1
1.UVOD
Delatnost osiguranja čine poslovi osiguranja, poslovi reosiguranja, kao i poslovi posredovanja u
osiguranju i reosiguranju i zastupanja u osiguranju. Društva koja obavlјaju poslove osiguranja,
odnosno poslove reosiguranja. Društvo za osiguranje je pravno lice sa sedištem na teritoriji
Republike Srbije (u dalјem tekstu: Republika) koje je dobilo dozvolu Narodne banke Srbije za
obavlјanje poslova osiguranja. Društvo za reosiguranje je pravno lice sa sedištem na teritoriji
Republike koje je dobilo dozvolu Narodne banke Srbije za obavlјanje poslova reosiguranja.
Osiguranje imovine i lica je dobrovolјno, osiguranje imovine i lica je obavezno u slučajevima
propisanim zakonom. Poslovi reosiguranja su zaklјučivanje i izvršavanje ugovora o
reosiguranju kojim se osigurani višak rizika iznad samopridržaja društva za osiguranje prenosi u
reosiguranje. Društvo za osiguranje dužno je da reosigura obaveze iz ugovora o osiguranju
iznad samopridržaja. Samopridržaj društva za osiguranje je iznos ugovorom preuzetih rizika
koji društvo uvek zadržava u sopstvenom pokriću i koji može pokriti sopstvenim sredstvima.
Društvo za osiguranje dužno je da uvek zadrži deo rizika u samopridržaju, društvo za
osiguranje može preneti celokupan rizik u reosiguranje u inostranstvo za rizike utvrđene
međunarodnim ugovorom.
Reosiguranje svoj nastanak i postojanje duguje činjenici da ni jedno društvo za osiguranje ne
može ili ne želi samo da nosi sve rizike što ih je preuzelo. Isto tako niti jedno nacionalno tržište
osiguranja ne zadržava sve preuzete rizike, već ih delimično prenosi na svetsko tržište
reosiguranja. Drugim rečima, reosiguranje kao instrument dodatne diversifikacije rizika je
nezaobilazna potreba svakog društva za osiguranje i važan sastavni deo svakog nacionalnog
tržišta.
Osiguravajuće društvo se reosigurava kod jednog reosiguravača, a taj prenosi dalje, ne jednom,
već desetinama reosiguravatelja – svakome tek nekoliko procenata ili čak promila rizika. Time
se bitno umanjuje takozvani rizik likvidnosti osiguravača tj. opasnost da reosiguravač neće biti
finansijski sposoban da isplati neku veliku štetu budući da rizik nije na jednom, već na
desetinama reosiguravača. Otuda proizilazi da je reosiguranje tipičan međunarodni posao, koji
danas nužno prevazilazi nacionalne i državne granice. Karakteristično za poslove reosiguranja
je da između reosiguravača i osiguranika ne postoji nikakav pravni, pa u izvesnom smislu ni
ekonomski odnos.
2
2.Pojam reosiguranja
Reosiguranje – bar kada je reč o srpskom pravu – predstavlja institut Prava osiguranja o kome se
nedovoljno zna. To ne treba da čudi budući da je reč o ugovoru koji tradicionalno nije uređen u
delu građanskog zakonika ili zakona o ugovoru o osiguranju. Diskutabilna su, dakle, sva
obeležja ugovora o reosiguranju: počev od definicije preko bitnih elemenata do toga kako se
ispoljava načelo savesnosti u ovoj specifičnoj oblasti poslovnog prometa. Stoga je autorka tako
koncipirala rad da, najpre, definiše ugovor o reosiguranju i objašnjava poziciju reosiguranja u
sistemu osiguranja. Naglašeno je da se ugovor o reosiguranju nadovezuje na ugovor o
osiguranju, čime se omogućava dalji transfer rizika. U pitanju je poslovnopravni ugovor,
zaključen između stručnjaka za osiguranje; često sa međunarodnim obeležjem; koji u velikom
broju slučajeva zaslužuje kvalifikativ adhezionog ugovora; aleatoran i dvostrano obavezan
ugovor; čije se prestacije izvršavaju trajno, itd.
Značaj reosiguranja u sistemu osiguranja raščlanjen je na tri komponente: povećanje kapaciteta
tržišta osiguranja, garancija ispunjenja preuzetih obaveza osiguravača i regulatorni učinak na
osiguranje. Autorka zaključuje da je ugovor o reosiguranju tipičan poslovnopravni ugovor,
redigovan od strane stručnjaka za (re)osiguranje, koji počiva na uvažavanju zajednice interesa
osiguravača i reosiguravača. Isti može vršiti ciljnu funkciju samo ako se obe strane ponašaju u
skladu s pravilima o upravljanju rizikom, odgovorno i savesno.
