2. TRŽIŠTE RADA
Tržište je stalan proces u kome ljudi izražavaju potrebu da rade, nude svoju radnu
snagu, svoje znanje, stečeno iskustvo, veštine i sposobnosti. To je pretpostavljeni "kvalitet"
radne snage koga poslodavci kupuju u odredenom obimu izraženom u broju radnih sati,
odnosno broju radnika koje će zaposliti. Kao što domaćinstva odnosno radnici nude svoj rad
da bi sticali dohodak, tako i firme traže radnike da bi mogli organizovati proizvodnju.
Na tržištu rada uspostavljaju se odnosi između ponude i tražnje za radnom snagom. Rezultat
tog odnosa između radnika i poslodavaca je uspostavljeni opšti nivo cene rada tj. nadnica
(najamnina). Tržište rada je više nego bilo koje drugo tržište konkurentno iz prostog razloga
što se na njemu javlja najveći broj učesnika i to kako na strani ponude tako i na strani tražnje.
2.1 Ponuda radne snage
Radna snaga obuhvata sve pojedince koji rade ili traže posao. Ponuda predstavlja
broj sati koje radna snaga želi da radi na poslovima koji donose zaradu (platu, najmninu,
nadnicu i sl.): u fabrikama, poljoprivrednim imanjima, u trgovini, državnoj administraciji ili
ustanovama. Glavne odrednice ponude rada su: brojnost stanovništva i način na kojo oni
provode svoje vreme.
Stanovništvo je veoma bitan input stvaranja nacionalnog dohotka. Brojnost
stanovništva je određena natalitetom, mortalitetom i migracijom. Početkom prošlog veka
granice mnogih zemalja su bile otvorene za kretanje ljudi, pa su oni napuštali zemlju sa
niskim nadnicama i useljavali se u zemlje koje su imale bolje ekonomske mogućnosti. No,
posle Prvog svetskog rata uvedeni su zakoni koji su znatno ograničavali migraciju.
Način na koji stanovništvo provodi raspoloživo vreme možemo posmatrati sa aspekta
radnih aktivnosti, u toku, recimo, nedelje, meseca, godine itd. Ako bismo od dana odbili
časove spavanja i nužnog odmora, to bi bilo 84 časa nedeljno (7 x 12 časova dnevno). Od tih
84 časa svaki pojedinac treba da odluči koliko će da radi, a koliko će vremena da posveti
dokolici i razonodi, odnosno koliko će radnih časova da ponudi preduzeću, a koliko će
vremena da posveti dokolici i razonodi. Što se više radi, manje vremena ostaje za dokolicu i
razonodu, i obrnuto. Dokolica i razonoda se nudi kao i svaka druga roba ili usluga, i koliko će
radnik uživati u tome zavisi od njene cene, od dohotka radne snage.
Pojedinac kao deo radne snage, sučeljava ponuđene sate rada s realnom platom, što
ukazuje na količinu dobara koja se mogu kupiti na osnovu takvog radnog zalaganja. Dakle, na
odluke o ponudi radne snage utiče realna nadnica ili plata.
Realna plata predstavlja odnos nominalne plate ili nadnice, podeljene sa cenom
dobara i usluga (W/P), što pokazuje realnu kupovnu moć.
Najočiglednija korist od rada je realna plata. Što je ponuđena plata veća - veća je
spremnost da se radi. Koliko god da je plata važna, ljudi ipak priznaju da posao traži istinske
žrtve. Svaki sat proveden u radu je jedan sat manje za druge potrebe. Ako idemo na posao,
imamo manje vremena za TV, čitanje, fudbal, ili jednostavno za uživanje u lepom danu.
Drugim rečima, u novcu je vezan oportunitetni trošak. Uopšteno kažemo da je oportunitetni
trošak rada količina slobodnog vremena koja se mora žrtvovati u tom procesu.
4
2.2 Granični proizvod rada
Svaki pojedinačni radnik ne postiže cenu rada po kojoj je plaćen sledeći radnik. Čim
se više radnika prima, svaki sledeći radnik ima tendenciju da bude uposlen po nižoj ceni rada.
