SEMINARSKI RAD

predmet:

LJUDSKA PRAVA

TEMA: Afrički sistem zaštite ljudskih prava

Mentor: Student:

Prof. dr Biljana Mijalkov Hristina Pejović 52č/17

Konstantin Veliki, Niš

SADRŽAJ

1. Uvod……………..………………….………………………………………3

2. Pozadina nastanka Afričke povelje o ljudskim pravima i pravima naroda....4
3. Afrička povelja o ljudskim pravima i pravima naroda……………………...6

3.1 Istorijat Povelje……………………………………………………....6
3.2 Sadržaj Povelje………………………………………………….……8
3.3 Individualna prava………………………………...............................9
3.4 Pravo naroda……………………………………………………..… 10
3.5 Dužnosti pojedinca i države………………………………………...11
3.6 Glavne funkcije Povelje………………………………………….....11

4. Dopune Afričkoj

povelji………………….………………………….……...11

4.1 Afrička povelja o pravima i dobrobiti deteta……………………….12

4.2 Protokol o Afričkim Sudu za ljudska i prava naroda……………….12

4.3 Protokol uz Afričku povelju o pravima žene u Africi………………13

4.4 Ostali dodatni standardi, protokoli, konvencije……………………..14

5. Afrička Komisija za ljudska prava i prava naroda…………………………15

5.1 Osnivanje Komisije…………………………………………………15
5.2 Sastav Komisije…………………………………………………......15
5.3 Biro Komisije…………………………………………………….....16
5.4 Sekreterijat Komisije………………………………………………..16
5.5 Funkcije Komisije…………………………………………………...16

5.5.1 Funkcija unapređenja………………………………………….16
5.5.2 Zaštitna funkcija- “saopštenja”……………………………..…17

5.5.3 Tumačenje Povelje i druge funkcije……………….………….18

5.6 Sednice Komisije…………………………………………………....18
5.7 Uspesi i izazovi Afričke povelje i komisije…………………………18

6. Razlike i sličnosti između Afričkog, Evropskog i Američkog sistema zaštite

ljudskih prava…………………………………………………………........19

7. Zaključak…………………………………………………………………...20
8. Literatura…………….……………………………………………………...22

2. Pozadina nastanka Afričke povelje o ljudskim pravima i

pravima naroda

Međunarodno pravo o ljudskim pravima je široko prihvaćena grana međunarodnog

prava koja funkcioniše u skladu sa svojim vlastitim pravilima, normama i institucijama, iako se
u određenim aspektima usko povezuje sa međunarodnim humanitarnim pravom ne sme se
koristiti naizmenično, pošto je prvi poseban fragment opšteg međunarodnog prava. Razvoj
međunarodnog zakona o ljudskim pravima tokom vekova doveo je do pozitivnih promena u
pravnim sistemima država i institucija širom sveta. Postoji donekle opšta saglasnost sa
činjenicom da su ljudska prava u Africi relativno novi koncept, jer je promocija koncepta
postala intezivnija sa transformacijom Organizacije za afričko jedinstvo (OAU) u Afričku uniju
(AU), koja ima

širi i aktivniji mandat za unapređenje i zaštitu ljudskih prava u Africi u smislu

normi, pravila i mehanizama sprovođenja, kao i sa modernizacijom Afrike, odnosno sa
pojavom talasa nezavisnosti koji je obuhvatio kontinent u 1960-im, što je navelo mnoge afričke
države da počnu da traže svoju slobodu od kolonijalnih potčinitelja nakon dugog perioda
kolonijalizacije.

Mnogi državnici i naučnici ukazivali su na nedostatke i greške Organizacije za

afričko jedinstvo u promovisanju i zaštiti ljudskih prava. Optužbe na račun OAU bile su da
Organizacija ne vodi dovoljno aktivnu ulogu u zaštiti ljudskih prava, već da pasivno posmatra
sa strane, da imaju selektivno učešće u zaštiti ljudskih prava i da se ne mešaju u unutrašnje
državne probleme. To su bile jedne od najvećih osuda nemogućnosti OAU da unapredi
program ljudskih prava u Africi. Imperijalni režimi diktatora poput Idi Amin-a iz Ugande, Žan-
Bedala Bokase iz centralne Afrike i Macias Nguema iz Ekvatorijalne Gvineje, kao i brutalnog
ubistva hiljada Hutusa u Burundiju, bili su samo mala tačka na radaru kršenja ljudskih prava
koja su se tada odvijala u Africi, a za koje se činilo da OAU neprestano prećutkuje.