Prvi paragraf člana 779.nemačkog Trgovačkog zakona daje sledeću definiciju reosiguranja:
„reosiguranje je osiguranje rizika koji je preuzeo osiguravač“.
Međusobni odnos između osiguravača i reosiguravača,reguliše se ugovorom po kome
„...jedana strana,reosiguravač, preuzima obavezu da drugoj strani,osugoravaču, plati deo
iznosa,ili čak i čitav iznos,koji je platio,ili treba plati osiguraniku ili osiguranicima,a osiguravač
preuzima obavezu da reosiguravaču plati određenu premiju.
Prema tome,osnovni preduslov za postojanje funkcije reosigu,jeste zaključeni ugovor o
osiguranju.Osiguravač preuzima rizik i u onim slučajevima kada oceni da bi eventualna velika,
delimična, ili totalna šteta ugrozila njegovu solventnost, zadržava za sebe onoliki deo tog rizika
koji u slučaju štete može isplatiti, a da istovremeno ne dovede u opasnost sopstvene fondove.Taj
deo koji osuguravač zadržava za sebe , naziva se samopridržaj.Samopridržaj može biti izražen u
apsolutnim ili relativnim iznosima.Preostali deo rizika osiguravač predaje reosiguranju.Ovako
preuzeti deo rizika reosiguravač, ili u potpunosti zadržava za sebe kao sopstveni samopridržaj,
ili što je u najčešćem slučaju u praksi, on sam zadržava onoliki deo koliki može pokrivati
sopstvenim sredstvima, ako do štete dođe, a ostalo predaje drugom reosiguravaču.Ove relacije
imaju sopstvenu terminoligiju nastalu iz sledećih pojmova:osiguravač ustupa deo obaveze
reosiguravaču i on za reosiguravača time postaje cedent.Reosiguravač preuzima deo obaveze i
naziva se cesionar.U slučajevima kada reosiguravač prenosi deo obaveze na druge
reosiguravače, oni vrše retrocesiju,a ti reosiguravači se nazivaju retrocedenti.Na ovaj način se
najpre distribuira premija, a u slučaju nastanka štete i sam iznos štete.
Napretkom nauke i tehnike stvorena su ogromna materijalna dobra sa veoma izraženom
koncepcijom velikih vrednosti na jednom mestu.Direktni osiguravači su sve manje u stanju da
sopstvenim sredstvima obezbede pokriće ovako teških rizika , te je jedino rešenje u
tzv.atomizaciji rizika, a nju pruža reosiguranje.Rizik se raspoređuje na veći broj subjekata,
4
3.1.Aktivna reosiguranja
Preuzimanje rizika u reosiguranju od strane reosiguravača, u uobičajenoj tehnologiji naziva se
aktivno reosiguranje.Ovi rizici mogu biti preuzeti od osiguravajućih organizacija i to je obično
najveća stavka u okviru ukupnog pokrića.Daljom analogijom, ovi poslovi mogu se proširiti, na
aktivna reosiguranja u zemlji i inostranstvu.
Osnovni interes svakog reosiguravača je što širi obim poslova aktivnog reosiguranja, jer na taj
način u sopstvenom samopridržaju može da vrši veći odabir rizika i na toj osnovi da formira
sopstvene fondove, kako za pokriće troškova poslovanja, tako i za stvaranje rezervi
sigurnosti.Pritome je veoma važno da se prilikom preuzimanja rizika u aktivno reosiguravajuće
pokriće priđe sa jasno opredeljenjim stavovima, baziranim na mogućnostima pokrivanja rizika
u domenu sopstvenog samopridržaja, kao i realno procenjenim kretanjima ukupne nacionalne
ekonomije, ako se radi o preuzimanju aktivnih poslova iz inostranstva.Ovde se misli, pre svega,
na oprezan pristup kod cediranja inostranih rizika u vreme visoke devalacije domaće valute. U
takvim slučajevima i relevantno male štete iz inostranstva mogu ozbiljno da ugroze solventnost
domaćih reosiguravača.
