САДРЖАЈ:

САЖЕТАК

ABSTRACT

1. БУДИЗАМ

1.1.

Ширење будизма у Кини

2. БУДИЗАМ И КИНЕСКА КУЛТУРА

3. ДАОИЗАМ

3.1.

Даоизстичке секте

4. ОДНОС БУДИЗМА И ТАОИЗМА

ЗАКЉУЧАК

ЛИТЕАРТУРА

САЖЕТАК

Кинески будизам је обликовао кинсеку културу у широком спектру области,

укључујући уметност, политику, књижевност, филозофију, медицину и материјалну
културу.

Превод великог броја дела индијских будистичких писама на кинески и укључивање

ових превода заједно са радовима, који су у Кини постављени у штампани канон, има
далекосежне импликације за ширење будизма у читавој кинеској културној сфери,
укључујући Кореју, Јапан, Риукиу острва и Вијетнам. Кинески будизма је обележен и
интеракцијом индијских религија, кинеске религије и даоизма.

Таоизам, познат и као Даоизам, религиозна или филозофска традиција кинеског

порекла   која   наглашава   живљење   у   хармонији   са   Тао.   Тао   је   основна   идеја   у   већини
кинеских филозофских школа. У Таоизму, међутим, то означава принцпи који је извор,
обли   и   суштина   свега   што   постоји.   Таоизам   се   разликује   од   конфучијанизма,   не
наглашавајући   ригидне   ритуале   и   друштвени   поредак.   Даоистичка   етика   варира   у
зависности   од   одређене   школе,   али   генерално   наглашавају   „wu   wei“   (без   напора)
„природност“, једноставност, спонтаност и три блага: „саосећање“, „скромност“ и
„понизност“.

И даоизам и будизам имају идеју да „прате ритам природе“, али ј њихов циљ

сасвим другачији.

У даоизму, људи прате ритам природе, будите мирни у уму, направите „магичне

медицинске сферичне пилуле“, како бисте продужили живот – другим речима, покушати
најбоље да избегнете смрт, али у будизму смрт заправо представља почетак новог,
мудријег живота, и треба је мирно прихватити. Дакле, иако оба система кажу да је лепо
бити окренут према природи и бити миран у уму, будизам је пружио више
алтруистичних идеја, док се даоизам бави релативно више сопственим благостањем.
Даоизам је позајмио многе идеје из будизма али за другачији циљ.

Кључне речи: будизам, кинеска култура, даоизам, сличности и разлике

1. БУДИЗАМ

1.1.

Ширење будизма у Кини

Прве будистичке сутре стигле су у престоницу царства позног Хана, Луојанг, у

време цара Мингдиа (58-76.године). У истом периоду забележена је активност будиста у
још једном граду, Пенгченгу. Почетком 2. Века настала је чувена „Сутра од 42 члана“ –
прво објашњење основа будистичког учења на кинеском језику. Но, ловорике
родоначелника кинеског будизма понео је парфјански монаф, Ан Шигао, који је стигао у
Луојанг 148. Године. Уз помоћ групе кинеских помоћника Ан Шигао је превео на кинески
језик око 30 будистичких дела.

Од владајућег врха Кине нова религија је призната у 4. Веку – када су постојале

мешовите   кинеско   –   номадксе   државе   на   северу   и   када   је   на   југу   владала   мистички
настројена аристократија. Окружени свеопштом мржњом и непријатљеством, будисти су
заузели   позицију   „неучествовања   у   утакмици“   и   вешто   користили   њене   предности.
Управо тада су се прославили будистички пустињаци, који су се, пошто би се настанили у
некој   од   поштованих   планина,   прихватили   улоге   непристрасних   учитеља   света.
Будистички идеал равноправности људи био је примамива алтернатива друштва у којем се
међу појединим слојевима повлачила оштра, готово непремостива граница.

Будизам је карактерисала велика разноликост облика и метода мисионарског рада.

Паралелно са преводима и коментарима санскритских текстова, широко су се обављале
проповеди за народ. Док се образована елита друштва интересовала филозофским
аспектима будистичког учења, у популаризацији нове ере, у нижим слојевима и међу
некинеским народима огромну улогу одиграла је магијска пракса, којој су будистички
монаси радо прибегавали.

