Genologija

FILOZOFSKI FAKULTET NOVI SAD

KATEDRA ZA KOMPARATIVNU KNJIŽEVNOST SA TEORIJOM KNJIŽEVNOSTI

Uvod u nauku o književnosti:

 GENOLOGIJA

 s k r i p t a 

1. KNJIŽEVNO DELO KAO SLOJEVITA STRUKTURA

Teorija  

Romana Ingardena

, fenomenologa koji se bavio istaživanjem estetskih 

predmeta. Utvrdio je opštu teoriju prema kojoj se književna teorija sastoji od 5 

slojeva.

1) sloj zvučanja

 – podrazumeva fonološki niz, glasove, reči, rečenice; izgrađen je na 

pravilnoj   uređenosti   glasova,   pauzama   na   pravim   mestima;   podrazumeva 

organizaciju ritma (ritmičkih struktura); moguće je zasnivanje estetskog doživljaja i 

samo na osnovu ovog sloga, čak iako ne razaznajemo značaj

2) sloj značenja

  – odnosi se na značenje samih jezičkih jedinica: reči, rečenica, 

subjekatskih   i   predikatskih   sintagmi;   arhaizmi,   neologizmi,   varvarizmi; 

podrazumeva   uređenost   samih   rečenica;   mora   se  znati   značenje  reči   da   bi   se 

razumeo smisao čitavih rečenica (veoma bitno kod npr.ironijskog izraza)

*U avangardnoj književnosti, dela mogu da se zasnivaju na SAMO jednom od ova 

dva sloja; npr. fonička poezija (glasovna) gde se samo koriste zvukovi (pr.pesma 

„Spavanje na kauču“ : Zzzzzzzzzz)

*Ova dva sloja u užem smislu čine JEZIČKI SLOJ književnog dela

3)   sloj   prikazanih   predmetnosti

  (krug   predmeta,   bića,   fenomena   koja   su 

prikazana u književnoj tvorevini)

4) sloj shematizovanih aspekata

 – sloj koji ukazuje na to kako su te predmetnosti 

prikazane u književnom delu, iz kog ugla i šta se videlo iz odabranog ugla; tkz. 

problem TAČKE GLEDIŠTA; npr. Dučić – „Jablanovi“

*

MESTA NEODREĐENOSTI

 – Ingarden je uveo ovaj pojam da bi pokazao koliko su 

ova  dva  sloja  povezana;  shematizovana  – tačke koje su  relevantne kako  bi  se 

konstruisao pojam; međutim, pojavljuju se prazna mesta; dolazi do popunjavanja 

tih praznih mesta u svesti čitaoca; on ih popunjava kako njemu odgovara, što 

podstiče bogatstvo doživljaja

-„Imenovanje fenomena uništava tri četvrtine  lepote“ – Malarme

5) sloj metafizičkih kvaliteta

  – najneodređeniji; vezuje se za određene tipove 

estetskih doživljaja koji prožimaju delo i koji izazivaju utisak u čitaocu; Velek i Voren 

Katedra za Komparativnu 
književnost sa teorijom književnosti

1

će tvrditi da ovaj poslednji sloj može i da izostane, svako ko hoće da proučava 

egzaktno, izbeći će ovaj sloj

-Estetičke kategorije

 – podrazumevaju pojam lepog, što je otvoren sistem; teško 

određen   (isto   kao   i   pojam   ružnog);   uzvišeno,   tragično,   komično,   groteskno, 

satirično,   ljupko;   npr.   tragično   –   tragedija,   balada,   istorijski   događaji, 

svakodnevnica; uzvišeno – grandiozna tema koja govori o iskušenjima ljudskog 

roda   (Homer,   Gilgameš,   Gete,   Betoven);   ljupkost   –   Brankova   poezija,   nešto 

neodređeno, malo, nejasno, drago

*Ova   dva   sloja   čine  SVET   KNJIŽ.DELA   ili   PRIKAZANU   STVARNOST   KNJIŽ.DELA 

(FIKCIONALNOST)

2. KNJIŽEVNI I NEKNJIŽEVNI TEKST

Čitav   20.vek   protekao   je   u   znaku   ideje   da   je  

književnost   oblik 

komunikacije

. Ta komunikacija je trijadna struktura: pošiljalac poruke, primalac 

poruke i sama poruka (pisac – čitalac – delo). 

Roman Jakobson

 tome dodaje i sam 

kod   na   kojem   počiva   verbalna   poruka,   kontakt   koji   se   ostvaruje   i   referentni 

predmet (kontekst).

Može se javiti problem kada neki književni tekst treba da odvojimo od njemu 

srodnih (iz oblasti filozofije, novinarstva, antropologije)

TEKST

  je oblik organizovane verbalne poruke; svako pravilno i regulisano 

kombinovanje i nizanje jedinica znakovnog sistema ili u vremenu ili u prostoru 

(prema Novici Petkoviću)

Ingardenova teorija

 pomaže u razaznavanju o kojim jedinicama je reč i po 

kojim pravilima su organizovane. Uz sve ovo, svaki tekst počiva na pravilima jezičkih 

sistema; ako ne vladamo dobro jezikom na kojem je delo napisamo, može doći do 

nesporazuma. Takođe, moraju se utvrditi granice samog teksta (svaki tekst ima svoj 

početak i kraj).

