Bacillaroiphyta

Najspecifičnije su po samom izgledu ćelija, jer možete kao i većinu algi naći u različitim

ekosistemima. Pre svega ih nalazite u slatkovodnim i marinskim ekosistemima. Ali isto tako, ako uzmete
uzorak zemljišta, vrlo verovatno da ćete ih i tamo naći.

Glavna karakteristika silikatnih algi je upravo to što imaju pancir koji je izgrađen od SiO

. Ti panciri

su različiti, imaju karakterističnu ornamentiku i zato ih smatramo taksonomskom karakteristikom.
Organizmi koji se nalaze svuda, to su

kosmopolitski

organizmi ili

ubikvitarni

. Što se tiče talusa, kod

bacilariofita nalazimo predstavnike koji imaju isključivo ili

jednoćelijski ili kolonijski

tip talusa, pri čemu

ove kolonije, tj ćelije koje grade koloniju, ne komuniciraju direktno i praktično ne postoji višećelijski tip
talusa. Kolonije su uvek otvorenog tipa.

Na površini ćelije se nalazi karakterističan silikatni pancir koji nazivamo

FRUSTULA

. Pancir ima

karakterističnu ornamentiku, svojstvenu za svaku vrstu. U teki ili frustuli, smešten je protoplast, tako da se
uz teku, tj. silificirani pancir nalazi

plazmalema

. Ponekad mogu da luče i sluče i sluzave omotače koji se

nalaze na površini. U ćelijskom zidu nema ni celuloze ni kaloze. Najznačajnija karakteristika je pancir koji
je građen iz silicijuma i to ne bez razloga, jer su ove alge, gradeći ovaj pancir prilagodile uslovima u kojima
žive. Naime, u vodenim ekosistemima, obično SiO

ima u dovoljnoj količini. To je inertan materijal koji je

jeftin za izgradnju ćelija. Osim toga, kada ćelija na površini ima takav pancir, ona je značajno više otporna
na napad predatora ili nekog drugog organizma u odnosu na druge alge. Takođe, ako herbivore koriste
bacilariofite kao svoju ishranu, onda ih neće lako svariti tako da one ostaju praktično nepromenjene.

Frustula ima karakterističnu građu, odnosno izgled. Pancir se sastoji iz dva nejednaka dela koji se

preklapaju kao polopac i kutija. Gornji deo se naziva

EPITEKA

, donji deo je

HIPOTEKA

. Na svakom tom

delu možete da razlikujete jedan širi deo teke, koji se naziva

VALVA

ili

LJUSKA

i jedan uži, bočni deo, koji

se naziva

PLEURA

ili

POJAS

. Valva epiteke je

EPIVALVA,

a valva hipoteke je

HIPOVALVA

. Pleuru čine dva

dela, jedan koji je poreklom od epiteke koji se naziva

EPICINGULUM

, a drugi koji je poreklom od hipoteke

HIPOCINGULUM

. Zbog toga, bacilariofite uvek imaju minimum 2 različita izgleda ćelije i zato ih ne

možete prepoznati posmatrajući ih samo sa pleuralne strane, jer je ona kod većine bacilariofita sličnog
izgleda.

Kod nekih predstavnika se na valvi, tj na prelasku valve u pleuru nalaze i dopunski pojasevi koji se

nazivaju

kopula

. Oni su važni, jer su bacilariophyta-e zarobljeni u frustuli, koja je rigidna, pa je njihov rast

doveden u pitanje ukoliko ne postoje dodaci koji će omogućiti elastičnost ćeliji. Upravo kopula to
omogućava kod onih koje ih imaju i do određene granice. Na tim dopunskim pojasevima mogu se nalaziti
različiti izraštaji koje nazivamo

septe

Na površini teke nalaze se brojni izraštaji, zadebljanja, ali i otvori. Oni se dele u dve grupe:

pore

areole

. Pore su uvek otvorene sa dve strane, areole imaju jednu opnicu, mogu da imaju, ali i ne moraju samo

jedan otvor. Areole mogu imati uređen raspored, a preko njih ćelija komunicira sa spoljašnjom sredinom.
Areole najčešće mogu da budu ili ovalnog oblika, ali mogu biti i heksagonalnog oblika. Osim toga, na
ovakvim otvorima mogu postojati i sekundarni otvori ka unutrašnjosti ćelije, ali i otvori između komorica,
pa dolazi do komunikacije između susednih areola. Na panciru se mogu pojaviti 2 tipa areola, tj jedna vrsta
može imati samo jedan tip. Kod Bacilariophyta razlikujemo

lokulatne

areole i

poroidne

areole. Loklatne

areole imaju heksagonalni oblik gde na površini razvučeno od ivice do ivice komore nalazi se jedna opnica
ili

velum

. Taj velum ima jedan otvor koji se naziva

foramen

. Za razliku od njih, poroidne areole nemaju

velum i one mogu da sadrže sekundarne otvore. Pod elektronskim mikroskopom lakše mogu da se razlikuju
tipovi areola. Tipičan primer poroidnih areola izgleda kao da su udubljene, dok lokulatne areole imaju velum
i one se vide kao ispupčene. Areole imaju uređen raspored, tj. raspoređene su u nizovima koje nazivamo

strije

. Strije se jako dobro vide, i raspored strija je taksonomski karakter.