3.2. Pasivna reosiguranja
Slučajevi kada reosiguravač predaje deo rizika drugim reosiguravačima u retrocesiju nazivaju
se poslovnim reosiguranjem.Kao i aktivna, tako i pasivna reosiguranja mogu biti zaključena na
nivou zemlje i inostranstva, i to sve u zavisnosti od veličine rizika i mogućnosti prihvata u
pokriće domaćih reosiguravača.
Pasivnom reosiguranju mora se prilaziti sa određenom dozom opreza, u čijoj osnovi treba da
postoji dobro proanalizirana mogućnost pokrivanja rizika.Dok sa jedne strane postoji opasnost
od suviše velikog odliva premije u slučaju predaje u retrocesiju i onih delova rizika koje bi
reosiguravač mogao zadržati u sopstvenom samopridržaju, sa druge strane preti još veći rizik
ako reosiguravač zatraži za sebe više no što mu njgove rezerve sigurnosti dozvoljavaju.
4. Mehanizam reosiguranja
Delatnost reosiguranja je po mnogo čemu specifičan posao.Na reosiguravajuće poslove utiče
veliki broj faktora, počev od političkog i ekonomskog sistema jedne zemlje, pa preko određene
pravne regulative, strukture privrede, pa do poslovne politike osiguravajućih organizacija, broja
osiguravača, broja sesije, broja i kvaliteta retrocesionara.
Ekonomsko stabilne zemlje kao što je naša, gotovo po pravilu rade pasivne poslove reosiguranja
u odnosu na inostranstvo i bave se najvećim delom izvozom rizika u reosiguranje, broja cesija,
zadržavajuči u sopstveno pokriću ili na malom, ili ni malo ili relativno mali deo resosiguraniog
pordfelja.
5. Osnovni pojmovi o reosiguranju
S obzirom na specifičnost delatnosti reosiguranja, u njoj se pojavljuju neke oblasti koje se ne
susreću kod osiguranja, pa je potrebno da se pobliže i objasne pojmovi sa kojima se u
reosiguranju operiše.Vredno je napomenuti da je jezik sa kojim se u međusobnom
komuniciranju reosiguravači služe, engleski jezik, pa su mnogi izrazi i sinonimi iz tog jezika.
5
5.1.Samopridržaj
Samopridržaj je jedan od osnovih činilaca prilikom opredeljivanja koji će rizik ići u
reosiguranje.To je, onaj deo jednog rizika kojeg osiguravač može pokriti u slučaju velike
delimične ili totalne štete iz sopstvenih sredstava , ali tako da isplatom štete ne postane
insolventan.Visina samopridržaja zavisi od niza faktora, i njegovo izračunavanje je pre svega,
rezultat rada aktuarske službe, ali i kombinacija još niza činilaca, kao što su : tehnička premija,
rezerve sigurnosti, suma osiguranja, maksimalna mogućnost štete i dr.Pravilno izračunata
visina samopridržaja je od izuzetne važnosti.Prenizak samopridržaj može za kompaniju da
znači veliki i nepotreban odliv premije u reosiguranje, dok pak, previsok nosi opasnost da će
isplatom velike štete kompanija zapasti u finansijske teškoće i postati nesolventna.Samopridržaj
se naziva deo rizika koji nosi osiguravač u proporcionalnim ugovorima.Međutim kod
neproporcionalnih ugovora deo koji nosi cedent naziva se prioritet.
Određivanje samopridržaja po riziku
Za razliku od velikih, dobro razvijenih kompanija, male firme, čiji je portfelj još uvek
neizbalansiran, moraju odrediti samopridržaj shodno svojim finansijskim kapacitetima, mogu
biti primorane da izlože riziku proporcionalno mnogo veći deo svog kapitala nego što to čine
veće kompanije, a ostaju u zakonskim okvirima i normama prirodne obazrivosti kao i velike
kompanije.Pri tome:
-maksimalni pridržaj po riziku i po šteti nije veći od 1% od kapitala i slobodnih rezervi (do
0,5%)
-pridržaj po šteti je negde oko 1% od premije zadržane za sopstveni račun kod odnosnih grana
(do 10%)
-likvidna sredstva treba da imaju vrednost od oko petostrukog maksimalnog iznosa
samopridržaja po šteti u najvažnijoj grani za neku kompaniju.
Ovde takođe trebe napomenuti da u velikom broju zemalja koje su pogođene inflacijom,
nominalni kapital neke osiguravajuće kompanije često predstavlja samo mali deo njenih
stvarnih finansijskih sredstava.Onda ostaje na rukovodstvu kuće da odluči koja će finansijska
osnova biti uzeta za obračun samopridržaja.
