7. ОСНОВНА ОБЕЛЕЖЈА НАУКЕ
Јединственост науке.-
састоји се у јединствености свих научних подручја, унутар
њих научних поља или области, унутар поља или области научних грана, унутар грана
научних огранака, унутар огранака предмета. Зависно од њихове хијерархије и нивоа,
посматрано хоризонтално или вертикално, између појединих делова и елемената система
науке постоје мање или више, посредне или непосредне везе. Наука је јединствени
систем, као што је и свет јединствени систем, а они се могу посматрати ма макро, мезо и
микро становишта.
Јединство научне теорије и праксе.-
Нема објективне научне спознаје која се
посредно или непосредно, пре или касније, не примењује. И обрнуто. Нема објективне
стваралачке праксе која се на било који начин, у било којем облику или у било којем
обиму, не темељи на науци. Само наука која се делотворно примењује у пракси, је права
наука. То, међутим, не значи да наука не може и не сме бити и теоријска. Зато се често и
спомиње изрека „Ништа није тако практично као добра теорија“ (Имануел Кант)
Научна истраживања и научне методе.-
Основно обележје научног истраживања
јесте да оно има научну сврху, циљеве и задатке, те да се користи научним методима. У
научном истраживању, па и најједноставнијег проблема и предмета истраживања, и у
формулисању резултата истраживања, по правилу, се користи више научних метода у
одговарајућим комбинацијама. Наука се од свих других облика друштвене свести
разликује највише управо у примени научних метода. Сходно томе, може се утврдити да
нема научног истраживања и науке без примене научних метода, те да научне методе
заједно са научном инфраструктуром и супраструктуром и људским потенцијалима чине
најважније елементе „производње“ науке.
Креативност науке (стваралаштво).-
Креативност израња из активног знања
интелигентних научника, без које не би било ни науке ни доприноса науке. Креација је
најважнији квалитативни елемент научника. Међутим, нема креације без интелигенције
и активног знања, односно, нема науке без интелигенције, знања и креације. За
креативност, односно, научно стваралаштво, потребна је одређена критична маса
интелигенције. У научном стваралаштву узајамно се прожимају, преплићу и допуњују
креација (лат.
creare
– створити, саздати дело, нешто ново) и инвенција (лат.
invenire
–
открити, измислити, стваралачка фантазија, изумитељски дар, способност изналажења).
Креативан научник треба да буде и инвентиван, тј. он мора бити домишљат, проницљив,
маштовит, досетљив, проналазачки тип.
Свесно организовани тимски рад научника.-
У далекој прошлости доминирао је
научник, појединац. Један је научник располагао готово целокупним светским знањем
(нпр. Аристотел). Међутим, прогресивни пораст научних сазнања, утицао је и на
повећавање броја научника који су познавали целокупно светско знање. У савременим
условима остваривање темељних функција науке захтева удруживање знања и напор
научника бројних специјалности, који морају користити модерну научну
инфраструктуру и савремене методе науке, без којих није могуће прикупљање и
обрађивање великог фонда информација из разних подручја и на темељу њих рационално
презентирање резултата научно-истраживачке делатности. Такав задатак науке могу
остваривати само свесно организовани тимови научних стручњака различитих
специјалности, који су опремљени савременом научном техником и који напорно раде на
постизању научно одређених циљева, тј. решавања актуелних проблема истраживања из
неисцрпног резервата природних и друштвених појава.
Закон убрзаног развоја науке.-
Стално повећавање броја научника, број
објављених публикација, научних дисциплина и скраћивање времена од проналаска до
његове примене, резултат је брзог развоја науке. У последњих 100 година повећао се број
научника и истраживача за више од хиљаду пута, а на 10 000 становника за више од 250
пута. Сматра се да у једној години живи и ради око 80% свих научника који су икада
деловали на планети. Још пре 150 година се тврдило да наука расте исто као и
популација, а популација расте пропорционално броју последње генерације, па наука
напредује пропорционално маси знања коју је оставила претходна генерација. Многи су
аутори констатовали експоненцијалну природу развоја науке, али развој неког научног
система треба пратити прелазом експоненцијалног раста у логички раст. Међутим, ако се
то не догоди, систем се распада као што се распада и човек који умире.
Динамички развој науке.-
Наука је сложени динамички систем, стално се мења,
усавршава, прилагођава окружењу или окружење прилагођава себи (тј. научним
законима и теоријама), стваралачки и критички ревидира научна наслеђа из прошлости,
ствара нова знања о прошлости и садашњости, а за будућност. Наука је, према томе,
најефикасније средство које производи општи напредак, али напредак технике,
технологије, уметности, културе, и доприноси мењању друштва, али и неких природних
појава. Неприхватљива су становишта о статичкој науци као одређеном квантуму знања
о друштву и природи који нема на њих утицај.
