Uvod
Iako se nekada može sresti uverenje da je doba ranog detinjstva lišeno agresivnosti, ovo
stanovište je pogrešno. Iz želje da se na decu gleda isključivo kao na dobronamerna, naivna i
nevina bića, nekada se gubi iz vida da su agresivna ispoljavanja prisutna od prvih dana života.
Agresivnost je biopsihološki motiv kod dece koji je tu da svakoj jedinki omogući odbranu od
pretnje i zadovoljenje potreba.
U tom smislu, agresivnost je sastavni deo mehanizama koji obezbeđuju preživljavanje.
Pitanje na koje, ipak, nije lako dati precizan odgovor je: kada agresija prestaje da bude samo
adaptivni mehanizam, a kada postaje destruktivna. Do druge godine života učestalost i intenzitet
agresivnih reakcija rastu i ostaju visoki sve do predškolskog uzrasta kada nivo agresivnosti
postepeno počinje da opada sve do kraja puberteta.
Pod uticajem socijalne sredine i između 2. i 3. godine, dete polako počinje da osvaja
socijalni prostor. Ono sada zna da određene reči i postupci izazivaju različite reakcije odraslih i
koristi agresivnost da bi dobilo ono što želi. U ovom periodu je dominantna instrumentalnost
agresivnog ponašanja i ispitivanje granica koje su (ili nisu ) postavlenje od strane odraslih. Dete
tako proverava šta mu je dozvoljeno, a šta nije, i na koji način može dobiti ono što želi.
Dete se rađa sa agresivnim potencijalom koji se raznim socijalnim uticajima
oblikuje. Ono u toku života stiče sposobnost da se na odgovarajući način nosi sa svojim
nagonima, pa tako i sa agresivnim.
Agresivnost je deo ljudske prirode. To je način na koji neke osobe izražavaju svoja
osećanja. Agresija nije emocija već način izražavanja gneva, koji se u razvoju javlja tokom
drugih šest meseci bebinog života. Agresivnost beba izražava kao mlataranje ručicama, vrištanje
ili grizenje dojke i obično ima za cilj da se pridobije pažnja roditelja. Jednogodišnje i
dvogodišnje dete će često kad se naljuti bez razmišljanja ujesti drugo dete. Trogodišnjaci i
četvorogodišnjaci već znaju da fizička agresija nije prihvatljiva. U uzrastu od četiri godine
agresivnost se stabilizuje kao crta ličnosti.
Postoje različite teorije o ljudskoj agresivnosti. Jedni je promatraju kao reaktivno stanje,
odnosno odgovor na frustraciju, a drugi kao imanentnu ljudskoj prirodi, tj. nešto s čime se čovek
rađa, primerice u obliku agresivnog nagona koji je, na ovaj ili onaj način, stalno aktivan. Obe
teorije ujedinjuje tvrdnja da čovek poseduje potencijal za agresivno ponašanje. To, naravno,
vredi i za decu različitih uzrasta. Agresija se može manifestovati na različite načine. Možemo biti
agresivni u mislima, na rečima i delima, prema sebi ili drugima, svesno ili nesvesno.
Agresija se može potiskivati
, a često smo skloni i poricati je. Kad potiskivanje traje
dugo, javlja se opasnost za naše duševno i telesno zdravlje. Druga su krajnost
nekontrolisani
izlivi agresivnosti
, koji nas mogu dovesti u velike neprilike, jer svako društvo postavlja granice
koje agresivno ponašanje ne sme prelaziti. Načina agresivnog ponašanja dece i odraslih gotovo je
beskrajno mnogo. Stvar je samo u tome da smo ga nekad svesni, a nekad nismo.
uvrstiti u agresivno ponašanje jer nema prethodne namere.
Agresivna su deca često odbačena od strane svojih vršnjaka te su, kasnije u životu, sklona
negativnim oblicima ponašanja (kao što su napuštanje škole i delinkvencija), kao i problemima
mentalnog zdravlja
2
. Kako bi se izbegle takve štetne posledice, od izuzetne je važnosti spoznati
činioce koji utiču na razvoj agresivnog ponašanja, kao i načine njegove prevencije, odnosno
smanjenja.
Iako agresivnost već dugi niz godina predstavlja predmet istraživanja, sve do danas nije
stvorena jedinstvena definicija tog fenomena. Različiti autori naglašavaju različite aspekte
agresivnosti pa su definicije agresivnog ponašanja brojne i raznolike.
Berkowitz
3
je tako definisao agresivnost kao bilo koje ponašanje (fizičko ili verbalno)
sprovedeno s namerom da se nekoga povredi (bilo fizički ili psihički). Na sličan način
agresivnost danas definišu i socijalni psiholozi prema kojima ona predstavlja svaki namerni
postupak (fizički ili psihički) kojem je cilj nanošenje štete ili uzrokovanje boli.
Harre i Lamb su zabeležili preko 200 različitih definicija agresivnog ponašanja koje su
predložili brojni istaživači, ali su gotovo sve one sadržale 2 karakteristike: to je ponašanje čija je
namera povrediti nekoga (fizički ili psihički) i ponašanje koje žrtva doživljava kao hostilno.
Prema B. Ilić, agresija je bilo koja forma ponašanja usmerena povređivanju ili oštećivanju
drugog živog bića
koje je motivisano da izbegne takav postupak.
Šteta koja je uzgredni proizvod
ponašanja čiji je cilj pružanje pomoći drugoj osobi takođe se ne može nazvati agresijom, jer
osoba koja nanosi štetu veruje da osoba kojoj se nanosi šteta nije motivisana da izbegne tu
akciju. Slično tome, nanošenje boli mazohistima nije agresija, jer žrtva nije motivisana da je
izbegne - naprotiv, bol je u službi višeg cilja.
Još uvek ne znamo da li je i agresija samostalan nagon kao što je to seksualnost ili se ona
stiče i razvija već u ranom detinjstvu, i tada sigurno pod uticajem vaspitanja, koje samo stoji u
senci društvenog uređenja i društvene ideologije. Neka istraživanja antropologa i etnologa idu u
2
Milanović, A. (2004).
Povezanost različitih vrsta agresivnosti i sociometrijskog statusa kod dece osnovnoškolske
dobi.
Zagreb: Odsek za psihologiju Filozofskog fakulteta u Zagrebu. Str. 22.
3
Ibid. Str. 23.