Спој будистичког учења и кинеске учености догодио се крајем 3. Века, током

превођења канона будизма – Махајане – у којима је изложена доктрина прађни – парамите
(„мудрости преласка на другу обалу“). Тај филозофски систем, који је у 1. Веку разрадио
индијски будиста Нагарђуна, негирао је дуализам апсолута – нирване, и света узрочности
– сансаре и смисао спасења видео у унутрашњем самооткривању своје истинске природе.

У јужнокинеском царству највећи допринос развоју будизма дали су учени монах

Даоан (312-385) и његов ученик Хуијуан. Прво је разрадио манастирски статут за пример
и установио култ буде Маитреје.Док је раније презиме монаха по традицији био назив
земље одакле је родом, Даоан је предложио јединствен знак „Ши“ (од речи Шакја – род,
из којег је потицао Буда) за све монахе. Хуијуан је познат као сјајан полемичар и оснивач
култа владара раја „Чисте Земље“ Амитабе, који је постао изузетно популарно божанство

на   Далеком   истоку.   На   северу   велики   савременик   Хуијуана   био   је   кучарски   монах
Кумарађива,   који   је   дошао   у   Чанган   402.   Године.   Заједно   са   групом   помоћника,
Кумарађива   је   обавио   огроман   рад   на   преводу   будистичких   сутри.   Почео   је   период
„индијанизације“   кинеског   будизма,   брижљивог   учења   слова   канона.   У   5.   -   6.   веку
будистичка историографија разликује шест егзегетичких школа, груписаних око индијског
учитеља   и   одређеног   скупа   текстова.   Са   идејног   становишта   највећи   одјек   имала   је
активност   ученика   Кумарађиве   и   Хуијана,   Даошенга   (умро   434.   године),   који   је
формулисао учење о присуству Буде у свим живим бићима.

Слика 1. Статуа Буде у пећинским храмовима у Лунгмен у близини

Луојанга, провинција Хенан, 6. Век

У епохи јужних династија будизам је достигао свој процавт за владавине

императора династије Ланг Ву-диа (Сјао Јана). Још 504. Године Сјао Јан је примио пет
завета упасака (световних будиста) и фактички уздигао будизам у ранг државне религије.
Манастири су постали велики земљопоседници и места гомилања богатства. На северу се
будизам развијао у другачијим облицима. Овде о његовој судбини нису одлучивале
аристократе, већ ратоборне вође „варвара“. Стога је у будистичкој проповеди на северу
велики значај имала магија, блиска шаманистичким веровањима номада. Док су на југу
будисти, угледајући се на индијске узоре, бранили своју независност од императорске
власти, дотле су њихова браћа по вери на северу сами тражили подршку и

За идејни развој будизма најплодоноснији је био период од средине 6. До 8. Века.

За то време формирало се неколико оригиналних школа, које су оставиле наслеђе чисто
кинеског будизма. Од њих су неке имале доктрину претежно филозофско –
контемплативног карактера, друге су акценат стављале на веру и верску праксу. Али све је
мотивисала тежња ка хармонској завршености доктрине, и ту су се позивале не толико на
текстове, колико на дух учења Буде.

„Филозофске“ школе кинеског будизма биле су, пре свега, школа филозофске

синтезе, а њихов процват се, нимало случајно, поклопио са оснивањем империје Суи и
Танф. У почетку је доминирала школа Тиентаи (по имену планине у Џеђиангу, где се
налазио главни манастир школе), коју је основао монах Ђији (538.-597. Године). У учењу
Теинтаиа   јасно   су   изражене   главне   особине   кинеског   будизма:   поглед   на   свет   као   на
јединствену   целину,   идеја   међусобног   прожимања   појавног   и   суштинског,   потврда
могућности спасења у овом животу свих живих бића. Ђији је разрадио четворостепену
хијерархију   школа   будистичке   мисли,   које   су   одговарале   различитим   нивоима
просветљења, и настојао је да обједини традиције будизма севера и југа Кине. Владари
династије   Суи   били   су   покровитељи   школе   Теинтаи   и   користили   је   као   средство
идеолошке консолидације империје. Највише достигнуће филозофског будизма била је
школа Хуајан, чији је оснивач био Ду Шун (557-640. године). Хујана је делила погледе на
свет Теинтаи, али је жељену синтезу подигла на нов ниво. Та школа је заузимала водеће
позиције од 8-9. века.

Слика 3. Унутрашњост будистичког храма