Објективност и наука.-
Објективност је једно од темељних обележја науке. То је
тзв. златно правило науке. Приступ научном истраживању може бити и субјективан, али
немају никакво значење, као на пример, много, пуно, више, мање, велико, мало, огромно,
големо, колосално, повећава се, опада, расте, развија бржим темпом и сл. Све такве и
сличне изразе треба прецизно измерити, квантификовати и формулисати или их
изоставити. Јер и научницима друштвених и хуманистичких наука стоје на располагању
не само квалитативне него и квантитативне научне методе, па их треба користити.
Поузданост и наука.-
Поузданост подразумева чврсту и непобитну аргументацију
научних знања, чињеница, теорија, закона и законитости. То није могуће постићи без
квалитетних научних и емпиријских информација о одређеној појави. У сваком научном
пројекту свако сазнање мора бити аргументовано, доказано, хипотеза образложена.
Непрекидно треба постављати питања: „Је ли то баш тако? Може ли то бити другачије?
Који аргументи потврђују, а који оспоравају одређену тврдњу?“ То, заправо, значи да
сваку тврдњу треба проверити. Ако неко тврдњу не подупире ниједан непобитан доказ,
односно, аргумент, онда је треба одбацити. Међутим, од сваког правила може постојати и
изузетак, па се некада може десити да су тврдње са мање доказа за науку вредније од оних
са много више доказа. Све, заправо, зависи, ради ли се о субјективној поузданости или о
објективној поузданости, а при чему се свакако предност даје објективној поузданости.
Систематичност и наука.-
Научно истраживање и формулисање резултата
таквог истраживања је незамисливо без систематичног приступа, односно,
систематичности. Све фазе истраживања и израде научних дела морају бити прожете
систематичношћу. Свака активност истраживача треба да има план, сврху и циљеве,
редослед, почетак, извршење, завршетак, термине и сл. Сваку поједину активност треба
третирати као елемент, сегмент и подсистем свих активности истраживача које
представљају сложени систем вишег реда. Све те активности морају бити логички
повезане, временски, хоризонтално, вертикално, бројчано.. тако да се у сваком тренутку
тачно зна редослед, подређеност, надређеност, место, значај, задатак, циљ сваког од њих.
Принципе систематичности није довољно научити, њих треба вежбањем усвојити, те
рационално и делотворно примењивати.
Аналитичко-синтетички поступак и наука.-
У научном истраживању и
формулисању резултата истраживања, као и у сваком другом осмишљеном послу,
примењују се аналитичко-синтетички поступци. Такви су поступци постали власништво
сваког човека, без обзира чиме се бави и шта ради, а да најчешће тога нису ни свесни. То
је зато што се готово сваки сложенији посао и проблем рашчлањује на одређене делове, а
затим се делови спајају, сједињују, састављају у одговарајуће целине.
Аналитички поступак је производ методе анализе, односно, методе научног
истраживања у чијој је суштини рашчлањивање, односно, растављање предмета
истраживања или неке појаве на једноставније саставне делове, елементе. Слично томе,
аналитичка метода представља начин истраживања којим се иде од последице ка узроку,
од условљеног ка услову, од општег ка појединачном. Супротно томе, синтетички
поступак подразумева утврђивање заједничких, скупних, целовитих знања са битним
обележјима и делова и појаве у целини, само на вишем нивоу уопштавања и теоријске
апстракције.
Рационалност и наука.-
У сваком научном истраживању и формирању
истраживачких резултата, као и у поступку израде и објављивања неког дела, требало би
максимално поштовати принципе рационалности. Они се не односе само на директне и
индиректне, односно, на фиксне и варијабилне трошкове истраживања, писања и
штампања неког дела, него их треба схватити много шире. Рационализација у научно-
истраживачком раду представља скуп активности којима се поједностављује
методологија и технологија израде неког дела. То претпоставља уштеду времена,
енергије, напора, снаге, материјала, али и разумно, практично, луцидно, сврсисходно
понашање истраживача и целокупном процесу истраживања, формирања резултата,
писања...
8. ДИФЕРЕНЦИЈАЦИЈА И ИНТЕГРАЦИЈА НАУКЕ
Наука је, како смо већ нагласили – систем. И то изузетно сложен, а у исто време
динамичан систем, са израженом активношћу у односима између елемената који стварају
научни систем. Наука обухвата мноштво различитих дисциплина које имају и различите
предмете свог проучавања, али се систематизацијом у окивру науке врши и посебно
груписање научних дисциплина, односно, одвија се процес диференцијације.
Диференцијација је последица специјализације приликом проучавања појава. Интерес
друштва се квалитетно може остварити само уз потпуно овладавање проблемима који
оптерећују човека и друштво. Динамизам интензивног развоја друштва, који се убрзава
упоредо са техничко-технолошким напретком, условљава потребу да се посебна пажња
посвећује посебним врстама проблема у оквиру научног истраживања. Савремено доба
потребује и изазива процесе увећања броја научних дисциплина формирањем нових, које
се издвајају од старијих или (ређе) настају као резултат раније научно неистраживаних
појава.
