2
Живот и дело Бранка Миљковића
Бранко Миљковић (Ниш, 29. јануар 1934 – Загреб, 12. фебруар 1961) један je од
најпознатијих српских песника друге половине двадесетог века, есејиста и преводилац.
Миљковићева породица води порекло из Заплања, одакле су се његови родитељи
доселили у Ниш. Завршио је гимназију
Стеван Сремац
у Нишу, где је његов песнички
дар откривен у школском књижевном друштву
Његош
, у коме је, поред осталих, била и
песникиња Гордана Тодоровић. У Нишу објављује своје прве песме. Године 1953.
одлази у Београд на студије. Дипломирао је филозофију на Филозофском факултету у
Београду 1957. године. Још као студент са Драганом М. Јеремићем и групом песника
оснива групу неосимболиста (1956) у настојању да у поезији синтетизују песничко
искуство симболиста и надреалиста. Прве песме у Београду објављује му Оскар
Давичо у часопису
Дело
, и тиме му отвара врата осталих часописа и издавача. Убрзо
следи његова прва збирка песама
Узалуд је будим
(1956) којом постиже успех код
публике и критичара.
Његове ране песме показују утицај француских симболиста Валерија и
Малармеа, као и Хераклитове филозофије. Најзначајнија је његова збирка
Ватра и
ништа
у чијој се основи, поред античких митова, налазе национални митови и легенде
које је он уткао у сопствену поетику, посебно у циклусу
Утва златокрила.
Поред поезије, писао је есеје и критике и бавио се превођењем руских и
француских песника.
Услед личних неспоразума са једним бројем песника и пријатеља, напушта
Београд у јесен 1960. године, и одлази за уредника културе у Радио Загребу. Убрзо
потом, 12. фебруара 1961, налазе га обешеног на периферији Загреба. Његова изненадна
и прерана смрт отворила је Пандорину кутију разних интерпретација и нагађања, но и
данас је највероватнија верзија да је реч о самоубиству.
2
Биље у поезији Бранка Миљковића
Разноврсни мотиви, слике и симболи биљног порекла заступљени су у поезији
Бранка Миљковића. У Миљковићевим песмама уочљиви су делови биљака, биљне
врсте и заједнице као и биљке уопште. Биљни свет је присутан у самим текстовима и
појединим песмама. Осим тога и неки циклуси песама носе биљна имена. Такве су:
Похвала биљу, Цвет, Радни цвет, Зова, Расковник, Биљко, Прах ружама такнут до
мириса се вину
.
У поезији Бранка Миљковића видљиви су сижеи који потичу из паганске, тј.
библијско-хришћанске митологије као и митски мотиви који припадају народном
предању што је заступљено у збирци
Ватра и ништа
. Присуство митских прича не
значи да је Миљковићев свет истовремено и митски. На основу недостатака витализма
и сведености еротског на платонско, може се закључити да свету Миљковићеве поезије
управо недестаје кључна особина да би био изворно и потпуно митски. У том свету не
постоји битна компонента митског космоса тј. фолклорни хронотоп који карактерише
изједначавање космичких, биљних и људских особина и ритмова. Трагови овог
изједначавања присутни су у Миљковићевом поетском свету, тј у биљној сфери, па се
тако у његовој поезији јавља сећање на заборављено пролеће које чува биљна семенка.
Оваква концепција видљива је у Миљковићевом чланку о поезији Танасија
Младеновића. У овом чланку Миљковић је изнео своје размишљање о биљкама и каже
да је биље померено у људски доживљај. Биље које дрхти, чезне, жуди по
Миљковићевом мишљењу представља симбол и слику доживљеног и искоришћеног
сунца као и могућност светлости и живота. Песник тражи своје јединство са природом
у питомом биљу. За разлику од биљке, животиња је нешто непосредно и исувише
брутално, па самим тим не би могла да симболизује песникову жеђ за сунцем и
животом.
Биљке су веома важан елемент како у имплицитној, тако и у експлицитној
поезији Бранка Миљковића што потврђују и огледи у којима овај песник износи своја
основна поетичка начела. У тексту посвећеном Алену Боскеу, у опису само развоја
песме, Миљковић посеже за примерима биљног порекла настојећи да објасни
међузависност језика, поезије и стварности. Песник у овм тексту износи мишљење да
на почетку самоостваривања поезије речи и песма нису истините:
Ја сам рекао 'јабуко' јабуци;
Она ми је рекла 'лаж'!
1
1
Орфејско завештање Алена Боскеа
, у: Бранко Миљковић,
Поезија
, Просвета, 1981, стр. 328.
