1
Драгослав Димитријевић Бели
Београд, 5. септембар 2014. године
Албанци у Србији и Југославији од 1912. до 1941.
године
Увод
Последица турске инвазије Балканског полуострва је и велико померање
људи и народа од Босфора до Беча. Разбијањем старог и успостављањем
новог друштвеног и економског поретка, по уништењу државних
формација балканских народа отворили су се путеви османлијској
колонизацији Балкана, као и веома агресивној, милитантној исламизацији,
која је захватила масе на правцима турског освајања у Бугарској,
Мaкедонији, Грчкој, Србији, и Босни. Примањем ислама мењао се правни
статус и економски положај, стицале су се важне привилегије и заштите,
али се губио свој национални па и цивилизацијски идентитет.
За питање односа између српског и албанског народа у епохи турског
ропства сви су ови моменти веома значајни, а нарочито оно стање
демографско-етничке нестабилности које настаје већ са првим походима
турске војске, поготово после Марице и Косова. Освајање јужних области
српске државе после Маричке битке и премештање средишта државне
области даље на север довело је до сеоба српског народа. .
Пећка Патријаршија у време њеног постојања од 1346. до 1457. и од
1557. до 1766. године, одиграла је велику улогу у повезивању српског
народа растуреног од Македоније до Коморана и од Ниша до Загреба.
Ратови између Аустрије и Турске 1593. и 1606. створили су изглед за
ослобођење Срба испод турског јарма. Реакција Турака је била сурова,
устанак Срба у јужном Банату 1594. је угушен а спаљен је Милешевски
манастир и мошти св. Саве у Београду.
Због турског насиља сеобе су се настављале и после пада српске
Деспотовине 1459. године, међу којима се најчешће помиње највећа сеоба
која се одиграла за време аустро-турског рата 1690, када су Срби помагали
Аустријанце. После повлачења аустријске војске, у страху од турске
одмазде, Пaтријарх Арсеније III Чарнојевић, је затражио и добио од
аустријског ћесара Леополда дозволу да се насели у његову државу. Тада је
Патријарх понео светиња и драгоцености из Пећке пгријаршије и са
собом, према казивањима Стефана Раваничанина, повео 37.000 породица
па се узима да је у њима било око 185.000 људи.
Друга сеоба из истих разлога, због помагања Срба аустријској војсци у
ратовима против Турака се догодила после аустро-турског рата 1739
године, под Арсенијем IV Јовановићем – Шакабентом али број Срба
одсељених у јужне крајеве Аустрије, углавном није познат.
(Ј.Цвијић:
Балканско полуострво, 189)
2
На српске просторе, пре свега на Косово и Метохију где је због
одсељавања остало проређено становништво, убрзано је, већ започето
досељавање исламизираних Албанаца.
(Историја српског народа II, 431-435,
С.Ћирковић); (Ј.Цвијић, Балк.полуострво, 189)
Почетак албанске колонизације Косова почиње још у 16. веку а први
масовни таласи колонизације наилазе у 17. веку.
(Љ. Стојановић. Записи III,
98, бр.5305),
да би, од малобројних староседелаца албанско становништво
постало већинско.
Поновљено ангажовање Пећке патријаршије у српским ослободилачким
покретима довело је до укидања Пећке патријаршије 1766. године,
чиме је разбијено јединствено тело српске цркве и олакшана политика
дезинтеграције и слабљења српског народа.
Ослободилачки ратови Србије против Турске 1876 – 1878. године
Ови ратови су довели нову српску државу у први судар са албанским
народом. Од пресудног значаја у томе је чињеница да је албaнска
колонизација управо током прве половине XIX века из косовског вилајета
преплавила делове нишког вилајета, те да су Албанци били већ у Топлици,
Пољаници, Масурици и другим местима. План ослобођења Старе Србије
1876. године предвиђао је поседовање пространих српских области на
којима су се већ увелико насељавали или населили Албанци.
(Владан
Стојанчевић, Прво ослобођење Косова, 460-462)
Пре ратова, стање Срба на тој територији било је врло тешко. Поједине
породице, па и читава села, исељавају се са тих простора под турском
управом у Србију због насиља, а пљачкашки упади, убиства граничних
стражара и других српских грађана од стране албанских чета свакодневна
су појава.
