1.Uvod
Pojam afektivne vezanosti u nauku je uveo engleski psihoanalitičar Džon Bolbi, a ona obeležava
prema njegovom mišljenju obeležava neravnopravan odnos koji se u najranijem detinjstvu
formira između majke i deteta i traje kroz čitav život. Međutim, Bolbi otvara put porodičnom
pristupu u istraživanju afektivne vezanosti. i njegovi sledbenici koncentrisali su se na dijadne
odnose, pa ipak sasvim je jednostavno pojmiti da se dete ne razvija izolovano u jednom dijadnom
odnosu roditelj-dete. Broj odnosa sa kojim se dete susreće živeći u nuklearnom porodičnom
okruženju daleko je veći. Cilj istraživanja koje je sprovodeno je da se uvtrdi koji afektivni stilovi
postoje u odnosima tri porodice sa različitim brojem članova. Koji je njihov obrazac afektivne i
da li se razlikuje od člana do člana porodice. U sprovedenom istraživanju ispostavilo se da
članovi u svakoj od porodica imaju različite obrasce afektivne vezanosti i samim tim drugačije se
odnose prema porodici i okruženju.
Porodični odnosi , Afektivna vezanost, Obrasci afektivne vezanosti, Prsitupi porodici,
Porodica kao baza, Siguran i nesiguran obrazac, Pljašljivi obrazac, Odbacujući obrazac,
Okupirani obrazac
2.Otvaranje puta porodičnom pristupu u istraživanju afektivne
vezanosti
Meri Ejnsvort napravila je prvu klasifikaciju individualnih razlika u okviru teorije afektivnog
vezivanja i postulirala pojam sigurne baze kao osnove rasta i razvoja deteta. Dečija zavisnost od
roditelja osnova je i uslov kvaliteta kasnije zavisnosti osobe od znanja i veština. Ona piše :
„Porodična sigurnost u ranim stadijuma je bazični tip zavisnosti na osnovu koga osoba formira
nove veštine i interesovanja u drugim oblastima. Tamo gde nedostaje porodična sigurnost osoba
je osujećena.“( M. Ainsworth, 1940). Ona je vršila istraživanja ( naturalistička posmatranja i
intervjui u porodičnom okruženju) kako bi utvrdila individualne razlike među decom. Na osnovu
istraživanja u kojem je ocenjivala opservacije na osnovu definisanih skala: responzivnost na
bebin plač, pristupačnost majke, saradnja i prihvatanje deteta i tako dalje, ona definiše tri osnova
tipa afektivne vezanosti: nesigurna / povučena afektivna vezanost sigurna afektivna vezanost i
nesigurna/ambivalentna afektivna vezanost.
Međutim, Ejnsvortova nije verovala da je odnos između deteta i majke pod jednakim
uticajem oba aktera. Dajući primat majci, da vodi i oblikuje ovaj odnos, njena hipoteza ne
prepoznaje uticaj koji na roditeljsko ponašanje, pa i na senzitivnost majke, može da ima dete.
Aktuelni dominantni teorijski koncepti proučavanja odnosa unutar porodice, pa i odnosa roditelj-
dete, osim što prihvataju ideju o dvosmernosti svih relacija, proširuju ovo shvatanje uvođenjem
koncepta cirkularnosti, kao jednog od centralnih koncepata sistemske porodične teorije. Promene
u perspektivi, kao i prevladavanje sistemskog porodičnog koncepta u istraživanju porodice i
porodičnih odnosa , doprineli su pripajanju ovog teorijskog pristupa teoriji afektivne vezanosti.
Ovakav pristup bio je naslućen još od Džona Bolbija ( John Bowlby), koji otvara put porodičnom
pristupu u istraživanju afektivne vezanosti. Bolbi i njegovi sledbenici koncentrisali su se na
dijadne odnose, pa ipak sasvim je jednostavno pojmiti da se dete ne razvija izolovano u jednom
Nesigurna, povučena deca odrastaju u krute, odbrambeno fokusirane ličnosti. Štit koji su podigli
u detinjstvu ne bi li preživeli traumatična uskraćivanja, ne odgovara realnosti, ali “čuva” od dalje
razgradnje. Ono što nisu dobili (kapacitet za emocionalno reagovanje) ne umeju ni da daju. Slika
o drugima obojena je nepoverenjem, zato je zatvorenost najsigurniji izbor. Pozitivna slika o sebi
čini da investiraju samo u sebe, ali i u deo realnosti za koji veruju da ih neće izneveriti: u
materijalna postignuća, u materijalne stvari uopste. Uspeh na materijalnom potvrđuje da im je
njihovo životno opredeljenje ispravnije od drugih.
