1.Појам и карактеристике пореза

Порез

је принудно, бесповратно и без непосредне противнакнаде давање држави од субјеката

који су под њеном пореском влашћу за финансирање јавних потреба и остваривање економских,
социјалних и осталих циљева.

Принудни карактер

– држава на основу свог фискалног суверенитера субјектима под њеном

пореском јурисдикцијом принудно узима средства; ако порески обвезник не плати у року
приступиће се принудној наплати пореза. Обавезу плаћања пореза држава намеће као

општу

за

сва физичка и правна лица на њеној територији, као и за странце на приходе које стичу у тој
држави. Порези су

апсолутно обавезна давања

, за разлику од нпр. такси, која су релативно

обавезна давања, јер обвезници имају могућност избора да ли ће користити услугу државе.

Деривативни карактер

– то су изведени (деривативни) приходи, јер држава изводи своју

економску снагу из економске снаге субјеката над којима има фискални суверенитет.

Неповратна давања

– за разлику од нпр. јавног зајма, који се враћа.

Непостојање непосредне противнакнаде

– то што је неко лице платило порез није стекло право

на непосредну и видљиву противчинидбу, него има посредну корист, јер се средства користе за
финансирање јавних потреба (одбрана, државни органи, образовање и сл.). По томе се разликују
од такси, јер таксени обвезник добија противнакнаду у виду услуге нематеријалне природе.

Недестинирани (ненаменски) карактер

– служе за подмиривање свих јавних расхода; намена

трошења, по правилу, није унапред утврђена.

Новчани приходи

– убирају се у новцу, изузетно у натури (нпр. самодопринос).

2. Циљеви опорезивања

Основни и примарни циљ

је

фискални

- обезбеђивање финансијских средстава неопходних за

функционисање државе. Порези су сагласно друштвено-економским променама, нарочито од 30-
тих година 20 века постали инструменти за остваривање и других циљева.

Економски циљ:

а) микроекономски

циљеви се остварују у појединим секторима или на нивоу

појединачних привредних субјеката (нпр. давање пореских подстицаја за стана улагања);

б)макроекономски

циљеви су усмерени на глобалне економске односе, преко утицаја пореза на

макроекономске агрегате, као што су стабилност цена, пуна запосленост и сл. Политика државног
интервенционизма постаје поново актуелна крајем прве деценије 21.века, у настојању да се
сузбију последице савремене финансијско-економске кризе.

Порези су и инструменти социјалне

политике

– настојања државе да смањи разлике у материјалном положају порески обвезника,

нпр. егзистенцијални минимум.

Демографски циљеви

- нпр. стандардни одбитак за изджавана лица код пореза на доходак.

3. Теоријске поделе пореза

Подела на: непосредне и посредне –

различити критеријуми, нпр. Физиократе (непосредан је

само порез који се убире од земљорадње а сви остали посредни);

преваљивост

је критеријум

према старијој теорији, насталој у време када се сматрало да се непосредни порези не могу
превалити на друге (него се непосредно наплаћују од лица које је законом одређено), а посредни
порези се преваљују на друге (када терет пореза законски обвезник преваљује на друго лице –
фактичког обвезника); у савременим економијама под одређеним условима (у зависности од
кретања на тржишту понуде и тражње) и традиционално непосредни порези могу се превалити на
друге, отуда овај критеријум није довољно поуздан;

испољавање пореске снаге

подразумева да

се код непосредних пореза она непосредно испољава, а код посредних пореза пореска снага се
испољава посредно – трошењем пореске снаге.

Непосредни су:

порез на доходак, порез на

добит, порез на имовину у статици, а

посредни су:

порез на промет, акцизе, царине.

Према предмету опорезивања:

а) објектни

- погађају доходак или имовину, према њиховим

стварним елементима, не водећи рачуна о укупној снази пореског обвезника, нити о његовим
личним и породичним приликама; предност: утвђивање пореске обавезе је релативно
једноставно;

б) субјектни

– они код којих приликом утвђивања висине пореза узимају се у обзир

укупна економска снага пореског обвезника, као и његове личне и породичне прилике, нпр.
синтетички порез на доходак и порез на укупну нето имовину; предност: правичнији јер узимају у
обзир све услове који утичу на економску ситуацију пореског обвезника, због чега су погодни за
остваривање ванфискалних циљева.

Према обухватности одређене пореске ситуације: а) аналитички

– они којима се опорезују

поједини приходи, одн. имовина; примењују се, по правилу, пропорционалне стопе; нпр.
цедуларни порез на доходак, порез на непокретности;

б) синтетички

– они којима се опорезује

укупна економска снага пореског обвезника, тако што се збрајају приходи из свих извора, нпр.
синтетички порез на доходак, порез на укупну имовину, по правилу примењују прогресивне стопе.

