Priručnik

za rad sa decom

sa smetnjama

u razvoju

Mirjana Lazor

mr Slavica Marković

Snežana Nikolić

Ovaj priručnik je nastao kao deo aktivnosti

u okviru projekta „Naša škola“ koji

realizuje Novosadski humanitarni centar

u partnerstvu sa ŠOSO „Milan Petrović“ uz

finansijsku podršku Save the Children UK i

Irish Aid.

Izdavač

Novosadski humanitarni centar (NSHC)

Adresa izdavača

Trg mladenaca 6
Novi Sad, Srbija
Tel/Fax: + 381 21 524 134, 524 184, 422 969
[email protected] www.nshc.org.yu

Za izdavača

Perica Mandić

Autori priručnika
Mirjana Lazor

mr Slavica Marković
Snežana Nikolić

Lektor

Kristina Sentivanac

Dizajn korica i priprema za štampu

Predrag Nikolić

Štampa

LitoStudio Novi Sad

Mart, 2008.

Tiraž

500

O NSHC-u

Novosadski humanitarni centar (NSHC) je neprofitna, dobrotvorna organizacija osnovana 1998. godine u
Novom Sadu. NSHC doprinosi stvaranju humanog društva kroz pružanje pomoći ugroženim i marginalizovanim
grupama, podršku razvoju građanskog društva, istraživački rad i obrazovanje.

U saradnji sa vladinim i nevladinim sektorom NSHC doprinosi smanjenju siromaštva, razvoju neformalnog
obrazovanja, unapređenju socijalne politike i politike zapošljavanja u Srbiji.

NSHC je član Mreže za pomoć izbeglicama Jugoistočne Evrope (SEE RAN) i jedan od osnivača Srpskog saveta
za izbeglice (SSI). Takođe, NSHC je član nacionalne mreže za prevenciju HIV-a među ugroženim grupama
(HPVPI) i Vojvođanske HIV mreže.

NSHC deluje u preko 50 opština Vojvodine i Srbije. Na našim projektima su angažovani stručnjaci iz različitih
oblasti: psiholozi, socijalni radnici, lekari, pravnici, pedagozi, profesori, ekonomisti...

Projekti NSHC-a se finansiraju iz donatorskih sredstava međunarodnih organizacija, fondova pokrajinske i
republičke vlade, i sopstvenih dohodovnih aktivnosti. Pored toga, važan doprinos radu NSHC-a daju volonteri
i građani svojim prilozima.

NSHC u inkluzivnom kontekstu

Od svog osnivanja, NSHC realizuje različite projekte podrške u obrazovanju i socijalnoj integraciji marginalizovanih
grupa dece. Aktivnosti kojima smo se najviše bavili su opismenjavanje, priprema i uključivanje romske dece u
redovan školski sistem, podrška u školovanju, psihosocijalna pomoć i podrška u ekonomskom osamostaljivanju
romskih porodica.

NSHC već četiri godine pruža podršku u obrazovanju i socijalnoj integraciji romskoj/aškalijskoj/egipćanskoj
deci iz novosadskog naselja Adice bez ikakve donatorske podrške. To uspevamo zahvaljujući angažovanju
volontera, ulaganju sopstvenih resursa i prilozima građana.

NSHC je aktivan i u zastupanju i lobiranju za prava Roma, naročito u polju unapređenja uslova za obrazovanje
romske dece u Vojvodini. Ovo je oblast u kojoj naš rad ima najviše veze sa inkluzijom jer u samom procesu
zagovaranja, u kontaktu sa predstavnicima lokalne samouprave, vladinih i nevladinih organizacija, medija,
škola i opšte javnosti, utičemo na stvaranje uslova neophodnih za primenu inkluzivnog modela u praksi.

Naš uticaj u razvoju inkluzivne politike takođe je povezan sa informisanjem i edukacijom javnosti ili pojedinih
ciljnih grupa koje su u kontaktu sa našim korisnicima.