Građa ćelije uslovljava da svaka silikatna alga ima 3 ose simetrije i tri ravni simetrije. Ose su:

uzdužna

i ona određuje dužinu pancira,

poprečna

određuje širinu pancira, a treća je

centralna

i ona je

normalna na ove dve i određuje visinu pancira. Ravni simetrije su:

uzdužna, poprečna i valvalna

koja je

paralelna valvama. Ukoliko pancir podelimo poprečnom ravni i ukoliko dobijemo dve simetrične polovine
ćelije, tj da su gornji i donji deo isti, onda se radi

izopolarnom

tipu pancira, kao što ima

Navicula

. Postoje i

predstavnici, kao što je

Gomphonema

, kada je podelite poprečnom ravni, gornja i donja polovina su

asimetrične i takav pancir se naziva

heteropolaran

Kod pojedinih predstavnika, osim sitnih otvora koji se uočavaju na panciru, javljaju se i neke druge

strukture, osim bodlji, izraštaja, čvora, mogu da se jave i organele kakva je

rafa.

To je pukotinasti otvor koji

će omogućiti pokretanje silikatnih algi, ali i omogućiti razemnu materija sa spoljašnjom sredinom, ali rafu
nemaju sve silikatne alge. Ona se obično postavlja u centralnom delu valvane strane, nekada je i lateralna,
ali je najčešće po sredini. Ponekada se vide prekidi na rafi, to su zadebljanja pancira koje nazivamo

čvorovima

, pa postoje sredinji ili centralni čvor i najčešće dva polarna čvora.

Osnovni kriterijum za klasifikaciju je simetrija. Postoje dve osnovne klase, Centrofice i Penatofice.

Za Cetrofice je karakteristična radijalna simetrija, za Penatofice bilateralna simetrija.

U unutrašnjosti se nalazi protoplast koji se diferencira na plazmalemu, citoplazmu i jedro. Ono što je

dominantno u ćeliji jeste krupna

vakuola

. Ona potiskuje citoplazmu ka periferiji, a na sredini se javlja

presek, tj. citoplazma pravi

mostić

prolazeći kroz vakuolu i taj mostić nosi jedro. Jedro je DIPLOIDNO, to

znači da su jedinke diplonti. U unutrašnjosti se kao dominantni nalaze

hloroplasti

, tj hromatofori koji su

obično pločasti, pa ako su pločasti, ima ih malo, 1 ili 2, ukoliko su diskoidnog ili sočivastog oblika, ima ih
veći broj. Penatne alge imaju pločaste hloroplaste i mali broj njih je prisutan u ćeliji. Hloroplast je složene
građe, lamele su građene iz 3 tilakoida + 1 periferni. Od pigmenata prisutni su

hlorofil a i c

, karotenoidi

(ksantofili:

dijatomin

analog fukoksantinu kod mrkih algi ) zbog čega ćelija bacilariofita poprima žućkasto

mrku boju. Rezervna hranljiva materija je

hrizolaminarin, kapljice ulja

i nekad

volutin

, a tipično se hrane

fotoautotrofno, ređe miksotrofno ili heterotrofno.

Dijatomeje koje imaju rafu su u prednosti u odnosu na one koje ne mogu da se kreću, jer i ta

pokretljivost, koja nije tako intenzivna kao kada postoje bičevi, nije zanemarljiva. To im pomaže da menjaju
poziciju. Unutar rafe se dešava strujanje citoplazme i tu se nalaze fibrile koje su kontraktilne i u sebi sadrže

kinezin

, odnosno

dinein

, motorni protein koji omogućuje kontrakciju fibrilama i pokretanje po podlozi.

Pokretljivost im omogućuje i da izbegnu nepovoljne uslove spoljašnje sredine.

Ponekad se na ovakvim frustulama nalazi i

galerta

i da se galertnim drščicama pričvrste za supstrat.

