorom  diskontovanja  koji  zavisi  od  credit  spread-a.  Credit
spread  se  razlikuje  zavisno  od  klase  rejtinga.  Podaci  iz  prošlosti  daju  nam  frekvenciju
neizvršenja  obaveza,  zavisno  od  toga  što  je  postavljeni

kriterijum za utvrđiva

nje

situacije koja se podrazumeva pod neizvršavanje obaveza. Rejting agencije daju
frekvenciju neizvršenja obaveza, koja nastaje usled kašnjenja

većeg od 90 dana. Neke

centralne banke evidentiraju podatke koje se odnose i na bankrot-likvidaciju i
neblagovremeno izvršavanje kreditnih obaveza u prošlosti.

Nedostatak ovih podataka jeste da oni ne iskazuju v

erovatnoću neizvršenja

obaveza po

klasama rejtinga, kao što je to slučaj sa rejting agencijama.

Banke vrše

interno rangiranje zajmoprimaoca, koristeći se rejtingom datim od strane

agencija.

Agencije rangiraju sposobnost zajmoprimca za preuzimanje konkretne finansijske
obaveze (issue-specific credit ratings), kao i za opšti kreditni rejting zajmoprimca (issuer
credit ratings). V

erovatnoća neizvršenja obaveza proizilazi iz

frekvencije neizvršenja

obaveza date klase rejtinga u prošlosti. Banka vrši analizu zajmoprimca vezano za

mogućnost konkretnog zajma, u čemu oponaša metodologiju

kredit rejting agencije,

time što banka u bitnome se oslanja i na iskustvo koje ima sa

datim zajmotražioćem.

Pristup internog rangiranja poznat je kao Internal Ratings-Based i zahtevan je od stabe
novih bazelskih standarda.

Pokriće rizika (obezbeđenje zajma). Kolateral, ugovorne klauzule i garancije

služe za preuzimanje rizika koje zajmodavac-banka preuzima na sebe. Sredstva
obezb

eđenja

zajma smanjuju gubitak usled neizvršenja zajma- Loss given default

(LGD). Gubici kod kreditnog rizika direktno zavis

e od stope pokrića, čime stopa pokrića

postaje ključni

parametar- input u kalkulisanje kreditnog rizika. Novi bazelski standardi

stavljaju

naglasak na prikupljanju i organizovanju podataka koji se tiču stope pokrića.

Pokriće u

slučajevima neizvršenj

a obaveza zavisi od vrste obezb

eđenja

Kolateral na jednoj strani služi kao pokriće gubitaka zajmodavcu u slučaju

neizvršenja obaveza,

takođe predstavlja i podsticaj zajmotražiocu da zajam realizuje

prema ugovoru. Ukoliko ne izvrši obaveze dužnik može ostvariti gubitak, ukoliko je

kolateral veći od duga.

Spread ima bukvalno značenje širenja. U zadatoj tematici

Ćurčić 0,Uroš. 2002 .

Bankarski portfolio menadzment. Novi Sad: Stylos. Str. 213

imaju u svom portfelju. U međubankarskim trensakcijama objekat kolaterala mora biti

tržisno likvidan.

Pravilo je da visina kolaterala prelazi vr

ednost zajma od 50%. Postoje različiti

instrumenti koji služe za držanje kolaterala iznad vrednosti zajma. Pravilo je da se
kolateralu pridružuju dodatne HOV, ukoliko vr

ednost postojećih dospije ispod

vrednosti

zajma. Razlika između kolaterala i duga označ

ava se kao „haircut“.

Ova vrednosti se izražava u procentualnoj vrednosti, a zavisi od kretanja HOVa

na tržistu.

Sa većom volatilnošću veća je i mogućnost negativnog kretanja vr

ednosti

kapitala. S toga je neophodan permanentni monitornig vrednosti kolaterala, bez obzira
što prilikom sklapanja ugovora pokazatelji govore o sigurnoj „pokrivenosti zajma“.

Garancije omogućavaju vršenje finansijskih transakcija. Na finansijskim tržištima

poznat je mehanizam zvani „back to back“, gde subjekat X ne želi da direktno kreditira

subjekta Y, mada je spreman da kreditira trećeg subjekta koji ima bolji kreditni rejting.

Treći subjekat koga ćemo označiti sa T, kreditira subjekat Y, preuzimajući sredstva od

subjekta X i za tu transakciju dobija proviziju u kamatnoj stopi. Dakle, ovde se subjekat

T javlja kao posrednik, tačnije „

amortizer“ kreditnog rizika, umesto da izda formalne

garancije subjektu X za obaveze subjektu Y.

Za efikasnost garancije bitna je zakonska regulativa koja reguliše ovu oblast, kao

postojeća

praksa u situacijama kada zajmotražilac usled neizvršenja obaveza dužnika,

zahteva naplatu od garanta.

Podrška, kao što je rečeno, predstavlja neformaln

u relaciju.

Kod ovog vida obezb

eđenja

imamo sl

edeće situacije:

• Matična kompanija može podržati podružno preduzeće

-zajmotražioca koje ulazi

u njen stav, ukoliko je

od značaja za funkcionisanje c

elokupnog holdinga.

• Matična kompanija

ne podržava zajmotražioca. Ovde stoji uslov da se

eventualna loša

pozicija matične kompanije ne održava na poziciju

zajmotražioca.

Banka onda posmatra samo kreditni rejting zajmotražioca.

• Matična kompanija može povući u default podružno preduzeće, pa banka mora

razmatra i kreditni rejting matičnog preduzeća i ako nema potraživanja prema

njoj.

• Matična kompanija može ugroziti rejting podržnog preduzeća, ukoliko se koristi

njegovom imovinom radi unapređivanja sopstvenog rejtinga. Ova mogućnost je

zabranjena zakonima pojedinih država. Međutim, ako je moguća podrška

podržnom

preduzeću postaje negativna

jer povećava ri

zik.

Ćirović M. „Bankarstvo“, Naučno društvo Srbije, 2007. Str. 187

Dušanić J. „Poslovno bankarstvo“, Consseco Institut, S. Sarajevo

-Beograd, 2003. Str. 113

Klauzule. Ugovorne klauzule mogu biti finansijske i kvalitativne. Finansijske

klauzule predstavljaju ograničenje, odnosno dozvoljeni minimum ratia dug/pokriće.

Ostala ograničenja su kvalitativna i tiču

se prava zajmoprimaoca da diversifikuju svoje

slovne aktivnosti. Ograničenja stavljaju poslovanje zajmoprimca u zavisnosti od

banke. Kao što je rečeno nepoštovanje klauzula može da dovede do promptne naplate

zajma, odnosno pregovora dužnika i banke.

Koliko će ograničenja definisana ugovornim klauzula

ma biti efikasna zavisi od

njihove preciznosti i strogosti prema dužniku, te spremnosti banke da ih realizuje.

Ograničenja

predstavljaju manje efikasnu zaštitu od rizika, nego što je to slučaj sa

kolateralom i

garancijama i pored toga široko su koriščenje.

Rejting agencije tvrde da

određene vrste

ograničenja ni

su korisne u kontroli rizika. U bukvalnom prevodu haircut

znaci šišanje kose, skrać

ivanje.

Ugovorne klauzule, odnosno ograničenja mogu biti: afirmativna, finansijska,

restriktivna i negativna. Afirmativne klauzule odnose se na obavezu zajmoprimca da

banci dostavlja periodične

finanasijske izveštaje. Najčešći zaht

ev iz ove grupe jeste

obaveza zajmotražioca da banci dostavlja privremene finansijske izveštaje. Evidencija i

praćenje podataka o

finan

sijskoj poziciji zajmotražioca, omogućava banci bolji uvid i

osnovu za preuzimanje preventivnih koraka.

Finansijska ogra

ničenja odnose se na visinu vr

ednosti bitnih finansijskih rizika.

Tipičan, gore pomenuti rizika, koji se računa kao dug/pokriće mora biti veći od

nivoa(kao limit se uzima vrednost 1.4). Ostali rizici se baziraju na odnosima dug/kapital,
zatim

odnos dobiti koja je isplaćena kao dividenda i zadržana dobit.

Restriktivne

klauzule su predviđene sa svrhom da ograniče zajmotražioca u

aktivnostima koje bi

mogle uticati na povećanje rizika. Takva ograničenja se odnose na

tendenciju

zajmotražioca da sr

edstva isplaćuju akcionarima umesto da ih čuvaju kao

rezervu za

ispunjenje obaveza prema zajmodavcima. Mogućnost povećanja zarada i

upošljavanje

nove

radne snage preduzeće

zajmoprimca, takođe može biti ograničeno.

Ostala

ograničen

ja ovog tipa odnose se na divers

ifikovanje aktivnosti preduzeća mimo

osnovne d

elatnosti, što bi moglo dovosti do većeg rizika.

Dok restriktivne klauzule limitiraju određene ak

cije, dotle ih negativne zabranjuju.

Zabrana se pr

e svega odnosi na zalaganje aktive preduzeća u vidu kolaterala drugim

zajmodavcima. Na ovaj način banka omogućava veće pokriće duga u slučaju bankrota

dužnika.

Kapor P. „Bankarstvo“, Megatrend Univerzitet, Beograd, 2007. Str. 97

Iako na prvi pogled izgleda da je kreditni rizik prilično lako utvrditi i izmeriti u praksi

stvari izgledaju potpuno drugačije. Utvrđivanje i merenje kreditnog rizika je zapravo

veoma složen proces koji zahteva mnogo rada i zalaganja.

Ključnu ulogu u ovoj analizi dve stavke se nameću kao ključne i to:

da li je zajmotražilac sposoban da vrati kredit tj. da li će biti sposoban da ga vrati
u momentu dospeća, te

2. da li je spreman da vrati taj isti kredit.

Svima je jasno da se nečije namere veoma teško ili gotovo nikako ne mogu utvrditi.

Stoga je i otklanjanje ovih rizika veoma složen proces posle kojeg se i dalje ne zna da li

je mogućnost dešavanja suprotne situacije, od one koja je poželjna za ban

ku svedena

na minimum ili nije.