Na primer, na poljima za proizvodnju malina u Srbiji, vrednost radnika se meri gajbama
malina koje on može da napuni malinama za jedan sat. U principu, vrednost radnika za
preduzeće meri se njegovim graničnim fizičkim proizvodom rada, a to je promena ukuopnog
učinka (autputa) u odnosu na promenu količine inputa (dodatno angažovanog radnika), pri
čemu se količine ostalih inputa ne menjaju. U većini slučajeva granični fizički proizvod rada
ili, skraćeno, marginalni proizvod rada, opada sa angažovanjem više radnika.
Granični proizvod rada (MPL) = promena ukupnog autputa / promena u količoni
rada, a da se pri tome količina ostalih inputa ne menja.
Pretpostavimo da student koji je napustio studije, nakon što je tri leta proveo kao
instruktor vožnje, može ubrati 5 gajbi za 4 sata rada. Tih 5 gajbi predstavljaju studentov
granični (fizički) proizvod rada. Drugim račima, to je dodatak ukupnom učinku koji se javlja
kada vlasnik malinjaka angažuje svakog sledećeg studenta za ubiranje malina, pri čemu se
količina ostalih inputa ne menja.
Granični proizvod rada (MPL) uspostavlja gornju granicu do koje je uzgajivač
malina spreman da plati njihovu berbu. Jasno je da odgajivač ne može profitirati ako studentu
plati više od 2 evra za svaku od 5 gajbi malina koje ubere za 4 sata rada. Uzgajivač neće
platiti studentu nadnicu više nego što je vrednost proizvedenih malina.
Većina berača malina ne želi da ih plate malinama. Na kraju dana provedenog na
plantažama, poslednja stvar koju jedan berač želi da vidi je još neka malina. Studen, poput
ostalih berača, želi da bude plaćen u novcu. Da bismo otkrili koliko može da nam plati, treba
samo da znamo koliko vredi gajba malina. To je lako izračunati. Tržišna vrednost gajbe
malina je cena po kojoj je uzgajivač može prodati. Prema tome, vrednost graničnog proizvoda
rada je dodatni prihod od prodaje autputa ( gajbi malina ), kada se angažuje dodatna jedinica
rada.
Vrednost graničnog proizvoda rada ( VMPL ) = dodatni prihod od prodaje autputa /
dodatna jedinica rada, ili promena ukuopnog prihoda / promena količine rada.
Ako uzgajivač može da proda maline za 2 evra po gajbi, studentov granični prihod
proizvoda rada je 5 gajbi za 4 sata rada x 2evra po gajbi, ili 10evra za 4 sata rada. To je
studentova vrednost marginalnog proizvoda rada kod uzgaivača. Vlasnik farme može
dopustiti sebi da plati studentu najviše 10 evra za 4 sata rada. Stoga granični prihod proizvoda
rada postavlja gornju granicu plaćanja studentovog rada.
Ali šta je sa donjom granicom? Pretpostavimo da berači nisu organizovani, a
studentu je novac preko potreban za studije. U takvim okolnostima, možda bi bio spreman da
radi (da ponudi rad) za samo 6 umesto za 10 evra za 4 sata rada na ubiranju malina.
Da li uzgajivač treba da zaposli studenta za tako nisku nadnicu? Odgovor koji se zasniva na
maksimiziranju profita očigledno je „da". Ako je studentov granični prihod proizvoda rada 10
evra za 4 sata rada, a plata mu je samo 6 evra za 4 sata, vlasnik malinjaka će želeti da ga
angažuje. Razlika između studentovog graničnog prihoda rada (10 evra) i njegove plate (6
evra) podrazumeva dodatni profit od 4 evra za 4 sata rada. U stvari, uzgajivač će biti toliko
ushićen ekonomičnošću ove situacije da će poželeti da zaposli svakoga ko hoće da radi za 6
5
