Академија пословних струковних студија Београд
ОДСЕК БЛАЦЕ
Предмет: Пословне комуникације
СЕМИНАРСКИ РАД
ТЕМА: ВЕРБАЛНА КОМУНИКАЦИЈА И ЊЕНЕ
КАРАКТЕРИСТИКЕ
2.
ПОЈАМ КОМУНИКАЦИЈЕ
Термин
комуникација
потиче од латинског глагола communicare што значи учинити
заједничким, саопштити, а именица communication означава заједницу, саобраћање и
општење. Уколико се комуникологија разуме као проучавање интеракција које се
одвијају у друштву, онда су њен предмет изучавања елементи, особине и сам процес
комуникације.
Комуникацију карактеришу следеће одлике:
1. Комуникација је свеобухватна и представља централни феномен културе
2. Комуникација је непрекидна, никада не престаје и не може јој се одредити ни
почетак ни крај
3. Заснована је на размени значења
4. Садржи предвидљиве, очекиване или конвенционалне елементе
5. Јавља се у више нивоа (између две јединке, јединке и групе, две групе)
6. Одвија се и међу једнакима и међу неједнакима (пол, узраст, образовање,
социјални статус).
Комуникацију је могуће дефинисати и преко средстава која користи, а то су:
1.
Форма
- форма комуникације представља начин на који се нешто саопштава.
Она представља онај сегмент комуникативног процеса који је под контролом
субјекта
2.
Медијум
- медијуми су средства комуникације која комбинују различите форме.
Медијуми захтевају извесну технолошку подршку која је у највећем броју
случајева потпуно изван наше контроле
3.
Медији
- медији су технолошка средства масовне комуникације. Медији
користе све форме комуникације стварајући неку врсту моста између
комуникатора и реципијента
Комуникација је такође процес трансмисије мишљења, упутстава, жеља, идеја,
осећања, од једног субјекта ка другом. Један од конститутивних елемената сваког
комуникативног процеса јесте шум или сметња која може пореметити кохеренцију
поруке. На сложеност комуникативног процеса, осим шума, може утицати и
реципрочна улога учесника у комуникацији, али исто тако и околности које
детерминишу не само садржај неке поруке, већ и код који је обликује. Зато се и може
рећи да значење неке поруке зависи од намере пошиљаоца, расположивог језика или
система симболичких форми које структуирају поруку, контекста и комуникативних
могућности.
1
Смисао комуникације је садржан у размени порука чије су функције:
упозорење
савет
информација
убеђивање
изражавање
мишљења
Поруке које се размењују у процесу комуникације скоро никад нису неутралне. Неке
поруке су јасне и очигледне, док су друге скривене и нејасне. Наиме, у неком
комуникативном процесу, могу се намерно скривати одређене поруке, као што се могу
појавити и неке поруке које комуникатор није имао намеру да саопшти. Отуда се може
рећи да комуникација по правилу укључује размену више од једне поруке истовремено.
Будући да је и сама порука која улази у комуникацију комплексна, њено значење је у
директној зависности од кода контекста и начина на који је саопштена.
Комуникација
представља процес емитовања и примања знакова
који имају
одређено значење. Нешто може постати знак само уколико има значење и за
пошиљаоца и за примаоца. Али, чињеница да је нешто знак, не указује нужно на његово
значење. Зато се мора познавати веза између знака и његовог значења. Исти знак може
имати различита значења на различитим местима или у различитим тренуцима. То
значи да се морају научити правила коришћења одређеног знака. Исти знак може
значити различите ствари различитим људима. Комуникација представља процес
размене која може варирати од размене информација до размене добара и сл. Тако
тумачена комуникација представља основни процес не само социјализације, већ и
формирања појединца. С обзиром да у процесу општења учесници комуникације долазе
и до важних сазнања о себи, може се рећи да је комуникација сложен психосоцијални
феномен.
3.
КАРАКТЕРИСТИКЕ КОМУНИКАЦИЈЕ
У међуделатности
субјекта и објекта комуницирања
збива се сложен процес
саодношења чији су спољашњи знаци писани или изговорени симболи, смишљене или
несвесне радње, итд., а све то треба да омогући било активно разумевање особа које се
налазе у процесу комуницирања, било декодирање порука или интерпретацију намера
од стране реципијента. Основни предуслов друштвене комуникације је објективност
важења материјалних знакова саопштавања, односно њихово интерперсонално
значење. Другим речима, комуникација је могућна само уколико емитент (пошиљалац
поруке) и реципијент (прималац) схватају одређени знак на принципијелно јединствен
начин. По својој структури, друштвена комуникација је амбивалентна јер је
истовремено поступак откривања неког значења и поступак ненамерног или намерног
прикривања стварног смисла неке поруке, као што је рецимо случај са пропагандом.
Мноштво различитих дефиниција комуникације указује не само на
сложеност самог
процеса општења
, већ и на неке особености савремених теорија комуникације. Једна
од њих се односи превасходно на чињеницу да је и
сама реч комуникација
вишезначна
и да има различите употребе у свакодневном говору.
2