Novosadski humanitarni centar

Trg mladenaca 6, 21000 Novi Sad, Srbija
Tel./fax: +381 (0)21 524 184, 524 134, 524 331
e-mail: [email protected] | www.nshc.org.yu

CIP - Katalogizacija u publikaciji

Biblioteka Matice srpske, Novi Sad

376-056.26/.47-053.5(497.11)(035)

LAZOR, Mirjana

Priručnik za rad sa decom sa smetnjama u razvoju /

/ [autori Mirjana Lazor, Slavica Marković, Snežana Nikolić]. - Novi Sad :

Novosadski humanitarni centar, 2008 (Novi Sad , Lito studio). - 40 str. : ilustr. ; 25 cm

Tiraž 500. - Bibliografija

ISBN 978-86-85715-12-9

1. Marković, Slavica 2. Nikolić, Snežana

a) Deca ometena u razvoju - Obrazovanje - Srbija - Priručnici

COBISS.SR-ID 230244615

Priručnik

za rad sa decom sa smetnjama u razvoju

Priručnik

za rad sa decom sa smetnjama u razvoju

INKLUZIVNO OBRAZOVANJE -

EVROPSKO I DOMAĆE ISKUSTVO

Briga o obrazovanju dece sa smetnjama i teškoćama u razvoju, prošla je u istoriji, kako u svetu, tako i u Srbiji, kroz
nekoliko faza - od direktne diskriminacije, odbacivanja i isključivanja, preko samilosnog/milosrdnog pristupa,
do konačnog priznavanja i donošenja propisa o obrazovanju. Glavni oblik obrazovanja dece sa smetnjama
i teškoćama u razvoju tradicionalno je bilo školovanje u posebnim vaspitno-obrazovnim ustanovama, gde
su se stručnjaci/defektolozi različitih profila bavili rehabilitacijom i tretmanom, vaspitanjem i obrazovanjem
dece sa smetnjama i teškoćama u razvoju, odvojeno od ostale dece. Ovaj pristup predstavlja i odnos društva
u celini, smatrajući decu sa smetnjama i teškoćama «različitom» ili «posebnom». Vaspitno obrazovna izolacija
i institucionalno zbrinjavanje nastavilo se do početka sedamdesetih godina 20. veka, kada su se deca sa
smetnjama i teškoćama u razvoju i osobe s invaliditetom, u privredno i kulturno naprednijim državama, počele
postupno tretirati na ravnopravnoj osnovi s drugim građanima. Deci sa smetnjama i teškoćama u razvoju i
osobama sa invaliditetom se tako postupno pružila mogućnost pristupa jednakom obrazovanju i obuci, što im
omogućuje da do maksimuma razviju svoje potencijale. Obrazovna izolacija u posebnim ustanovama vaspitanja
i obrazovanja zamenjuje se politikom inkluzije, koja počinje da se primenjuje i u Republici Srbiji.

S obzirom na činjenicu da je inkluzija proces, svakako da «razvojni nivo» inkluzije varira od zemlje do zemlje. U
Švedskoj, Danskoj, Italiji i Norveškoj potpuna inkluzivna politika je razvijena i implementira se. U tim zemljama
inkluzija je zakonski uređena i glavne promene su započete pre više godina.

Sadašnja tendencija u zemljama Evropske unije je razvijanje politike koja promoviše inkluziju, odnosno
uključivanje dece sa smetnjama u razvoju u redovne škole, predviđajući uspostavljanje raznih vrsta servisne
pomoći deci, učiteljima i nastavnicima u vidu asistenta u nastavi, iznajmljivanja i preporučivanja didaktičkog
materijala i specijalizovane opreme.

Praksa u zemljama evroPske unije:

Pristup JEDNA PUTANJA

ili

jednostrani pristup (one-track approach) uključuje zemlje koje imaju razvijenu

politiku i praksu uključivanja gotovo svih učenika u redovne škole. Razvijena je široka lepeza servisne pomoći
redovnim školama.

Ovaj pristup razvijen je u: Španiji, Grčkoj, Italiji, Portugaliji, Švedskoj, Islandu i Norveškoj.

Pristup VIŠE PUTANJA

ili

višestruki pristup (multi-track approach) uključuje zemlje koje imaju različite načine

pristupanja inkluziji. Kod njih je razvijen sistem redovnog obrazovanja, sistem specijalnog obrazovanja, kao i
razne službe podrške koje nude različite vrste servisnih usluga unutar oba sistema.
Pristup više putanja razvijen je u: Danskoj, Francuskoj, Irskoj, Luksemburgu, Austiji, Finskoj i Velikoj
Britaniji.

