ВИСОКА ПОСЛОВНА ШКОЛА СТРУКОВНИХ СТУДИЈА
БЛАЦЕ
С О Ц И О Л О Г И Ј А
СЕМИНАРСКИ РАД
ТЕМА: АЛКОХОЛИЗАМ
Ментор:
др Снежана Михајлов
Студент:
Бранка Јенић бр. индекса 60/14Ф
Нова Пазова, 24.02.2015. године
1
САДРЖАЈ
АЛКОХОЛИЗАМ
1. Увод
________________________________________________
3 - 4
1.1. Дефиниције алкохолизма______________________________ 5 - 7
2. Фaзе алкохолизма
2.1. Развој алкохолизма ___________________________________ 7 - 9
2.2. Физичка зависност ____________________________________ 9
2.3. Алкохолне кризе ______________________________________ 10
2.4. Заблуде о алкохолу у нашим крајевима__________________ 11 - 12
2.5 Дејство алкохола на здравље____________________________ 12 - 14
2.6. Генетске предиспозиције на алкохолну адикцију_________ 14
2.7. Алкохол и млади _____________________________________ 15 - 16
Закључак
_______________________________________________ 16
Литература
______________________________________
17
Појмовник
( речи и израза ) ______________________________ 18 - 19
2
расправља о алкохолу и алкохолизму на неуобичајен, психијатријски приступ и
начин, близак неким ставовима садашњих научника.
Прва алкохолна пића била су вина добијена ферментацијом грожђа и меда. Још у
старом веку било је познато да алкохол изазива одређене проблеме, па су тако
спартанци прије 3 000 година по наредби краља одсецали ноге онима који су се
опијали. Моћна Римска држава је законом забрањивала млађима од 30 година да
пију алкохол. У нашим крајевима, у време Душана „силног“ ( Цара Душана )
Закоником је прецизно одређено какве су и које казне пијанцима зависно од
„белаја“ који су направили.
Са производњом пива, данас најраспрострањенијим пићем, започело се у
средњем веку. Док значајнија употреба жестоких алкохолних пића, која се
добијају процесом дестилације, почиње тек неколико векова касније. Паралелно
са развојем цивилизације расте и злоупотреба алкохола, нарочито са могућношћу
његове индустријске производње. Још у старом веку постојало је мишљење да се
ради о болести.
Тек другом половином четрнаестог века долази до значајнијег интересовања за
проучавање алкохолизма и његовог тумачења као болести. Пре 200 година Томас
Тротер износи мишљење да је алкохолизам «болесна појава». Паралелно овом
схватању постоји тумачење по коме алкохолизам није болест, већ појава
углавном условљена социокултурним факторима. Потом се јавља мишљење да је
алкохолизам у суштини секундарна појава код појединаца који болују од неког
другог психијатријског поремећаја, док се у новијој литератури овом проблему
прилази и са становишта да алкохолизам, а посебно алкохолна адикција може
бити и примарно обољење. По први пут описују се поједини клинички синдроми
алкохолизма. Корсаков описује алкохолну психозу, касније познату као
корсаковљева психоза док Верник (Wеrnic ) описује енцефалопатски синдром док
у XX вијеку првенствено психијатри показују интересовање за алкохолизам.
Између два светска рата преовлађује мишљење да алкохоличаре треба
стационирати у заводе. У том периоду јављају се различити облици лечења, а
нарочито они који се темеље на учењу руског неурофизиолога Павлова о
стварању условног рефлекса гађења оболелог према алкохолу. Године 1935. у
САД-у јављау се прве групе анонимних алкохоличара, јер је дошло до спознаје да
се у групи апстиненција много лакше одржава и подноси емоционална тензија.
После другог светског рата појавом психофармаколошке револуције која доноси
битне промене унутар психијатрије, јављају се нове наде у лечењу алкохолизма.
Године 1901. у Србији отпочињу први озбиљни покушаји борбе против
алкохолизма када је основано «Друштво за сузбијање алкохолних пића» у
Београду. Такође у Београду 1954. године почињу да се примењују одређени
методски приступи у лечењу алкохолизма. Године 1958. отвара се Диспанзер за
лечење алкохоличара, 1965.г. Завод за ментално здравље, сада Институт,
реализовао је први програмски приступ алкохолизму. У Србији све до 1954. г.
алкохолизам се није третирао као медицинско-социјални проблем, односно
није постојало систематско лечење алкохоличара, што данас није случај.
4
У новијој историји најпознатије мере против алкохолизма биле су америчка
прохибиција почетком прошлог века и Горбачовљева кампања у СССР-у
осамдесетих година прошлог века.
1.1. Дефиниције алкохолизма
Задовољавајуће дефиниције о алкохолизму нема, а прихватљивијег објашњења
још мање. Постоји више дефиниција алкохолизма, зависно из које се тачке
проблем посматра.
Дефиниција Поткомитета за питања алкохолизма Светске здравствене
организације, донета 1951- е године, гласи:
"Алкохоличарем се сматра особа која ексцесивно пије и чија је зависност од
алкохола толика, да показује видљиве душевне поремећаје или такве појаве које
указују на оштећења физичког и психичког здравља, поремећаје односа с другим
људима и погоршање њеног социјалног и економског стања или показује само
знаке таквог развоја. "
Многи стручњаци сматрају да је ово "социјална дефиниција", те да не наглашава
довољно медицинске последице конзумирања алкохола, тј. да пренаглашава оне
социјалне.
По Јелинеку ( Канађанин Е. Мортон Јеллинек ) да би се неко стање означило
алкохолизмом, требало би да испуњава бар један од следећих критеријума:
1. Психичку и физичку зависност
2. Прогресију соматских, психијатријских и неуролошких компликација
3. Губитак контроле над пићем
4. Немогућност апстиненције.
Наведени чиниоци су и данас основни клинички критеријуми и налазе се у свим
савременим класификацијама.
У клиничкој употреби се налази и медицинска дефиниција ( Деспотовић ):
“Алкохолизам је хронична, прогресивна болест, рецидивног карактера, коју
карактерише жеља за пијењем алкохолних пића у циљу постизања задовољства.
У развојној фази болести обавезно настају телесна и душевна оштећења, која су
посредно или непосредно последице узимања алкохола. Прогресивна
детериорација личности је главна карактеристика ове болести.”
У не-медицинским струкама је актуелна еколошка дефиниција, бихејвиорални
модел, према којем: “Алкохолизам је стил живота, ризичан облик живљења,
последица еколошких односа у друштву.” ( Худолин )
5
Ovaj materijal je namenjen za učenje i pripremu, ne za predaju.
