ФАКУЛТЕТ ЗА ПРАВО, БЕЗБЕДНОСТ И МЕНАЏМЕНТ
„КОНСТАНТИН ВЕЛИКИ“ НИШ
С Е М И Н А Р С К И Р А Д
Предмет: САВРЕМЕНИ МЕЂУНАРОДНИ ОДНОСИ И ПОЛИТИКА
Тема: ТЕРОРИЗАМ КАО ГОРУЋЕ ПИТАЊЕ САВРЕМЕНИХ
МЕЂУНАРОДНИХ ОДНОСА
Ментор Студент
Проф. др Милован Вуковић Олгица Пауновић
ПР 56-Ч/17
Ниш, 2018.
САДРЖАЈ
Увод ...........................................................................................................................................3
1. Карактеристике тероризма ..........................................................................................4
2. Настанак савременог тероризма .................................................................................4
2.1 Узроци настанка тероризма ..................................................................................7
2.2 Објективни узроци тероризма ..............................................................................7
2.3 Субјективни узроци тероризма ............................................................................8
3. Међународни тероризам .............................................................................................9
4. Међународне организације као субјекти савремених међународних односа ......10
5. Супростављање тероризму – отклањање узрока ....................................................11
Закључак ................................................................................................................................14
Литература .............................................................................................................................15
2
1. Карактеристике тероризма
-
насиље, терористичко насиље не инструментално, односно није само себи сврха. То
насиље по правилу садржи претњу будућим насиљем.
-
изазивање страха код противника, деловање на вољу и психолошко расположење
људи (да се изазове психичка реакција интензивног страха) јесте примарни циљ
терора и тероризма као политичких средстава.
-
утицај на ширу околину, увек поред непосредне жртве постоји и шири циљ
застрашивања, крајњи му је циљ да већина становништва престане да подржава
поредак који он напада.
-
ненормалност тероризма, полази се од тога да се терористичким може назвати само
онај вид политичког насиља који одступа од општеприхваћених правила и који је на
одређен начин незаконит, недозвољен и неуобичајен.
Морална осуда тероризма би се могла свести на стару тврдњу како узвишени циљ не
оправдава нечасно и ниско средство. Успешност борбе против међународног тероризма неће
примарно зависити од исказане воље чланица УН да се одлучно боре против те савремене
пошасти. Она ће засигурно бити у директној корелацији с успешности превазилажења
наведених узрока и појава, успоставом глобалног мира и демократије, те посебно с
ублажавањем кардиналних разлика у степену развијености и с убрзанијим економским
напретком земаља чије је становништво на граници биолошке егзистенције.
2. Настанак савременог тероризма
Терор је свуда оруђе мањине која сматра да је угрожен неки општи интерес и у том
сопственом страху за очување општих интереса, мањина жели да изазове страх и језу
стварног или имагинарног непријатеља. И друго, тероризам по правилу не може да разлучи
праве кривце од оних који су невини.
2
Тероризам као стратегија тешко да може да изазове
суштинске политичке промене. Никада у историји тероризам, сам по себи, није био
политички успешан, нити је доводио до револуционарних промена.
Савет безбедности УН-а на састанку на министарском нивоу једногласно је усвојило нову
резолуцију којом се од свих држава чланица светске организације тражи активно учешће у
борби против међународног тероризма и оних који га подржавају. У тој резолуцији је с
правом наглашено да је тероризам једна од најозбиљнијих претњи међународном миру и
сигурности у овом веку, а од свих држава чланица УН-а тражи се да хитно примене и трајно
2
Никша Никодиновић, Америчка национална стратегија за борбу против тероризма на почетку 21. века,
Београд, 2017.
4
проводе досадашње одлуке савета безбедности и да појачају напоре да се искорени
терориризам у свету.
Почетком деведесетих година XX века, аутохтоне и мање-више самосталне терористичке
групе почеле су да слабе и да преиспитују своје фундаменталне поставке. Период од 1980. до
1983. године, означила су два упоредна процеса. С једне стране, регуларне снаге безбедности
многих земаља су повукле неколико значајних потеза, којима су поједине терористичке
организације разбијене или натеране да напусте традиционална поља дејства, а с друге
стране, за делове терористичких организација, који су пребегли из матичне земље у
иностранство, заинтересовале су се обавештајне службе, које су преузеле контролу и
отпочеле манипулацију са њима.
Истовремено, дошло је до чвршћег повезивања разнородних терористичких организација
на основу заједничког интереса за преживљавање. У оквиру те “међународне” сарадње,
терористичке организације су често у контакту са терористичким групама, створеним уз
помоћ и подршку појединих обавештајних служби или са групама терориста који су били у
вези са специјализованим органима појединих држава. Тако се, добијањем
“покровитељства”, појавио државни тероризам.
Експерти тврде да се све мање примењују стари облици тероризма. Наиме, све је мање
традиционалних, чврсто повезаних и организованих, те из једног центра руковођених
терористичких организација и мрежа, а све више “домаћих”, етнички и верски инспирисаних
терориста којима је публицитет довољна надокнада за све ризике којима се излажу. То се,
међутим, не може рећи за вође, који све више имају веома високе политичке претензије или
се чак налазе на високим политичким положајима.
3
Истражујући неке новије терористичке акте, група француских аналитичара је дошла до
закључка да је већина терористичких активности тзв. градске гериле изведена у близини
седишта великих информативних агенција, у време припреме ударних информативних
емисија на радију и на телевизији или у време одржавања неке медијски занимљиве
активности, као што су велики спортски спектакли, организоване прославе неких значајнијих
јубилеја и сличне манифестације на којима се окупљају масе људи. Основни разлог за то
била је могућност за медијско приказивање терористичког дела и помињање извршиоца
терористичког акта (какви политички или други ефекти се могу очекивати ако нико не зна ко
је извршио терористички акт?).
3
Мр Раде С. Ковачевић, Политички аспекти и детерминанте борбе НАТО против тероризма, Београд, 2015.
5