U pokušaju da očuvaju svoj suverenitet, postojali su stalni konflikti među državama

koje su već stekle nezavisnost i koje su se borile kako bi održale ovaj novi status, dok su se one
koje još uvek nisu stekle svoju samostalnost borile za postizanje ovog cilja. U suštini, došlo je
do opšteg porasta sukoba u regionu koji su nesumnjivo poslužili za sistematsko kršenje ljudskih
prava u Africi. Nakon mnogih pobuna i haosa, bilo je potrebno obezbediti institucije, pravila i
instrumente koji bi zaustavili agresivna kršenja ljudskih prava koja su se dešavala i stoga je
postignuto nekoliko sporazuma i ugovora kako na regionalnom tako i na globalnom nivou kako
bi se osiguralo da se nekažnjavanje prekine.

___________________________________________________________________________

THE AFRICAN HUMAN RIGHTS SYSTEM: CHALLENGES AND PROSPECTS-Jean Désiré

Nakon Drugog svetskog rata potreba za delotvornim regionalnim sistemom ljudskih

prava postala je neophodna za ceo svet, naročito za Afričke države. Nadležnost Ujedinjenih
nacija, koje imaju vodeću ulogu u primeni međunarodnog prava o ljudskim pravima, posebno
nakon Drugog svetskog rata, bila je univerzalna. Međutim, pošto je svet bio razoren i suočen sa
novim   neoružanim   sukobima,   intitucijama   je   nedostajala   adekvatna   efikasnost,   pa   čak   i
sredstva za sprečavanje zloupotrebe ljudskih prava. Ovaj neoružani sukob, poznatiji kao Hladni
rat, imao je ogroman negativan uticaj na efikasno sprovođenje zaštite ljudskih prava u Afričkim
zemljama tako što su se najmoćnije i najuticajnije zemlje sveta (SAD, Rusija, Kina, Nemačka,
Britanija, Francuska) ponovo našle u nekoj vrsti rata i jednostavno nisu dovoljno obraćale
pažnju na dešavanja u svetu u kojima je kršenje ljudskih prava bilo više nego očigledno. Većina
država Afrike nije prihvatala standarde ljudskih prava utvrđenih od strane UN, iz prostog
razloga što one i nisu bile potpisnice i nisu učestvovale u izradi Deklaracije o ljudskim pravima
iz 1948. Godine, koja i dalje predstavlja jedan od najvažnijih instrumenata međunarodnog
prava   o   ljudskim   pravima.   Mnoge   od   ovih   afričkih   država   u   to   vreme   još   uvek   su   bile
kolonizovane od strane zapadnih sila, pa samim tim nisu bile predstavljane u svetu od strane
svojih izabranih lidera već od strane svojih zapadnih “gospodara”, koji su zastupali svoje
interese na globalnom nivou zanemarujući razliku u kulturi i tradiciji koja je između evropskih
kolonijalnih sila i afričkih država ogromna. Zbog toga je došlo do potrebe da se organizuje
regionalni sistemi ljudskih prava koji moraju biti postavljeni u različitim regionima sveta kako
bi   se   prevazišle   slabnosti   globalnog   sistema   u   nastojanju   da   se   postigne   sveobuhvatno   i
efikasnije načelo međunarodnog prava o ljudskim pravima. Shodno tome, ovo je dovelo do
pojave evropskih, među-američkih i afričkih sistema i njihovih odgovarajućih mehanizama i
instumenata.

Nekoliko događaja u Africi nateralo je OAU, današnju Afričku Uniju, da uspostave

regionalni sistem zaštite ljudskih prava i ojačaju postojeće institucije. Podrška i ohrabrenje od
strane UN-a za uspostavljanje delotvornog regionalnog mehanizma za ljudska prava, učešće
NVO-a   u   pitanjima   zaštite   ljudskih
prava i njihovo lobiranje za ovaj sistem
su neki od tih događaja, ali je svakako
najznačajniji razlog činjenica da su neki
od lidera afričkih država napustili svoje
uverenje i principu nemešanja OAU-a u
unutrašnja pitanja država, kao i njihovo
priznanje   da   su   slučajevi   kršenja
ljudskih   prava   u   drugim   afričkim
državama   zaista   bili   štetni   po   sve
afričke države. Ovi razlozi su doveli do
usvajanja   Afričke   povelje   o   ljudskim
pravima i pravima naroda (ACHPR) od
strane OAU Skupštine šefova država i
vlada (AHSG).

