2
Sadržaj:
1. Uvod……………………………………………………………………………………. 3
2. O nekim metodološkim nedoumicama……………………………………………….. 4
3. Inkluzija………………………………………………………………………………... 6
4. Dobroti inkluzivnog obrazovanja……………………………………………………… 9
5. Osobenosti dece sa autizmom………………………………………………………… 10
6. Dijagnoza autizma…………………………………………………………………….. 12
7. Prognoza autizma……………………………………………………………………… 16
8. Inkluzija dece sa autizmom…………………………………………………………… 17
o
Odnos prema školi………………………………………………………………... 20
o
Samostalnost……………………………………………………………………… 20
o
Slobodno vreme i igra…………………………………………………………….. 20
o
Učešće u nastavnim aktivnostima……………………………………………….. 21
o
Odnos sa drugom decom…………………………………………………………. 21
o
Odnos sa nastavnikom……………………………………………………………. 21
9. Montesori škola za decu sa autizmom………………………………………………… 22
10.Izrada pedagoškog profila……………………………………………………………… 23
11. Izrada individualnog plana vaspitanja i obrazovanja………………………………… 24
12.Organizacija rada sa autističnom decom……………………………………………… 28
13. Teacch metod u radu sa decom sa poteškoćama iz spektra autizma………………... 31
14. Zaključak………………………………………………………………………………. 35
15. Literatura………………………………………………………………………………. 36
3
1.UVOD
Danas je veoma važno da deca sa smetnjama u razvoju imaju priliku da se školuju sa
svojim vršnjacima u redovnim školama. Stoga vaspitači i nastavnici uče kako da izađu na kraj
sa različitim potrebama koje se javljaju kod dece sa kojom rade. Takođe roditelji mogu da
izaberu školu koja je u blizini mesta stanovanja kao bi dete sa smetnjama u razvoju imalo
priliku da ide u školu sa decom iz lokalnog okruženja. Na taj način ova deca ni na koji način
nisu izdvojena i etiketirana kao drugačija već ona postaju vidljiv,sastavni deo svoje zajednice
družeći se sa svojim vršnjacima. Za decu sa poteškoćama iz spektra autizma rana
intervencija,uz odgovarajući način podučavanja i vođenja pomaže detetu da razvije veoma
važne socijalne,komunikativne i veštine igranja koje će obezbediti bazu za dalje učenje.
Problemi u ponašanju lakše mogu da budu ublaženi dok su deca u ranom uzrastu. Iako to ne
garantuje da tokom vremena neće biti daljih poteškoća,obezbeđuje deci i njihovoj porodici
dobar početak i pomaže u izgradnji samopouzdanja. Cilj ovog rada je da se ukaže na sam
pojam inkluzije i na načine na koje autistično dete može da uči i razvija neke svoje
potencijale.
5
pomenute aktivnosti uz upotrebu tehničkih pomagala ili službi podrške. Zbog brojnih dilema
u vezi sa terminologijom danas u stručnim dokumentima dominira termin lica kojima je
potrebna posebna društvena podrška.. Neophodno je da za svaku osobu iz ove grupe postoje
sledeće informacije (
http://www.familia.org.rs/deca_sa_smetnjama_u_razvoju.pdf
): (1) vrsta
razvojne teškoće; (2) stepen razvojne teškoće; (3) postojanje dodatnih razvojnih teškoća; (4)
intelektualne, obrazovne i socijalne posledice razvojne teškoće i (5) preduzete medicinske
mere i mere psihosocijalne podrške. Ove informacije bi služile kao osnova za preduzimanje
raznih mera podrške detetu.
Deca sa razvojnim smetnjama najčešće se razvrstavaju u šest osnovnih grupa. To su (Hrnjica,
1991):
- deca sa telesnim smetnjama (poremećaji lokomotornog aparata, razni oblici
posttraumatskog invaliditeta, duža hronična oboljenja, razni oblici cerebralne paralize);
- deca sa nedovoljno razvijenim saznajnim sposobnostima (od lake mentalne zaostalosti do
najteže);
- deca sa poremećajima motorike (disgrafije, dislateralizovanost, tikovi i tzv. „motorni
debilitet“);
-deca sa izraženim poremećajima u ponašanju (vaspitni problemi, emocionalna i socijalna
nezrelost, pasivno-agresivne i agresivne reakcije, delinkventno ponašanje i sl.)
-deca sa senzornim smetnjama
-deca sa poremećajima govora
Kada je dominantno oštećenje vezano za centralni nervni sistem, smet
nje mogu biti
kombinovane. Po pravilu, kombinovanim smetnjama najviše su ugrožena deca sa nedovoljno
razvijenim intelektualnim sposobnostima,zatim deca sa cerebralnom paralizom,a pri
klasifikaciji dece sa posebnim potrebama polazi se od dominantne smetnje, ali se uzima u
obzir i opšta situacija, odnosno u kojoj meri porodične prilike i stavovi sredine utiču na razvoj
deteta.Obzirom na međusobnu uslovljenost ovih faktora, izvesno je da je veoma teško izvršiti
razvrstavanje ometene dece koje je pouzdano u pogledu stepena i vrste oštećenja, pa je utoliko
veća odgovornost članova tima koji obavlja taj posao, jer greške u klasifikaciji mogu imati
trajne posledice po život deteta.
Treba imati na umu da posebnu kategoriju čine deca sa višestrukim razvojnim teškoćama.