Treća kategorija

DVE PUTANJE

ili dvostrani pristup (two-track approach), podrazumeva postojanje dva

odvojena obrazovna sistema. Učenici sa smetnjama u razvoju su obično u specijalnim školama ili specijalnim
odeljenjima pri redovnim školama. Najveći deo dece sa smetnjama u razvoju ne prati redovni kurikulum.
Postoje različita zakonska rešenja za redovne i za specijalne škole. Specijalno obrazovanje je vrlo razvijeno
u Švajcarskoj i Belgiji. U Švajcarskoj, osim posebnih zakona, postoji i dobro razvijen sistem servisne pomoći
redovnim školama.

UVOD

Ovaj Priručnik nastao je kao deo aktivnosti u okviru projekta „Naša škola“ koji u periodu od decembra 2007.
do maja 2008. godine realizuje Novosadski humanitarni centar u partnerstvu sa Školom za osnovno i srednje
obrazovanje „Milan Petrović“ iz Novog Sada. Cilj projekta je da doprinese razvoju i primeni modela inkluzivnog
obrazovanja kroz jačanje kapaciteta nastavnog i stručnog osoblja osnovnih škola u Novom Sadu za rad sa
decom sa posebnim obrazovnim potrebama.

Projekat je podržao Save the Children u okviru Programa „Smanjenje efekata siromaštva za decu sa posebnim
potrebama u Srbiji i Crnoj Gori“, uz finansijsku pomoć Irish Aid-a.

Istraživanje koje je NSHC sproveo u okviru projekta pokazalo je da je većina nastavnika, učitelja, pedagoga
i psihologa iz novosadskih osnovnih škola spremna za rad sa decom koja imaju različite vrste posebnih
obrazovnih potreba,

ali uz podršku i osnaživanje

Izdavanjem Priručnika želimo da prenesemo iskustva stručnjaka koji su godinama aktivni na polju stvaranja
uslova za primenu modela inkluzivnog obrazovanja kod nas. Na taj način želimo da damo podršku svima koji
su spremni da unaprede svoj rad sa decom sa posebnim obrazovnim potrebama. U Priručniku su obrađene
sledeće teme: objašnjenje pojmova važnih za razumevanje inkluzije i razloga za uvođenje inkluzivne prakse;
karakteristike dece sa smetnjama u razvoju i preporuke za rad sa njima; individualni obrazovni plan; saradnja
sa roditeljima; navođenje primera dobre prakse - specijalne škole koja je prerasla u servisni centar u svojoj
zajednici; i poteškoće u razvoju inkluzivnog obrazovanja kod nas.

Glavna poruka koju smo želeli da prenesemo jeste da je individualizovani pristup i prilagođavanje svakom
pojedinačnom detetu od suštinske važnosti za uspešan rad sa svom decom.

Svesni činjenice da je inkluzija proces u kom je potrebno vreme da se ustanove i učvrste inkluzivna kultura,
politika i praksa, aktivnostima projekta „Naša škola“ želimo da damo mali doprinos u tom smeru. Pored
objavljivanja Priručnika, nastavnici, učitelji i predstavnici stručnih službi novosadskih osnovnih škola imaće
priliku da u okviru ovog projekta prisustvuju stručnom seminaru „Praktične metode u inkluzivnom kontekstu“
akreditovanom od strane Zavoda za unapređivanje obrazovanja i vaspitanja Republike Srbije, koji će voditi
stručnjaci iz ŠOSO „Milan Petrović“.

Na kraju, želimo da se zahvalimo stručnom timu iz ŠOSO „Milan Petrović“, u sastavu: Mirjana Lazor, mr Slavica
Marković i Snežana Nikolić, koji se godinama nesebično zalaže za unapređenje inkluzivne prakse u našoj sredini
i koji je zaslužan za kvalitet rezultata ovog projekta.

