Sadržaj :
1. UVOD
2. PREGOVORI U RAMBUJEU
2.1.POKUSAJU MEĐUNARODNE ZAJEDNICE DA SE SRBI I ALBANCI NATERAJU
NA PREGOVORE
3. PROXIMITY TALKS U RAMBUJEU
4. SIMULIRANJE PREGOVORA OD STRANE GLAVNIH AKTERA
4.1. AMERIČKA STRANA
4.2. SRPSKA STRANA
4.3. ALBANSKA STRANA
5. PRIMENA ALIBI DIPLOMATIJE
6. TOK PREGOVORA
6.1. NATEZANJE OKO PREGOVORA
6.2. RAZGOVORI SU PRODUŽENI ZA JOŠ NEDELJU DANA
7. KORIŠĆENJE ŠTAPA I ŠARGAREPE
8. ZAKLJUČAK
Dejvid Oven je bio ogorčen zbog ovakvog stava administracije. Kada
je Skupština na Palama i pored svesrdnog ubeđivanja Miloševića, Ćosića i
Micotakisa, odbila Vens - Ovenov plan, američka administracija kao da je
jedva to i dočekala. Odmah je izašla sa inicijativom „ ukini i udari“ :
ukinuti embargo na oružje Muslimanima i vazdušnom silom NATO
udariti po svakom pokušaju Srba da spreče Muslimane da dobiju oružje i
obuče se za rukovanje njime. Evropa je ovakvim stavom SAD bila krajnje
nezadovoljna.
Uvođenje ekonomskih sankcija je često bilo u službi alibi
diplomatije : umesto formulisanja jasne politike, sankcije su stvarale
privid politike i privid akcije, sa idejom da ostave utisak odlučnosti vlada
velikih sila na domaću i međunarodnu javnost.
Ko je stvarno kažnjen - oni koji pate i od kojih se očekuje da donesu
promene ili diktatori koji drže te države pod kontrolom? Miloševićeva
Srbija je bila čudna mešavina mafije i nomenklature kojima su jako
prijale sankcije Ujedinjenih nacija. Sankcije koje su bile namenjene da
sruše predsednika Miloševića i njegovu politiku stvorile su situaciju u
kojoj su pregovarači bili sve više zavisni od toga da održe Miloševića na
vlasti kao prvenstvenog sagovornika i najvažnijeg činioca pritiska na
bosanske Srbe.
2. PREGOVORI U RAMBUJEU
U pregovaračkom procesu primenjivan je kombinovani dobrih
usluga i posredovanje, odnosno šatl diplomatije, a sami pregovori su
spadalu u njenu podvrstu Proximity talks ( razgovori na blizinu). Kontakt
grupa je bila ne samo inicijator , već i osnovni nosilac usaglašavanja
teksta predloženog sporazumom o Kosovu i Metohiji. Kontakt grupa su
činili: Francuska, Nemačka, Velika Britanija, Italija, Rusija i SAD.
4
Ceo pregovarački proces je bio prilično improvizovan. Sve tri strane (
Srbi, Albanci, međunarodna zajednica, a posebno Amerikanci ) su na
izvestan način simulirale, pa i minirale pregovore. Primenjena je alibi
diplomatija . Uloga međunarodnje zajednice je bila više nego posrednička
– ona je diktirala sadržinu, način i ishod pregovora. Više je korišćen štap
nego šargarepa. Predlog sporazuma je imao umnogome karakter diktata,
pa i ultimatuma. Dejton i Rambuje se u tome veoma razlikuju.
2.1. POKUŠAJ MEĐUNARDONE ZAJEDNICE DA SE SRBI I ALBANCI
NATERAJU NA PREGOVORE
Pre 1998. Godine SAD, Evropska unija i NATO su bili manje - više
posmatrači onoga što se dešavalo na Kosovu, zadovoljni što kriza nije
dobila akutne dimenzije i kritičnu tačku. Ibrahim Rugova i Demokratski
savez Kosova su i dalje provodili politiku pasivnog otpora, bojkota organa
i izbora u Srbiji i stvaranja paralelnih paradržavnih institucija, koje je
Srbija uglavnom tolerisala.
Dejtonski pregovori i sporazumi su zaobišli kosovski problem, što je
bilo veliko razočaranje za Rugovu. Amerikanci su ipak uveli tzv. spoljni
zid sankcija i kao jedan od uslova za njegovo ukidanje naveli rešavanje
problema Kosova. Stav prema Miloševiću se unekoliko promenio posle
velikih narodnih i studentskih protesta 1996. – 1997. Pobeda opozicije na
izborima za lokalne vlasti u drugom krugu primljena je u svetu sa
iznenađenjem. To je važilo i za prve da ne demonstarcija. Tek kad su one
nastavile i bivale sve masovnije inostrani mediji su ih bili počeli pratiti. A
onda, sa zadrškom, počele su reakcije i vlada pre svega, američke, koje su
iz dana u dan bivale sve oštrije. Akcenat zapadne politike prema Kosovu
pre i tokom 1998.god. stavljen je na ekonomske sankcije prema Srbiji i
5
