1. KARAKTERISTIKE I ANALIZA BILANSA STANJA:
Bilans stanja
predstavlja ekonomsku sliku privrednog subjekta koja govori o stanju sredstava i
izvora sredstava sa stanovišta obima, dinamike i strukture. On je baza za sve druge oblike
ekonomske analize. Bilans stanja izražava sredstva posmatrana iz dve prespektive, prema
njihovom sastavu i izvoru iz kojeg potiču. Te dve bilansne perspektive nazivaju se aktiva i
pasiva. Bilans stanja mora biti u ravnoteži, jer se radi samo o dvostranoj slici sredstava na
određeni dan. Ravnoteža između aktive i pasive ima veliki kontrolni značaj.
Aktiva
je odraz aktivne mase, tj. celokupne imovine preduzeća. Naziv potiče od latinske reči
"
agere
", što znači raditi, biti aktivan. Aktivu čine realne i fiktivne stavke. Realne stavke čine
sredstva a fiktivne smanjenje sredstava. Realne stavke obuhvataju poslovna i posebna sredstva,
gde se poslovna dele još i na osnovna i obrtna sredstva.
Pasiva
je odraz neaktivne mase tj. kapitala i obaveza, i on snosi sav teret aktivne mase u
poslovanju. Naziv potiče od latinske reči "
pati
", što znači trpeti, podnositi. Pasiva pokazuje
odakle sredstva potiču i izražava finansijsku konstituciju preduzeća. Prema vlasničkom principu,
izvori sredstava mogu biti sopstveni i pozajmljeni.
Bilans stanja može se prikazati u
formi konta
i u
formi liste.
U formi konta vrši se međusobno
sučeljavanje aktive i pasive. Ova forma je dosta zastupljena u svetu, jer stvara jasniju i
pregledniju sliku finansijskog stanja preduzeća. Ovom formom lakše se prati ispunjenost
osnovnih pravila finansiranja, kao što je odnos pokrića stalne imovine kapitalom i dr. U formi
liste sve veličine bilansa stanja su poređane jedna ispod druge, gde je aktiva iznad pasive.
Domaćim propisima o računovodstvu, propisana šema bilansa stanja je u formi liste.
Pozicije aktive
raspoređuju se po principu rastuće likvidnosti, odnosno one veličine koje će se
brže pretvoriti u gotovinu.
Pozicije pasive
raspoređuju se po principu rastuće dospelosti,
odnosno one veličine koje će biti brže isplaćene. Ovo pravilo je zastupljeno u kontinentalnom
delu Evrope, dok je pravilo opadajuće likvidnosti i opadajuće dospelosti zastupljeno u SAD i
zemljama sa anglosaksonskim računovodstvenim običajima.
2. ANALIZA BILANSNE AKTIVE:
Bilansnu aktivu
čine sva sredstva kojima privredni subjekt punopravno raspolaže u određenom
trenutku. Nju čine i sredstva koja su nabavljena a još uvek nisu plaćena. Zadatak analize bilansne
1
aktive svodi se na izvođenje konstatacija o njenom obimu, strukturi i dinamici. Aktivu čine
realne i fiktivne stavke. Realne stavke čine sredstva a fiktivne smanjenje sredstava. Realne
stavke obuhvataju poslovna i posebna sredstva, gde se poslovna dele još i na osnovna i obrtna
sredstva. Idealno stanje je kada u aktivi nema smanjenja sredstava, tj. kada je aktiva jednaka
realnoj aktivi.
U literaturi i praksi bilansna aktiva se često poistovećuje sa pojmom imovine, što je pogrešno, jer
se u aktivi može iskazivati i gubitak. Aktiva je bilansno-tehnički pojam a imovina ekonomski.
Da bi se uočila razlika između bilansne imovine i imovine preduzeća treba definisati pojmove:
Bruto imovina je zbir imovinskih delova na strani aktive umanjen za promene vrednosti.