Pod kreditnom sposobnošću zajmotražioca se podrazumeva mogućnost uzimanja,

korišćenja i vraćanja kredita pod određenim uslovima kreditiranja. Međutim, postavlja se

pitanje kako izmeriti ove stavke i na osnovu njih proceniti da li se treba upuštati u takav

poslovni aranžman. Bankari su ovaj problem sveli u razumne okvire definišući nekoliko

elemenata koji su veoma bitni za procenu sposobnosti zajmotražioca da servisira svoje

dugove nazivajući ih 5

’Cs ili pet elemenata kredita:

karakter (character) zajmotražioca

kapacitet (capacity)

kapital (capital)

kolateral (collateral)

uslovi (cinditions)

Karakter zajmotražioca se ogleda u njegovim ličnim osobinama. Tu se pre svega

misli na njegov poslovni ugled, karakteristike i sl. Kapacitet se odnosi na kapacitet

preduzeća koje je u vlasništvu zajmotražioca, gde se misli na njegovo buduće

poslovanje.  Kapital  se  vezuje  za  neto  vrednost  imovine  zajmotražioca.  Kolateral  se
odnosi  na  neku    zalogu  koju  zajmotražilac  može  da  stavi  kao  garant  kredita,  a  pod
uslovima  se  misli  na  situaciju  u  okruženju  koja  se  pre  svega  odnosi  na  ekonomsku
stabilnost i sl.

2.9 Vrste rizika u bankarstvu

Narodna banka Srbije, kao centralna monetarna vlas, nadležna je za regulisanje

obaveze  upravljanja  rizicima  u  bankama  Srbije.  Tim  povodom  saglasno  zakonu  o
bankama iz 2005 godine NBS je donela niz važnih odluka, kojima se daje bliža uputstva
za  poslovanje  banaka.  Neke  od  tih  odluka  su:  Odluka  o  adekvatnosti  kapitala  banke,
odluka  o  klasifika

ciji bilansne aktive i vanbilansnih stavki banke, odluka o načinu i

uslovima identifikacije i praćenja rizika usklađenosti poslovanja banke i upravljanja
rizikom itd. Odlukom o upravljanju rizicima utvrđeni su kriterijumi za identifikovanje,

merenje i procenu rizika, kojima je banka izložena u svom poslovanju.

Prema pomenutoj odluci, banka je dužna da identifikuje, meri i procenjuje rizike

kojima je izložena u svom poslovanju i a upravlja tim rizicima u skladu sa zakonom o
bankama, drugim propisima i svojim aktima.

Rizici kojima je banka posebno izložena u svom poslovanju su sledeći:

Rizik likvidnosti,

Kreditni rizik,

Tržišni rizici (kamatni i devizni),

Rizici izloženosti banke,

Rizici ulaganja banke,

Rizici koji se odnose na zemlju porekla lica prema kojima je banka izložena,

Operativni rizici.

1718

“Službeni glasnik“ Republike Srbije, br. 57/2006 i br. 116/2006

Odluka o upravljanju rizicima, „Službeni glasnik“ Republike Srbije, br. 57/2006

2.9.1 Rizik likvidnosti

Rizik likvidnosti je rizik mogućnosti nastanka negativnih efekata na finansijski

rezultat i kapital banke usled nesposobnosti banke da ispunjava svoje dospele obaveze.

Likvidnosni rizik predstavlja rizik poslovne banke da ne poseduje u određenom

trenutku dovoljno likvidnih sredstava za izmirivanje dospelih obaveza ili da dođe do

neo

čekiva

nog odliva likvidnih sredstava.

Nivo likvidnosti banke iskazuje se pokazateljem likvidnosti koji predstavlja odnos

zbira likvidnih potraživanja prvog reda i likvidnih potraživanja drugog reda, s jedne

strane, i zbira obaveza po viđenju bez ugovorenog roka dospeća i obaveza sa
ugovorenim rokom dospeća u narednih mesec dana od dana vršenja obračuna

pokazatelja likvidnosti, s druge strane.

Najčešće, rizik likvidnosti proizilazi iz drugih bankarskih rizika kojima je banka

izložea, kao što su kr

editni i kamatni rizik. Banka se može suočiti sa rizikom likvidnosti

ukoliko neki od njenih velikih klijenata, odnosno grupa klijenata zapadne u poteškoće

zbog kojih ne može da izvršava obaveze prema banci. Rizik likvidnosti se svodi na dva

moguća rizika, ako banka ima teškoće u nedostatku sredstava i to uže posmatrano, rizik

likvidnosti koji se ogleda u nedostatku sopstvenih sredstava i šire posmatrano, ukoliko

banka u slučaju likvidnosnih problema ne može da se zaduži na finansijskom tržištu. U
slučaju zaduživanja na tržištu, mogućnost zaduženja će zavisiti od razvijenosti tog
tržišta u određenom trenutku i kreditnog rejtinga kojim sama banka ima na tržištu.

Banka je dužna da nivo likvidnosti održava tako da pokazatelj likvidnosti:

Iznosi najmanje 1,0 k

ada je obračunat kao prosek pokazatelja likvidnosti za sve

radne dane u mesecu,
-

Ne bude manji od 0,9 duže od tri uzastopna dana

Iznosi najmanje 0,8 kada je obračunat za jedan radni dan

Kritično nizak nivo likvidnosti predstavlja nivo likvidnosti čiji

je pokazatelj niži od

0,8.

Upravljanje rizikom likvidnosti od strane menadžmenta i stručnih službi banke se

vrši kroz sledeće mere i aktivnosti banke:

Raspolaganje u svakom trenutku adekvatnim iznosom sredstava likvidnosti i

Usklađivanje ročne

strukture izvora i plasmana.

1920

Hadžić M. „Bankarstvo“, Univerzitet Singidunum, Beograd, 2009. Str. 405

Slaviša Đ., “Upravljanje finansijskim rizicima

-praktikum“, Visoka poslovna škola strukovnih studija, Novi Sad, 2009.,

str. 208

2.9.2 Tržišni rizici

Tržišni rizik predstavlja rizik od negativnih odstupanja vrednosti otvorene

trgovačke pozicije na osnovu dnevne cene zatvaranja (market to market value) u

portfelju banke koji je predmet trgovanja tokom perioda neophodnog da transakcija
bude likvidirana (zatvorena).

Tržišni rizik je rizik od nastanka negativnih efekata na finansijski rezultat i kapital

banke usled promena vrednosti portfolija finansijskih instrumenata, a uključujući devizni

rizik i ostale tržišne rizike.

Izloženost banaka tržišnom riziku prvenstveno zavisi od dominantne delatnosti

banke. Ovo je bitna komponenta rizika kod investicionih banaka ili kod banaka kod kojih

je veliki deo aktivnosti vezan za trgovačku knjigu. Njegovi osnovni pokretači su kamatne
stope, devizni kursevi, berzanski indeksi itd. Tržište brzo reaguje na različite signale
korekcijom cena hartija od vrednosti i time se utiče na vrednost portfolija banaka. Banka
se suoačava sa ovim rizikom kod raznih hartija od vr

ednosti: obveznice, derivati na

podlozi zajma, akcije, derivati na podlozi akcija i valutne transakcije. Osnova za ocenu
ovog rizika predstavlja ispoljena nestabilnost tržišnih parametara, kao što su kamatne
stope, devizni kursevi, berzanski indeksi. Upravljanje tržišnim rizikom podrazumeva da

varijacije vrednosti datog portfelja u knjigama trgovanja budu održavane između
graničnih vrednosti. Stoga je neophodno utvrditi limite u pogledu osetljivosti portfelja ili

potencijalnih odstupanja vrednosti.

Tržišni

rizik je dobio na značaju u poslednje dve decenije o čemu svedoči i

regulativa  doneta  na  ovu  tematiku.  Bazelski  komitet  za  superviziju  banaka  je  svoje
prvobitno  angažovanje  usmeravao  na  kreditni  rizik.  Od  devedesetih  godina  prošlog
veka  u  žiži  njegovog  interesovanja  našli  su  se  i  tržišni  i  operativni  rizik  i  upravljanje.

Aktuelna dešavanja na svetskom finansijskom tržištu najbolja su ilustracija značaja ovih

delova poslovne aktivnosti finansijskih institucija.

Tržišni rizik se može podeliti na:

Deo rizika koji zavisi od smera kretanja finansijskih promenljivih (na primer:

kretanje kamatnih stopa, deviznih kurseva itd.)
-

Deo koji ne zavisi direktno od smera kretanja finansijskih promenljivih.

Najznačajniji delovi tržišnog rizika koje ćemo obraditi u ovo

m radu su devizni i

kamatni rizik.

Barjaktarović L., „Upravljanje rizicima“, Univerzitet

Singidunum, Beograd, 2009, str. 22

Upravljanje kamatnim rizikom predstavlja set mera kojima banka nastoji da

minimizira izloženost kamatnom riziku restrukturiranjem stavki aktive i pasive bilansa, i
to:
-

Smanjenjem učešća stavki koje su osetljive na kretanje kamatnih stopa,

Nastojanjem da stavke aktive i pasive koje su osetljive na kretanje kamatnih

stopa budu što više u ravnoteži.

2.9.5 Rizici izloženosti banke

Rizik izloženosti banke je precizno definisan zakonom o bankama, koji kaže da je

“izloženost banke prema jednom licu ukupan iznos potraživanja i vanbilansnih stavki

koji se odnose na to lice ili grupu povezanih lica (krediti ulaganja u dužničke hartije od
vrednosti, vlasnički ulozi i učešća, izdate garancije i avali i sl.)“.

Rizici izloženosti banke obuhvataju rizike izloženosti prema jednom licu, prema

grupi povezanih lica, kao i rizike izloženosti prema licu povezanom s bankom. Ukupna
izloženost banke prema jednom licu ili prema grupi povezanih lica predstavlja zbir svih
bilansnih potraživanja i vanbilansnih stavki koji se odnose na to lice ili grupu povezanih
lica osim:
-

Potraživanja od NBS ili Republike Srbijei potraživanja obezbeđenih njihovim

bezuslovnim garancijama plativim na prvi poziv,
-

Potraživanja od vlada i centralnih banaka zemalja članica organizacije za

ekonomsku saradnju i razvoj

(OECD) i potraživanja obezbeđenih njihovim bezuslovnim

garancijama plativim na prvi poziv,
-

Potraživanja obezbeđenih HOV Narodne banke Srbije ili Republike Srbije,

Pokrivenih akreditiva za koje je pokriće obezbeđeno na posebnom računu

kratkoročnih depozita na ime pokrića po akreditivima do visine pokrivenosti.

2.9.6 Rizici ulaganja banke

Zakon o bankama definiše da ulaganje banke u jedno lice koje nije lice u

finansijskom sektoru ne sme preći 10% kapitala banke. Takođe, precizira da ukupna

ulaganja banke u lica koja nisu lica u finansijskom sektoru i osnovna sredstva banke ne

smeju preći 60% kapitala banke.