Према

везаности убраних прихода за финансирање одређених јавних расхода: а) општи

(недестинирани)

- онако како се наплаћују сливају се у буџет и из њих се финансирају сви јавни

расходи (

принцип

неафектације) обезбеђује равномерно задовољавање свих јавних потреба;

б)

наменски (дестинирани) -

заступљен је

принцип афектације,

који означава везивање прихода

одређеног пореза за одређену намену; ређе се појављују, нпр. код локалних колективитета.

Подела на: а) редовне

- они који се појављују у пореском систему сваке године;

б) ванредне

– они

који се појављују с времена на време, за финансирање ванредних расхода (рат, елементарне
непогоде). У савременим пореским системима ванредни расходи се чешће финансирају
повећањем стопе постојећих или задуживањем државе него ванредним порезима.

Подела на: а) фундирани

- они који погађају приходе од капитала или имовине;

б) нефундирани

– они који погађају приходе који потичу од рада.

6. Пореска основица

Најчешће су у примени

основице по вредности (ad valorem),

која представља вредност пореског

предмета изражена у новцу. Ређе се примењују

основице по количини (специфичне основице)

које се изражавају у мерним јединицама,

kg, l

и сл.

Разликовање према броју релевантних елемената које се узимају приликом одређивања висине
пореске основице:

а)

паушалне основице,

које могу бити законске (утврђене законом) или

уговорне (утврђене од стране пореске администрације), а према елементима које садрже могу
бити

делимичне (парцијалне) паушалне –

где се узима мањи број најважнијих елемената и

збирне (сумарне) паушалне

– где се узима већи број елемената који одређују порески предмет.

б)стварна основица

је најадекватнији израз економске снге обвезника, јер се за њено

утврђивање примењује непосредни метод процене.

Методе за утврђивање висине пореске основице:

1. Индицијарна метода

– према одређеним спољашњим знацима, најстарији метода (у

Француској, порез на приход од зграда према броју врата и прозора).

2. Директна метода (метода пореске пријаве)

– утвђује се на основу података које је

пореском органу доставио сам порески обвезник. Претпоставке за њену примену су обавезе
на страни пореског обвезника (да води одговарајућу евиденцију, подноси пореску пријаву и
сл.), као и на страни пореског органа (да оцењује податке из пријаве и донесе решење).

3. Индиректна метода (метода пријаве трећег лица)

– у случајевима када је треће лице по

природи свог посла или по врсти података којима располаже упознато са чињеницама
релевантним за опорезивање пореског обвезника. Нпр. плаћање пореза по одбитку (код
пореза на зараде, послодавац је дужан да обрачуна и уплати порез на уплатне рачуне пореске
управе), обавеза банке да достави податке о приходима пореског обвезника.

4. Службена (административна) метода

– када релеванте податке порески орган обезбеђује

из извора којима располаже (у ситуацији када порески обвезник није поднео пореску пријаву
иако је био дужан да учини, када је поднео пријаву али које порески орган сматра
неверодостојним и када ни порески обвезник ни треће лице нису били у обавези да доставе
податке).

5.Метода парификације (упоређења)

– установљена да се бар приближно утврди пореска

основица, када недостају подаци обвезника. Претпоставка да два обвезника која обављају
исту делатност под приближно једнаким условима остварују исте или приближно исте износе
прихода.

7. Појам и вресте пореских стопа

Применом пореске стопе на пореску основицу израчунава се висина пореза. Најчешће је пореска
стопа изражена у проценту, а уколико је пореска основица специфична онда је пореска стопа
утврђена у апсолутном износу (код акциза 10 дин.по пакли цигарета).

Врсте:

1. пропорционалне –

пореска стопа остаје иста без обзира што се пореска основица мења. На

пример:

Пропорционалним стопама се остварује хоризонтална правичност опорезивања – лица исте
економске снаге треба да плате исти износ пореза.

2. прогресивне стопе

- пореска стопа расте са растом пореске основице; њима се остварује

вертикална правичност опорезивања, која подразумева да порески обвезник јаче економске снаге
треба да плати већи порез (онај ко има више треба већи порез да плати).

Врсте прогресивних стопа: а) глобална прогресија

– прогресивна стопа се примењује на

целокупну основицу; недостатак – и незнатно повећање пореске основице доводи до знатног
повећања пореског терета, јер ће се већ за прве јединице следећег разреда пореске основице
(нпр. када је пореска основица макар и за једну новчану јединицу већа) примениће се већа
пореска стопа. На пример:

Пореска основица

Пореска стопа

до 1000

10%

од 1001 до 2000

15%

од 2001 до 3000

20%

б) прогресија по траншама

- откалања недостатак глобалне прогресије; пореска основица је

подељена на више делова (транши) и на сваку од њих се примењује њена пореска стопа али тако
да се не примењује на целокупан износ него само за онај износ за који је пореска основица
прешла у следећу траншу. На пример:

Пореска основица

Пореска стопа

до 1000

10%

од 1001 до 2000

100+15% на износ преко 1000

од 2001 до 3000

250+20% на износ преко 2000

Пореска основица

Пореска стопа

1000 дин.

10%