Алтернативни начини решавања спорова – арбитража и медијација
Појам и врсте алтернативних начина решавања спорова
Алтернативно решавање спорова обухвата више различитих механизама за решавање
спорних односа који се суштински разликују од класичног судског поступка. Док је судски
поступак пред државним судовима заснован на државном трегшти и на заштити јавног
поретка, алтернативно решавање спорова је засновано на аутомији воље, јер стране у спору
су слободне да одлуче да ли ће прихватити да на овај начин реше свој спорни однос и који
метод ће изабрати за решавање њиховог спорног односа.
Познате су три основне врсте алтернативних начина решавања спорова. То су:
1) арбитража,
2) медијација (посредовање)
3) директни преговори.
АРБИТРАЖНО РЕШАВАЊЕ СПОРОВА
1.Појам и основне карактеристике арбитраже
Арбитражни начин решавања спорова између правних субјеката има дугу традицију али
снажан замах у развоју арбитраже у свету имамо тек после Другог светског рата, што је
нормална последица развоја трговинских међународних односа.Нажалост ово не важи за
нашу земљу, где решавање спорова путем арбитраже још увек нема онај значај и примену
као у другим развијеним земљама.
Основне карактеристике арбитраже несумњиво дају предности над државним судом.
Странке бирају арбитре, меродавно материјално и проcесно право што им даје сасвим
реалну могућност да створе оптималне услове за брже и ефикасније решавање спорног
односа.
Арбитражни поступак је по правилу једностепен поступак, мање формалан од редовног
судског поступка. Поступак пред арбитражом је по правилу нејаван. Арбитража је
самостална у раду и државни суд не може да се меша у њен рад.
2
.
Правна природа арбитраже
У погледу правне природе арбитраже искристалисале су се углавном три теорије:
а)
По уговорној (цивилистичкој) теорији
суштина арбитраже је воља странака. Арбитража
настаје на основу уговора и странке је у потпуности креирају: састав већа, поступак,
меродавно право и слично. Из тога произилази да је одлука арбитраже „уговор”
материјалног права између две стране, а не акт судског органа.Дакле, овлашћење арбитраже
да пресуди у једној ствари произилази из воље странака, и њиховог арбитражног споразума
(компромисорна клаузула) или накнадног договора (компромис).
б) Поред схватања да је арбитража уговорна институција постоји схватање да је
арбитража
јурисдикционе (судске) природе
. Суштина арбитраже је у суђењу. Арбитражна одлука је
изједначена са судском одлуком, а у поступку се арбитар понаша исто као и судија. Ар-
гумент за судски карактер арбитраже је и постојање правила по којима се одвија
арбитражни поступак. Затим, потребно је судско признање арбитражне јодлуке у другој
земљи да би се могла извршити.
в)
Мешовита теорија
покушава да помири ова два схватања и истиче мешовиту правну
природу арбитраже. Она је уговор по начину настајања (основ арбитраже је у споразуму
странака материјалноправне природе), а јурисдикcиона по начину реализовања, тј. по својој
функцији. У савременој правној доктрини прихваћена је ова мешовита правна природа
арбитраже.
3.Врсте арбитраже
А)Сталне (институционалне) и
аd hoc (повремене)
а) Сталне (институционалне) Постоји акт о оснивању ове арбитраже, одређено је
седиште, органи арбитраже и административни апарат.Стална арбитража ради по својим
правилима, а постоји и списак, арбитара са кога се бира арбитар или арбитри за решавање
конкретног спора. Најчешће се сталне арбитраже оснивају у привредним коморама или
професионалним удружењима.Не могу се изједначити са судовима јер су судови органи
државне власти, а арбитраже су недржавног, приватног карактера.
б) аd hoc (повремене) арбитраже се формирају за конкретан случај (спор) и са
решењем тог спора оне престају. Не постоји сталан административни апарат, нити стална
правила по којим арбитража поступа, већ саме странке креирају својом вољом арбитражно
суђење почев од именовања арбитра до одабира правила поступка, места арбитрирања,
меродавног материјалног права које ће се применити.
