Automatsko upravljanje
ОСНОВЕ АУТОМАТСКОГ УПРАВЉАЊА
I.УВОД
1.1.ОСНОВНИ ПОЈМОВИ
Систем
представља издвојену функционалну целину састављену од скупа обје-
ката, њихових параметара и скупа међусобних односа који повезују те објекте и
њихове параметре.
Производни систем
је систем чији је основни задатак произ-
водња одређених облика супстанце, енергије или предмета. У међусобном односу
са околином систем има улазне и излазне величине.
Процес
представља ток, пут и начин промене супстанце, енергије или инфор-
мација, док
производни процес
представља процес у коме се материја и енергија
претвара из једног облика у полупроизводе или производе другог облика. Сваки
производни процес састоји се из два дела:
-
производног система и
-
система за вођење процеса, којим се прати ток прераде и врши усмеравање
процеса према одређеним законитостима и потребама.
Информацијске операције
представљају активности предузете ради обезбеђења
вођења процеса и могу да се поделе у три основне фазе:
1. анализа стања система – обухвата прикупљање и обраду информација о
систему;
2. одлучивање о активностима којима се стварно стање доводи у жељено;
3. контрола спроведених активности.
Аутоматски процес
предстаља процес у којем нека машина, уређај или произ-
водни процес у потпуности не захтевају никакво учешће човека. Ради остваривања
аутоматског процеса неопходно је вршити механизацију појединих или свих про-
цеса, односно вршити замену људског рада и покрета радом машина и механичким
покретима.
Аутоматизација
је увођење у производни систем аутоматских машина
и уређаја, који омогућују да се цео производни процес, укључујући и његово во-
ђење, обавља без човековог учешћа.
Да би се производни процес могао одвијати по раније утврђеном току неопходно
је вршити управљање.
Управљање
је скуп радњи којима се обезбеђује одређени
ток радног процеса у условима поремећаја. Наука о управљању назива се
кибернетика
.
Регулација
представља одржавање неке физичке величине на жеље-
ној вредности. Принцип рада система аутоматског управљања (
САУ
) и система
аутоматске регулације (
САР
) се битно не разликују, па се користи иста теорија и
исти основни појмови за анализу и једног и другог.
Аутоматско управљање
под-
разумева управљање објектом управљања без непосредног човековог деловања.
Објекат управљања
представља технолошко постројење, његов део или технички
уређај у коме треба да се одржава номинални режим рада. Објекат управљања заје-
дно са уређајем за аутоматско управљање чине једну целину, тј. систем аутомат-
ског управљања (САУ).
Разлика
између система аутоматског управљања (
САУ
) и
система аутоматске регулације (
САР
) је у томе што систем аутоматске регулације
представља систем аутоматског управљања са затвореним регулационим кругом,
односно затворени систем аутоматског управљања (ЗСАУ).
У зависности од тога у којој мери је човеков умни рад замењен радом машина и
уређаја, постоје
три степена аутоматизације
:
1. делимична аутоматизација-представља аутоматизацију у којој је само део
информацијских операција процеса поверен систему за вођење;
2. аутоматизација компензацијом поремећаја или вођење унапред – такав систем
се састоји од објекта управљања, јединице за вођење и извршног уређаја. У овом
случају не постоји информација о стварном стању регулисане величине, па може
доћи до већих одступања;
3. потпуна аутоматизација – све информацијске операције, битне за нормалан ток
процеса преносе се и обрађују помоћу система за вођење, који врши контролу
стања одабране излазне величине процеса и одржава њену задату вредност, па води
читав процес. Овде је битан елеменат система за вођење процеса
регулатор
, који
прима информацију о излазној величини и шаље одговарајући сигнал вођења по-
гонском уређају, који даље покреће извршни уређај у циљу довођења регулисане
величине на жељену вредност. При оваквом процесу аутоматског управљања про-
изводни систем и систем за вођење међусобно су спојени у круг, тзв.
регулациони
круг
, а такво вођење процеса назива се
регулација
. Основна карактеристика регу-
лационих кругова јесте стабилизација излазне величине на жељену вредност.
1.2.СТРУКТУРНА БЛОК-ШЕМА САУ И САР
Сви елементи једног регулационог круга могу се представити уз помоћ структур-
не или блок-шеме, са назначеним карактеристичним местима и величинама на ула-
зима и излазима појединих делова, као и са њиховим смеровима деловања. С обзи-
ром да су често у пракси поједини елементи спојени у један склоп (мерни давач и
мерни претварач, компаратор и регулатор, погонски уређај и извршни уређај) у том
случају може да се сачини упрошћена блок-шема:
1.3.ПРИМЕРИ СИСТЕМА АУТОМАТИЗАЦИЈЕ
Међу првим објектима регулације нашла се парна машина и њени склопови, где
је један од регулатора био регулатор нивоа воде у котлу, а детектор сигнала грешке
који мери регулисану величину, тј. ниво воде, представља пловак.
Објекат
управљања
Извршни
орган
Регулатор
Мерни
претварач
Х
х
У
Х-улазна величина
У-излазна величина

2.
линеарност једначина
које описују динамику процеса – по овом критеријуму
системи се деле на линеарне и нелинеарне.