Prema proceni vršenoj u raznim zemljama (ali ne i u Srbiji) moguće je očekivati oko 12%
populacije mladih u nekoj od ovih kategorija. Kod nas je, iz teško razumljivih razloga, došlo
6
do ukidanja velikog broja razvojnih savetovališta. Ove ustanove postoje u okviru zdravstvene
službe u domovima zdravlja.Rad ovih savetovališta bi trebalo obnoviti, osnovati kao
zajedničke službe ministarstava za rad i socijalnu politiku, zdravlja i obrazovanja. Dosadašnje
iskustvo je pokazalo da je saradnja ova tri sistema veoma nezadovoljavajuća i da bi jedino
njihovo funkcionalno povezivanje moglo omogućiti da se ideje međunarodne zajednice o
unapređenju položaja dece sa teškoćama u razvoju primene i položaj te dece sistematski
popravi.(
http://www.unicef.org/serbia/The_assessment_of_needs_of_chilidren_with_disabilit
y_-_Manual_for_professionals_SER.pdf
)
3. INKLUZIJA
Termin inkluzija je ušao u širu upotrebu u našoj sredini pre više od deset godina, da bi
poslednjih par godina bio jedan od možda najčešće upotrebljavanih termina kada je reč o
promenama u obrazovanju. Upotreba ovog termina je postala naročito učestala sa pojavom
koncepta kvalitetnog obrazovanja za sve, pa je inkluzija donekle i poistovećena sa njim, što je
sasvim razumljivo, jer inkluzivno obrazovanje znači mogućnost škole da obezbedi dobro
obrazovanje svoj deci, bez obzira na njihove različitosti. Inkluzija se istovremeno povezuje i
sa procesima demokratizacije u društvu i u obrazovanju, i u tom kontekstu govori se o
društvenoj inkluziji u širem smislu .Inkluzivni pokret u svetu nastaje sredinom prošlog veka.
Inkluzija se najčešće široko definiše kao: „Planirano učešće dece sa i bez smetnji u razvoju u
kontekstu obrazovno-razvojnih programa“ ili „Kao programi u kojima deca sa i bez smetnji u
razvoju zajednički učestvuju u programskim sadržajima, aktivnostima i svemu što nudi
okruženje“ (Sretenov, 2008, 18).
Prvu definiciju inkluzije dali su su Stejnbek i Stejnbek (Stainback i Stainback, 1999; prema:
Lungulov i Letić, 2013, 115) devedesetih godina, a koja glasi:
• “Obrazovanje za sve = svi učenici imaju mesto u redovnoj školi;
• Primereni obrazovni programi za svakog učenika;
• Svako je prihvaćen i svakome se daje podrška”.
Međutim, poslednjih decenija prošlog veka, inkluzija je od jednog pokreta za afirmaciju prava
marginalizovanih, ugroženih i iz obrazovanja isključenih grupa prerasla u široko prihvaćenu
opštedruštvenu viziju, koja predstavlja veliki izazov za svako društvo koje prepoznaje
8
učenika sa identifikovanim razvojnim poteškoćama u redovno školstvo.Inkluzija je proces, a
ne stanje kojim škole nastoje odgovoriti na individualne potrebe svih učenika.U jednom
periodu, sa napuštanjem medicinskog modela u pristupu deci sa razvojnim smetnjama, i ranije
često korišćen termin hendikep je bio skoro potpuno napušten u kontekstu inkluzivnog
obrazovanja. Smatralo se da je stigmatizujući, da nosi pečat diskriminacije i da je i sa stručne
strane neodgovarajući naročito za decu razvojnog uzrasta i za mlade. Međutim, od
devedesetih godina, ovaj termin je ponovo u upotrebi i u socijalno-psihološkom modelu i
inkluzivnom obrazovnom pristupu, ali sa izmenjenim značenjem koje ga čini upotrebljivim ne
samo za decu i mlade sa razvojnim smetnjama i ometenostima, već i u odnosu na druge grupe
marginalizovanih.(
http://inkluzivno-obrazovanje.rs/o-nama/o-pristupu-obrazovanju
)
INKLUZIJA JE PRAVO, A NE PROBLEM
. Prva asocijacija na pojam inkluzija je
uključivanje dece sa teškoćama u razvoju u redovan vaspitno–obrazovni sistem, što danas i
jeste pravo značenje ove reči. Međutim, inkluzija je i nešto širi pojam koji nije vezan samo za
vaspitno-obrazovni sistem, već podrazumeva uključivanje deteta u društveni život zajednice
na svim nivoima. To znači da je prvi korak inkluzije prihvaćenost deteta sa teškoćama u
razvoju unutar same porodice, praktično već po rođenju. Drugi korak je kvalitetno mesto u
društvu te porodice kao celine. Nakon ovoga slede obrazovanje i procesi usvajanja veština sa
samostalni život i rad u zajednici. Osamostaljivanje i dostojanstven život odrasle osobe sa
smetnjama u razvoju je krajnji ishod potpune inkluzije i govori o stepenu civilizovanosti
društva, odnosno o poštovanju ljudskih prava koja se odnose na sve članove društva.
(
http://inkluzivno-obrazovanje.rs/o-nama/o-pristupu-obrazovanju
)
Inkluzivni model obrazovanja tretira obrazovni model kao problem. Dete sa razvojnim
teškoćama uključujemo u obrazovni sistem bez pokušaja da ga „popravimo“ i prilagodimo
sistemu. Dete ide u školu koju bi pohađalo da nema smetnje u razvoju, a program i metode
rada su prilagođene njegovim/njenim potrebama.
Učitelj/ica je osposobljen/a da u proces učenja uključi svu decu sa različitim individualnim
potrebama, okruženje je manje restriktivno i bolje prilagođeno potrebama sve dece i postoji
organizovana podrška. Ovaj model je dugoročno održiv i najjeftiniji, mogućnosti za
uključivanje sve dece u sve aktivnosti škole su maksimalno ujednačene. U okviru ovog
modela prava sve dece na obrazovanje su prepoznata i stvoreni su uslovi za realizaciju prava.
