1
SADRŽAJ
1. UVOD
3
2. KOMUNIKACIJA I NJENA OSNOVNA PRIRODA
4
2.1.Pojam komunikacije
4
3. KOMUNIKACIJE U ORGANIZACIJI
5
3.1 Vrste komunikacije
5
3.2. Oblici komunikacija
8
3.3. Formalne komunikacione mreže
10
3.4. Neformalne komunikacione mreže
11
4. PREVAZILAŽENJE KOMUNIKACIONIH PREPREKA I TEHNIKE ZA UNAPREĐENJE
TOKOVA INFORMACIJE
12
5. ZAKLJUČAK
17
LITERATURA
19
2
1. UVOD
Komunikacija je opšte prisutan fenomen bez koga se ne može zamisliti funkcionisanje ni
jedne grupe, organizacije i društva. Ljudi komuniciraju međusobno svuda: u školi, prodavnici,
gradskom prevozu i sl. U procesu komunikacije ljudi primaju i šalju informacije koje nose
određenu poruku. Komunikacija je najčešće verbalna, na primer, razgovor dvoje ljudi, ali mogu
biti i neverbalne, na primer, gestikulacija, govor tela. U procesu komunikacije se prenose
informacije koje služe kao baza za donošenje odluka i zbog toga je veoma važno da komunikacija
bude kvalitetna kako bi primalac imao jasnu poruku na osnovu koje može doneti i kvalitetnu
odluku.
Mnogi eksperti smatraju da je komunikacija ključni proces koji leži u osnovi svih vidova
organizacionih operacija. Uviđajući važnost komunikacije u organizaciji pokušaću da bliže
razmotrim proces komunikacije i njegovu ulogu u organizacijama. Takođe, razmotriću i neke od
važnih uticaja na komunikaciju, prepreke za uspešnu razmenu informacija i tehnike za
prevazilaženje istih.
Komunikacija je proces sporazumevanja među ljudima iz različitih sredina u različitim
oblastima društvene prakse, radi rešavanja određenih problema koji su iskrsli. Ovaj proces je
dvosmerno dinamičan, stalno se menja, dopunjuje, koriguje i usavršava. Pod komunikacijom u
svakodnevnom govoru podrazumevamo neposredni razgovor među osobama, dopisivanje,
saopštavanje različitih sadržaja putem štampe, radija, televizije, telefona itd.
Neki autori definišu komunikaciju kao odabiranje, formiranje i prenošenje simbola između
ljudi da bi se stvorilo značenje. Simboli mogu biti pisani i usmeni tj. vizuelni i aktivni. Može se
komunicirati rečima (verbalno) i pokretima, mimikom, bojom glasa, očima (neverbalno). U
interakciji se prožimaju verbalna i neverbalna komunikacija. Opštenje je mnogo siromašnije ako
izostane neverbalni deo. Poruka upućena jednoličnim glasom, bez pokreta, ukočenog lica i pogleda
gubi dosta od svoga bogatstva i ne ostavlja takav utisak kao kad bi bila praćena neverbalnim
signalima. Međusobno najbolje komuniciraju osobe kod kojih preovlađuje isti komunikacioni
kanal.
4
Kada se poruka dekodira, proces se može nastaviti time što će primalac preneti novu
poruku prvobitnom pošiljaocu. Ovaj deo procesa se naziva
povratna informacija
(feedback
1
)-
saznanje kakav je uticaj poruke na primaoca.
Buka
je sve što ometa komunikaciju. To je, na primer, kada studenti ne slušaju svog
predavača, radnici u pogonu svog šefa, ali to mogu biti i skriveni faktori kao što su umoran,
bolestan, nemotivisan radnik i sl.
3. KOMUNIKACIJE U ORGANIZACIJI
Jedna od ključnih svrha organizacione komunikacije je da usmeri akciju, tj. da natera druge
da se ponašaju na željeni način. Međutim, komunikacija u organizaciji ne uključuje samo
individualne napore, već je to usklađena akcija. Da bi jedna organizacija mogla da funkcioniše,
pojedinci i grupe moraju da koordiniraju svoje napore i aktivnosti. Na primer, konobar u jednom
restoranu mora da uzme porudžbinu od gosta i da je prenese kuvaru; analitičar tržišta mora da
sakupi informacije i da ih dostavi odgovornima u organizaciji. Ključ koji leži u osnovi ovih
pokušaja koordinacije je komunikacija. Bez nje ljudi ne bi znali šta treba da rade i organizacije ne
bi mogle efikasno da funkcionišu ili čak ne bi mogle uopšte da funkcionišu. Iz prethodnog se može
zaključiti da je glavna uloga komunikacije da se postigne koordinirana akcija.
