VISOKA POSLOVNA ŠKOLA
STRUKOVNIH STUDIJA BLACE
Predmet: Korporativne finansije
PRIPREMNI RAD
Tema:Izvori finansiranja i cena kapitala
Mentor:
Student:
Blace,2017
3
racionalizacije, prodaje ili drugi oblici smanjenja imovine). Međutim, iako takva sredstva ne
predstavljaju izvore sredstava u bilansnom smislu, ona ipak čine veoma respektivan priliv
finansijskih sredstava koj disponira na različite upotrebe u okviru preduzeća.
S druge strane, nije retkost da se u praksi pojmovi sopstveni i tuđi kapital
pogrešno koriste i to najčešće kao sinonimi za sopstveno i tuđe finansiranje. Međutim,
ovi pojmovi se nikako ne bi smeli poistovetiti, budući da sopstveno finansiranje
obuhvata interne izvore finansiranja preduzeća koji mogu biti i sopstveni i tuđi.
Analogno tome, tuđe finansiranje predstavlja svako finansiranje iz izvora vanpreduzeća,
nezavisno od toga da li se radi o sopstvenom ili tuđem kapitalu. S tim u vezi, konfuziju
oko ovih pojmova otklanja u literaturi široko prihvaćena podela finansiranja na interno i
eksterno. Interni izvori finansiranja preduzeća klasifikuju se u dve kategorije: (a) interni
sopstevni izvori (akumulirani dobitak, amortizacijom oslobođeni kapital, formiranje
rezervi iz dobiti), i (b) interni tuđi izvori (formiranje rezervi za poreze, penzije ili
zadržavanje iznosa za ispunjenje nekih nedospelih obaveza).
Konzistentno navedenoj logici klasifikacije internih izvora, takođe se i eksterni izvori
finansiranja preduzeća mogu klasifikovati u dve kategorije: (a) eksterni sopstveni izvori
( akcijski kapital, trajni ulozi, kapital vlasnika, spoljašnje rezerve), i (b) eksterni tuđi
izvori (sve vrste kredita, zajmova i ostalih oblika angažovanja tuđih sredstava).
Na kraju, u kontekstu svega navedenog, a imajući pri tome u vidu činjenicu da je
predmet ovog rada prevashodno razmatranje problematike strukture kapitala i to u
smislu odnosa sopstvenog kapitala i dugoročnog duga, kao i respektujući činjenicu da
pojedine vrste sopstvenog kapitala i dugoročnog duga mogu imati i hibridne
karakteristike, opredelili smo se za stav da strukturu kapitala preduzeća de facto čine
sledeći elementi:
1. Sopstveni kapital
2. Dugoročni pozajmljeni kapital
3. Hibridni kapital
6
1. Sposobnost konvezracije – vezuje se za konvertibilne obveznice koje omogućavaju
poveriocu (držaocu obveznice) da ih zameni za određeni broj običnih akcija. To
pravo opcije poverilac će iskoristiti samo u slučaju ako je tržišna vrednost običnih
akcija veća od cene konverzije obveznice. Emisije takvih obveznica često se
smatraju kao indirektna prodaja akcija kao eksternih izvora trajnog kapitala pre nego
dugoročno zaduživanje.
Za poverioca pravo konverzije ima dve značajne prednosti:
a) ukoliko preduzeće uspešno posluje, omogućava im da steknu status akcionara i
da ostvare veći prinos na svoja ulaganja nego što bi ga dobili kao poverioci u
vidu kamate,
b) ukoliko preduzeće manje uspešno posluje, oni mogu zadržati povlašćeni status
poverilaca i na taj način smanjiti rizik ulaganja.
Međutim, iz istih razloga preduzeće najčešće ograničava pravo opcija držalaca
obveznica, tako što ga vezuje za određeno vreme ili podešavanjem proporcije u kojoj
će se vršiti konverzija tako što će je učini skupljom sa proticanjem vremena.
2. Mogućnost opoziva – daje pravo preduzeću da na tržištu otkupljuje obveznice po
unapred dogovorenoj ceni i pre roka njihovog konačnog dospeća. Cena opoziva nije
fiksna, već se ona (po pravilu) smanjuje u određenim vremenskim intervalima, i
predviđa se u nešto većem iznosu od nominalne vrednosti obveznica, s namerom da
se obeštete držaoci opozivih obveznica. Ponekad se pravo opoziva ograničava na
određeno vreme.
Mogućnost opoziva je naročito povoljnom sa stanovišta preduzeća koje emituje
obveznice, jer:
a) na taj način može da likvidira dugoročni dug pre roka konačnog dospeća,
b) ako kamatne stope na tržištu kapitala imaju tendenciju pada, preduzeće može
opozvati postojeći dug i emitovati novo kolo obveznica sa nižom kamatnom
stopom.
Međutim, da bi moglo da proda opozive obveznice, preduzeće obično mora da plati
na njih višu kamatnu stopu nego što bi platilo na neopozive obveznice sa istim ili
približnim stepenom rizika.
3. Varanti – dodaju se obveznicama da bi se učinile atraktivnijim oblikom ulaganja. Oni
predstavljaju punomoćje za kupovinu običnih akcija preduzeća koje je emitovalo
obveznice. Unapred je dogovorena cena po kojoj se akcije mogu kupiti i ona je u
momentu emisije obveznica često iznad tržišne cene akcija preduzeća.
Vrste obveznica:
Najčešća klasifikacija obveznica se vrši po kriterijumu da li su osigurane kolateralnom
zalogom ili nisu osigurane.