Само утврђивање правила поступка није једноставно. Стога је у пословној и арбитражној
пракси постало уобичајено да странке, иако повере да њихов спор реши аd hoc арбитража,
прихвате већ нека утврђена правила поступка. Најчешће се користе правила УНЦИТРАЛ-а
која су прилагођења свим аd hoc арбитражама. У тим правилима су одређена бројна питања
која мора да разреши и свака аd hoc арбитража, на пример место и језик арбитраже, шта
треба да садржи захтев за покретање арбитраже, именовање и замена арбитра, прописивање
саме процедуре, усмена расправа, материјално право које ће се применити, доношење
одлуке итд.
У пракси се обично сматра да је аd hoc арбитража јефтинија јер нема административни
апарат који треба издржавати и нема утврђене тарифе према вредности предмета спора.
Такође, у погледу чувања пословне тајне странака, аd hoc арбитража има предност где у
раду учествују само странке и арбитри, док се код сталних арбитража појављује и
административни апарат па је већа могућност одавања службене тајне.
Б) Домаће трговинске (унутрашње) и међународне (иностране) арбитраже
a) Домаћа (унутрашња) арбитража је приватни суд странака конституисан на основу
арбитражног споразума. Без арбитражног споразума нема арбитражног суђења. Други
битан елеменат је да су странке у спору домаћа физичка или правна лица. Трећа битна
особина је да спор који се решава пред домаћом арбитражом нема елемената иностраности,
ради се о пословном односу између правних субјеката унутар једне државе. И најзад и
проcесни и материјални прописи који се примењују у конкретном спору су домаћи прописи
унутар једне државе, којих арбитражни суд мора да се придржава.
б) Међународне (иностране) арбитраже карактеришу три услова:
1) да се ради о спору где је присутан елеменат иностраности (правни субјекти између којих
се води спор су из различитих земаља),
2) да спор произилази из привредног или трговинског посла као основног уговора са
закљученим арбитражним уговором (у виду компромиса или компромисорне клаузуле)
3) да се на спор примењују комбиновано домаћи и међународни прописи (међународне
конвенције, међународни трговински обичаји, аутономна арбитражна процесна правила
сталних арбитражних институција, национално материјално и проcесно право).
д) Штокхолмска арбитража или под пуним називом Арбитражни институт трговинске
коморе Штокхолма, је основана 1917. године и у досадашњем развоју је имала значајну
улогу у међународном арбитражном судству, а посебно у решавању спорова између
државних предузећа бившег Совјетског Савеза и компанија западно-европских земаља.
Штокхолмска арбитража има сопствена правила, али се по жељи странака, уколико оне то
договоре, служи и правилима УНЦИТРАЛ-а. Арбитражни институт у Штокхолму је донео и
посебна правила за упрошћену и убрзану арбитражну процедуру код које увек одлучује
арбитар- појединац, а пресуда се доноси у року од три месеcа.
ђ) Московска арбитража, или под званичним називом Међународни трговински арбитражни
суд при Трговинско-индустријској комори Руске Федераcије, има дугу традиcију из времена
Совјетског Савеза. Надлежност суда се односи на спорове из уговорних и грађанскоправних
односа, из спољне трговине и других облика међународних економских односа, под
условом да се седиште бар једне од странака налази у иностраnству. Други услов за
надлежност Московске арбитраже је да странке закључе арбитражни споразум којим се
уговара њена надлежност. Московска арбитража има листу арбитара за период од пет
година са које странке слободно бирају арбитре водећи рачуна да они имају спеcифична
знања за решавање спорова из надлежности Арбитражног суда. Председник Арбитраже за
сваки спор именује саветника који води рачуна о записнику са расправа, присуствује
затвореним седницама арбитражног већа и извршава налоге већа.
Арбитражно веће није овлашћено да одлучује по правичности, чак и кад би странке за то
дале сагласност. Не постоји могућност улагања жалбе странака на арбитражну одлуку, те је
стога Московска арбитража једностепена арбитража.
В) Опште и специјализоване арбитраже
Развојем трговинске арбитраже долази до специјализације трговинских арбитража па се
појављују специјализоване арбитраже. Тако се оснивају сталне арбитраже при појединим
асоцијацијама као што је Удружење за промет житарицама и сточном храном (ГАФТА),
Лондонска берза метала, Арбитражна Комора за памук, Трговинска федерација кафе.Ове
специјализоване арбитраже раде на општим принципима арбитражног решавања спорова,
али се баве и утврђивањем неких чињеница које су својствене само асоцијацијама у питању
(нпр. препознавање квалитета робе мирисом, додиром, пробањем итд.; испитивањем
узорака, констатовање промена на роби итд.). Таква специфичност указује на потребу
специјалне стручности арбитара који у овим споровима више делују као вештаци, а мање
као класични арбитри.