TEKST

 je fiksirana, čvrsta struktura (u usmenoj književnosti postoji u stalnim 

izmenama, kao niz varijanata... dok je u pisanoj pouzdan, fiksiran)

Za  proučavanje unutrašnje strukture teksta  najznačajnija  je Ingardenova 

teorija (kako funkcioniše jezik sa aspekta zvučanja i značenja; kako funkcioniše 

prikazana   stvarnost,   shematizovana   realnost,   metafizički   kvaliteti).  

Razlikujemo 

književni tekst od neknjiževnog kroz sve slojeve.

*Grci iz Beotije – nisu imali razvijen osećaj za lepo; bili su to ljudi nesposobni 

da sagledaju umetničke vrednosti, odatle termin BEOTIZMA.

Katedra za Komparativnu 
književnost sa teorijom književnosti

2

1. utvrditi kako je nastajao neki tekst (istorija teksta i njegovo nastajanje)

•utvrđivanje   AUTOGRAFA   –  

tekst   napisan   rukom   autora   (može   biti   u 

oblicima – dnevnik, pismo, komentari u kojima se nalaze podaci o tome kako je 

došao na ideju, koju je građu koristio, šta mu je bilo od pomoći; npr. Crnjanski – 

•rekonstruisanje nekakvog NACRTA teksta 

(nabacivanje ideja autora; sve 

što pisac zapiše valja prikupiti)

•koncepti književnog dela

•ČISTOPIS – 

izgled teksta sačinjen u celini od početka do kraja tako da je on 

čisto ispisan; u slučaju postojanja više čistopisa, mora se uspostaviti hronologija

•Štampana izdanja –  

kao i čistopisi, ne moraju biti konačna (npr. Dučić; 

Nastasijević  – pisao  je pesme po  desetak  različitih  verzija  – pesma  „Frula“  :  u 

početku je bio reč o violini, a na kraju o fruli; od parnasa do simbolističke poezije); 

uz   tekstologiju   se   uočavaju   specifičnosti   poetike;   nisu   sva   štampana   izdanja 

relevantna – najznačajnija su prva izdanja, koja je autor prokontrolisao; u kasnijim 

izdanjima mogu se javiti greške, tako da se treba vratiti prvom izdanju

2. varijantnost teksta

  (promenljivi činioci u tekstu);  

VARIJANTA

  – termin koji se 

koristi da bi se ukazala razlika na faze u nastajanju dela; specifičnost postojanja 

usmene književnosti – svaka zabeležena pesma usmenog oblika je njena varijanta; 

VERZIJA  

– pisana književnost; podrazumeva krupniju preradu tako da je uočljiva 

razlika (Ivan L. Lalić  - stalno je pisao iznova romane, npr. „Svadba“, „Hajka“; Dobrica 

Ćosić – „Koreni“ , 1997.god izašlo je novo autorsko izdanje, a prvi put je izašlo 

1954.god; Ćosić je skraćivao i odbijao neke delove); 

REDAKCIJA 

– najčešće se koristi 

kako bi ukazao na obrade teksta koje često mogu da budu i dela nekih drugih ljudi, 

ako sam autor ne uspe

3.problem   atribucije   –  

utvrđivanje   autorstva   nekog   dela;   ukoliko   je   deoli 

anonimno ili pseudonimno ( primeri pseudonima: Zmaj, Nestor Žučni – pseudonim 

Proke Jokića, Vasilije Popović – pseudonim Pavla Ugrinova); problem su tekstovi 

koje ne znamo kome da pripišemo

•neposredna atribucija –  

tačni podaci iz teksta ili prepiske (gde npr.neki pisac 

prizna   autorstvo   nad   nekim   tekstom)   ili   memoari,   dnevnici;   Jovan   Đorđević   je 

mnoge svoje autorske tekstove popisao u svojoj bibliografiji koja je bila dostupna 

tek posle smrti

•posredan   način   –  

analizom   tekstova;   proučava   se   stilski   oblik,   sadržaj,   idejni 

stavovi, odlike stila... i na taj način se tekstovi pripisuju nekom autoru

*DUBIA

 (lat.dubitare = kolebati, sumnjati) – deo opusa koji je sporan, doveden je u 

vezu sa određenim autorom, ali nije sigurno

Katedra za Komparativnu 
književnost sa teorijom književnosti

4

*PLAGIJATI, IMITACIJE, MISTIFIKACIJE... – 

kada neki pisci sa namerom oponašaju 

stil autora da bi proizveli dezinformaciju (npr. „Protokon Sionskih mudraca“ – da bi 

se opravdalo antijevrejstvo; to je pokrenula ruska policijska služba)