Rizici ulaganja banke obuhvataju rizike njenih ulaganja u druga pravna lica i u

osnovna sredstva. Upravljanje rizicima ulaganja se zasniva na o

dređenim

zakonskimograničenjima.

Prvo ograničenje nalaže da ulaganje banke u jedno lice koje nije lice u

finansijskom sektoru ne sme preći 10% njenog kapitala. Pri tome se pod ulaganjem
podrazumeva ulaganje kojim banka stiče udeo ili stiče akcije lica koj

e nije lice u

finansijskom sektoru. Drugo ograničenje nalaže da ukupna ulaganja banke u lica koja
nisu lica u finansijskom sektoru u osnovna sredstva banke, ne smeju preći 60%

kapitala banke. Pri tome, pomenuta ulaganja se ne odnose na sticanje akcija radi
njihove dalje prodaje u roku od šest meseci od dana sticanja tih deonica.
Rizici koji se odnose na zemlju

Rizik zemlje je rizik negativnih efekata na finansijski rezultat i kapital banke zbog

nemogućnosti banke da naplati potraživanja od lica iz druge z

emlje porekla prema

kome je banka izložena, iz razloga koji su posledica političkih, ekonomskih ili socijalnih

prilika u zemlji porekla tog lica.

Rizik zemlje najopštije obuhvata dve stvari:

•

Političko

-ekonomski rizik, pod kojim se podrazumeva verovatno

ća ostvarivanja

gubitka zbog nemogućnosti naplate potraživanja banke usled ograničenja utvrđenih

aktima državnih i drugih organa zemlje porekla dužnika, kao i opštih i sistemskih prilika
u toj zemlji,
•

Rizik transfera pod kojim se podrazumeva verovatnoća

ostvarivanja gubitka zbog

nemogućnosti naplate potraživanja iskazanih u valuti koja nije zvanična valuta zemlje
porekla dužnika i to usled ograničenja plaćanja obaveza prema poveriocima iz drugih
zemalja u određenoj valuti utvrđenih aktima državnih i drugi

h organa zemlje dužnika.

Operativni rizici

Operativni rizik je rizik od nastanka negativnih efekata na finansijskih rezultat i

kapital banke usled propusta u radu zaposlenih, neadekvatnih procedura i procesa u
banci, neadekvatnog upravljanja informacionim i drugim sistemima u banci, kao i usled

nastupanja nepredvidivih eksternih događaja. Ova definicija isključuje sistemski rizik,
pravni rizik i rizik od reputacije, ali uključuje zakonski rizik.

U Bazelskom sporazumu iz 2001 godine operativni rizik se definiše kao rizik

direktnog ili indirektnog gubitka koji se javlja po osnovu neadekvatnih ili pogrešnih

internih propisa, ljudi i sistema ili zbog eksternih događaja. Kao jedan od razloga za

pojavu ove vrste rizika može se navesti loše funkcionisanje sistema, neadekvatno

oblikovanje procedure koje onemogućavaju preduzimanje adekvatnih akcija,
neadekvatna obučenost zaposlenih i sl.

Faktori koji utiču na pojavu ove vrste rizika su: ljudski faktor, tehnički faktor,

procedure i informatika.

Vujović R., „Upravljanje rizicima i osiguranje“, Univerzitet Singidunum, Beograd, 2009, str. 92

PRVA FAZA

Sagledavanje realnog problema

primanje zahteva za kredit,

razgovor sa zajmotražiocem,

poređenje sa njegovim viđenjem problema,

alte

rnativne mogućnosti rešenja problema

DRUGA FAZA

Prikupljanje podataka o zajmotražiocu

poseta zajmotražiocu

provera podataka u drugim bankama

provera podataka u sudskim knjigama

provera i korišćenje izveštaja agencija za kreditiranje dobavljača

TREĆA FAZA

Finansijska analiza prikupljnih podataka

analiza izveštaja o poslovanju zajmotražioca

analiza prikupljenih podataka o zajmotražiocu

ČETVRTA FAZA

Ocena informacija dobijenih finansijskom analizom

PETA FAZA

Donošenje ocena i odluka

Donošenje odluke o kreditnoj sposobnosti zajmotražioca

Donošenje odluke o kreditu (da ili ne)

Primarna koncetracija kreditnog referenta usmerena je na volju i mogućnost

zajmotražioca da vrati kredit. Banka će biti zadovoljna plasmanom ako utvrdi

analizama

da će zajmotražioc vratiti kredit i da dužnik poseduje ili će posedovati sredstva za
vraćanje kredita. Prikazana šema samo potvrđuje tezu da je proces odobravanja kredita
veoma složen proces koji zahteva maksimalan angažman stručnih kadrova. Uzmi

samo činjenicu da svaki kredit treba da prođe kroz sličnu proceduru u procesu
odobravanja, pa možemo zaključiti koliko vremena i truda treba da se uloži u takav
posao. Naravno, ova pretpostavka važi samo u slučaju onih koji žele da plasiraju kredit

koji

će u bar 95% slučajeva biti servisiran bez i

jednog problema.

Međutim, svima je jasno da može doći i do grešaka od strane kreditnog

referenta, a takođe banke se mogu izložiti i prevelikom riziku likvidnosti u nameri da
plasiraju što veću količinu novca

(tj. da im veoma mali iznos sredstava ostane

neiskorišćen). To naravno predstavlja mač sa dve oštrice s obzirom da banka može

zapasti u nelikvidnost zbog manjka novca u blagajni usled neservisiranja svoga duga od

strane zajmotržioca. Kako bi to sprečila Ce

ntralna banka uvodi pravilo klasifikovanja

kredita i shodno tome rezervisanja na ime istih u zavisnosti od grupe pod koju spadaju

plasirani krediti. Sistem klasifikacije podrazumeva podelu rizične aktive u kategorija. U

daljem tekstu navedeno je ovih pet k

ategorija uz odgovarajuću visinu posebnih

rezervisanja. Aktiva u kategorijama A i B, po propisima NBS smatra se dobrom aktivom,
a ona u kategorijama C,D i E smatra se lošom aktivom i zahteva viši nivo posebnih
rezervisanja.

Kategorija A

(zahteva 2% rezervisanja)

potraživanja od dužnika kod koga se ne očekuju problemi u naplati i koji svoje

obaveze izmiruju blagovremeno, a izuzetno sa docnjom ne dužom od 30 dana

najviša kategorija

Kategorija B

(zahteva 5% rezervisanja)

potraživanja od dužnika čiji su

tokovi gotovine ocenjeni kao adekvatni sa aspekta

izmirivanja obaveza, ali čije finansijsko stanje nije zadovoljavajuće usled
određenih problema u poslovanju, s tim da ne ukazuje na znatnije pogoršanje u
budućnosti

potraživanja od dužnika koji svoje obaveze uglavnom izmiruje sa docnjom ne

dužom od 30 dana, a ponekad sa docnjom ne dužom od 90 dana

zadovoljavajuća kategorija

Ćirović M. „Bankarstvo“, Naučno društvo Srbije, 2007. str. 182

(kva

lit

likvi

iće

)

ije

ić

lim

ič

ić

ško

ije

ljn

ča

)

iji

)

št

ije

(kva

lif

ika

sku

kci

)

lif

ika

kva

lif

ika

kva

lif

ika

isku

(sp

rvi

ikvi

)

izv

(sa

lve

ija

iln

)

Sledeća tabela služi za rangiranje, klasifikaciju i rezervisanja vezana za kreditne

plasmane.

Predložena kategorija kredita

Nivo rizika

Nizak nivo rizika 6-10

Umereni nivo rizika 11-15

Neprihvatljiv 16-20

Visok nivo rizika 21-25

Loš kredit 26-30

Tabela 2. Rangiranje i klasifikacija kredita

www.nbs.rs

3.1 Upravljanje rizikom kreditiranja

U ovom delu bavićemo se načinima svođenja rizika kreditiranja na minimum.

Suština upravljanja rizikom svodi se na prethodno navedene metode. U zavisnosti od
vrste kredita postoje i neki dopunski rizici ili se broj tih rizika smanjuje. U vezi sa tim

treba razlikovati kratkoročno kreditiranje, dugoročno kreditiranje, kreditiranje
stanovništva te međunarodno kreditiranje.

3.2

Upravljanje rizikom kratkoročnog kreditiranja

Kao što je već naglašeno najvažnija aktivnost u bankama

jeste upravljanje

rizikom. U ovom delu ćemo se baviti kratkoročnim kreditiranjem i rizikom koji ova vrsta

kreditiranja nosi sa sobom.

3.3

Karakteristike kratkoročnog kreditiranja

Da bi smo se ozbiljnije bavili pitanjima upravljanja rizikom kratkoročnog

kreditiranja logično bi bilo da prvo pojasnimo šta predstavlja pojam kratkoročnog
kreditiranja. Kratkoročno kreditiranje je oblik kreditiranja čije servisiranje (dospeće) mora
biti kraće od jedne godine.

S tim u vezi nameće se logičan

zaključak da je

s obzirom na vremensku

ograničenost ova vrsta kreditiranja manje rizična od dugoročnog kreditiranja. Znači, što

je duži rok

za otplatu duga veći je i rizik njegovog ne izvršavanja. Mnogo je

jednostavnije proceniti šta će se desiti u narednih godinu dana ili kraće nego to isto

uraditi za period od preko pet godina.

Ova vrsta kreditiranja je moguća u svim granama privrede i društva, mada se

najviše koristi za pokrivanje tekućih potreba i prevazilaženje tekućih problema. Kod nas

je u poslednje vreme veoma aktuelno kreditiranje stanovništva na kratak rok.

3.4 Procena kreditne sposobnosti zajmotražioca

Na početku rada spomenuo sam da grupe faktora koje utiču na kreditnu

sposobnost zajmotražioca možemo podeliti u dve grupe (egzogene i endogene). Ovim

dvema vrstama faktora sa posebnom pažnjom treba prići prilikom ispitivanja kreditne

sposobnosti zajmotražioca bilo da se radi o dugoročnom, kratkoročnom ili bilo kojoj

drugoj vrsti kreditiranja.

Da do neželjenih efekata ne bi došlo banka mora da sagleda sv

e mogućnosti za

koje postoji manja ili veća verovatnoća da se dogode. Rizik dešavanja takvih situacija

se minimizira vršenjem kreditne analize zajmotržioca.