Линеарни
су они системи чију дина-
мику описују линеарне једначине, за шта је потребно да све статичке карактеристи-
ке свих блокова буду линеарне.
Нелинеарни
системи су они чију динамику опису-
ју нелинеарне једначине, а да би систем био нелинеаран потребан и довољан услов
јесте да бар један блок система има нелинеарну карактеристику. Посебна врста не-
линеарних система јесу релејни системи. То су системи који у свом саставу имају
један или више блокова са релејном статичком карактеристиком. Одлика релејних
система јесте да се излазна величина мења скоковито при одређеним вредностима
улазне величине. Због једноставности прорачуна и у потпуности разрађених тео-
рија, где год је могуће, неопходно је применити линеарни систем, мада и нелине-
арни системи имају својих предности, па се квалитет управљања побољђава комби-
новањем једних и других.
карактеристика релејног система
1.5.РЕЖИМИ РАДА СИСТЕМА
Режим рада система може бити стационаран и нестационаран, а одређује се у
зависности улазних и излазних величина система од времена.
Код
стационарног
режима рада система вредности улазних и излазних величина
су временски непромењиве величине. Уколико су вредности улазних величина раз-
личите од нуле и константне систем се налази у
принудном стационарном
ре-
жиму, а ако је вредност улазне величине система једнака нули, а вредност излазне
величине константна, систем се налази у
слободном стационарном
режиму или у
равнотежном
режиму.
Код
нестационарног
режима рада система вредности улазних и излазних вели-
чина су временски промењиве величине. Нестационаран режим може бити перио-
дичан и непериодичан.
Периодичан
режим је такав режим код кога се улазне вели-
чине тако мењају да се вредност излазне величине периодично мења у времену, а
може бити принудан и слободан.
Непериодичан
режим рада представља нестацио-
наран режим који није периодичан.
X
Y
-m
m
у(t)
t
карактеристике континуалних система
карактеристика дискретног система
II.ЕЛЕМЕНТИ САУ И САР
2.1.КАРАКТЕРИСТИКЕ ЕЛЕМЕНАТА САУ И САР
Основна карактеристика елемента представља везу између излазне и улазне вели-
чине: y=f(x).
Карактеристике могу бити статичке и динамичке.
Статичке
карактеристике опи-
сују зависност између излазне и улазне величине код стационарног стања елемента,
односно код стања у коме се улазна и излазна величина не мењају у времену.
Дина-
мичке
карактеристике описују зависност излазне величине од улазне у динами-
чком режиму рада елемента, односно у режиму када се и улазна и излазна величина
мењају у времену.
2.1.1.Статички режим рада елемената
Статичке карактеристике могу бити линеарне и нелинеарне. Код елемената са
линеарном карактеристиком излазна величина је управо сразмерна улазној и може
се представити функцијом:
y=k
.
x
где је k- коефицијент преноса или појачање.
Статичка карактеристика нелинеарних елемената има облик криве линије, а већина
елемената аутоматике има такав облик карактеристике.
Основни параметри који описују рад елемената са статичком карактеристиком су:
коефицијент преноса, праг осетљивости, грешка, коефицијент стабилизације итд.
y
x
Δy
Δx
x
1
x
2
y
2
y
1
α
β
1
2

2.1.2.Динамички режим рада елемената
Динамички режим рада елемената представља онај режим у коме се и улазна и
излазна величина мењају са временом, тј.
х(t)= f
1
(t), y= f
2
(t).
Основне карактеристике које описују динамички режим су: инерцијалност еле-
мента, прелазни процес, временска константа, време смирења и фазни померај.
Инерцијалност елемента
представља одређено кашњење промене излазне вели-
чине у односу на промену улазне величине, а може да буде последица постојања
електричне капацитивности, индуктивности, момента инерције, масе итд. Инерци-
јалност је утолико већа уколико је дужи прелазни процес при тренутној промени
улазне величине.
Прелазни процес представља такво стање елемента у коме он прелази из једног
стационарног стања у друго. Прелазни процес може бити апериодичног (2) или
пригушеноосцилаторног карактера (3):
Време смирења (ts)
представља време за које излазна величина достигне нову
стационарну вредност. Зависи од инерцијалности елемента и одређује се времен-
ском константом Т, од које је за 3 до 5 пута веће.
Фазни померај (φ)
се дефинише код периодичних промена улазне и излазне ве-
личине. Представља временско померање излазне у односу на улазну величину. За-
виси од инерцијалности елемента и уколико расте инерцијалност расте и фазни по-
мерај.
х
х
0
t
y
y
0
Δy
t
0
ts
t
T
1
2
3
Ако је прелазни процес апери-
одичног карактера, излазна ве-
личина има облик:
y
(t)=
y
0
(1-
),
где је Т-временска константа.
Што је већа временска конс-
танта, то је спорији процес ус-
постављања нове стационарне
вредности излазне величине.
За завршетак прелазног проце-
са узима се онај тренутак када
разлика Δy нове устаљене вре-
дности и текуће вредности из-
лазне величине не прелази 1 2
до 5 10%. Ова разлика зависи
од динамичких особина еле-
мента.
х,у
Ovaj materijal je namenjen za učenje i pripremu, ne za predaju.
Slični dokumenti