Bilo bi pogrešno zaključiti da se komunikacija odnosi samo na razmenu činjenica i
podataka. Postoji i međuljudska strana komunikacije u organizaciji, sa težištem na društvenim
odnosima, razvijanju prijateljstva, poverenja i prihvatanja. Nisu retke situacije u kojima
rukovodstvo stvara lošu atmosferu u kolektivu tako što narušava poverljivost komunikacija
zaposlenih, na primer, čitanjem i kontrolom elektronske pošte, nadgledanjem komunikacije
zaposlenih.
3.1 Vrste komunikacije
Komunikacija između ljudi se može ostvariti na dva načina: prenošenjem poruke putem
korišćenja reči i prenošenjem poruke bez korišćenja reči. Iz ova dva načina prenošenja poruke
proizilaze i dve vrste komunikacije:
verbalna
i
neverbalna
.
1
Greenberg, J., Baron, R.A., Behavior in organizations, Understanding and managing the human side of work, Upper
Saddle River, New Jersey, 1995, str.303
5
Verbalna komunikacija
postoji onda kada se razmena informacija, misli i ideja između
ljudi ostvaruje putem pisane ili izgovorene reči, odnosno, pismeno ili usmeno. U praksi, ove dve
vrste komunikacija su isprepletane. Verbalna komunikacija u organizacijama se obavlja putem
različitih medija. Njihov izbor treba da bude u skladu sa vrstom poruke koja se šalje. Smatra se da
su usmene komunikacije (telefonski razgovori, razgovori „licem u lice“, sastanci) efikasnije kada
se radi o dvosmislenim porukama, a da su pisani mediji bolji kada su u pitanju jasne poruke.
Verbalna komunikacija je važan deo menadžerskih aktivnosti u organizaciji i nije svejedno koji će
se mediji koristiti. Menadžeri moraju imati osećaj za izbor medija i koristiti ih za unapređivanje
sopstvene efikasnosti. U tu svrhu se mogu koristiti sastanci, dopisi, bilteni, elektronska posta i sl.
Neverbalna komunikacija
je prenošenje poruka bez korišćenja reči, neverbalnim
simbolima kao sto su: osmesi, pogledi, pokreti tela, intonacija govora, stil odevanja i sl. Suština
neverbalne komunikacije mogla bi se iskazati kroz izreku: dela govore više od hiljadu reči. Na
primer, kada pročitate zapisnik sa nekog sastanka, koji sadrži sve što je na sastanku rečeno, vi
nećete imati pravu predstavu o porukama koje su se tamo čule. Nedostaje naglasak na rečima ili
rečenicama, izraz lica govornika, njegova gestikulacija. Oblici neverbalnog komuniciranja su
veoma važni za ponašanje zaposlenih, pa menadžeri, šefovi i poslovođe najčesće kombinuju
verbalnu i neverbalnu komunikaciju. Specifično je da su neki od najčešćih neverbalnih
komunikativnih znakova koji se mogu sresti u organizacijama povezani sa načinom oblačenja ljudi
i nihovim korišćenjem vremena i prostora.
Način oblačenja je veoma važan način komuniciranja jer, ono sto nosite mnogo govori o
vašim sposobnostima i vama kao radnicima. Istraživanja su pokazala da se ljudi koji se prikladno
oblače za intervju prilikom zapošljavanja (npr. odelo) osećaju sigurnije od onih koji se neprikladno
oblače (farmerke, majice) i kao rezultat toga su i veće plate koje oni traže.
2
Uprkos onome što vam predlažu kao modne trendove, ne postoji sigurna i jednostavna
formula pomoću koje možete da se obučete tako da ostvarite uspeh. Jednostavno, ne možete
nadoknaditi odelom ono što vam nedostaje od kvalifikacija za određeni posao. Međutim, ukoliko
posedujete sve važne kvalifikacije, možete da iskažete neke stvari o sebi načinom na koji ste se
obukli. Naravno, ono što je prikladno oblačenje za jednu vrstu posla, ne mora da bude
odgovarajuće i za drugi. Na primer, ljudi koji rade u maloj programerskoj firmi nemaju potrebe i
osećali bi se nelagodno kada bi radili u odelima, kao što bi bankarima bilo nelagodno da rade u
2
Petkovic, M., Janićijević, N., Bogićević Milikić, B., Organizacija, Beograd, 2010., str.371.
