Alber Kami
Objašnjenje apsurda
Početak Kamijevog literarnog i filozofskog stvaralaštva potpuno je uznaku kategorije apsurda. I dok su
tzv.klasičnom senzibilitetu bilabliža metafizička pitanja, moderni senzibilitet prevashodno jeokrenut
etičkim problemima. Kami predstavlja zanimljiv slučajmodernog osećanja sveta. Osećanje apsurda
ukazuje se kao jednaod komponenti tog senzibiliteta. Ali apsurd Kami ne vezuje a priori niza čoveka, ni za
svet, koji čovek spoznaje, ne izjednačava ga ni sa jednim, ni sa drugim. Apsurd se rađa u njihovom
međusobnomkontaktu.Prva važna karakteristika Kamijeve misli je Lucidnost - težnja da sesvet sagleda
onakvim kakvim jeste, bez religioznih predrasuda. Ikako se svet ukazuje jednom lucidnom oku? Svet nije
racionalan, aapsurd je osećaj koji se rađa u našem susretu s njim. To naravno negovori u prilog čovekove
racionalnosti. Sa Kamijeve tačke gledištasvet nije konfrontiran čovekovoj racionalnosti, već
čovekovojnostalgiji, zahtevu, žalu za racionalnim. To znači da je apsurdkontrast između čovekove želje za
racionalnim i sveta koji toj željine odgovara. Na kraju treba objasniti šta Kami podrazumeva podterminom
racionalnost...U Mitu o Sizifu Kami govori o čovekovomzahtevu, koji je označen i kao želja i kao nostalgija.
Šta je taj zahtev jasnije postaje u Kamijevom eseju o Kafki. Zahtev, odn.nostalgijasadrži u sebi principe
kako logičke, tako i etičke prirode, mada jeetika dominantnija kategorija u njegovom stvralaštvu. One
osobinekoje Kafka uskraćuje svom Bogu upravo su crte za kojima čeznečovek-moralna veličina, dobrota i
koherencija. Sve pomenute,nazovimo nedostatke, Kami obuhvata terminom'jedinstvo. Zašto?Čovekov
zahtev za bliskoću, a učiniti svet bliskim znači razumetiga, upravo je zahtev za objedinjavanjem. Razumeti,
isto je što iobjediniti. Čovekova težnja, zahtev ili nostalgija za racionalnim ustvari je težnja za jedinstvom ,
logičkim i etičkim jedinstvom sveta.Ponavljamo, u Kamijevom delu ova čovekova želja ima pretežnoetičku
boju. Osnovna disproporcija na kojoj se zasniva kategorijaapsurda je etička disproporcija. Apsurd ima
dakle dva pola
Subjektivni - težnja čoveka I objektivni- slika sveta.
Alinužna su još neka uopštavanja.
Najpotpunija definicija subjektivnogpola, dakle čovekove težnje upravo je nostalgija za apsolutnim. Put je
dakle-racionalno, jedinstveno, apsolutno. I definicija apsurdapostaje konkretrnija. Apsurd je nesklad
čovekove nostalgije zaapsolutnim i sveta koji tom zahtevu ne odgovara. Apsurd je usaznavanju te
disproporcije, samim tim apsurd je vrsta svesti. Stanjeapsurda je stanje svesti, u gnoseološkom, ne
psihološkom smislu.Dok je lucidnost osobina, svest je stanje u kome saznajemo nesklad.Lucidnost je
preduslov dolaska u to stanje. A svest o neskladu jesvest o uzaludnosti, uzaluno težimo da ostvarimo
predmetsopstvene nostalgije. Otuda potiče još jedna karakteristika apsurda-tragičnost. Apsurdno stanje
je tragično stanje. I prirodno-posledne pitanje je kako živeti ako je svet tragičan i uzaludan. Nostalgija
hoćeda bude ostvarena, lucidnost pokazuje da to nije moguće. Kamiodbacuje filkozofsko samoubostvo,
pronašavši revolt, kao jedinorešenje. Samobistvo nije suočavanje, već odbacivanje istine. Usvakom slučaju
odbacivanje jednog od dva pola apsurda. To značida ono prihvata mirenje sa svetom, jer teži da izbegne
apsurd. Mit oSizifu, naprotiv nalaže da čovek treba da umre bez pomirenja.Revolt znači nepomirljivost
pred pokušajima da se jedan od ova dvapola zamagli i ukine. Dakle, revolt nije samo jedna od
nužnihkonsekvenci apsurda, već i instrument za njegovo održavanje.
Stranac
Kamijevo literarno i filozofsko delo je u svojim počecima bilo snažnoobeleženo kategorijom apsurda,
samim tim i udaljeno odpreokupacije moralnim vrhuncima. Lik Mersoa je ilustrativan upomenutom
smislu. On, ne samo da ne teži nekoj izuzetnojmoralnosti, već ozbiljno narušava etičke propise. Način na
koji primavest o smrti svoje majke, ravnodušnost prema ubistvu koje jepočinio, pokazuju ga kao nekoga
kome su moralne norme strane.Ipak u sukobu sa sveštenikom, Merso nam stavlja do znanja, daetičke
propise krši-ne zato što mu je naročito stalo da budenemoralan, već zbog roga što smatra da je
podjednako svejednočiniti dobro ili činiti zlo. Sa tačke gledišta smrti, koja čeka sveljude to je potpuno
irelevantno-podjednako vrede i jedni i drugi. Istuvrednost imaju i žena starca Salamana i starčev pas.