Neto imovina je razlika bruto imovine i dugova, tj. jednaka je sopstvenom kapitalu.
Bilansna imovina je vrednost imovine i kapitala u bilansu.
Osnovna sredstva
se mogu podeliti na osnovna sredstva u pripremi i aktivna osnovna sredstva.
Pojam osnovnih sredstava se ne pojavljuje u kontnom okviru, već se koristi nešto širi pojam
stalne imovine. Stalna imovina se sastoji iz:
Nematerijalnih ulaganja
Nekretnina, postrojenja i opreme
Dugoročnih finansijskih plasmana
Obrtna sredstva
svoju vrednost u celini prenose na nove proizvode i usluge. U toku svog
kretanja nalaze se u robnom i novčanom obliku. Obrtnim sredstvima smatraju se ona sredstva čiji
je koeficjent obrta veći od 1, tj. koja se u godinu dana obrnu bar jednom. Obrtna sredstva sastoje
se iz:
Zaliha
Kratkoročnih potraživanja, plasmana i gotovine
Aktivna vremenska razgraničenja
se javljaju kao sredstvo pomoću kojeg se preduzeće
pravično opterećuje troškovima. AVR najčešće predstavljaju unapred plaćeni troškovi.
Gubitak
se pojavljuje prilikom zatvaranja računa uspeha kao višak ukupnih rashoda u odnosu na
prihode. Gubitak se prikazuje u aktivi nakon zbira poslovne imovine.
3. ANALIZA BILANSNE PASIVE:
Pasiva
je pokazatelj izvora finansiranja i izražava finansijsku strukturu preduzeća. Može se
posmatrati sa aspekta vlasništva, vremena i namene. Prema vlasništvu, izvori finansiranja mogu
biti sopstveni i tuđi, sa aspekta vremena, dugoročni i kratkoročni i sa aspekta namene tako da se
svaki izvor odnosi na određenu vrstu sredstava.Izvori sredstava obuhvataju sledeće grupe:
Kapital
2
Finansijske prihode, rashode i rezultat
Ostale prihode, rashode i rezultat
Ukupan rezultat
Metodi sačinjavanja bilansa uspeha su metoda ukupnih troškova i metoda prodatih učinaka.
Metod neto ukupnih troškova, koji se i kod nas primenjuje ima sledeću sadržinu:
Pojam
rashoda
obuhvata sve izdatke koji prate poslovanje preduzeća. Rashodi se dele na
poslovne, finansijske i ostale. Pojam rashoda je širi od pojma troškova za kategoriju finansijskih
i ostalih rashoda. U rashode BU se upisuju elementi iz BS kod kojih se smanjuje vrednost neke
realne imovine ili formira neka obaveza. Troškovi se iskazuju u BU bez obzira da li su uslovljeni
bilo kakvim procesom u preduzeću, dovoljno je da su nastali. Analiza strukture rashoda treba da
prikaže učešće pojedinih vrsta rashoda u ukupnim rashodima.
Poslovni rashodi (troškove perioda): nabavna vrednost prodate robe, troškovi materijala, troškovi
zarada, troškovi amortizacije i rezervisanja, troškovi proizvodnih usluga, troškovi neproizvodnih
usluga...
Finansijski rashodi: rashodi iz odnosa sa povezanim preduzećima, kamate, negativne kursne
razlike...
Ostali rashodi: gubici po osnovu prodaje nematerijalnih ulaganja, nekretnina, postrojenja i
opreme, gubici od prodaje materijala, manjkovi...
Analiza
prihoda
treba da se sagleda obim prihoda u tekućoj godini i njegov trend u odnosu na
prošlu godinu. Poslovni prihodi predstavljaju najsigurnije prihode i potrebno ih je detaljno
analizirati. Najveći deo poslovnog prihoda formira se po osnovu naplaćene realizacije učinaka.