Друга карактеристика ових специјализованих арбитража је у томе да после доношења
арбитражне одлуке углавном постоји и право на жалбу (апелацију) једном другом органу у
оквиру асоцијације, а то је по правилу апелационо веће које у новом саставу расправља о
спору. Правилима ових арбитража је предвиђена и могућност да се после првостепене
одлуке упути жалба суда али се она може изјавити само због погрешне примене
материјалног права.
-
Поморска арбитража
Поморска арбитража са седиштем у Лондону је намењена решавању спорова из уговорних
односа у вези са коришћењем бродова. То су, пре свега, потраживања у вези са уговорима о
превозу робе морем, или са уговором о куповини и продаји брода. Ту такође спадају
спорови који произилазе из оштећења приликом судара бродова или других облика
хаварија. Треба истаћи да Лондонска поморска арбитража, као и Лондонски суд
међународне арбитраже поред међународних извора, примењују и енглеске правне изворе о
арбитражи, а пре свега најновији Закон о арбитражи који је донет 1996. године.
-
ГАФТА арбитража
По својој активности међу специјализованим арбитражама се посебно истиче Арбитража
Удружења за промет житарицама и храном са седиштем у Лондону (ГАФТА). Ова
Арбитража решава спорове првенствено између компанија-чланица, како домаћих тако и
страних, које се баве производњом и прометом житарица и хране међутим, ову Арбитражу
могу уговарати и друге организације које нису формално чланице Удружења. Пре свега,
постоје строги рокови за подизање тужбе. Именовање арбитара је такође специфично. У
принципу се најчешће ради о три арбитра, док арбитар појединац делује само ако су се
странке изричито сложиле о томе. Тужилаc мора да именује арбитра најкасније 9 дана после
најаве арбитраже и о томе обавештава другу страну. Ако тужени не искористи 9 дана за
именовање свог арбитра, тужилац може да тражи од ГАФТА-е да именује другог арбитра.
Трећег арбитра председника арбитражног већа именује увек ГАФТА. Такође, специфичност
ГАФТАе је што она дозвољава право жалбе на донету одлуку. Жалба се подноси
спеcијалном апелационом већу. Одлука апелаcионог већа може бити потврда пресуде,
преиначење или стављање ван снаге. Странке могу у уговор да ставе своју писмену
сагласност да се одричу права на жалбу и у том случају је поступак
једностепен.Специфиччност ГАФТА арбитраже је у томе што њена правила дозвољавају
учешће адвоката у поступку само ако се странке изричито о томе договоре.
-
Арбитража за кафу
Специјализована арбитража за решавање спорова из уговора о производњи и промету
кафом је формирана при Федерацији за трговину кафом у Лондону. Странке на самом
почетку могу да бирају између две могућности: да покрену арбитражу са правом на жалбу
апелационом већу или да се одмах определе за једностепену арбитражу без права на
апелацију. Специфичност арбитраже је и у томе што странке код једностепене арбитраже
именују по једног арбитра, а ови арбитри затим бирају итр1ге-а.
У другом случају, када се ради о арбитражи без права на жалбу Федерација именује пет
арбитара ако се ради о техничком спору или пак три арбитра, ако је реч о спору о квалитету.
И код ове арбитраже су предвиђени строги рокови за покретање поступка и њихово
непоштовање може да онемогући заснивање арбитраже. Пресуда ове арбитраже постаје
коначна и обавезујућа. Међутим, после овога је могуће да се странке обрате суду, али само
због погрешне примене материјалног права.
Г) Отворене и затворене арбитраже
а) Отворене арбитраже су оне које расправљају спорове без обзира у којој се земљи налази
седиште странака које су уговориле њену надлежност.
б) Затворене арбитраже су оне које суде само спорове оних странака које испуњавају
извесне услове, најчешће у погледу надлежности или седишта странака и предмета спора
(на пример чланица појединих организација или удружења).