4. problem datiranja

 – vreme nastanka teksta

•neposredna – 

ako imamo tačna saznanja

•  posredno –  

analizom teksta smeštamo ga u određeno vreme (npr. relevantna 

činjenica – da li je tekst prethodio nekom drugom tekstu)

TIPOVI IZDANJA (priređivanje teksta)

1.   fototipsko   –  

mehanička   reprodukcija   prvog   izdanja   (kod   nas,   npr.   „Gorski 

vijenac“, Brankova zbrika „Pesme“ 1847, „Rat za srpski jezik i pravopis“, časopisi – 

„Zenit“)

2.

diplomatičko izdanje – 

koristi sve jezičke odlike koje je sam pisac koristio; knjiga 

se iznova slaže, otklanjaju se greške pri kucanju; poštuje se pravopis pisca

3. kritička izdanja –  

ona koja sadrže SVE tekstove jednog pisca i pritom imaju 

prikazanu istoriju pojedinačnih tekstova u svim oblicima (npr. jedna pesma i sve 

njene varijante)

Tekstovi se izučavaju istorijski i strogo tekstološki (različite faze nastajanja). Kritička 

aparatura   mora   biti   bogata,   a   komentari   moraju   biti   i   istorijski,   mitološki, 

filozofski...

Loše   stojimo   sa   kritičkim   izdanjima   (nemamo   kritičko   izdanje   ni   Andrića, 

Crnjanskog...). Imamo Lazarevića, Disa, Nastasijevića, Jakšića...

4. PESNIČKA SLIKA

Književnost ima sposobnost da prikazuje neku stvarnost izvan samog dela 

(bilo da je reč o fiktivnoj ili realnoj) i služi se postupkom deskripcije.

Pojam SLIKE (pesnička, poetska, književna slika;  

često i

  pripovedna – 

mada je taj izraz u 19.veku korišćen kao oznaka posebnog pripovednog žanra – 

kratke priče u kojoj dominiraju statički motivi)

PESNIČKA SLIKA –  

izražajna moć jezika da imenuje i opiše stvarnost sa 

čulnom konkretnošću ( kao da je živo prisutna)

Čulna konkretnost

  – sposobnost da se sa svim čulnim utiscima rekreira jedna 

stvarnost. Pisci/pesnici koriste što širi krug čulnih utisaka (pre svega vid i sluh, ali i 

miris, ukus, dodir, toplota – sve što pruža puniju, širu pesničku sliku). 

Pojam   fikcije   (fikcionalnosti)   –  

književno   delo   predstavlja   osmišljen   svet. 

Podražavanje   stvarnosti   =   mimezis,   pa   tako   govorimo   o  

mimetičkim 

osobenostima.   Nortrop   Fraj  

je   u   svojoj   „Anatomiji   kritike“   razlikovao 

Katedra za Komparativnu 
književnost sa teorijom književnosti

5

       2. slike prenesenog značenja

– figurativno izražavanje

 – metaforične slike, 

alegorijske, simbolične, ironijske...

III) 1. statičke slike

 – predmet se ne menja (npr. pejzaž – prirodni ili urbani pejzaž; 

oneobičavanjem prostora stvara se metafizička slika); slikaju enterijer i eksterijer; 

unutrašnji   ambijent   kao   slika   čovekovog   životnog   prostora;   mogu   se   pojaviti 

elementi dinamičkih motiva; opis nekog lika, sve što ulazi u krupni plan

      2. dinamičke slike

 – kinetičke slike; promenljivi činioci; predmet slike – čovek i 

njegove delatnosti, životinje, fantastična bića, bogovi...

IV) prema istorijskim osobenostima:

1. antičke

2. srednjevekovne

3. renesansne

4. barokne

5. simbolističke

6. moderne

Može se primetiti razlika u pogledu vrste predmeta koji se bira, načina prikazivanja 

tog predmeta i njegove funkcije u delu.

Npr. 

odnos prema prirodi u antici i u romantizmu:

U  

antici

  postoje naglašene konvencije i strogo propisano pojavljivanje prirode u 

žanrovima; u samom doživljaju pejzaža nema naglašene subjektivne perspektive, 

dok je u 

romantizmu

 ima. U 

romantizmu 

je priroda povezana sa ljudskom dušom 

i takav takt će dominirati i u 

simbolizmu.

*Miroslav Maksimović – opis scene klanja svinja u jednoj svojoj pesmi; opis klanja 

životinja kod Homera ima drugačiji kulturološki ključ – radi religijske slike sveta.

V) prema vrsti efekta na čitaoce

1. snažne (upečatljive)

2. neobične

3. alogičke

4. drastične

5. groteskne

6. pitoreskne slike (slike seoskog ambijenta)

VI) prema sintaksičkoj strukturi slika:

1. slobodne –

 relativno samostalne kao deo knjiž.celine

2. vezane – 

u funkciji drugih slika

Katedra za Komparativnu 
književnost sa teorijom književnosti

7