У борбама против српске војске учествовало је мало редовне турске
војске – низама, док су огромну већину борачког састава сачињавали
Албанци
У току ратних операција 1877/78 дошло је до великих демографских
промена на читавом ратишту, јер оне крајеве које су ослобађале српске
трупе напуштали су Албанци. Напредовњем српских трупа крајем 1877 и
почетком 1878, избеглиштва су узела обрнут смер, јер су испред српске
војске бежали Турци, Черкези и Албанци. Као последицу рата и одлука
Берлинског конгреса измењена је етничка и верска слика одређених
области. Исламизирано становништво није хтело да остане у новој држави
и да се изједначи у правима са грађанима друге вере. С друге стране и
српске власти су настојале да се ослободе муслиманског
становништва,
мада је Србија по одлукама Берлинског конгреса требало
да заштити муслиманске мањине и њихово имовно стање.
Радикално исељавање је тражила Врховна команда под утицајем
извештаја ратних команданата А. Орешковића, Ст. Биничког и Ђ.
4
улицама су се такође могле видети, по сећању Александра Дерока, „групе
од по два-гри „Турчина“ како су их тада звали, у њиховим оделима од
белога сукна и са тестерама и ногарима преко рамена. Они су тестерисали
букове цепанице „на четири реза, пет парчета или на три реза, четири
парчета, већ како се погодиш“. Сликарка Надежда Петровић насликала је
1905. платно „Тестераш“. Око паса су имали силав, а на ногама албанске
беле камашне. Београдске
Радничке новине
су 1913. писале: “Нама су у
Београду Арнаути познати; они су врло ваљани и врло издржљиви радници
на обали Саве и Дунава где се истоварују и утоварују велики терети, они
су дрвосече, бозаџије, салепџије итд. још ниједног Београђанина није било
да би се на леност Арнаута потужио.
У Београду је од 1902. до 1906. излазио лист
Албанија
на српском и
албанском језику, на латиничном писму и гегијском дијалекту, а било је
повремених написа на француском, румунском и италијанском“
(Петрит Имами: Срби и Албанци кроз векове, стр. 145, 166-168, 170)
Одлукама Берлинског конгреса Србија нија могла да задржи сву
територију коју је њена војска заузела, јер је турска страна у Берлину
тражила да „арбанашке казе“ (срезове) Вучитрн, Куршумлија, Прокупље и
Лесковац остану у границама турског царства, а уколико се то не прихвати
тражили су границу на Грделици, али је и она морала да попусти.
Призренска лига
Важну улогу у развоју односа између српског и албанског народа имала
је
„Лига (Савез) за одбрану права албанског народа“,
још названа
„Призренска лига“ формирана у Призрену. О разлозима оснивања и
карактеру те организације постоје веома противречна мишљења, чиме се, у
сваком случају, потврђује њен историјски значај за албански народ и
усмеравање његових односа са другим балканским народима.
Албанска историографија види у Лиги израз општег албанског
националног покрета, којим процес „рилиндије“, народног препорода,
улази у другу главну фазу. С друге стране, Лиги се са много разлога
оспорава аутентичност, у њој се види пре свега и углавном инструмент
турске политике и политике европских сила (Аустрије, Италије, Енглеске),
као један од облика манипулације албанским народом у вођењу албанске
политике. Историјска стварост је довољно сложена да би се карактер
таквог покрета могао свести на један именитељ.
Без обзира на све спорове, једно је сигурно: Лига представља важан
моменат у конституисању албанске националне идеје.
До формирања Лиге дошло је у току припрема за Берлински конгрес.
Санстефански мировни уговор отворио је процес поделе европске Турске,
при чему су земље насељене српским и албанским живљем биле захваћене
деобом између Црне Горе, Србије и Бугарске.
5
Албански народ у Старој Србији није био неутрални фактор, нити се
налазио у позицији поробљеног и обесправљеног народа. За српску и
македонску рају Албанац – муслиман био је управо слуга окупатора и
окупатор, најсвирепији тлачитељ, симбол турске власти и зулума.
Ослободилачка борба против Турака водила се, дакле, и против
мухамеданских Албанаца.
Крајем маја и почетком јуна (по старом календару) одржани су шири
састанци албанских представника у Призрену; окупило се преко 300
делегата из свих крајева где живе Албанци. На конгрес у Бајракли-џамији
дошли су и и представници цариградског круга. Главни одбор књижевно-
политичког друштва, на челу са Абдул-бејом Франшеријем. Делегати из
северне Албаније, Македоније и са Косова били су за политичко решење
албанског питања још увек у склопу Турског царства, али уз посебан
привилегован положај, на бази самоуправе и ослобођења од дажбина
султану.