Akcenat pri vršenju kreditne anal

ize stavlja se na utvrđivanje da li postoji i da li će

i u

buduće postojati volja, sposobnost tj. mogućnost zajmotražioca da otplaćuje

eventualno odobreni kredit. Takođe se velika pažnja poklanja i uzrocima koji mogu

uticati na poslovanje zajmotražioca, od kojih izdvajamo:

1. uzroke izazvane višom silom (vremenske nepogode, poplave...)
2. uzroke ekonomske prirode (opšta privredna recesija, inflacija...)
3.

kadrovske faktore (smene, ostavke, nestručnost...)

Kreditna analiza u svim bankama sastoji se od manje više istih postupaka. Ovde

možemo izdvojiti tri faze, koje su sastavni deo šeme procesa odobravanja kredita, a
koje se sastoje od:

prikupljanja podataka i informacija o zajmotražiocu

pripremi i analizi podataka i informacija

oceni relevantnosti podataka i informacija

Sama koncepcija analize kreditne sposobnosti zajmotražioca poznata je pod

nazivom pet kreditnih elemenata „five Cs of credit“, i odnosi se na već ranije

spomenutu analizu karaktera (character), kapaciteta (capacity), kapitala (capital),

kolaterala (collateral, zajmotražioca i uslova (conditions) u zajmotražiočevom okruženju.
Sada ćemo se osvrnuti na metode analize i ocene kreditne sposobnosti zajmotražioca.

Ovde se pre svega misli na finansijska racija (pod kojima podrazumevamo odnose

pojedinih bilansnih stavki izraženih u matematički

m formualama), koja za ovu svrhu

možemo podeliti u četiri grupe i to:

1.  racija likvidnosti
2.  racija aktivnosti (upravljanja)
3.  racija profitabilnosti
4.  racija leveridža

Racija likvidnosti

pokazuju sposobnost preduzeća u izvršavanju svojih tekućih

obaveza. Kao najvažnija racija likvidnosti izdvajamo: 1. Opšti racio likvidnosti, 2.

Posebni racio likvidnosti, 3. Racio novčane likvidnosti.

Vučinić D. „Poslovne finansije“, Udruženje menadžera Srbije, Beograd, 1994. str. 71

takva jedna institucija koja je sa radom zvanično počela 1 septembra 2004 godine. Za

sada od ove instit

ucije mi možemo očekivati neke značajne rezultate, ali se možemo

nadati da će se ona vremenom razviti i postati pravi oslonac za kreditiranja u Srbiji.

Na kraju procesa vezanog za analizu i ocenu kreditne sposobnosti zajmotražioca

potrebno je izvršiti rangiranje kreditne sposobnosti zajmotražioca.

Rangiranje se vrši preko

sledećih elemenata:

kompetentnosti menadžmenta preduzeća (visok, prosečan, graničan)

Ocene kreditne sposobnosti preko nezavisnih firmi i institucija van banke (visok,

dobar, zadovoljavajući)

Ocene date od strane banke (visok, prosečan, graničan)

Ukupnog rejtinga zajmotražioca (visok, prosečan, graničan).

3.5

Upravljanje rizikom dugoročnog kredititanja

U tekstu koji sledi bit će obrađene metode upravljanja kredi

tnim rizikom kod

dugoročnog, međ

unarodnog kreditiranja te kreditiranje stanovništva. S obzirom da u

postupak i metode analize ocene kreditne sposobnosti zajmotražioca kod ovih vrsta

kreditiranja slične sa analizama i metodama ocene kreditne sposobnosti zajmotražioca
prilikom odobravanja kratkoročnog kredita, u tekstu ću se pozivati na neke ranije

pomenute podele i pojmove te ih stoga

neću ponovo razrađivati.

3.6

Karakteristike dugoročnog kreditiranja

Osnovna razlika između dugoročnog i karatkoročnog kreditiranja jeste u vremenu

na koje se kredit plasira, a samim tim i u riziku koji donosi svaka od navedenenih vrsta

kreditiranja. Poznato je da je rizik na duži rok veci od rizika na kraći rok. U uslovima

današnje ekspanzije nauke i tehnologije, veoma je nezahvalno prognozirati dešavanja u

nešto dužem vremenskom periodu. Stoga se ne može ni očekivati od banke da rizik
dugoročnog kreditiranja dovede na nulu, već se od banaka treba zahtevati da taj rizik

svedu u razumne okvire.

Ćurčić U.

„Bankarski portfolio menadžment“ Feljton, Novi Sad, 2002. str. 101

3.7 Procena kreditne sposobnosti i analiza investicionog projekta

Kod dugoročnog kreditiranja akcenat se za razliku od kratkoročnog kreditiranja

ne stavlja na trenutni bonitet zajmotražioca, vec na ocenu valjanosti investicionih

programa i projekata. S tim u vezi može se izdvojiti grupa faktora koji utiču

na rizik

njihovog finansiranja s obzirom da od valjanosti tj. uspešnosti projekta zavisi
sposobnost zajmotražioca da servisira svoj dug. U te faktore ubrajamo:



vek investicionog projekta



vrednost projekta



tehnologija



proizvodni asortiman



privredna stabilnost zemlje, itd.

Prilikom odlučivanja banke o ulasku u takve poslovne aranžmane potrebno je

sagledati tri aspekta:



mogućnost banke da prati konkretan investicioni projekat,



kreditna sposobnost investitora,



validnost konkretnog investicionog projekta.

Svi navedeni aspekti zahtevaju iscrpnu analizu s obzirom da se radi o ogromnom

ulogu, a smatra se da banka taj posao može uraditi kvantifikujuci ga u tri dela:

1. kreiranjem grube slike perfomansi i kreditne sposobnosti investitora,
2. komleksnom i egzaktnom analizom projekta,
3.

analitičkom ocenom prva dva dela, tj. ocenom kreditne sposobnosti investitora ,
te procenom očekivanih perfomsnsi predloženog projekta.

Kod definisanja procene kreditne sposobnosti zajmotražioca prilikom dugoročnog

kredi

tiranja veoma bitan momenat su metode za procenu sposobnosti vraćanja

dugoročnih kredita u koje ubrajamo:

1. metoda FATSAL ( Funds Available To Service Additionsl term Loans),
2. izveštaj o toku gotovine ( Cash Flow),
3.

koncept pokrića celog perioda otplate ( th

e years coverage concept).

Đukiđ Đ. „Upravljanje rizicima i kapitalom banke“, Beogradska berza, 2007. str. 53

pritom naplaćuju ogromne kamantne stope. Situacija u Evropi je posve drugačija. Tamo

imamo situaciju da banke jure komitente i klijente kako bi im odobrili kredite po što
povoljnijim uslovima. Kod nas je velika potražnja za kreditima, a mala ponuda, pogotovo
kada se radi o d

ugoročnim kreditima, tako da su banke u povlašćenoj situaciji š

to im

omogućava da svoje plasmane osiguravaju imovinom zajmotražioca, a ne detaljnim

analizama investicionih projekata.

3.8 Upravljanje rizikom kreditiranja stanovništva

3.8.1 Vrste kreditiranja stanovništva

U teritoriji su poznate različite podele vezane za kreditiranje stanovništva. Jedna

od tih teritorija se zasniva na tezi da je kreditiranje stanovništva, pre svega ,
odobravanje namenskih kredita od kojih izdvajamo kredite za podsticanje potrošnje,

rešavanje stambenih problema te razvoj i unapređenje poljoprivred

nih delatnosti. S tim

u vezi možemo konstruisati tri osnovne grupe kredita za stanovništvo i to:

potrošački krediti,

2. stambeni krediti i
3. agrarni krediti.

Osnovne karakteristike ovih kredita su sledeće:

kod potrošačkih kredita metode odobravanja u standarizovane i uprošćenje, a

rok otplate je oko 2 godine.

stambeni krediti su prilično složeniji što proizilazi iz činjenice da je rok dospeća

ovih kredita i do 30 godina,

agrarni krediti imaju svoje specifičnosti obzirom da poljoprivredne aktivnosti

zavise, kako od vremenskih uslova tako, i od drugih faktora, te je potrebno vršiti
detaljne analize prilikom odobravanja ovakvih kredita.

Pušara K. „Međunarodne finansije“, Univerzitet Braća Karić, Beograd, 2004. str. 44

3.9 Procena kreditne sposobnosti zajmotražioca kod kreditiranja

stanovništva

Što se tiče procene kreditne sposobnosti zajmotražioca ona se analizira kao i

kod odobravanja drugih vrsta kredita. U zavisnosti od vrste i visine kredita primenjuju se
prostije ili složenije metode procene. Ono što je najvažnije jeste da se prilikom procene
kreditne sposobnosti za bilo koju grupu, od predhodno pomenutih kredita stanovništvu,
koriste procedure procene pet elemenata tj. Five Cs, ( character, capacity, capital,
collateral, conditi

ons) o kojima je ranije bilo reči.

Tradicionalan proces procene kreditne sposobnosti tražioca kredita sastoji se iz

sledećih faza, a sve u cilju prikupljanja i analize podataka vezanih za five Cs:

1.  ispituju se karakteristike tražioca kredita,
2.  vrši se procena njegove kreditne sposobnosti i
3.  donosi se odluka o odobrenju ili odbijanju kredita.

Može se zaključiti da ova tri koraka predstavljaju prosečnu verziju šeme koju

sam dao na početku rada, a koja se tiče procedure odobravanja kredita.

Takođe, mnoge banke koriste i tzv. credit scoring system koji svakoj

karakteristici zajmotražioca dodeljuje od

ređen broj poena koji se na kraju sumiraju i

dobija se broj na osnovu kojeg se vrši rangiranje zajmotražioca. Vrednost kriterijuma je
takva da ve

ći broj bodova predstavlja i veći nivo kreditnog rizika.

Klasična podela metoda kojima se vrši procena kreditne sposobnosti

zajmotražioca, pri odobravanju stambenih i potrošačkih kredita je:

metod kritičke procene i

2. empirijski metod procene.

Kod meto

da kritičke procene najvažniju ulogu ima iskustvo kreditnog referenta,

uvid u prihode zajmotražioca te obezbeđenje kredita ( collateral).

Sa druge strane imamo empirijski metod ili sistem bodovanja ( credit scoring

system), koji se zasniva na kori

šćen

u statističkih podataka, a koji je već bio spomenut.