Galerta može da bude različitog oblika i može da se luči i iz polarnih pora, kao što je rod

Licmophora

koja je

isključivo marinski rod. Ima dugačke drške i na vrhu drške se nalaze ćelije koje su tako organizovane da
grade lepezastu formu i

Licmophora

se pomoću drščica uspinje u slojeve vode koji su povoljniji za njen rast.

Stvaranje frustule, tj čitave teke je vrlo kompleksan proces koji započinje ćelijskom deobom koja se

dešava u valvalnoj ravni, na spoju epicinguluma i hipocinguluma, prvo se deli jedno, potom citoplazma, a
zatim se u nivo poprečnih pregrada dovlače granule SiO2 koji će se iskoristiti za građenje

silikaleme

. Od

silikaleme će potom nastati drugi deo teke koji fali svakoj od tih ćelija.

Višećelijskih silikatnih algi nema, pa ne možemo naći ni

plazmodezme

. Ono što čini povezanost

ćelija, jer postoje kolonijalni predstvanici, se ostvaruje izraštajima koji se nalaze na teki. To mogu biti zupci
(

Melosira

), trnovi, galerta...

Stimulus za razmnožavanje jeste dostupnost SiO

, ukoliko ga nema dovoljno, one se neće ni deliti.

Mogu da se razmnožavaju samo na 2 načina:

vegetativno

deobom ćelije i

polno

. Kod vegetativnog

razmnožavanja, to je mitotska ćelijska deoba. Za to važi

McDonald-Pficer-ovo pravilo

koje kaže da

progresivnim deobama dolazi do smanjenja veličine ćelija kod Baciolariophyta. Ukoliko zamislimo majku
ćeliju koja se sastoji od epiteke i hipoteke, hipoteka je uvek manja, pri deobi koja se dešava u valvalnoj
ravni, dolazi do deljenja jedra, pa citoplazme, pa frustule i svaka ćerka ćelija dobija smao jednu polovinu
pancira. Jedna ćerka će dobiti epiteku, pa će ona biti iste veličine kao majka ćelija, a druga će dobiti
hipoteku koja je manja od epiteke, ali hipoteka kod ove ćerke postaje epiteka. Praktično, svaka ćerka ćelija
nadograđuje sebi hipoteku. U rezultatu progresivnih deoba koje se stalno dešavaju, u nekoj liniji će dolaziti
do stalnog manjenja ćelije, ali to ne može da se događa u nedogled, jer mogu da uginu, jer ukoliko dođe do
kritične veličine ćelije, metabolizam ne može da se odvija.

Ukoliko se veličina ćelije smanji do 1/3 veličine koja je svojstvena datoj vrsto, doći će do

alternativnog načina, tj prelaska na

polnu reprodukciju

. U rezultatu polne reprodukcije obrazovaće se

auksospore

koje su karakteristične samo za Bacilarophyta. Te auksospore imaju tanku opnu koja se naziva

perizonijum

, elastična je i dozvoljava rast ćelije, pa će auksospora, kad naraste do veličine koja je svojstven

datoj vrsti onda obrazovati pancir.

Red Monorafales

imaju jednu rafu, na valvi, obično na hipovalvi, imaju jedan vidljiv hloroplast uz

valvalnu stranu, areole u rebrima sa obe strane rafe. Rafa je u vidu pukotine, kao kod roda

Cocconeis

ili kao

kod roda

Nitzia i Surirela

u vidu kanala.

Red Dirafales

imaju dve rafe, različitog oblika valve. Rafa prisutna i na epivalvi i na hipovalvi.

Obično se oko rafe mogu videti poprečne pruge, rod

Pinularia

koja je identična kao i rod

Navicula

i rod

Cymbela

, samo što je valva drugačijeg oblika. Valve se razlikuju, a pleure su kod svih cilindričnog oblika.

Navicula

tipično ima rafu vidljivu, citoplazmatski mostić u kome se smešta jedno diploidno jedro, dva

krupna hloroplasta koji su postavljeni uz pleuralnu stranu ćelije. Rod

Cymbela

ima polumesečast oblik

ćelije, predstavlja pogurenu

Naviculu

, jer ima ispupčenu i udubljenu stranu. Udubljena je ventralna ili

trbušna strana, a leđna je ispupčena. Na

Cymbela

mogu da se uoče i rafa i centralni i polarni čvorovi i strije.

Rod

Gyrosigma

ima ćelije u obliku slova S, tj sigmoidalnu valvu, a istu građu kao i prethodni predstavnici.

Red Aulonorafales

– rafa nije u obliku pukotine nego kanala.