Kada se određuje samopridržaj za katastrofalne događaje treba imati na umu da se katastrofe ne
dešavaju često, pa bi dug međuinterval trebao da bude dovoljan kompanijama da akomuliraju
specijalne rezerve.
Elementi za određivanje samopridržaja se razlikuju za svaku granu ponaosob.
Neke od najbitnijih su:
Požar
Odlučujući faktori su lokacija rizika, njegova konstrukcija, sadržaj, namena i preventiva šteta i
mere zaštite.
Šematski prikaz samopridržaja kod požara ima sledeći izgled:
7
5.2. Maksimalno moguća šteta
Maksimalno moguća šteta (MMŠ) je drugi faktor, veoma bitan za opredeljenje prilikom
davanjem rizika u reosiguranje.U stručnoj terminologiji, ova kategorija se popularno zove
„PML“(Probable maximum loss).Poznato je, naime, da se prilikom štetnog događaja nikada ne
dešava apsolutno uništenje jednog materijalnog dobra.U najgorem slučaju, ostaje makar
otpadni materijal, koji ima izvesnu materijalnu vrednost.PML upravlja predstavlja maksimalni
iznos totalne štete koja se najednom osiguranom riziku može desiti.Prema tome, PML je
ekonomska kategorija i predstavlja na određenom osiguranom objektu ili grupi objekata, koji
čine rizike, onu najveću štetu, koju je po određenim iskustvima, stručnoj oceni i poznavanju
tehničkih i tehnoloških specifičnosti pojedinih rizika moguće očekivati.Procenom PML-a
određen je limit do kojeg se proteže odgovornost reosiguravača.Na ovaj način se vrši ukupna
distribucija jednog rizika.Prvo osiguravač (cedent) određuje učešće svog samopridržaja u
okviru PML-a, da bi se nakon toga na nivou reosiguranja, preostali deo podelio između
reosiguravača.Dakle, PML je jedan od osnovnih faktora od kojih se polazi prilikom
reosiguranja rizika.Stoga je procena PML-a veoma stručan i složen posao, naročito ako se radi o
komplikovanoj uvoznoj opremi, opremi proizvodnje u više zemalja ili zastareloj opremi koja se
više ne proizvodi.Posao procene PML-a treba da rade specijalizovane institucije ili tim
najrazličitijih stručnjaka (inžinjera, ekonomista, tehnologa), eksperata za pojedine discipline
sadržane u jednom riziku, koje po pravilu angažuje osiguravač.
Kao i u slučaju samopridržaja, pravilna procena PML-a je izuzetno važna, jer potcenjen ili
procenjen PML mogu da imaju posledice kao i kod iste greške u proceni samopridržaja.PMLse
najčešće izražava u apsolutnim brojevima, ali može biti određen i u relevatnim (procentima).
Da bi sprečili manipulaciju osiguravača, koji su niskom procenom PML-a plaćali relativno
niske premije reosiguranja, a pojavom štete naplaćivali daleko veće iznose od vrednosti PML-a,
reosiguravači u ugovor obično unose klauzulu o pogrešnoj proceni PML-a, koja se kreće o
priznanju greške, u proceni od 50% pa do 200%, sve u zavisnosti od iskustva i poverenja u
cedenta.
6. Ugovor o reosiguranju
Ugovor o reosiguranju, je po svojoj prirodi osiguravajući posao, u kojem reosiguravač uz
ugovorene uslove preuzima uz svoje pokriće deo obaveze osiguravača (cedenta) iz ugovora o
osiguranju.Naime, ne može nastati obaveza iz reosiguranja, ako nema osnove u sklopljenom
ugovoru o osiguranju.Obaveza reosiguravača temelji se na obavezi prvoosigurača koji je
preuzeo u sklopljenom ugovoru o osiguranju, jer gde nema osiguranja, ne može biti ni
reosiguranja.Odnos između osiguravača i reosiguravača se bazira na principu „uberrima fides“
tj. na neograničenom poverenju.
Ovo poverenje se proteže na preuzimanje rizika, obračun šteta i održavanje samopridržaja i
cesija.
Ugovor o reosiguranju se smatra poverljivim i nepoznatim za javnost. On je takođe jedna
međunarodna transakcija , što svako proučavanje izuzetno komplikuje.Osim toga, rasprave
između osiguravača i reosiguravača se vrlo retko rešavaju izvan suda, arbitražom, bez
publiciteta.Između cedenta i reosiguravača se zaključuje ugovor, po kome se cedent obavezuje