Treba  napomenuti  da  su  rizici  naplate  glavnice  potraživanja  kod  hipotekarnih  kredita
jako mali, obzirom da kolateral iznosi do 80% vrednosti kredita. Onaj deo gde problemi
nastaju  jeste  naplata  kamate  koja  se  usled  tržišnih  previranja  može  menjati  u
pozitivnom  ili  negativnom  smeru  za  zajmodavca  (  cenovni  rizik  koji  se  odnosi  na  rast
kamatne stope na tržištu, rizik dešavanja koji se odnosi na pad te iste kamatne stope).

Međutim, i za to postoji rešenj

e a ono se ogleda u poslovima hedging-a , o kojima se

mogao napisati jos jedan veliki rad tako da ću se ja u ovom radu ograničiti samo na

podatak da oni postoje.

Pušara K.

„Međunarodne finansije“, Univerzitet Braća Karić, Beograd, 2004. str. 45

Osnovni uslov koji države moraju da ispune kako bi se zadužile na

međunarodno

m tržištu jeste poboljšanje izvozno orentisane structure, a sve u cilju,

povećanja deviznih efekata kojima bi se mogli vraćati krediti. Sa

druge strane kredite

privatnom sektoru možemo podeliti na dve grupe i to kredite za finansiranje uvoza i

izvoza roba, te kredite za finansiranje mnoštva drugih projekata. Kada smo se već

dotakli ovih tema nije na odmet spomenuti i pariski i londonski klub poverilaca kojima su

puna usta lokalnih političara posebno u poslednje vreme.

Prema procesu obezbeđ

enja inostranih kredita, razlikujemo: Sindicirane kredite,

i klub kredite. Pod pojmom sindiciranih kredita misli se na vrstu kredita koja se

obezbeđuje od većeg broja banaka, koja se pak udružuju u jedan sku

p, a sve sa

namerom da se izvrši disperzija rizika. Kada debitori zahtevaju manje sume novca u
vidu kredita oni to rešavaju individualno sa pojedinom bankom i takve vrste kredita
nazivaju se klub krediti.

3.10.2

Rizici međunarodnog kreditiranja

Rizike međunarodno

g kreditiranja možemo svrstati u dve osnovne grupe:

1. Rizik zemlje (country risk)
2. Rizik suvereniteta (sovereign risk)

Pod rizikom zemlje podrazumevaju se rizici ekonomskih ili

političkih promena u

stranoj zemlji dok se pod rizikom suvereniteta podrazumeva rizik izostanka plaćanja od

strane centralne vlade ili njene agencije.

U rizike zemlje ubrajamo rizike neplaćanja,

rizik transfera i rizik garancija. Rizik neplaćanja predstavlja nemogućnost ili nevoljnost
dužnika da izvrši servisiranje duga. Rizik transfera se odnosi na nemogućnost dužnika
da dođe do određene valute za otplatu duga dok se pod rizikom garancije podrazumeva

da banka mora da izvrši obavezu koju je preuzela na sebe usled neizmirenja obaveze
od strane dužnika.

Sve ovo upućuje na zaključak da je pri poslovanju banaka sa inostranstvom

potrebno izvršiti ozbiljnu i kompleksnu analizu rizika zemlje, gde se pre svega misli na

analizu ekonomskog i političkog rizika. S

tim u vezi koristi se metodologija „Euromoney“

kao jedna od metologija za izračunavanje rizika zemlje. Prilikom sastavljanja liste
časopis Euromoney zapošljava stručnjake za pojedine zemlje. Euromoney koristi indeks
prognoziranog političkog rizika na taj način što zemlje raspoređuje u grupe od A do D,
što se može videti iz tabele 3. Rizik suvereniteta ne treba poistovećivati sa rizikom

zemlje. Pod rizikom suvereniteta podrazumeva se kada kreditor nema pravni lek protiv
suverenog zajmoprimca koji odbija da izvrši servisiranje duga.

Nivo rizika

Približan činilac rizika

AAA- nema realnog rizika

0 - 0,5

AA- zanemarljiv rizik

0,5 – 1,5

A – mali rizik

1,5 – 3

BBB- kontrolisani rizik

3 – 7

BB-

uobičajeni rizik preduzeća

7 – 15

B-

visok rizik u određenoj

oblasti

15 – 30

C- visok rizik

30 – 50

D- neprihvatljiv rizik

Više od 50

Tabela 3. Klasifikacija stopa rizika po zem

ljama prema časopisu „Euromoney

Iz svega navedenog može se zaključiti da rizike zemlje i suvereniteta nije ni

malo jednostavno kontrolisati. Šta više na ovu vrstu rizika se ne može u velikoj meri

uticati, s obzirom da su razlozi nastanka ovakvih događaja između ostalog i kretanje

cene nafte na svetskom tržištu, ratovi i sl. Banke upravljaju rizikom zemlje
postavljanjem individualnih limita za svaku zemlju odnosno maksimima prihvatljivih

nivoa zaduženja za svaku zemlju. Optimalna veličina limita za svaku zemlju je stvar

procene menadžmenta, te je samim tim i podložna greškama. Kako bi svela greške na
minimum banka treba da ima dokumentovan pristup svakoj zemlji, te da ima jasno
poslovnu proceduru za odobravanje inostranih kredita za svaku zemlju u pismenoj
formi.

Barjaktarović L. „Upravljanje finansijskim rizicima“, Univerzitet Singidunum

, Beograd, 2009. str. 184

Bjelica V. „Bankarstvo (teorija i praksa), Budućnost, Novi Sad, 2001. str. 126

kapitala banke i rizične aktive održava na određenom minimumu, kako bi se zaštitili

poverioci i bankarski sistem u celini.

Proces upravljanja rizikom

Upravljanje rizikom u bankarstvu ima dva osnovna cilja. Prvi je da se izbegne

nesolventnost banke, a drugi je da se maksimizira stopa prinosa na kapital uz korekciju
za rizik (riskadjusted rate on capital-RAROC).

3.12 Upravljanje kreditnim rizikom

Kreditni rizik, ili rizik otplata odobrenog kredita i pripadajuće kamate bude

dovedena u pitanje, predstavlja najvažniji rizik sa kojim se banke danas suočavaju.

Glavni razlozi ozbiljnih

problema u bankarskom sektoru i sve većih gubitaka, kao

posledice kreditnog rizika, leže u slabim kreditnim standardima za zajmoprimaoce i

druge ugovorne strane, lošim upravljanjem rizičnim portfeljem ili nedostatkom pažnje za

promene u privredi ili drugim okolnostima koje mogu dovesti do pogoršanja kreditnog
položaja drugih ugovornih strana banke.

U cilju minimizacije kreditnog rizika banka upravlja plasmanima i struktuira

kreditni portfelj kako bi izvršila njegovu diversifikaciju. Na nivou nadležnih službi

uspostavljen je odgovarjući sistem redovnog i periodičnog izveštavanja članova uprave

banke o

koncetraciji rizika. Veliki značaj upravljanja kreditnim rizikom proističe iz

potencijalne opasnosti da veći broj korisnika ne bude sposoban da uredno servisira

svoje obaveze. Time se može izazvati ulazak banke u zonu tehničke insolventnosti
(veća vrednos

t obaveza banke od vrednosti njenih potraživanja).

Zato postoji velika odgovornost bankara pre svega zaposlenih u kreditnom

odeljenju da prate dejstvo svih faktora koji utiču na kvalitet kreditnog portfelja banke i da

blagovremeno reaguju na nepovoljna kretanja koja mogu da dovedu do bankrotstva
banke.

Realizacija kreditnog rizika je najčešći razlog zbog kog poslovne banke

propadaju. Zbog toga su u skoro svim zakonodavstvima sveta uvedeni standardi za
upravljanje kreditnim rizicima.

Prema principima za upravljanje kreditnim rizicikom, koji su propisani od strane

Bazelskog komiteta, strategija upravljanja kreditnim rizikom podrazumeva:



Osiguranje primene okruženja za merenje i upravljanje kreditnim rizikom,



Ispravan, pouzdan i dosledan proces odobravanja kredita,



Prikladan proces kreditne admnistracije



Aktivno merenje, upravljanje i nadzor kreitnog rizika,



Primerenu kontrolu izloženosti riziku,



Aktivan nadzor i sudelovanje regulatornih institucija.

Osiguranje primene okruženja za merenje i upravljanje kreditnim rizikom

podrazumeva da banke moraju izraditi strategiju ili plan za kreditni rizik, kojom se

utvrđuju ciljevi aktivnosti banke, koje se odnose na odobravanje kredita i usvojiti
potrebne politike i postupke za sprovođenje tih aktivnosti.

Upravni odbor je odgovoran za njihovo odobravanje i povremeno preispitivanje,

pri čemu treba voditi računa da one moraju pokrivati mnogobrojne aktivnosti banke u
kojima kreditna izloženost predstavlja značajan rizik.

Bankarska kreditna strategija mora održavati kako toleranciju banke na rizik, tako

i nivo profitabilnosti koji banka očekuje da ostvari usled izlaganja različitim

kreditnim

rizicima. Ona treba da uključi izjavu o spremnosti banke da odobrava kredite na temelju

vrste izloženosti, privrednog

sektora, geografskog položaja, valute, ročnosti i

predviđene profitabilnosti, kao i identifikaciju ciljnih tržišta i ukupnih karakteristika koje
banka želi postići u svom kreditnom portfelju. Strategija za kreditni rizik uzima u obzir i

ciljeve koji se odn

ose na kvalitet kredita, zaradu i rast. Sprovođenje strategije uključuje

Ćirović M., „Bankarstvo“, Bridge companz, 2001, str. 309

omogućava diferencijaciju nivoa kreditnog rizika različitih kreditnih izloženosti banke i
određivanje ukupnih karakteristika kreditnog portfelja, problematičnih kredita i

adekvatnosti rezervacija za gubitke po kreditima.

akođe, banke moraju da imaju razvijene i informacione sisteme i analitičke

tehnike, odnosno metodologiju koja im omogućava da kvantifikuju rizik izloženosti ka
pojedinačnim zajmoprimaocima. One takođe moraju biti sposobne da naliziraju kreditni

rizik na ni

vou pojedinačnih proizvoda i ukupnog portfelja radi identifikacije eventualnih

osetljivosti ili koncetracija.