Milena Ćuk, koordinatorka projekta «Naša škola»

Novosadski humanitarni centar

Priručnik

za rad sa decom sa smetnjama u razvoju

Priručnik

za rad sa decom sa smetnjama u razvoju

Analize efekata pokazuju:

- generalno, socijalna postignuća su bolja u ‘redovnom’ okruženju (veštine komunikacije,
samoprocena broja prijatelja, objektivno merena frekvencija i kvalitet komunikacije sa ostalom
decom, kvalitet slobodnog vremena, nivo samopoštovanja);

- nema pouzdanih zaključaka o nivou obrazovnih postignuća, jer ona ne zavise od tipa okruženja,
već od tipa i kvaliteta podrške, što nas uverava u činjenicu da inkluzija nije pitanje

gde

već

kako

;

- inkluzivno obrazovanje ne deluje negativno na decu bez smetnji i teškoća u razvoju (u nekim
studijama, ova deca imaju više skorove na testovima tolerancije, jasnije poruke, razvijenije
veštine nenasilnog rešavanja sukoba).

Uobičajeni trend u Evropskim zemljama je transformacija specijalnih škola u resursne centre. Većina zemalja
planira razvoj, razvija ili je već razvila mrežu resursnih centara. Zemlje daju različite nazive i različite zadatke
takvim centrima. Neke zemlje nazivaju ih centrima znanja, druge stručnim centrima ili resursnim centrima.

Zadaci resursnih centara:

- podrška u stručnom usavršavanju učitelja i drugih profesionalaca;
- razvoj i širenje didaktičkog materijala i metoda;
- podrška redovnim školama i roditeljima;
- kratkoročna ili dugoročna pomoć pojedinim učenicima;
- podrška pri zapošljavanju odraslih osoba sa invaliditetom.

POSTOJEĆI SISTEM OBRAZOVANJA DECE

SA SMETNJAMA U RAZVOJU U SRBIJI

Sistem obrazovanja dece sa smetnjama u razvoju u Srbiji, organizovan je u tri osnovna vida:

1. specijalno obrazovanje u specijalnim školama za decu sa smetnjama u razvoju;

2. specijalno obrazovanje u posebnim odeljenjima redovne škole koja su sastavljena od
učenika sa istom vrstom ometenosti;

3. redovno obrazovanje u istom odeljenju sa ostalim učenicima (integracija), ali bez sistematske
podrške i prilagođavanja posebnim obrazovnim potrebama učenika, tako da su njihova
postignuća minimalna, pa veliki broj dece ponavlja razred ili napušta školovanje.

Deca sa smetnjama u razvoju pohađaju specijalne škole u koje se upućuju na osnovu odluke Komisije za
razvrstavanje dece ometene u razvoju, koja procenjuje stepen i vrstu ometenosti i edukabilnosti. Ovakve
procedure su u velikoj meri diskriminišuće. Druga deca sa posebnim obrazovnim potrebama (Romi, deca
iz subkulturnih sredina...) pretežno se školuju u redovnom obrazovnom sistemu, gde povremeno dobijaju
dodatnu pomoć od strane stručne psihološko-pedagoške službe u školi. Učitelji i nastavnici u odeljenjima sa
velikim bojem učenika, nisu dovoljno pripremljeni niti motivisani za rad sa ovim grupama dece.

Tu su i deca sa teškim i multiplim oštećenjima, trajno smeštena u institucije zatvorenog ili poluzatvorenog
tipa, sa kojima se minimalno ili uopšte ne sprovodi edukacija i rehabilitaciono-habilitacioni rad.

Krupan problem predstavlja i veliki broj dece sa smetnjama u razvoju koja su ispuštena iz sistema obrazovanja
i nisu obuhvaćena ni jednim oblikom društvene brige i tretmana. Danas u Srbiji ne postoji sistematsko
registrovanje ove dece tako da nemamo preciznih podataka o njihovom broju.

Specijalne škole funkcionišu kao nezavisan i paralelan sistem uz redovni bez organizovane međusobne
povezanosti. Dete koje jednom uđe u specijalni sistem veoma teško može da se prebaci u redovni, dok je put
za prebacivanje deteta iz redovnog u specijalni sistem široko otvoren.

Činjenica je da je specijalna škola prilagođenija od redovne škole potrebama dece sa smetnjama i teškoćama
u razvoju - programski, u pogledu obrazovanja nastavnika (defektolozi), opremljenosti specifičnim nastavnim
sredstvima, kao i u pogledu primene odgovarajućih metoda u radu sa učenicima.

Većina redovnih škola je uglavnom nepripremljena za obrazovanje dece sa smetnjama i trškoćama u razvoju
- kadrovski, programski, tehnički i prostorno.