„Јужна“, заправо цариградска фракција била је радикалнија, захтевајући
самосталност Албаније, одрицање покорности султану. По њиховом
мишљењу требало је успоставити самосталнуАлбанију из четири области
(кнежевине):I. јужна Албанија и Епир (Јањина); II.северна и средња
Албанија (Скадар, Тирана и Елбасан); III.Македонија (Скопље, Дебар,
Гостивар, Прилеп, Велес, Битољ, Охрид); IV.Косово с деловима јужне
Србије и Македоније (Пећ, Ђаковица, Призрен, Нови Пазар, Митровица,
Сјеница, Приштина, Гњилане, Прешево, Куманово).
То је, дакле, концепт „Велике Албаније“, којим су захваћене и туђе,
словенске и грчке земље у којима албанска народност представља мањину,
која се по телу већине угњездила у скорије време и насиљем, користећи се
повлашћеним положајем муслимана у систему турске државе. Око овог
концепта у ствари и није било размимоилажења; и за једну и за другу
фракцију „Велика Албанија“ је била политички аксиом и подлога за било
коју варијанту албанског питања.
У том смислу се заиста може говорити да је на Призренском
конгресу 1878.године коначно формулисан максимални програм
албанског национализма – стварање самосталне албанске државе.
Формиран је Главни одбор Лиге од близу 60 чланова, и потом на јавном
збору у Призрену 5/17. јуна 1878. обнародован основни политички
програм: 1) Албанци неће допустити да се „њихове земље“ дају Србији,
Црној Гори или Грчкој или ма којој другој држави и другом народу; 2) све
земље које су Србија и Црна Гора у овом тренутку отргле од Турске, а у
којима живе Албанци, да се поврате овима; 3) да се на овом поради и у
Европи, на Берлинском конгресу и код дворова; 4) да се свим силама
поради да се Албанцима врати самосталност, која им је пре педесет и више
година одузета, то јест да им се више не шаљу чиновници из Цариграда и
7
Губитак територије услед пораза који су им нанели Руси, Турци су
уписали у грех Србима, тврдећи да им је Русија објавила рат због Срба, па
су стога после 1878. званично и јавно прогласили Србе за царске
издајнике.
На сам дан прогласа Србије за краљевину (22. фебруара 1882)
установљен је преки војни суд у Приштини, који је протерао све народне
прваке, потписнике многих петиција за Берлински конгрес, кнезове и
кметове. Џелати преког суда злогласног Ибрахим–паше поклали су без
суда 7000 људи, а 241 је Ибрахим-паша извео пред суд од којих је неке
повешао, а неке протерао на робију у трајању од 101 године.
Стевана Вучетића, најчувенијег трговца из Приштине, бацио је кроз
прозор хапсане зато што није хтео да се одрекне своје народности.
(Историја срп. народа VI/I, 293/294. Ђ. Микић).
Српска влада покушавала је, према својим могућностима, да заштити
српско становништво косовског вилајета. Та заштита је организована
најпре на дипломатском пољу, отварањем српских конзулата у Солуну и
Скопљу 1887, а у Битољу и Приштини 1889. године али без успеха.
Истина, положај конзула на Косову био је погибељан: први српски конзул
у Приштини, Лука Мартиновић, убијен је у јуну 1890. насред приштинске
чаршије, а руски конзул Григориј Степанович Шчербина – марта 1903. у
Косовској Митровици.
Извештаји Милана Ракића, познатог српског књижевника, најпре
секретара српског конзулата, а потом конзула у Приштини, из 1906-1911.
године говоре о „страховитом стању нашега народа“, које се „обновило
још већом жестином и данас се може слободно рећи да су се повратила
незапамћена времена невоља и несрећа“. (30. новембра 1906). У извештају
од 14. јануара 1907, он наглашава да се
“ из свих извештаја овог
Консулата од његовог постанка па до данас види да постоје две главне
чињенице које наш народ сатиру и доводе до пропасти. То су турска
власт и Арнаути. Турска власт зато што сама чини зулуме, пљачка и
убија и што пушта да то и други мухамеданци некажњиво раде; а
Арнаути зато што за свој рачун, само у много већем размеру, ниште
све што је српско где год то могу учинити“.
Ракић је, „небројено пута“ извештавао до 24. фебруара 1907, министра
иностраних послова „о разним зулумима и несрећама које чине обесни
Арнаути у Пећкој нахији. Тим начином они су растерали и растребили наш
живаљ, па више готово немају кога да пљачкају, па су окренули своје
разбојничке погледе на манастир Св. Српске Патријаршије у Пећи“.
(Димитрије Богдановћ: Књига о Косову, Београд 1990, стр. 193)
Описујући стање народа у новом таласу зулума 28. маја 1907. Ракић
вели: “са очајањем мора човек да гледа на будућност нашег народа ако
овако стање потраје још које време. Са свих страна чују се гласови очајања