Upravljanje kreditnim rizikom se naročito odnosi na procenu kreditne sposobnosti

dužnika, urednost izvršavanja obaveza prema banci i kvalitet instrumenata

obezbeđenja. Banka je dužna da obračunava i izdvaja rezerve za procenjene gubitke

koji  mogu  nastati  po  osnovu  aktive  i  vanbilansnih  stavki,  kao  i  da  propiše  posebne
politike  i  procedure  za  identifikaciju  loše  aktive  i  upravljanja  tom  aktivom.  Banka  je
dužna  da  sva  potraživanja  klasifikuje  na  osnovu  odluke  o  klasifikaciji  bilansne  aktive  i
vanbilansnih stavki.

3.13 Merenje kreditnog rizika

Prilikom merenja kreditnog rizika

dolazi do niza poteškoća koje su izazvane

sledećim:



Prvo, događaj

dospelih obaveza se pojavljuje toliko retko, tako da su rezultati

primene bilo koje statističke metode koja se zasniva na stvarnim opservacijama
veoma nepouzdani. Problem se dodatno komplikuje postojanjem korelacije među
nastalim događajma neizvršenja dosp

elih obaveza.



Drugo, za razliku od prinosa na instrumente kojima se dnevno trguje, prinose

koje ostvaruju po osnovu kredita je teško posmatrati, jer figuriraju u nizu godina.

Kod kredita izloženosti riziku važi za ceo period do momenta dospeća kredita.

Postoje tri osnovna pristupa u merenju kreditnog rizika:



Standardizovani pristup,



Osnovni pristup zasnovan na internom merenju,



Napredni pristup zasnovan na internom merenju.

James C.,Van Horne, „Finansijsko upravljanje i politika“, Mate Zagreb, 1997, str. 147

IV DEO

POJAM I KARAKTERISTIKE KAMATNIH

STOPA

4.2 Pojam kamatne stope

Kamatna stopa predstavlja cenu korištenja kreditnih i novčanih resursa na

finansijskom tržištu. Ona je veoma bitna za banku sa aspekta njenog poslovanja.
Uzmimo samo u obzir da u razvijenim zemljama 70-

80% ukupnih prihoda banaka čine

prihodi ostvareni naplaćivanjem aktivnih kamatnih stopa, dok se kod nas taj broj popeo i

do 95%. Razlikujemo dve vrste kamatnih stopa i to aktivne i pasivne. Od aktivne
kamatne stope zavisi visina ukupnog kamatnog prihoda, dok od pasivne kamatne stope
zavisi visina ukupnih kamatnih rashoda. Razliku aktivnih i pasivnih kamatnih stopa
predstavlja neto kamatni prihod banke.

4.3 Elementi kamatne stope

Regulisane kamatne stope predstavljaju davno prošlo vreme u bankarskom

svetu. Usled deregulacije bankarskog tržišta i demonopolizacije došlo je do toga da
kamatnu politiku vode same banke. Nema više pravila „ 3-6-

3“, što u prevodu znači

uzmite novac po 3% pasivne kamatne stope, plasirajte ga po 6% aktivne kamatne stope
i u 3 budite na partiji golfa.

Današnji menadžeri banaka u razvijenim zemljama vode strahovite bitke sa

okruženjem u cilju postavljanja što manjih kamatnih stopa, na taj način privlačeći ljude

kojima je novac neophodan da baš kod njih izvrše pozajmicu. Pri tom menadžeri moraju

da vode računa i o pristupačnosti zajmova tj. da kamatnu stopu definišu tako da pokriju

eventualne rizike, privuku zajmotražioce i pri tome ostvare profit. Okruženje u kojem
živimo ni malo im ne olakšava taj posao.

Sada ćemo da spomenemo kreiranje kamatnih

stopa koje predstavljaju u neku ruku naknadu za dobro izvojevanu pobedu protiv
tržišnih rizika. U osnovi strukturu kamatnih stopa možemo predstaviti sled

ećim

grafikonom:

KAMATNA STOPA

Slika 1. Struktura kamatne stope

Stopa bez rizika predstavlja kamatnu stopu koju investitor može da ostvari

prilikom kupovine T-

bills (kratkoročnih državnih obveznica). Obzirom da se ispunjenje

obaveze koja proizilazi iz obveznice garantuje država, smatra se da su ove kratkoročne
državne obveznice praktično bez rizika. Međutim, kod T

-billsa-a kamatne stope su

poprilično niske što na neki način demotiviše bankare.

Željni ostvarenja većeg prihoda oni su spremni da podnesu veći rizik, ali pri tom

zahtevajući određenu kompenzaciju i to u vidu povećanja kamatne stope. Baš to
povećanje kamatne stope

predstvalja premiju za rizik (kreditni spread). Visina premije

za rizik tj, kreditnog spreda zavisi od mnogo faktora od kojih ćemo izdvojiti samo neke:

politički rizik zemlje

2.  potražnja za kreditima
3.  konkurencija
4.  rok otplate kredita
5.  iznos kredita
6.  premija

osiguranja kredita koju banka plaća osiguravajućoj kući

7. stopa inflacije (rast cena na malo)

Takođe, gradnja kamatnih stopa na razvijenim tržištima kreće se od regulatornih

kamatnih  stopa  koje  predstavljaju  ravnotežni  odnos  ponude  i  tražnje  na  tržištu.  Do
stvaranja  Evropske  monetarne  unije  kao  ravnotežna  (regulatorna)  kamatna  stopa
uzimao  se  LIBOR  (London  Interbank  Offer  Rate),  po  kojoj  je  16  prvoklasnih

međunarodnih banaka koje posluju sa evrodolarima u Londonu nudilo svoje

kratkoročne

zajmove. Prilikom formiranja kamatnih stopa za druge finansijske instrumente na Libor

Vunjak. N.M. Kovačević L.D. „Poslovno bankarstvo“, Proleter, Subotica, 2002. str. 92

PREMIJA RIZIKA

STOPA BEZ RIZIKA

različiti faktori koji u našoj zemlji utiču na kreiranje ovako visokih kamatnih stopa.

Krenimo od prvog i možda najvažnijeg, a to je

rizik ulaganja u državu

. Opšte je poznato

da je Srbija po

litički veoma nestabilna,a kada se tome doda i nerešen status Kosova

sve su prilike da će kreditni rejting naše države u narednom peridou ostati na približno

istom nivou.

Drugi , ali ne manje važan faktor jeste to što

tražnja za kreditima u našoj zemlji

prevazilazi ponudu

. Naša je u razvoju (ili bolje reći na početku) i nastoji da osavremeni

svoje poslovanje, a to iziskuje ogromna novčana sredstva. Takođe postoji velika

potražnja za kreditima od strane stanovništva. Sve u svemu dok je tražnja za kreditima

veća od ponude banke mogu da diktiraju svoje uslove. U slučaju da se situacija promeni
onda će banke smanjenjem kamatnih stopa nastojati da privuku što veći broj

zajmotražioca.

Kao treći faktor koji utiče na visoke kamatne stope jeste

restriktivna monetarna

politika

Centralne banke Srbije. Obzirom da je 47% sredstava oročenih depozita

bankama imobilisano na ime obaveznih rezervi od strane centralne banke (u cilju uticaja

na realne novčane tokove) bankama se ograničava količina novca sa kojim raspol

ažu

što inicira oštrije uslove davanja kredita od strane banaka, a sve sa ciljem ostvarivanja

većih zarada.

Ova tri faktora možemo klasifikovati kao najvažnije. Ostali faktori su: iznos

kredita, rok otplate, nominalna kamata, premija osiguranja kred

ita koju banka plaća

osiguravajućoj kući, stopa inflacije, konkurentnost...

Obzirom da sam već spomenuo neke od faktora, pojasniću konkurentnost, rok

otplate i postojanje nacionalnih korporacija za osiguranje kredita utiču na smanjenje

rizika, a samim tim i na formiranje kamatnih stopa. Problem vezan za rokove otplate je

posebno aktuelan na našim prostorima. Naime, nepostojanje oročenih depozita na dugi
rok u našem bankarstvu utiče na nepostojanje sredstava koja bi se mogla ulagati na

dugi rok. S obzirom na to, banke su primorane da se zadužuju na inostranom tržištu i

tako prikupljena sredstva plasiraju kod nas po većim kamatnim stopama zbog već

pomenutog lošeg kreditnog rejtinga naše zemlje. Iz ovoga proizilazi da krediti na dugi

www.posted.co.yu/kamate.htm

rok podležu većem riziku, a samim tim i većoj kamatnoj stopi. Navesti ću primer
stambenog kreditiranja u našoj zemlji. Stambeni krediti spadaju u grupu dugoročnih
kredita obzirom na rokove dospeća i do 30 godina.

Tabela efektivnih kamatnih stopa na stambene kredite u vrednosti od 50000 evra, sa

učešćem od 20% i rokom otplate od 20 i 15 godina.

Banka

Mesečna rata

Efektivna kamatna

stopa

Dužina otplate

Volksbank

358,00 evra

9.64%

20 godina

Raiffeisen

448,26 evra

10.01%

20 godina

HVB

335,00 evra

8.53%

20 godina

Societe Generale

383,57 evra

8.72%

15 godina

Tabela: Efektivne kamatne stope na stambene kredite u Srbiji 2005 godine.

Iz prethodno navedene tabele može se videti različitost efektivnih kamatnih stopa

u različitim bankama. Nova mera NBS o isticanju

efektivnih kamatnih stopa verovatno

će  dovesti  do  smanjenja  tih rizika,  ali  i  dalje će  običan  stanovnik  kredit  od  50000  evra
otplaćivati  20  godina i  po isteku  tog  perioda bezmalo  vratiti  banci  čitavih 100000  evra.
Izneti  ću  samo  podatak  da  se  efektivna  kam

atna stopa za stambene kredite u

razvijenim zemljama kreće oko 6%, a ovde vidimo da je kod nas između 8,53 i 10,01%

(što na velike iznose predstavlja ogroman novac).

Što se tiče konkurentnosti i ona može da predstavlja ključan faktor u smanjenju

kama

tnih stopa. Što se više banaka bori za svoju poziciju na tržištu to će za običnog

stanovnika kreditni uslovi postati sve povoljniji.

Na kraju bi se zadržao na institucijama za osiguranje kredita koje postoje u

razvijenim zemljama, a kod nas su tek u povoju. Ovde bih spomenuo stvaranje

nacionalne korporacije za osiguranje stambenih kredita koja takođe treba da odigra
ključnu ulogu u smanjenju kamatnih stopa na stambene kredite. Naime zadatak ove

korporacije jeste da izvrši minimizaciju kreditnog rizika za banku prilikom plasiranja

stambenih kredita. Postojanjem ove institucije banke će morati da fiksiraju kamatne

stope na stambene kredite u okvir od 7,45% - 8,95% zavisno od modaliteta kredita.