Od 2000. godine u našoj zemlji se intenzivnije radi na promovisanju i razvijanju inkluzivnog obrazovanja. Neki
gradovi u Srbiji (Subotica, Kula, Pančevo, Beograd, Niš, Novi Pazar, Novi Sad) su u velikoj meri razvili inkluzivnu
praksu u lokalnim vrtićima i školama. U nedostatku odgovarajuće zakonske regulative, razvijaju se alternativni
oblici podrške deci, roditeljima i učiteljima, uklanjaju se ili prevazilaze arhitektonske barijere... U Novom Sadu,
od 2004. ŠOSO “Milan Petrović” razvija sistem servisnih usluga za decu sa smetnjama u razvoju i osoba sa
invaliditetom, uz istovremeno angažovanje na senzibilizaciji lokalne sredine i stvaranju uslova da oni ostanu
u zajednici iz koje potiču i potpuno se uključe u sve njene aktivnosti.

Priručnik

za rad sa decom sa smetnjama u razvoju

Priručnik

za rad sa decom sa smetnjama u razvoju

INTEGRACIJA I INKLUZIJA

Termini integracija i inkluzija često se koriste alternativno, kao da označavaju iste procese. Korisno je razjasniti
njihova različita značenja, kako bi ljudi u praksi koristili isti jezik i bolje se razumeli.

INTEGRACIJA dece sa smetnjama u razvoju u redovne škole podrazumeva premeštanje/ubacivanje dece u
postojeći sistem obrazovanja, bez prilagođavanja njihovim posebnim obrazovnim potrebama. Integrativni
pristup zahteva od deteta da se promeni i prilagodi školi, kako bi se uklopilo u školsku sredinu, pri čemu je
naglasak na školskom postignuću. Nastavni plan i program je u centru nastavnog procesa, a ne dete sa svojim
specifičnim mogućnostima, znanjima, interesovanjima, iskustvom. Ako dete ne uspe da se prilagodi postaje
neuspešno i isključeno. U najboljem slučaju dete se premešta u specijalnu školu, što često podrazumeva i
izmeštanje iz svoje prirodne sredine, jer u mnogim mestima u Srbiji, specijalne škole ne postoje.

Integracija ima svoju osnovu u

medicinskom modelu

ometenosti, koji ometenost tretira isključivo kao problem

ili nedostatak individue, koja se mora korigovati, lečiti, rehabilitovati i menjati, kako bi mogla da se prilagodi
školskom sistemu i društvu u celini. Sav teret ometenosti je na detetu sa smetnjama u razvoju i njegovoj
porodici. Dete se posmatra kroz ometenost i dijagnozu, a podrška koja mu se pruža u zaštićenim uslovima
(domovi, bolnice, internati) ima za cilj njegovo menjanje, kako bi se moglo uklopiti u prirodnu sredinu. Na
primer, dete sa oštećenjem sluha može nositi slušni aparat i od njega se očekuje da nauči da govori kako bi se
uklopilo. Ali, od nastavnika i ostale dece se ne očekuje da nauče jezik znakova ili druge oblike komunikacije. Od
deteta sa smetnjama u razvoju očekuju se obrazovna postignuća propisana nastavnim planom i programom,
kako bi moglo da prelazi iz razreda u razred, inače će morati da ponavlja ili će biti primorano da odustane.

Nasuprot medicinskom modelu,

socijalni model

ne tretira ometenost samo kao problem individue, već i

kao problem društva. Društvo se mora menjati i prilagođavati kako bi izašlo u susret specifičnim potrebama
svakog pojedinca - kroz novu zakonodavnu politiku, novu obrazovnu i socijalnu politiku i prilagodjavanjem
društvenih institucija kroz uklanjanje raznovrsnih barijera u okruženju od arhitektonskih do psihosocijalnih.
Zato je neophodno ometenost posmatrati kao problem društva i prihvatiti odgovornost da položaj i kvalitet
života dece sa smetnjama u razvoju i osoba sa invaliditetom zavisi od stepena prilagođenosti društva.