Filozofijaapsurda samo potvrđuje rezonovanje Kamijevog junaka. Osnovnateza ove filozofije glasi-ništa
nema smisla, samim tim ne postojemerila za prosuđivanje dobra i zla. Ta linija se nastavlja i u
deluPobunjeni čovek, gde se definitivno ocrtavaju svi moralni vidoviovog problema. Nedvosmisleno je
izraženo da je svejedno da lićemo činiti zločine ili ne. Merso nam se ukazuje kao suštinskoovaploćenje ove
filozofije, non plus ultra apsurdizma. Međutim uovom peridu Kamijevog stvaranja postoje i likovi čije
ponašanje naprvi pogled odudara od Mersoovog. Kaligula, glavni junak istoimenedrame, inspiriše se
smrću da bi došao do apsurda. Ali dok Mersoreguje na to otkriće-uviđanje apsurda, tako što postaje
apsolutnoindiferentan prema moralnim normama, Kaligula sistematski gazimoralne norme. Ima više
razloga kojima Kligula objašnjava svojstav. Pre svega, jasno je da Kaligulino ponašanje potiče iz
jednogvelikog bola. U pitanju je smrt Druzile, koja mu je bila i sestra i ženau isti mah, a njenom smrću
otkriva da je svet nepodnošljiv. Precizno,da sam taj svet ne odgovara visoko postavljenim
moralnimzakonima. Bol, izazvan svešću o disproporciji glavi je uzročnikimperatorovih zločina. Iza
filozofskih pozicija na kojima stoji Kaligulanalazi se patnja zbog nmemogućnosti da se realizuje jedan
visokopostavljeni moralni ideal. Osnovno pitanje je-da li lik Kaligulepredstavlja izuzetak u okviru duhovnih
strujanja koja su našla svojteorijski prikaz u Sizifovom mitu? Međutim postoji ipak jedno dublje srodstvo
koje povezuje činovnika iimperatora. To je ono nedorečeno kod Mersoa. U kratkom, žučnomrazgovoru sa
sveštenikom, shvatamo da ima u Mersoovimpostupcima nečeg što nije nimalo u skladu sa objašnjenjima
koja ondaje.- Ako je s tačke gledišta filozofija apsurda svejedno hoće li činitidobro ili zlo , onda nije jasno
zašto Merso čini samo zlo? Tu trebauključiti još jedan momenat iz Sizifovog mita. Medju
posledicamafilozofije apsurda Kami u prvi plan stavlja kvantitet, a ne kvalitetdogađaja, odnosno
doživljavanja. Njega interesuje pre svegagomilanje što većeg broja dogadjaja. Stoga obrazac
apsudrnogponašanja predstavlja lik Don Žuana, a ne lik sveca. Ovaj prvi sabirasvoja osvajačka iskustva
rukovodeći se prvenstveno njihovimbrojem.Drugi pak sabira doživljaje spram njihovog kvaliteta.Umesto
kvantitativne, u Mersoovom ponašanju ipak zapažamosklonost ka aktivnosti koaja je kvalitativno
određena. Utom smisluon je antipod Don Žuanu iz Sizifovog mita. To naravno ne znači da je junak apsurda
svetac, ali ako pažljivije razmotrimo njegovupolemiku sa sveštenikom uočićemo i neke svetačke
preokupacije.Na prvom mestu izrazito visok emocionalni ton ove polemikesvedoči da se Merso prema
prema apsurdnom neskladu izmeđučoveka i sveta ne odnosi sa hladnom treznenošću analitičara-filozofa,
već kao neko koga to uzbiuđuje i boli. Njegova reakcija načinjenicu da su ljudi smrtni pre svega je
emocionalna reakcija. Uizlivu gneva na sveštenika koji je došao da ga ispovedi Mersodemantuje svoju
filozofsku indiferentnost. Tu shvatamo datradicionalno tumačenje ponašanja Kamijevog junaka
zahtevaozbiljnu reviziju. Ispostavlja se da Merso čini zlo, jer suvišeintenzivno oseća nemoć dobra. Njegov
imoralizam je protest protivneostvarivosti moralnih vrednosti. U izvesnom smislu Merso je ipak,svetac.
Indiferentnost takodje ostaje njeogova dominantnakarakteristika, ali kao što vrlo često deluje kao neko
kome je štoštasvejedno, isto tako deluje i kao neko kome je do izvesnih stvari jakostalo. Ima više primera
za to. Potreba da zaplače u toku sudjenja,kada shvati koliko ga ljudi mrze, zatim je zaželeo da grli čoveka
koji je svedočio u njegovu korist. Ako je iz teorijskih razloga ravnodušanprema Mariji, on bi to morao da
bude i prema dobročinstvu ljudi, kaoi rečima sveštenika. Zbog smene stanja izuzetne
ravnodučnosti,stanjima neuobičajene osetljivosti, Mersoovu ravnodušnost moramotumačiti psihološkim,
ne filozofskim razlozima. Ravnodušnost jesamo oscilacija u sklopu njegovog ponašanja.Zaključak je da