Dijatomeje su široko rasprostranjene, imaju višestruke ekološke značaje, tj uloge u vodenim

ekosistemima. Primarni su producenti organske materije. One kada uginjavaju, padaju na tlo, tj na podlogu,
pa se stvara dijatomejski mulj ili dijatomit koji je našao namenu, koristi se najčešće u građevinarstvu. Za
njihovu rasprostranjenost posebno su odgovorni faktori, osim količine SiO2, to su temperatura, salinitet i
svetlost. Veoma su osetljive prema koncentraciji soli i prema tome ih delimo u 2 grupe:

oligohalobne

koje

ne vole so (rastu pri koncentraciji od 0.5%NaCl ) i

euhalobne

( vole NaCl ) naseljavaju sredine gde imaju

dovoljne koncentracije NaCl. Najoptimalnija temperatura je 10-20C

, a od zavisnosti od vrsta mogu da

naseljavaju i senovitije delove vodenog stuba.

Najčešće ćemo ih naći u slatkovodnim i mariskim ekosistemima, a ponekad mogu da žive samo u

vodi koja je čista, nema organskih jedinjenja i zbog toga neke od njih smatramo indikatorima čistoće vode.
Ljušture, tj teke padaju na tlo i grade dijatomit koji može da se koristi, s obzirom da je rasterist, lak, dobar
izolator, u građevinarstvu.

Pheophyta

Ovo su gotovo isključivo marinski predstavnici, slatkovodnih predstavnika ima vrlo malo. Njihov

talus može da bude izuzetno krupan, odnosno može da dostigne nekoliko desetina, pa čak i stotina metara i
oni mogu da grade podvodne livade u priobalnom delu ili podvodne šume u dubljim slojevima. To su
isključivo višećelijski makroskopski organizmi koji mogu imati talus koji je obično kormoidne građe.
Nepokretne su u vegetativnom stadijumu, vode sesilan način života, ali ih u ciklusu razvića karakterišu
pokretni stadijumi.

Talus može da bude končast, korast, heterotrihalan, kormoidan, različitog oblika, korast, loptast,

žbunast... Suština je da može biti

končast, trihalan, heterotrihalan i kormoidan

. Talus može biti od

nekoliko mikrometara pa do nekoliko desetina metara.

Na površini ćelije se nalazi dobro diferenciran ćelijski zid koji je tipično građen, dakle

pektinski

slojevi su spolja,

celulozni

su unutra. Osim toga, u sastavu ćelijskog zida nalaze

alginati

, to su soli alginskih

kiselina. Zbog prisuistva ovih alginskih kiselina, mrke alge nalaze široku primenu u različitim oblastima.

U unutrašnjosti ćelije nalaze se brojni hloroplasti i nazivaju se

feoplasti

, složene su građe. Lamele su

građene od 3+1 periferni tilakoid, a osim toga, za većinu mrkih algi karakteristično je prisustvo

hloroplastnog endoplazmatskog retikuluma

, odnosno, membrana feoplasta komunicira sa jedrovom

membranom preko sistema sistema membranica, to je praktično produžetak membrane hloroplasta koji se
proteže do jedrove membrane. Sočivastog su oblika, mogu biti i zrnastog. U feoplastima se nalaze

hlorofili

karotenoidi

od kojih je dominantan

fukoksantin

, zbog toga je mrka boja talusa. Od rezervnih

hraniljivih materija, prisutni su alkohol

manit

, polisaharid

laminarin

kapljice ulja

. Vrlo često se nalaze i

fizode

, to su strukture u kojima se nalaze

taninske materije

koje su bogate jodom i zato su ove alge vrlo

poželjne u jelovniku, pa najčešće Azijati uz morske specijalitet služe i morske alge, najčešće feofite, jer su
one nutritivne vrlo važne, jer jod je neophodan za funkcionisanje tireoidee, tj. štitne žlezde. Posebno se
preporučuje ženskoj populaciji zbog sprečavanja razvoja kancera dojke ili materice.

Talus ovih algi na preseku podseća na više biljke, kod njih mogu da se uoče gornja i donja kora koje

su tamne boje zbog prisustva brojnih feoplasta i pigmenata u njima, a u sredini se nalazi bezbojna zona koju
ispunjavaju ćelije različite funkcije, magacioniranje, sprovođenje ili potporu samom talusu.

Razmnožavanje se vrši na različite načine,

vegetativno

– delovima talusa,

bespolno

– ili pokretnih

zoosporama ili nepokretnim tetrasporama. Pokretne zoospore su gimnoplasti i imaju 2 biča nejednake dužine
i nejednake građe, dakle to su

heterokonte

. Zoospore nastaju u

unilokularnim sporangijama

, nakon

mejoze, to znači da su one po broju hromozoma haploidne i nazivaju se

mejospore