Nacionalna korporacija za osiguranje stambenih kredita će im o

sigurati 75% vrednosti

kredita  čime  se  eliminiše  rizik  likvidnosti  po  osnovu  plasmana.  Takođe  banke  će  biti
oslobođene  i  izdvajanja  posebne  rezerve  kod  NBS  po  osnovu  ovih  plasmana.  Sve  u
svemu  kada  otklonimo  sve  prepreke  prethodno  navedene  i  našoj  zemlji  ć

e se stvoriti

uslovi za kreiranje pristojnih kamatnih stopa, a krediti će biti jeftiniji i pristupačniji svima.

www.posted.co.yu/kamate.htm

Bankarski sektor u BIH – 2009 godina

1. Institcionalni okvir Bankarskog sektora

Bankarski sektor u BiH regulisan je entitetskim zakonima o bankama, koji su u

velikoj meri harmonizovani, a kojima se uređuje osnivanje, poslovanje, upravljanje i

supervizija komercijalnih banaka u BiH, te zakonima o agencijama za bankarstvo, koji
definišu ciljeve, nezavisnost, nadležnost i odgovornost.

U cilju podrške bankarskog sistema domaćoj ekonomiji u junu 2009. u Beču je

potpisan Memorandum o razumevanju pod imenom “Bečka inicijativa” sa

predstavnicima šest bankarskih grupacija (Raiffeisen International, Hypo Alpe Adria, Uni
Credit Bank Austria, Volksbank International, Intesa Sanpaolo International, NLB group)

koje djeluju u BiH. Naknadno je “Bečkoj inicijativi” pristupilo još tri banke (Procredit

group, Sparkasse bank, Turkish Ziraat Bank).

U 2009. bankarski sektor u BiH i pored izraženih posledica svetske ekonomske

krize uspeo je da održi stabilnost i uspešno odgovori zahtevima klijenata, čime je

zadržano poverenje u bankarski sistem. U cilju ublažavanja negativnih efekata globalne
finansijske krize, agencije za bankarstvo sredinom godine donele su Odluku o

privremenim merama za reprogram kreditnih obaveza fizičkih lica u bankama, kojim

banka može na zahtev dužnika izvršiti reprogram svih njegovih kreditnih obaveza.

Izmenom  ovih odluka  krajem  godine  data  je  mogućnost  i  pravnim  licima  za  reprogram
kredita,  čime  je  klijentima  omogućeno  da  nastave  poslovne  aktivnosti  i  što  lakše
prevaziđu  problem  likvidnosti.  Da  bi  komercijalnim  bankama  omogućila  veći  potencijal

za kreditne aktivnosti, CBBiH je don

ela dve mere kojim je oslobođen de

o sredstava sa

ciljem finansiranja realnog sektora. Prvom merom stopa obavezne rezerve na depozite

oročene na period duži od jedne godine smanjena je sa 10% na 7%, čime je bankama
oslobođeno oko 262 miliona KM. Drugom merom se iz osnovice za obračun obavezne
rezerve isključuju depoziti vlada namijenjeni za razvojne programe. Ove mere su stupile

na snagu 1. maja 2009.

Centralni registar kredita (CRK) pri CBBiH omogućava pouzdaniju

procenu

kreditnog rizika

i uključuje podatke svih komercijalnih banaka, ali ne i svih podataka

ostalih finansijskih institucija, čije je dostavljanje još uvek na dobrovoljnoj bazi. U
narednom periodu očekuje se da će to biti zakonska obaveza.

2. Karakteristike bankarskog sektora

Bankarski sektor i dalje dominira finansijskim sistemom u Bosni i Hercegovini. U

2009. Poslovalo je 30 komercijalnih banaka, kao i na kraju 2008. ABS banka Sarajevo
je promenila ime u Sparkasse Bank Sarajevo od 15. jula 2009. Dana 31. decembra

2009. dve banke su imale privremenu upravu, Una banka Bihać i Hercegovačka banka

Mostar. U 2009. nije bilo promena u broju banaka (11 banaka) koje imaju dozvolu za
obavljanje poslova skrbništva nad vrednosnim papirima. Koncentracija bankaskog

sektora je ostala gotovo na istom nivou kao i u 2008. i najvećih pet banka kontrolišu
više od polovine ukupne aktive bankarskog sektora i izgubile su samo 1,6% učešća u

ukupnoj aktivi.

Tabela 1. Aktiva bankarskog sektora

Izvor: CBBIH, Nacionalni supervizori

3. Struktura bilansa banaka

Usporavanje kreditnih aktivnosti komercijalnih banaka u BiH rezultiralo je

smanjenjem aktive u 2009. Ukupna aktiva svih banaka na kraju 2009. iznosila je 20,70
milijardi KM, što predstavlja smanjenje od 341,3 miliona KM, ili 1,62% u odnosu na kraj
2008. U

sledećoj

tabeli je datpregled strukture bilansa komercijalnih banaka u BiH.

Tabela 3. Struktura bilansa komercijalnih banaka

Izvor: CBBIH

U strukturi aktive nije došlo do znatnijih promena i dominira učeše domaće aktive

sa 68,1%, dok je

učešće strane aktive 14,3%. U odnosu na prethodnu godinu, domaća

aktiva je smanjena

za 451,2 miliona KM, dok je domaća pasiva povećana za 255,3

miliona KM. Međutim, još uvek je prisutna ročna neusklađenost između potraživanja i

depozita. Na strani pasive n

ajveće učešće se odnosi na domaću pasivu (depozite

rezidenata) oko 58,9%, dok strana pasiva učestvuje sa 27,7% i kapital 15,2%. Ukupni
kapital banaka bio je veći za 174,2 miliona KM ili 5,8% u odnosu na stanje na kraju

2008. Neto strana aktiva komercijalnih banaka iznosila je 2,78 milijardi KM sa

negativnim predznakom zbog veće strane pasive u odnosu na stranu aktivu. Na kraju

2009. neto strana aktiva smanjenja je u apsolutnom iznosu za 434,8 miliona KM, ili
13,5%. Razlog ovakvom smanjenju je uglavnom smanjenje strane pasive za 562,4

miliona KM, od čega smanjenje dugoročne strane pasive iznosi 474,8 miliona KM, što
nam ukazuje da komercijalne banke ne povlače nova sredstva finansiranja iz

inostranstva, a i da se izvršava otplata prispelih obaveza. Pored ovoga, smanjena je i

strana  aktiva  za  127,6  miliona  KM,  a  većinom  se  odnosi  na  smanjenje  kratkoročne
strane aktive.  Domaća  pasiva  je  povećana  u  apsolutnom  iznosu  za  255,2  milionа  KM.
Ovo  povećanje  se  uglavnom  odnosi  na  povećanje  depozita  nevladinog  sektora  557

miliona KM, dok je kod vladinog sektora zabeleženo smanjenje depozita od 302,5
miliona KM, u posmatranom jednogodišnjem periodu.

4. Krediti

Tokom 2009. smanjen je nivo kreditnih aktivnosti komercijalnih banka u BiH, i to

je nastavak

trenda koji je počeo

krajem 2008. Usled globalne ekonomske krize

potrošnja je smanjena, kao i obim aktivnosti domaćih privatnih preduzeća, što je uticalo

na smanjenje potražnje za novim kreditima. Istovremeno je došlo i do zaoštravanja
kreditnih uslova i rasta kamatnih stopa.

Pored ovoga, povećano je i neredovno

servisiranje obaveza klijenata, te su banke veću pažnju dale izloženosti kreditnom

riziku. Ukupni krediti svih sektora na kraju 2009. iznosili su 14,10 milijardi KM, što je
niže za 455,7 miliona KM (3,1%) u odnosu na kraj 2008.

Grafikon 2

. Krediti privatnim preduzećima

Izvor: Eurostat, Nacionalne centralne banke

Ukupna potraživanja od sektora domaćinstava na

kraju 2009. iznose 6,30

milijardi KM, što predstavlja smanjenje od 391,8 miliona KM ili 5,9% u odnosu na kraj

prethodne godine. Posmatrano prema ročnoj strukturi, na godišnjem nivou najveće
smanjenje je zabeleženo kod dugoročnih kredita domaćinstvima, čiji je udeo 88,7% u

ukupnim kreditima ovom sektoru. Na kraju 2009. ovi krediti iznose 5,59 milijardi KM.

Prema strukturi plasiranih kredita stnovništvu , najveći procenat, 67,3% iznosa kredita
se odnosi na potrošački nenamenski, zatim oko 24,5% kredita

na kupovinu ili izgradnju

novih i kupovinu postojećih stambenih jedinica, dok se 4,6% kredita odnosi na

pokretanje vlastitog biznisa, a 2,4% na potraživanja po kreditnim karticama i ispod 1%
za kupovinu automobila.

Grafikon 3. Krediti stanovništvu

Izvor: CBBIH

5. Kvalitet aktive banaka

Kvalitet aktive banaka se znatno pogoršao kao posledica slabljenja kreditne

sposobnosti zajmoprimaca.

Učešće nekvalitetne aktive banaka (NPA, kategorisane kao

C, D, E) poraslo je sa
2,16% u 2008. na 3,92% u

2009. Do najvećeg pogoršanja kvaliteta aktive došlo je kod

banaka
u stranom vlasništvu, sa 2,09% na 3,92%.

Nekvalitetna aktiva se najvećim delom

(98,1%) sastoji od nekvalitetnih kredita, tj. kredita koji imaju kašnjenja u otplati i

negativno utiču na kredi

tni portfolio banaka.

Ukupna vrednost nekvalitetnih kredita klasifikovanih u kategorije C, D, E iznosi

792,4 miliona KM na kraju 2009, što predstavlja povećanje od 358,4 miliona ili 54,8% u
odnosu na 2008. Učešće nekvalitetnih kredita u ukupnim kredi

tima poraslo je sa 3,09%

u 2008. Na 5,87% u 2009. Vrednost nekvalitetnih kredita čini 3,85% ukupne aktive u

2009. Porastom nekvalitetne aktive banaka (NPA, kategorisane kao C, D, E), došlo je i
do porasta rezerviranja, a koji mogu biti potencijalni gubici

u narednom periodu, čiji je

prikaz dat na sledećem grafikonu.