Prodajna cena i količina usluga su faktori koji utiču na visinu i trend promene poslovnog
prihoda. U slučajevima avansnog ili odloženog plaćanja mora se posebno voditi računa, jer mogu
dati nepotpunu sliku i dovesti do pogrešnih zaključaka.
Poslovni prihodi: prihodi od prodaje robe, prihodi od prodaje proizvoda i usluga, prihodi od
aktiviranja učinaka, promena vrednosti zaliha...
Finansijski prihodi: prihodi od kamata, pozitivne kursne razlike...
Ostali prihodi: dobici od prodaje nematerijalnih ulaganja, nekretenine, postrojenja i oprema,
dobici od prodaje dugoročnih HOV, viškovi, prihodi od smanjenja obaveza,naplaćena otpisana
potraživanja, ostali prihodi...
5. METODA UKUPNIH TROŠKOVA:
4
Metod ukupnih troškova
se zasniva na stavu da kriterijum za povezivanje sa prihodima
predstavljaju ukupni troškovi perioda, a ne troškovi prodatih proizvoda. Poslovni rezultat se
utvrđuje suprotstavljanjem svih rashoda i svih učinaka za taj obračunski period, nezavisno od
toga da li su učinci prodati ili se nalaze na stanju zaliha. Problem nastaje kada se prodaja ne
podudara sa proizvodnjom, i tada je neophodno da se prihodi od prodaje koriguju za promenu
vrednosti zaliha ( nedovršene proizvodnje i gotovih proizvoda). Pri tome se povećanje ili
smanjenje stanja zaliha obračunava po ceni koštanja, što je u skladu sa načelom realizacije, koje
ne dozvoljava iskazivanje nerealizovanih dobitaka.
Metoda ukupnih troškova ima dve varijante, metodu punih ukupnih troškova (
bruto princip
) i
metodu nepotpunih ukupnih troškova (
neto princip
). U Srbiji se primenjuje metoda ukupnih
troškova po neto principu sa korekcijom na strani prihoda, dok je u EU ravnopravna alternativa
metodi prodatih učinaka.
Metoda ukupnih troškova prikladna je za ekonomske analize rentabiliteta preduzeća, većih
grupacija preduzeća kao i upoređivanje između preduzeća. Ovaj metod obezbeđuje laku internu i
eksternu kontrolu. Međutim, on ne pruža informacije za analizu troškova po funkcijama. Bilansu
uspeha po metodi ukupnih troškova odgovara
forma konta.
6. METODA PRODATIH UČINAKA:
Prema
metodi prodatih učinaka
, uspeh obračunskog perioda izračunava se suprotstavljanjem
prihoda od prodaje proizvoda sa rashodima prodatih proizvoda. Međutim, tu nedostaju prihodi i
rashodi koji se odnose na neprodate zalihe, zbog čega se ovaj metod smatra nepotpunim računom
uspeha. Da bi postao potpun, ukupnim rashodima proizvodnje, korigovanim za promene stanja
zaliha nedovršene proizvodnje, dodaju se troškovi upravljanja i prodaje i vrednost zaliha gotovih
proizvoda na početku perioda. Nakon toga se odbija stanje zaliha gotovih proizvoda na kraju
godine.
Prednosti
metode prodatih učinaka je u jasnom izražavanju strukture troškova po funkcijama, i
nihovom pokriću prihodima. Iz toga proizilazi više rezultata: bruto marža na prodaji, dobitak iz
poslovanja, ukupan dobitak pre oporezivanja i dobitak za raspodelu. Sa obzirom na to da se
bilans uspeha po metodi prodatih učinaka sastavlja u formi liste, omogućeno je vertikalno
rasčlanjavanje ukupnog poslovnog rezultata i horizontalno rasčlanjavanje poslovnog rezultata.
Slaba strana
ovog metoda je njegova nepodobnost za eksterno izveštavanje. Takođe, ova
metoda podrazumeva razvijeno pogonsko knjigovotstvo, što se može očekivati od velikih i
organizovanih preduzeća, ali ne i od manjih.
5