Afričku povelju o ljudskim pravima i pravima naroda ratifikovale su sve članice

tadašnje OAU, međutim uprkos tome pitanja ljudskih prava i sloboda i dalje su jedna od
nezaobilaznih tema na afričkom kontinentu. Građanski i međudržavni sporovi, odnosno
sukobi, verski sukobi, genocid, raseljena lica, izbeglice, državni udari i podizanje diktatorskih
režima su veoma bitni faktori koji uvek podstiču kršenje ljudskih prava u Africi i njenim
državama. Iako je većina država vezana odredbama Povelje, sukobi i masovna kršenja ljudskih

________________________________________________________________________________________________________________2

A GUIDE TO

THE AFRICAN HUMAN RIGHTS SYSTEM-CENTER FOR HUMAN RUGHTS, UNIVERSITY PRETORIA

ljudska prava koja su navedena u Univerzalnoj Deklaraciji o ljudskim pravima u njihovim
međunarodnim odnosima. Iako nije bilo jasnog pravca i cilja u rešavanju problema zaštite
ljudskih prava, OAU je napravio određene korake u rešavanju određenog broja problema kao
što su dekolonizacija, rasna diskriminacija, zaštita životne sredine i problemi izbeglica. Princip
OAU kao kontinentalne organizacije da se ne meša u unutrašnje poslove država članica dovela
je do toga da neki od afričkih lidera počine ogromne zloupotrebe ljudskih prava protiv svojih
građana.

Na prvoj konferenciji frankofonskih afričkih pravnika održanoj u Dakaru, Senegal,

1967. godine, učesnici su ponovo oživeli ideju o “Zakonu Lagosa” kao potrebi regionalne
zaštite ljudskih prava u Africi. U Dakarskoj deklaraciji, usvojenoj nakon Konferencije, učesnici
su tražili od Međunarodne komisije pravnika da razmotre, u konsultaciji sa drugim relevantnim
afričkim organizacijama, mogućnost stvaranja regionalnog mehanizma za ljudska prava u
Africi. Ujedinjene nacije su takođe omogućile niz seminara i konferencija u više afričkih
zemalja. Komisija za ljudska prava UN je osnovala radnu grupu i usvojila rezoluciju,
pozivajući generalnog sekretara UN da pruži neophodnu pomoć za stvaranje regionalnog
sistema ljudskih prava u Africi. Ove inicijative Ujedinjenih nacija u cilju dobijanja afričkih
država da daju saglasnost na usvajanje regionalne konvencije o ljudskim pravima nisu uspele.

1979. godine, Skupština šefova država i Vlada OAU održala je sastanak u Monroviji,

Liberija, gde je Skupština zatražila od Generalnog sekretara OAU-a da oformi ekspertski odbor
koji će izraditi regionalni instrument zaštite ljudskih prava za Afriku sličan sa Evropskim i Pan-
Američkim Konvencijama o ljudskim pravima. Konferencija od dvadeset afričkih stručnjaka
kojom predsedava sudija Keba M'Baie organizovana je 1979. godine u Dakaru, Senegalu.
Važno je obratiti pažnju na to da je rad stručnog odbora bio pod velikim uticajem predsednika
domaćina, predsednika Senghora, koji je obavezao Komitet da crpi inspiraciju od afričkih
vrednosti i tradicije i fokusiranja na stvarne potrebe Afrikanaca, pravo na razvoj i dužnosti
pojedinaca. Posle razmatranja od svega desetak dana, Odbor je pripremio početni nacrt
Povelje.

Nažalost, period nakon izrade nacrta Povelje do njenog usvajanja bio je i najkritičniji

po samu Povelju. Naime, usled neprijateljstava određenih afričkih država i vlada, regionalna
zaštita ljudskih prava u Africi bila je ponovo na početku, što je dovelo do toga da Konferencija

ministara zakazana u Etiopiji, a koja je imala za zadatak
da usvoji nacrt Povelje, nikada i ne bude održana.
Projekat Povelje bio je ugrožen sve do poziva
Generalnog sektretara OAU, a na inicijativu Predsednika
Gambije,

Sir Dawda Jawara-e, da se organizuju dve

Konferencije ministara u Banjulu, glavnom gradu
Gambije. Nakon sastanaka i zasedanja u Banjulu,

usvojen je i konačni nacrt Povelje koji je naknadno dostavljen Skupštini OAU. Tako su Banjul i
Gambija odigrali istorijsku ulogu u usvajanju Afričke Povelje o ljudskim pravima i pravima
naroda.

“Banjulska povelja”

je konačno usvojena od strane Skupštine OAU 28. juna 1981, u

Najrobiju, Kenija. Nakon ratifikacije od strane apsolutne većine država članica OAU, Povelja
je stupila na snagu 21. oktobra 1986. Do 1999. godine, Afričku povelju ratifikovale su sve
___________________________________________________________________________

4,5

The African Regional Human Rights System: Comparing The African Human Rights Law System And The European And Inter-American

Human Rights Systems Within A Normative And Institutional Framework-

Anita Ogechi Obi