Grafikon 4

. Učešće nekvalitetnih kredita u ukupnim kreditima i rezerviranja za NPA

Izvor: Agencija za bankarstvo BIH

Indikatori kvalitete aktive zabeležili su dvostruko pogoršanje svojih vrednosti u

odnosu na kraj 2008. Na osnovu podataka o vanbilansnoj evidenciji banaka koje su

dostavljene od strane agencija za bankarstvo izračunat je omjer nekvalitetnih prema

ukupnim k

reditima koji uključuje i E kategoriju. Nekvalitetni krediti prema ukupnim

(uključujući E kategoriju) na kraju 2009. iznose 10,2%, što je za 3,3 procentnih poena

više u odnosu na kraj 2008. Ovde treba napomenuti da nekvalitetni krediti prema
propisima agen

cija za bankarstvo uključuju samo kategorije aktive klasifikovane kao C

Grafikon 6. Broj nekvalitetnih prema broju ukupnih kredita

Kreditna aktivnost banaka je bila dosta neujednačena tokom 2009. Četiri od pet

banaka s najvećim udelom u ukupnim kreditima na kraju 2009. zabeležilo je pad
kreditne aktivnosti u odnosu na prethodnu godinu. Najveći broj banaka sa učešćem u

ukupnim  kreditima  do  5%  zabeležile  su  pozitivan  rast  kredita.  Iako  je  znatan  broj
banaka  iz  ove  grupe  zabeležio  visoke  godišnje  stope  rasta  kredita  prvenstveno  zbog
niske  os

nove, ipak je zabrinjavajuće što komercijalne banke imaju vrlo različitu

percepciju rizika. Pet najaktivnijih kreditnih banaka je zabeležilo smanjenje kreditnog

portfolija (681,16 miliona KM u odnosu na decembar 2008), pri čemu je njihovo učešće

u  ukupnim  kreditima  smanjeno  za  2,76  procentnih  poena  na  61,8%.  U  istom  periodu,
banke  koje  su  imale  jako  malu  osnovu  zabeležile  su  znatan  rast  kreditne  aktivnosti  u
periodu  pogoršanja  makroekonomske  slike  zemlje,  što  može  ukazivati  na  nerealnu

procenu rizičnosti kl

ijenata.

Grafikon 7. Kreditna aktivnost banaka

Izvor: CBBIH

Prema podacima, porast dugoročni

h kredita prethodio je rastu cena nekretnina,

što može ukazivati na tržišnu vrednost nekretnina iznad fer vrednosti. Problem koji se
može javiti kod ovakvih situacija je precenjenost nekretnina koje su stavljene pod
hipoteku. Tržište nekretnina je dosta malo i šokovi, poput pada vredosti cena nekretnina

(koji je već evidentan u

zemljama Baltika) ili nemogućnost

uredne otplate dugovanja

kod dela stanovništva, mogu imati ozbiljne posledice po stabilnost bankarskog sektora.

Osoba s prosečnim primanjima i dugoročnim stambenim kreditom u BiH, na ime otplate

anuiteta, utrošila je 47,1% svojih godišnjih primanja u 2009. Da bi se dobila potpuna
slika o ozbiljnosti nivoa zaduženosti stanovništva, potrebno je naglasiti da u analizu nije

uključen deo nenamenskih kredita koji se koristio za sufinansiranje, valutna klauzula36,
te dugovanja prema kreditima sa ostalim rokovima dospeća. Raspoloživi dohodak

anovništva umanjen je porastom troškova života, a dodatno opterećenje predstavljaju

izmene u obračunu poreza na ukupan prihod građana u FBiH i smanjenje primanja

budžetskih korisnika.

Grafikon 8. Procenat broja novih kredita stanovništvu klasifikovanih kao nekvalitetni

Prema CRK, pros

ečno stanje duga po jednom kreditu fizičkim licima na kraju

2009. je iznosilo 7.919 KM, što je za 1,05% više u odnosu na decembar 2008. Gotovo
nepromenjena vrednost pros

ečnog kredita stanovništvu u odnosu na prethodnu godinu

rezultat je znatnog smanjenja broja kredita (7,7%), uz porast zaduženosti kod
preostalog broja aktivnih kredita. Distribucija

kredita fizičkim licima prema ostatku

ročnosti pokazuje da je najveći broj odobrenih kredita (57,7% ukupnog broja) u iznosu

5.000 KM, dok je najveći ostatak duga u kategorijama k

redita od 10.001- 20.000 KM

(24,3% ukupne vrednosti ostatka duga) i 20.001 - 50.000 KM (23,8% ukupne vrednosti

ostatka duga). Od ukupnog broja kredita stanovništvu, čak 92,3% su krediti sa

ostatkom

duga do 20.000 KM, a njihova ukupna vrednost je 56,7% ukupnog ostatka duga. Krediti
stanovništvu sa ostatkom duga preko 200.000 KM su, najverovatnije, krediti privatnim

poduzetnicima i čine 0,1% ukupnog broja kredita i 3,8% ukupne

vrednosti ostatka duga.

Grafikon 9. Distribucija kredita fizičkim

licima

U odnosu na 2008. zabeležen je znatan porast učešća NPL u svim posmatranim

kategorijama ročnosti. Grafikon 10. ilustruje da i u 2009. najveće učešće NPL imaju
krediti s dospećem do godinu dana (13% posmatrane kategorije). U odnosu na 2008,

učešće NPL u ovoj kategoriji ročnosti je povećano za četiri procentna poena. U odnosu
na prethodnu godinu, najznačajniji porast NPL zabeležili su krediti s ročnošću od 1 do 3
godine (5,1 procentni poen) i krediti s ročnošću od 3 do 5 godina (5,6 procentni

poena). Krediti s kraćim rokom dospeća i dalje su najčešće u KM, dok s ročnošću raste i
učešće kredita u stranim valutama.

Grafikon 11. Klasifikacija kredita pravnim licima

ZAKLJUČNA RAZMATRANJA

Kao zaključak na polazne hipoteze

ovog rada može se izvesti da je nemoguće

apsolutno eliminisati kreditni rizik, jer svaki kreditni plasman banke prati određena visina
kreditnog rizika, ali moguće je adekvatnim postupkom njegovog upravljanja svesti ga na

minimum.

U svim poslovnim aktivn

ostima banke postoje potencijalni događaji koji

predstvaljaju prilike za korist ili pretnje uspehu. Dakle, efektivno upravljanje rizicima u
bankarskom poslovanju jedan je od glavnih indikatora uspeha i ugleda banke.

Takođe, iz ovog rada se može videti da

se banke štite od velikog kreditnog rizika,

između ostalog i visokim kamatnim stopama. Po tom pitanju, naše bankarstvo je
nepovoljno za nas (stanovnike), mada sa bankarske tačke gledišta to ne izgleda loše.

U razvijenim zemljama banke se utrkuju da po što povoljnijim uslovima plasiraju

sredstva, dok kod nas činjenica da je potražnja za kreditima veća od ponude,

dozvoljavaju  bankama  da  postavljaju  više  kriterijume,  a  samim  tim  i  i  više  kamatne
stope prilikom odobravanja kredita.

Nama

samo ostaje da čekamo neko bolje vreme u kojem će kreditni rizik biti

znatno manji, a ponuda i potražnja za kreditima ujednačena, pa samim tim i kamatne
stope na kredite neće morati biti tako visoke, što bi nam omogućilo zaduživanje po

prihvatljivim kamatnim stopama.

I na kraju, treba reći da se ne mogu odrediti granice kada prestaje jedan, a

nastaje drugi rizik. Samo se u slučaju ukupnog poznavanja svih propisa, koji regulišu

bankarsko poslovanje i njihove dosledne primene, može govoriti o adekvatnim
osnovama za uspešno upravljanje rizicima.

Krediti su neophodni za ekonomski i društveni razvoj jedne zemlje! Mora se

uspostaviti poverenje među bankama i njenim klijentima!

Studija slučaja

Bankarski i finansijski sektor u BiH je, imajući u vidu sve

domaće i pritiske

iz inostranstva, relativno uspešno prebrodio 2009. I pored znatnog

smanjenja profitabilnosti i činjenice da je devet komercijalnih banaka poslovalo s

gubitkom na kraju godine, bankarski sektor je ostao adekvatno kapitalizovan. Platni
pro

met se odvijao bez poteškoća, a očuvana je i stabilnost domaće

valute. Finansijski

sistem je apsorbovao sve šokove i ostao stabilan, mada postoji dosta potencijalnih
rizika za naredne periode.

Shodno tome, neophodno je podizanje sv

esti svih učesnika u fina

nsijskom

sektoru o postojanju ovih rizika i o procikličnom

karakteru finansijskih kriza, te da se

pravovremeno preduzimaju mere za suzbijanje njenih posledica.

S obzirom na dominaciju komercijalnog bankarstva, tržišni rizik u BiH predstavlja

daleko manju opasnost od kreditnog rizika, mada izloženost ovom riziku postaje sve

značajnija. Komercijalne banke u BiH nisu bile izložene gubicima na međunarodnim

tržištima kapitala

zbog niskog učešća stranih vrednosnih papira. Međutim, s obzirom na

smanjenu potražnju za kreditima, nedostatak kvalitetnih klijenata i višak likvidnosti
banaka, u 2009. je došlo do nešto znatnijeg ulaganja banaka u vrednosne

papire, te će

se i ovom riziku u budućnosti morati posvetiti više pažnje. Rizik kamatnih stopa u BiH

najviše proisti

če iz činjenice

da je većina kredita koji se plasiraju u BiH odobrena s

varijabilnom kamatnom stopom, čime se povećava opasnost od

transformisanja ovog

rizika u kreditni rizik, porastom nekvalitetnih kredita i njihovog učešća u ukupnim

kreditima.

Sa cilje

m smanjenja potencijalnih rizika, potrebno je raditi na daljem unapređenju

bankarske supervizije, jačanju saradnje

domaćih sa inostranim supervizorskim

institucijama, između ostalog kroz učestv

ovanje u supervizorskim kolegijumima, te

potpisivanju bilateralnih memoranduma o razumevanju sa supervizorima iz Austrije i

Italije. Takođe,

je potrebno raditi na

jačanju koordinacijske uloge CBBiH u bankarskoj

superviziji, te nastaviti dogradnju zakonske regulative za bankarski i finansijski sektor u
celosti u skladu s Bazelskim principima i Evropskim bankarskim direktivama.