TIP “F” (Sigurna afektivna vezanost)
Sigurne bebe odrastaju u sigurne ljude. Njihovu životnu strategiju određuje doživljaj
prihvaćenosti. Ova deca rastu sa poverenjem u sebe, na osnovu poverenja koje su stekli u majčinu
naklonost i dostupnost. Odrastaju u samopouzdane, autonomne ličnosti, spremne za životne
rizike, baš kao i životne radosti. Njihovi kapaciteti da izađu na kraj sa životnim poteškoćama su
veliki i neopterećeni tragovima detinjstva. Svojoj deci oni prenose sigurnost, poverenje, toplinu
direktno kontakta.
TIP “E” (Nesigurno / preokupirana afektivna vezanost)
Nesigurna, ambivalentna deca i kao odrasli ljudi ostaju preokupirana figurom afektivnog
vezivanja. Njihov izbor je bio borba za naklonost, borba za pažnju. Naglašeno nezrela, ova deca
odrastaju u nesamostalne, tzv. “lepljive” osobe. I kao odrasli ljudi, blokirani su besom,
nerazrešenim konfliktima, skloni preteranom uključivanju u afektivni odnos. Kontaminirani
sopstvenim očekivanjima i razočaranjima nemaju energije za adekvatno procenjivanje realnosti,
za situacije “ovde i sada”. Naravno, sve ovo prenose “značajnim” drugim ljudima, svojim
partnerima, prijateljima, svojoj deci. I u interakciji sa njima kao da imaju “loš tajming”. Znači, ne
reaguju na njihove želje ili potrebe, nedostupni su kada su potrebni, a čak i previše uključeni kada
drugi to ne žele.
TIP “U/d” (Nesigurna / neorganizovanost)
Odrastajući uz psihički bolesne ili fizički zlostavljane roditelje deca Ud obrasca nisu bila u
mogućnosti ni da primenjuju primarnu, ili da razviju sekundarnu strategiju. To su deca koja su
roditeljski usmerena ili koja na uzrastu od šest godina kontrolišu roditelje. Ako ne promene
ovakav radni model, ova deca ce i kao odrasli ljudi biti skloni pojačanom vezivanju, kontroli.
Međutim, njihova kontrola i briga drugačije su od ponašanja osoba sa okupiranim afektivnim
obrascem. Osobe ovog tipa imaju potrebu za vezivanjem, ali i strah od vezivanja, tako da su u
neprekidnom konfliktu.
3.Sistemski pristupi porodici i teorija afektivnog vezivanja
Teorija afektivne vezanosti je jedna od retkih razvojnih teorija koja razvoj posmatra kroz relacije
i sisteme odnosa. Sistemsko razumevanje porodice prepoznaje i naglašava međuzavisnost uloga i
funkcija članova porodice, kao i njihovih interakcija. Više je karakterisitika koje izdvajaju
ovakvo shvatanje porodice u odnosu na druga. Porodica se menja i raste kako bi prihvatila nove
članove, ili odgovorila na razvojne potrebe svojih članova. Celina porodice je više nego suma
njenih delova, međusobnih interakcije i odnosi članova porodice čine specifičan sistem sa
karakteristikama drugačijim od karakteristika samih članova. Porodica ima hijerarhijsku
strukturu, tako da je ona kao sistem podeljena u više subsistema koji su međusobno u odnosu.
Svaki član porodice u isto vreme može da pripada većem broju subsistema. Porodica teži
homeostazi tako da kao sistem odgovara na promene u okruženju na način koji najmanje menja
njenu strukturu i način funkcionisanja. Ona teži adaptaciji, tako da kao sistem može da balansira
svojom mogućnošću otvaranja ka uticajima spolja, i menja se.
Korak ka sistemskom proučavanju afektivne vezanosti na nivou cele porodice učinila je
Donilijeva( Donely, 1993) insistiranjem na pomeranju fokusa sa dijadnih odnosa i razrađuje ideju
o trijadi kao emocionalnoj jedinici. Pojedini autori prave paralelu između fukcionalnosti i
disfunkcija u afektivnom vezivanju i funkcionalnosti i disfunkcija u porodičnim odnosima.Prema
mišljenju Salvadora Minućina ( Salvador Munichin) prava dihotomija između difunkcije i
funkcionalnosti zapravo ne postoji već se radi o preferenciji tipa interakcije koju ponekad
karakteriše više udaljavanja i nepostojanje veza, a ponekad bliskost koja je prenaglašena i
međusobna zavisnost što ove sisteme čini otvorenijim ka problemima. U teoriji moguće je povući
paralelu između opisa porodičnih sistema po Munićinu i karakteritika obrazaca afektivne
vezanosti koja bi se u njima mogla razviti. U sistemima koji se karakterišu kao prilagodljivi ili