Integrativno obrazovanje često se shvata kao stepenica ka inkluzivnom obrazovanju. Međutim, glavno
ograničenje integrativnog obrazovanja leži u činjenici da dok god školski sistem ostaje rigidan, samo deca sa
određenim, blažim smetnjama u razvoju mogu biti uspešno uključena. Neka deca sa smetnjama u razvoju ne
mogu nikada biti dovoljno “pripremljena” ili “rehabilitovana” da bi bila prihvaćena u tradicionalnoj, redovnoj
učionici.

INKLUZIJA je filozofija zasnovana na uverenju da svaki čovek ima jednaka prava i mogućnosti bez obzira na
individualne razlike. U inkluzivnom društvu je svaka osoba poštovana i prihvaćena kao ljudsko biće. Inkluzija u
prvom redu podrazumeva pružanje jednakih mogućnosti svima, kao i maksimalnu fleksibilnost u zadovoljavanju
specifičnih obrazovnih i širih društvenih potreba sve dece.

U inkluzivnom obrazovanju su sva deca različita, a škola i obrazovni sistem treba da se prilagode, kako bi
odgovorili potrebama svih učenika – kako onih koji imaju smetnje u razvoju, tako i onih koji ih nemaju, što
sa sobom nosi neizbežne promene u oblasti školske kulture, politike i prakse. To je obrazovni sistem otvoren
za svu decu, usredsređen na individualne potencijale koje deca donose u školu, umesto na njihove uočljive
slabosti, s posebnim naglaskom na njihovu mogućnost učestvovanja u svakodnevnom životu škole i lokalne
zajednice, kao i uklanjanje fizičkih ili društvenih prepreka u okruženju u kojem žive.

Međutim, inkluzija ne znači asimilovanje, ili ista očekivanja od svih. Inkluzija podrazumeva obavezne izmene i
prilagođavanje redovnog sistema ali i društva, kako bi kvalitetnim obrazovanjem bila obuhvaćena i deca koja
su isključena zbog siromaštva, nepoznavanja jezika, pola, nacionalne ili verske pripadnosti, ili ometenosti..

zašto inkluzija?

Postoji mnoštvo razloga za inkluzivno obrazovanje.

Osnovni razlozi nalaze se u oblasti ljudskih prava kao i prava na obrazovanje na kojima počivaju

međunarodni

dokumenti

, koje je i naša zemlja ratifikovala. Najvažniji od njih su:

– Univerzalna Deklaracija o ljudskim pravima (1948.)
– UN

Konvencija o pravima deteta (UN 1989.)

– Saopštenja iz Salamanke/Okvirni principi za delovanje (1994.)

– Standardna pravila UN o izjednačavanju mogućnosti za ometene osobe (1993.)

– Svetski forum o obrazovanju za sve i Okvir za delovanje, (Dakar 2000.)
– Milenijumska deklaracija UN (2002.)
– Konvencija UN o pravima ometenih osoba (april 2006.)

Navedeni dokumenti promovišu uključivanje

sve dece

u sistem obrazovanja, ali i unapređivanje svih sistema

obrazovanja kako bi se uključila sva deca, bez obzira na individualne razlike i teškoće.

Domaći dokumenti

koji promovišu inkluziju su:

- Zakon o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja (2003.)
- Strategija za smanjenje siromaštva –

Vlada Republike Srbije

(2003.)

- Nacionalni plan akcije za decu -

Savet za prava deteta RS (2004

)

- Strategija MPS

za period 2005 – 2010

(maj 2005.)

- Zakon o sprečavanju diskriminacije osoba sa invaliditetom (2006.)

Zakon o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja predstavlja dobru osnovu za dalje uređivanje oblasti
obrazovanja dece sa smetnjama u razvoju, jer već u članu 2. garantuje dostupnost i jednake mogućnosti za
obrazovanje sve dece.

Tu su i ekonomski i socijalni razlozi.

Ekonomski razlozi

leže u činjenici da su škole u kojima se obrazuju sva

deca, finansijski isplativije od održavanja kompleksnog sistema specijalnih škola, dok se

socijalni razlozi

uglavnom odnose na sledeće činjenice :

- Zajedničko školovanje dovodi do promena stavova prema različitosti.
- Stvara se osnova za društvo u kome svi ljudi žive zajedno u miru.
- Razlike među ljudima su prirodne, doprinose bogatstvu svake zajednice i treba ih ispoljiti
i u školama.

Ujedinjene nacije

Ministarstvo prosvete i sporta